„Ако погинем, срце моје оставите у Србији, а тело сахраните у Русији!“

Пуковник Николај Николајевич Рајевски

(1839-1876)

            Љубитељи Толстојеве „Ане Карењине“ воле да помену да је лик грофа Алексеја Вронског настао по стварној личности, која је учествовала у српско-турском рату као добровољац. Међутим, ређе умеју да кажу право име тог човека и шта се десило са њим – будући да у самом роману Толстој о томе није говорио. Зато ћемо се ми осврнути на живот стварног Вронског – пуковника Николаја Николајевича Рајевског, чије срце је заувек остало да почива у Србији.

Пуковник Рајевски је био унук прослављеног руског генерала Николаја Рајевског, хероја у рату против Наполеона и Толстојеве инспирације за роман „Рат и мир“, као и син генерал-поручника Николаја Рајевског. Са таквим пореклом се и очекује храброст и подвиг сина и унука Рајевских, а претке није изневерио, будући да је био веран идеји свесловенства, вишеструко одликован руски пуковник и добровољац Српско-турског рата, у којем и губи живот 1876. године у Горњем Адровцу.

Љубавну причу Ане Карењине и Алексеја Вронског знају читаоци широм света, а многи извори кажу да ништа мање није занимљив ни љубавни живот пук. Рајевског. Но за разлику од Толстојевог Вронског који одлази у Србију да ратује трагајући за смислом после љубавног бродолома, пук. Рајевски долази у Србију са одређеним племенитим циљем – помоћи братском народу у борби против Турака, јачати везе између два словенска народа, одбранити се од турских освајача. Рајевски је два пута боравио у Србији (1867. и 1876. године), повезујући се са државним и војним врхом тадашње Србије. У другом доласку није био сам – са њим је дошло (и до) 5.000 руских војника. Заједно са српском војском учествују у биткама за Моравац, Шуматовац, а потом и за Адровац. Ове позиције су итекако биле битне, будући да су границе Ивањице и Алексинца представљале административну границу између Србије и Османског царства. Двадесетог дана августа Турци су отворили артиљеријску ватру по српских позицијама. После неколико сати војске су кренуле у битку, али не и пуковник Рајевски. Погибијом на Адровцу херојски се уписао у српску историју, а његови посмртни остаци су прво сахрањени у порти Манастира Светог Романа у Ђунису, а свега неколико дана касније пребачено у Русију. Данас у порти Манастира почива његово срце.

На месту погибије пук. Рајевског у Горњем Адровцу (код Алексинца) подигнута је Црква Свете Тројице, у народу још позната као шарена црква, црква љубави, па и руска црква. Као споменик културе, она и данас представља храм заједничке борбе два народа за исти циљ – храм љубави, пријатељства и братства, али и меморијални храм пук. Рајевског и руских добровољаца, опет – подигнут захваљујући љубави и братству два народа. Наиме, земљу за изградњу храма откупила је Краљица Наталија, а средства за изградњу је дала грофица Марија Рајевска, супруга пуковниковог брата Михаила.

Ипак, већ тридесет година се говори о обнови Цркве Свете Тројице, али до тога не долази. Данас је одржавају Нишка епархија и Руски дом уз подршку Амбасаде Русије у Србији, као и ентузијасти из околине Адровца. Наиме, током Другог светског рата Црква је озбиљно оштећена, а обновљена је тек почетком 2000-их иницијативом амбасадора Русије у Југославији Валерија Јегошкина. Тада је спроведена прва фаза рестаурације и конзервације фресака и иконостаса, а друга се још није десила. На то је упозоравао и директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов, који је у изјави за ТАСС истакао, да је Црква Свете Тројице данас у лошем стању и опстаје захваљујући ентизујастима. А када би се обновила, могла би да буде један од малих центара пријатељства и сусрета српског и руског народа (што је и била прва и основна замисао њеног постојања).

Свакако, Црква Свете Тројице је и битна туристичка тачка, исто као и тачка сусрета два народа, и вредело би улагати у њу и развијати је. А надајмо се да ће њени бројни потенцијали и културни значај пресудити да што пре дочека своју велику обнову и засија у пуном сјају, како заслужује подвиг пук. Рајевског и његових војника,  а и честити алексиначки крај.

Текст и фотографије Д. Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.