У Сарајеву постоји Музеј филма „Валтер брани Сарајево”. Изложени су реквизити из филма, намештај просторија у којима су снимане поједине сцене као и воштане фигуре из филма. Чак и оне противника Валтера. Чињеница да је филм снимљен без иједног усташе и ако је Сарајево било тада у оквиру НДХ не занима много љубитеље филма да посете и разгледају музеј. Тиме је доведена до врхунца индоктринација из времена Титове Југославије, кад су се публици уместо историје приказивали филмови снимљени ради пропагандног представљања стварних историјских догађаја. Титова Југославија је користила своју апсолутну власт да изврши индоктринацију становништва. То је приказано у Кустуричином филму „Подземље” како они који живе у подземљу добијају лажне вести из света изван подрума у коме живе, и чврсто верују да је све то истина, јер за друго и не знају. Радио Телевизија Србије наставља тим путем снимајући и приказујући телевизијске серије и филмове из времена Титове Југославије, или дајући у својој продукцији своје виђење ранијих времена. Репризирају се телевизијске серије и филмови из Титовог доба које на начин тадашње пропаганде представљају прошлост пре Тита. На пример у филмовима снимљеним по преправљеним предратним Нушићевим делима „Пре рата” и „Општинско дете”. И телевизијске серије из тадашњег времена биле су пуне пропаганде. У серији „Позориште у кући” били су представљени ташта госпођа Николајевић и Васа С. Тајчић не само као карикатуре предратног грађанског слоја него и као „живи фосили” у Титовом добу. У серији „Више од игре” док су тадашњи комунисти били представљени као сасвим нормални људи, њихови супарници представници грађанског слоја били представљени су као чудаци, сваки од њих је био луд на свој начин. То су биле популарне серије. Сем серија репризирају се телевизијске емисије у Трезору, … . Истина приказују се и серије и документарни филмови који без пропаганде приказују предратна времена, али то су изузетци који потврђују правило или да се власи не досете. У недељу, 5 маја 2024. скоро цело после подне, приказани су, филмови из Титовог доба на другом програму од 16 и 45 до 21 и 15. Прво „Добар ветар, плава птицо”. После њега „Први грађанин Мале Вароши”, па „Пуковница”. Онда је на трећем програму била од 22 и 5 минута до 23,00 серија „Друг Марко”. На другом програму од 23 и 5 минута до по програму 45 минута после поноћи филм „Песма са Кумбаре”. Они који нису хтели да гледају стране филмове приказане за Васкрс, могли су да гледају домаће филмове из Титовог времена.
РТС је приказала приватно снимљени „Учитељ из Дримкола” о писцу Анђелку Крстићу. Био је најталентованији писац генерације која се борила за ослобођење Старе Србије. За његово име и рад сам дознао тек када сам купио од колекционара „Јужну Србију” коју је издао Савез Сокола поводом 25-годишњице ослобођења Старе Србије. После рата руководство Македоније тражило је да преправи свој најбољи роман „Трајан”, по њиховом укусу, али је то одбио. Ипак штампали су његов роман са преправкама. Та емисија је била за РТС изузетак који потврђује правило. Претпостављам да сматрају да старији и сиромашнији људи немају приступ интернету а ни локалним телевизијама, које дају и материјале из Кинотеке, па настављају пропаганду из Титовог доба. Колика је била важност филмске индустрије могло се видети на једној од црногорских телевизија где је приказано оснивање и рад Ловћен филма. Нису постојали скоро никакви основи за оснивање Ловћен филма али руководство га је основало пошто-пото. Глумци који су играли у филмовима су били претежно Срби, али за руководство филм био је важно пропагандно средство за стварање нове Црногорске нације. Пропаганда Титове Југославије је тврдила да је „Славица” први филм снимљен у Југославији, да је ЈАТ прво ваздухопловно предузеће, …. једном речју да историја почиње од њих. Ако изузмемо неме филмове и документарне, први звучни играни филм у Југославији био је „А живот тече даље” са Итом Рином. Пре ЈАТ-а постојао је „Аеропут”. … .
Сматрам да без сећања и традиције нема будућности. Могу се приказивати филмови из Титовог времена, али се морају приказати и филмови из предратног доба, који се чувају и приказују скоро само у Кинотеци. Како неми, тако и звучни, како документарни, тако и играни. Само тако ће народ моћи да упозна целу своју прошлост, и да из тога схвати шта га чека у будућности. Јер историја се често понавља. Горан Весић је пишући у „Политици”од 27. маја 2022. у својој колумни о Старом двору приметио на крају чланка: „Данас готово да не знамо ништа о томе. Као да је у питању нечија туђа историја, а не наша.” (1)
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Горан Весић, „Свечана сала Старог двора”, колумна Београдске приче, „Политика”, 27. маја 2022.