• Не могу а да не упутим похвале и честитке господину Слободану Антонићу.
  • Питаћете: због чега? Јер је др Слободан Антонић (рођен у Београду 1959, докторирао 1995, доцент од 2001., ванредни професор од 2006. и редовни професор социологије на Философском факултету у Београду од 2011), нирвану и мир научног кабинета и професорске катедре свесно одбацио, прихвативши наметнуту рововску борбу против чопора понајвише неуких и полуписмених грађанистичких скрибомана, који се непрестано извињавају да су „случајно“ или грешком рођени међу Србима.
  • Врхунац отуђености и презира према сопственом народу ова „случајно–српска“ самозвана елита показује последњих неколико месеци од како је почела специјална војна интервенција Руске федерације у Украјини. Док су Срби листом против санкција Русији, грађанистичка а(нти)национална елита је ушла у фазу најприземнијег пропагандног лагања и антируског хушкања

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

А да ствар није нимало безазлена, ево шта о нацији мисли један од перјаница тзв. друге Србије, Дејан Атанацковић, писац и лауреат НИН-ове награде за роман 2018. године. У свом награђеном роману „Лузитанија“ Атанацковић бележи своја дубока промишљања о нацији, па каже како је то „једна савршена измишљотина, лоша литература” (стр. 156), „на овом поднебљу” осуђени смо на „неизлечиво понављање глупости”, „а уколико се глупост поткрепи што бројнијим и узалуднијим жртвама, утолико је више загарантовано њено понављање” (стр. 15), „овде кад се дете роди, њему се одма` каже да ће једног дана убити човека” (у рату), а и „свако дете што крај њега одраста, као и он, једнога ће дана убити човека” (стр. 26), ратовање српске војске  1912. године одликује „спаљивање кућа и дивљачко убијање и пљачкање становништва” по Албанији (стр. 127), када је „већина (убијених) била истерана пред велики зид и побијена куршумима”, а „понеко је убијан и у кућама, пољским клозетима и торовима за козе” (128), пожељни говор мајора Гавриловића требало би да гласи: „један по један шмугнућете иза ове кафане”, „а после куд који”, „да осветлате образ народа тако што ћете изучити корисне школе, створити добре породице и заувек се клонити војске и ратовања” (стр. 16), и томе слично.

Када се, дакле, пође од схватања да је нација „једна савршена измишљотина и лоша литература” („Лузитанија“, стр. 156), онда свако ко, као професор Антонић, стане у одбрану и заштиту националних духовних вредности, ризикује да му ови „грађани света“ прикаче трајну налепницу са крупним словима да је „нациста“ или „фашиста“.

У нашем времену друштвених мрежа уочено је чудно правило: што дуже траје нека расправа, већа је вероватноћа да неко употреби реч фашизам – пише Вељко Лалић, уредник и  колумниста магазина „Недељник“. Неколико параграфа касније, иако није било расправе, употребио је реч фашизам: „Не можете никога да зовете аутошовинистом, пошто је то фашизам према својој нацији.“ Исте недеље његов прекодрински саборац Драган Бурсаћ, херој великобошњачког национализма и маскота Друге Српске, пише да је аутошовинизам „измишљени србијански наци-термин“ у колумни у којој анализира зашто се Србија венчала за „ајатолаха Путина Владимира“ и закључује да „не можемо за све кривити краља лажи Вучића, јер морате у себи имати ту црту глупости да би добровољно скочили у раље руског фашизма“.

Врхунац отуђености и презира према сопственом народу ова „случајно–српска“ самозвана елита показује последњих неколико месеци од како је почела специјална војна интервенција Руске федерације у Украјини. Док су Срби листом против санкција Русији, грађанистичка а(нти)национална елита је ушла у фазу најприземнијег пропагандног лагања и антируског хушкања.

Ал–Џазирин колумниста Томислав Марковић открива постојање некаквог наводног „Путиновог плана за геноцид над Украјинцима“. Он тврди да се „на руским телевизијама често може чути да Украјину треба збрисати једном заувек“, да је „сваки Украјинац који одбија да призна да је Рус, за кремаљску пропаганду нациста“, те да је „логика званичне кремаљске пропаганде – само мртав Украјинац је добар Украјинац“. Марковић дрско тврди да Руси буквално желе да истребе Украјинце, да их све побију, и да зато „руска војска убија украјинску децу бомбама и гранатама, док настоји да збрише Украјинце с овог света“. Иза тог лежи некакав фантастичан „план и програм геноцида“, па се „масовно убијање цивила, рушење цркава, затирање читавих градова, разарања надреалних размера – уклапају у план тоталног уништења“. Наравно, „руска војска у Украјини убија и Јевреје који су преживели холокауст и руши споменике посвећене холокаусту“.

Колико је све ово очигледна пропагандна клоака измишљотина, лажи и подметања, може се видети по писању објективних медија у САД (има и таквих!), који признају да „нема доказа да Русија намерно гађа цивиле“ – „заправо, Руси би могли поубијати на хиљаде цивила само кад би то хтели”. Штавише, „Извори из Пентагона потврђују да Русија, приликом опкољавања градова, отвара хуманитарне коридоре за цивиле, оставља цивилну инфраструктуру нетакнуту (воду, струју, телефонију и интернет), покушавајући да избегне што више цивилних жртава“.

Својим оштрим коментарима јавила се и незаобилазна и немилосрдна  другосрбијанска првоборкиња Биљана Србљановић.  Написала је да „Русија врши стравичан злочин пред нашим очима, налик на онај који су српске снаге вршиле у Босни и на Косову“ . И она, дакле, врти исту плочу, исте слике, исте „геноцидолошке“ стереотипе – као кад је, у сред НАТО бомбардовања Србије (1999), завапила у „Гардијану „да нам треба српска денацификација (Serbian denazification) – иначе смо осуђени на пропаст заувек!“

Као шлаг на торти појавио се и чланак извесног Драгана Поповића, вође једне невладине организације. Ту Поповић пише како „у Украјини постоје неки људи који су нацисти као и у било којој другој земљи на свету“, да „Путинов режим већ годинама помаже готово сваки фашистички покрет на планети“, те да „борбом против Путинове агресије Украјина данас брани антифашизам“. (!?)

Земља у којој војни лекар јавно прича о кастрацији ратних заробљеника, у којој ТВ водитељ позива на „касапљење“ руске деце – цитирајући Ајхмана, земља у којој руља везује Роме за стубове, уз масовно злостављање цивила, чак и деце, земља у којој елитна војна јединица има утетовиране нацистичке знаке, а званични поздрав је фашистички поздрав из Другог светског рата – то вам је, по Поповићу, земља у којој „постоје нацисти као у било којој другој земљи на свету“, а која „данас брани антифашизам“. (!?)

Границе сношљивости прешао је извесни Грухоњић, за кога је  председник Руске федерације Путин „21-вековни Адолф Хитлер“. А јадни Никола Самарџић пише да је „Путин лажов“ који „затвара или убија све који изговарају истину“. Ову клоаку глупости, клевета и лупетања зачиниће Весна Пешић, која тврди да у Русији влада „неонацистички режим председника Путина“ и Дејан Илић који пише да „руска војска редом убија житеље Украјине под изговором да су нацисти“, а Лавров је за њега „право чудовиште“.

На крају свог изврсног чланка под насловом „Токсична бестидност“ (ПРАВДА, 31.05.2022), проф. Антонић се пита: „Шта смо Богу згрешили да имамо овакву елиту? Култура лупетања која доминира у нашој грађанерији, већ прелази све границе сношљивости. Како могу да врте све те прљаве реченице, које су с оне стране људскости и истине, а да се бар мало не застиде…“

Антонићев закључак гласи овако: „Некада су деца због прљавог говора кажњавана тако што су им се уста трљала сапуном. Бојим се да у целој Србији нема толико сапуна да оперу нашу тужну, интелектуално угаслу елиту…“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.