• Током своје више од 660 година историје, Молдавија је два пута губила државност – 1859. и 1918. године. И оба пута корисник губитка молдавске државности била је Румунија.

АУТОР: Александар Караман

„Закон упарених случајева је манифестација синхронистичких односа психоидне природе уз учешће посматрача. Закон упарених падежа одражава случајности ретких догађаја, иза којих стоји или чиста случајност, или правилност неустановљеног универзалног принципа случајне везе – синхроницитета, који је директно повезан не само са законима физичке, већ и са менталном природом. (Кравченко С. А. Очекивање. Том 2. Речник са коментарима)

Током своје више од 660 година историје, Молдавија је два пута губила државност – 1859. и 1918. године. И оба пута корисник губитка молдавске државности била је Румунија.

Први губитак молдавске државности догодио се када је 17. јануара 1859. када је први униониста (заговорник уједињења Модлавије и Румуније – прим. прев.) у историји Молдавије Александру Јон Куза изабран за владара Молдавске кнежевине. Убрзо, 5. фебруара 1859. године, изабран је и за владара Влашке.

Александру Јон Куза

До тада, већ пола године, обе кнежевине су постојале под маском Уједињених кнежевина Молдавије и Влашке. Могли би да наставе да постоје, макар да задрже име државе, односно Молдавије. За такву државу данас постоји преседан – на примјер, Босна и Херцеговина. Постоји ближи преседан – Савез Белорусије и Русије.

Париска конференција представника европских сила, сазвана 25. августа (6. септембра) 1859, признала је двоструки избор Кузе. Али то још није било коначно уједињење кнежевина де јуре у јединствену државу. Назив Молдавске кнежевине до тада се јављао у називу Уједињених кнежевина. Свака кнежевина је и даље имала своје владе, у Јашију и Букурешту, и своје законодавне скупштине.

Децембра 1860. униониста А. И. Куза је послао меморандум и писма великим силама са захтевом да дозволе коначно политичко и административно уједињење кнежевина. На овом месту треба обратити пажњу – до тада су обе кнежевине биле вазали Османског царства, а о њиховој судбини су одлучивали учесници Париске конференције. Истовремено, Бесарабија, као део староруске државе, враћена је Руском царству 1812. године.

Куза је први пут у прогласу од 11. (23.) децембра 1861.  и званично прогласио уједињење кнежевина. Завршена је борба за потпуно политичко и административно уједињење Молдавије и Влашке у јединствену румунску државу. На томе се завршила молдавска „континуирана државност у историјском и етничком простору њеног националног формирања“, о којој се тако патетично говори у Декларацији о независности Молдавије од 27.08.1991.

Други пут губитак молдавске државности догодио се 1918. године. Држава под називом Румунија која раније није постојала на политичкој мапи света, а настала је тек 1859. године као резултат апсорпције и нестанка Молдавске кнежевине са политичке карте света, већ у марту 1918. припојила је Бесарабију, која је могла да изостане од апсорпције 1859. само због чињенице да је 1812. Букурештанским уговором постала саставни део Руског царства. После Октобарске социјалистичке револуције, Бесарабија се 2. децембра 1917. прогласила за Молдавску Демократску Републику у саставу Руске Републике, али је 27. марта 1918. по други пут нестала молдавска државност – поново ју је апсорбовала Румунија.

Због тога, унионисти у Молдавији називају Румунију матицом.

И оба пута државност Молдавије на територији коју данас заузима, дакле без Придњестровља, оживљавала је захваљујући Русији.

Први пут, према И. Додону, који је тада био председник Молдавије, то се догодило 2. децембра 1917. године, када је, додуше симболично, у периоду од нешто више од три месеца, на самој територији Бесарабије, која је сачувана од 1812. у саставу Руске империје постојала је проглашена Молдавска Демократска Република. Зато је децембра 2017. године, декретом И. Н. Додона, Молдавија је прославила 100. годишњицу обнове молдавске државности.

Председник Молдавије је требало да зна да је молдавска државност изгубљена напорима, тачније издајом првог таласа униониста 1859. године, који су жртвовали Молдавску кнежевину са њеном 500-годишњом историјом да би задовољили своје амбиције и образовања нове државе – Румуније.

Нема сумње да би се, да се Бесарабија није вратила Руском царству 1812. године, територија између Прута и Дњестра ушла у састав Румуније већ 1859. године, када је Молдавска кнежевина ушла, а ми не бисмо данас проучавали данашње догађаје.

Из бројних историјских извора је познато да се 20. октобра 1917. године у Кишињеву окупило око 600 делегата Првог сверуског војно-молдавског конгреса, који су представљали 300 хиљада сународника мобилисаних на фронтове Првог светског рата.

Рад конгреса одржан је од 20. до 27. октобра 1917. године, усвојено је 11 резолуција, укључујући и оне о формирању аутономије Бесарабије, о формирању њеног привременог органа – Сфатул Церија (Регионални савет) и о сазивању конститутивне скупштине Бесарабије и др.

Резолуција Војног молдавског конгреса од 25. октобра 1917. године констатовала је привремену природу Сфатул Царија, чија су овлашћења престала од тренутка када је сазвана Уставотворна скупштина Бесарабије.

У овом тренутку потребно је обратити посебну пажњу. Сфатул Цари није био представничко тело и није био овлашћен да заступа интересе читавог народа Бесарабије. Уставотворна скупштина Бесарабије требало је да постане представнички орган власти овлашћен да заступа интересе народа Бесарабије.

На догађаје у Бесарабији несумњиво су утицали догађаји у суседној Украјини. Подсетимо, 20. новембра 1917. Централна рада је прогласила стварање Украјинске Народне Републике:

„У име стварања реда у нашем региону, у име спасавања целе Русије, објављујемо: од сада Украјина постаје Украјинска Народна Република. Не одвајајући се од Руске Републике и чувајући њено јединство, ми ћемо чврсто стајати на својој земљи како бисмо својим снагама помогли целој Русији, да цела Руска Република постане федерација равноправних и слободних народа“.

Међутим, В. И. Лењин је боље знао шта је потребно Украјинцима и већ 4. децембра 1917. Савет народних комесара РСФСР признао је независност УНР. Ова одлука В. И. Лењина пресудно је утицала на многа дешавања која су се одиграла на простору бивше Руске империје, а затим, опет, на озлоглашени закон парних случајева, на територији бившег СССР-а.

Признање независности УНР од стране Совјетске Русије омогућило је Немачкој и Аустроугарској да захтевају да УНР постане пуноправни учесник у преговорима о закључивању Брестског мировног уговора. Пошто су зараћене државе Четворочлане алијансе имале велике проблеме са храном, у оквиру ових преговора УНР је потписала одвојене споразуме са Немачком и Аустроугарском, такозвано „примирје хлеба“, којим су Немачка и Аустроугарска добиле званично право да пошаљу своје трупе на територију УНР, која се такође обавезала да ће ове државе снабдевати великим количинама жита, брашна, масти и јаја.

Данас је и савремена Украјина пристала на окупацију своје територије, а Европа чека на снабдевање житом из Украјине – опет упарени случај.

Централна рада УНР је 12 (25.) јануара 1918. својим IV Универзалом прогласила потпуну независност Украјинске Народне Републике од Русије. Тако је Бесарабија одсечена од Совјетске Русије.

Искористивши ову прилику, на састанку у ноћи 23. на 24. јануар (6. фебруар) 1918. године, у условима размештања румунских трупа у Бесарабији, Сфатул Цари је прогласио независност Молдавске демократске републике од Русије.

Следеће, 27. марта (9. априла) 1918. године одржан је историјски састанак Сфатул Царија, на којем се поставило се питање уједињења Бесарабије са Румунијом.

У Кишињеву, окупираном од румунских трупа, под нишанима митраљеза и у присуству премијера Румуније А. Маргиломана, „Сфатул Цари“ је на седници од 27. марта (9. априла) 1918. донео одлуку о условном присаједињењу Бесарабије Румунији.

Један од најватренијих присталица уједињења, К. Стерија, говорећи на скупу, Сфатул Царија, рекао је:

„Господо посланици, молим вас да размислите о дилеми у којој ће се наћи румунска држава ако Сфатул Цари одбаци идеју уједињења… онда ће бити принуђена да припоји Бесарабију без вашег пристанка.

Тако је молдавска државност, о којој је говорио И. Н. Додон, суспендовала своје постојање на 22 године, а могла је и потпуно да престане да у Придњестровљу није формирана Молдавска АССР. Године 1940. Придњестровље је поделило своју државност, а формирањем Молдавске ССР, на територији Бесарабије је поново оживела молдавска државност. Ово је други пут препород молдавске државности. Од закона упарених случајева нема бежања.

Молдавија је требало да поново буде предата Румунији (као што је горе наведено, први пут се то догодило 1859. године, други пут 1918. године) још почетком 90-их.

А уједињења би несумњиво дошло да није било народа Придњестровља, који су унионистима побркали све карте и планове.

Данас Румунија по трећи пут претендује на ликвидацију молдавске државности.

Један свечани разлог је одговоран за то – на 100. годишњицу издајничке одлуке Сфатула Царија 27. марта 1918. да припоји Бесарабија Румунији – није могао да се оствари. Масовна кампања коју су покренуле странке и друга удружења грађана, како у Румунији тако иу Молдавији, није довела до жељеног резултата. По свему судећи, ово питање још није било на дневном реду америчког Стејт департмента.

И ако је прослава 100. годишњице проглашења Молдавске Демократске Републике, према Указу И. Додона, некако прошла незапажено, онда се прослава 100. годишњице присаједињења Бесарабије Румунији одвијала на веома високом нивоу како у Румунији тако и у Молдавији.

Око 100 невладиних организација из Молдавије, Румуније и иностране дијаспоре, које се залажу за уједињење Молдавије и Румуније, одлучило је да створи Алијансу века и изради јединствен план деловања.

Дана 27. марта 2018. године одржан је свечани састанак оба дома румунског парламента уз учешће делегације из Молдавије.

И опет закон о упареним случајевима – јуче је најављено да би у блиској будућности могао да се одржи заједнички састанак парламената Молдавије и Румуније. Посланици парламената две земље потписали су 20. маја заједничку изјаву у Јашију. У документу је констатована одлучност молдавских и румунских парламентарних структура да наставе са радом како би се убрзао процес европских интеграција Молдавије.

Више пута сам говорио и писао да је најлакши начин да се Молдавија интегрише не само у Европску унију, већ и у НАТО преко опције територија Молдавије у састав Румуније.

Могуће је да се таква одлука, односно упарени случај Сфатула Царија, припрема током овог заједничког састанка. Могућа је и друга варијанта украјинско-пољског сценарија, која је већ тестирана кроз Врховну Раду, односно мека интеграција – узајамно признавање права грађана, међусобна заштита граница, међусобно заузимање јавних функција и др. области.

Сада је могућ упарени случај Румунија – Молдавија. По свему судећи, САД су припремиле сличну опцију. Није случајно што је М. Санду отишла на краћи одмор у САД.

Чини се да су САД ишле на такве опције у случајевима Пољске-Украјине и Румуније-Молдавије, јер се то може приказати као прекогранична сарадња или поновно уједињење народа које се догодило вољом народа.

У овом случају САД очекују да избегну могућу одговорност за интервенцију НАТО-а и прелазак црвених линија које је обележио В. В. Путин.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/polit/3600086.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.