Он је увијек лијеп, мио, мудар и одрастао био!
Од ране младости, дјечачких дана, од малих ногу. Од оног дана кад се родио, када му поп даде име Гаврило објашњавајући да ће му име, у име арханђела Гаврила помоћи да преживи. Можда поп и није био сигиран да ће дјечак преживјети, пошто му је доста браће и сестара умрло, али давајући му име у име свеца, могуће да је имао неке слутње, неки предосјећај да није рођено обично дијете.
Тога 15. јула 1895. године, у селу Обљај код Босанског Грахова, Марија и Петар Принцип добили су друго дијете. Родио им се син.
Нико, тада није могао ни наслутити да се родио велики и непоновљиви јунак несагледивих способности. Веома млад хвата се у коштац са засједама и беспућима живота!
Одлазак у бијели свијет, у Сарајево 1907 године у својој 12 години живота, код брата Јова на школовање и даље животне путеве, затим одлазак 1909 године у Шибеник са непуних четрнаест година, у болницу да посјети тешко болесног оца, свакако су били изазови за младог Гаврила.
Пред сам полазак у болницу у Шибеник, поред свих тешкоћа, притискала су посебно питања: како ићи, са ким, чиме ићи и са чиме платити, куда ићи, шта понијети болесном оцу, … а шта ако је умро, како ћу га превести до Грахова – до села, треба платити превоз, требат ће паре за сахрану, да ли је жив уопште, шта му купити и са којим новцем, ко ће мајци помоћи око стоке, …..?
А тек касније неколико година, изазови, замке и беспућа живота младог хероја сакупит ће се једне ноћи, стати у једну ноћ. Историјску ноћ!
Била је то ноћ пред долазак аустријског надвојводе Франца Фердинанда у Сарајево. То вече млади револуционар шетао је са својом дјевојком! Једну дивну, црвену ружу јој купио!
Каква ли је та шетња била и шта је кроз главу младог хероја пролазило само Господ може знати.
Шта ли је, и о чему, тада, велики Гаврило размишљао?
Дан пред долазак Фердинанда у Сарајево сви Гаврилови другови су посустали на великом задатку.
Сви су нашли некакав изговор (обично страх или савјети пријатеља) да акцију треба прекинути. Да треба одустати!
Једино се Гаврило није двоумио, чак и кад га његова дјевојка то вече пред атентат покушава одговорити, Гаврило одговара са његовим бескомпромисним филозофским ставом: ко хоће да живи нек мре, ко мре живјет ће вјечно!!
–//–
Отац Петар је био изузетно вриједан човијек омањи растом, велики вјеровањем у Бога, није пушио, није пио алкохол, на зиратној земљи радио од јутра до сјутра. Побожност и морална честитост оца Петра пренијела се на синове још у њиховом раном дјетињству, од малих ногу.
Као љубитељи моралне честитости и побожности, часни родитељи Марија и Петар дјеци су константно преносили љубав. Искрено вјерујући у Бога спознавали су да је љубав највећи божански дар човјеку подарен.
На Гаврила и његову браћу поред побожности и моралне честитости, пренијела се од родитеља и тегобност немаштине, материјално сиромаштво, а посебно се пренијела суровост турске и аустроугарске власти над родитељима и цијелим Српским народом.
–//–
Да је Гаврило и данас са нама, да његов благи осмијех душе гали лако се увјерити одласком у његов парк – Принципов парк у Источном Сарајеву и стати испред њега.
А он, Гаврило, непоновљиви јунак са дивног постамента у његовом Сарајеву, са по једном дивном црвеном ружом у обе руке, сија и зари једноставношћу погледа, само још ријечи добродошлице да изговори!
За статуу се зна ко је правио, шта она значи и поручује Српском народу, док руже емоције буде и размишљања разбуђују: ко ли их доноси, одакле су, из Обљаја, из Требиња, Москве, ту негдје из околине или можда из чувеног Терезина?
А тек колико је ружа Гаврилу донијето послиједњих дана његовог овоземаљског живота (када је добри доктор Левит успијо пребацити га из ужасне самице у затворску болницу) и то све тајно под окриљем ноћи ризикујући одлазак у затвор, или чак, и у смрт. Јер аустроугарска власт је била јако сурова и смртно кажњавала свакога ко би и реч Принцип поменуо, а камоли цвијеће му донио. Знао је то и добри доктор Левит јевреј по националности који је опрезно први пут отишао у тамницу да прегледа Гаврила, тако опрезно да је болничар његов помоћник тек по изласку сазнао да је пацијент кога су прегледали у ужасној самици у мраку, са одсјеченом једном руком, тешком гнојном упалом плућа, без икаквог прекривача али погледа чистог, анђеоског, како је болничар касније свједочио – „једноставно сав је био у погледу и очима“, био Гаврило Принцип.
Кревет су му биле двије обичне даске, прекривач само једно ћебе које су ујутро рано односили и навече касно доносили.
„Да, много цвијећа. Сваковрсног. Непозната лица убацивала су га у собу кроз дворишни прозор. Непозната утолико јер су се ноћу привлачила под прозор Принципове собе и своју љубав изражавала ружом, каранфилом или букетом пољског цвећа, а позната јер се знало да су то Чеси, особље болнице“ свеједочио је 43 године касније болничар сарадник доктора Левита.
Да, за његове руже су анђели задужени! Руже лијепе Гаврилове указују на потребу његове канонизације! Гаврила Принципа чека мјесто код његовог земљака Лепоја Продановића из Кнежпоља, прелијепога Светог ђакона Авакума.
Искрена љубав према Богу, бескомпромисна истрајност у борби за вјеру, чак и упркос мајкине молбе млијеком којим га је дојила да превјери, идући поред њега у ланце свезаног од стране турака који га водише на колац да га набију, Светог ђакона Авакума одвела је у царство анђела.
Муке којима је Гаврило био подвргаван а које је стоички издржавао са непоколебљивом вјером у Бога и отаџбину од оног часа када је у пакао затворског казамата у Терезину допао, теже су биле од турског набијања на колац. Јесте набијање на колац страшно и монструозно али би мученици брзо издахнули, за пар или више сати. Гаврило је неописиве муке трпио од 28. јуна 1914 до 28. априла 1918 године!? Свој живот жртвовао је за народ!
Без обзира на удаљеност од отаџбине, родне куће и родитеља, Гаврило је искрено ожаљен од обичног честитиг чешког, али и српског народа.
Одласком да ода почаст чувеном српском револуционару Богдану Жерајићу 1910. године, у својој петнаестој години живота, све што је радио до 28. априла 1918. године уздизало га је све височије и височије ка поднебесју божјем.
Са промишљу БОЖЈОМ ружама је награђиван од стране чешког народа, који је потајно, што несумњиво значи искрено, осим ружа доносио и остало разно цвијеће и кришом му убацивао кроз прозор. Али ружа је несумњиво било највише! Лијепих расцвјеталих у бојама разним.
Како другачије објаснити да народ у својој држави ризикујући сосптвени живот, носи руже и друго цвијеће у сурови нацистички казамат младом заробљенику из неке друге државе, него да је Господ одредио тако!?!
На крају његов овоземаљски живот завршава се 28. априла 1918. године са руком тешко инфицираном до лакта одсјеченом, гнојном упалом плућа, са дванаест гумених дренажних цеви убодених у његова плућа – шест са предње стране а шест са леђа, али ипак ружама затрпан! Ружама медицинског особља и народа чешког. А један велики француски писац је говорио: зло и несрећа се могу појавити свугдје, само у цвијећу не могу!
Обљај његовим рођењем а Терезин његовим одласком на небо, нису била више она иста мјеста. Од тада су директно у Поднебесје БОЖЈЕ укључени.
АУТОР: Славољуб М. Вујовић