• Битно је схватити да западна русофобија није нешто тек узгредно и краткорочно, већ је реч о појави дугог трајања која представља градивни елемент самог цивилизацијског идентитета Запада

АУТОР: Владимир Коларић

Познаница ми је испричала случај своје пријатељице која иначе не воли ништа руско, али кад је отишла да ради у САД згрозила се одијумом и мржњом према Русима, и то од стране људи који не само да никада нису били у Русији, већ ништа о њој и не знају, нити су икада упознали неког Руса. Исто тако су многи који такође гаје подозрење према Русији, не воле Путина и против су руске интервенције остали збуњени обимом и радикалношћу антируске хистерије која се појавила на Западу. Многи су расположени да критикују саме Русе, да истичу како су они сами криви за то, како је то због лошег имиџа, олигарха, „примитивних туриста“ или „аутократског режима“, али тешко је одупрети се утиску да излив отворене мржње према Русима и Русији ипак више говори о самом Западу него о овој земљи и народу.

Врло је приметно да је антируска пропаганда плански и систематски вођена и да се не своди само на подршку мерама усмереним против конкретних руских акција, лидера и институција, већ да има отворен русофобни карактер, који укључује и оспоравање идејно-вредносних и културно-цивилизацијских темеља Русије. Пропаганда свесно подстиче масовну хистерију, коју одликују ирационалност, обузетост страстима и црно-белим мисаоним схемама, хајкачки менталитет и пракса, те атмосфера која укида сваку могућност дијалога и истинског јавног говора, које је управо Запад у новијем историјском току поставио као регулаторне норме својих друштава.

Оваква ситуација не може а да не подсети на дугу историју западњачког расизма, колонијализма и империјализма, са и даље неугаслим сећањем на прогањање Јевреја у нацистичкој Немачкој, које је претходило геноциду. Једна позната књига посвећена Холокаусту зове се Позив на геноцид и посвећена је управо интелектуалној припреми, која је масовни злочин требало да учини не само прихватљивим, него и нужним и природним. Дехуманизација противника и радикално оспоравање вредности на којима његова заједница баштини свој континуитет свакако нису међу најмање важним у овом процесу, а оно што забрињава јесте да је све то и те како присутно и сада, у случају Русије и руског народа.

Дакле, противљење плановима и акцијама конкурената на међународном плану, као и одговарајућа пропаганда, сасвим су легитимни и подразумевају се, па и чинови попут санкција, па чак и војних интервенција. Велике силе су се увек бориле за доминацију и оно што сматрају својим интересима. Граница се, међутим, прелази онда када пропаганда прераста у дехуманизацију и декултурализацију, што се нарочито дешава у реакцији западних држава на поступке Русије, и то не по први пут у њиховој историји.

Самомрзеће инерције

Као што би Срби требало да разумеју ситуацију у којој су се налазили грађани Украјине руског идентитета (како у Другом светском рату, тако и 2014. године, са почетком рата у Украјини, када су уследили масовни злочини над цивилима које су тада, али и током примирја наредних осам година, чиниле украјинске војне снаге) јер су прошли искуство НДХ, а касније, нажалост, и Бљесак и Олују, тако би требало да разумеју и дириговану хистерију против Руса и Русије која је експлодирала на Западу. Интересантно је да су Срби који су живели у западним земљама или у њих одлазили на дуже време током деведесестих година били свеснији размера планског и систематског карактера те мржње од оних Срба који су све време живели у санкционисаној Србији, где су те информације, заправо, биле посредне и филтриране, па је лако било сву кривицу приписати тадашњем српском режиму.

Доста је писано о феномену јеврејске самомржње, односно самопрезира који се јавља код припадника прогањане и стигматизоване заједнице, који почињу да интериоризују кривицу и да је траже у коренима сопствене културе и историје, отварајући се ка конверзији у смеру прихватања „прихватљивијих“ идентитетских форми. Ово ствара унутрашњу подвојеност, расцеп код појединаца оболелих од самомржењ, који се често испољава кроз презир или чак насиље према припадницима своје заједнице, који не прихватају његове идеје.

Подразумева се да под самомржњу не потпада критика одређеног режима, политичког поретка, критичко преиспитивање историјских епоха, залагање за другачије путеве и моделе развоја, и било би добро да то разумеју и они међу самопроглашеним патриотама који су спремни да сваком критичком преиспитивању, самосталнијем истраживању или праву на лични став пришију етикету аутошовинистичког. Јер, ако желимо да градимо заиста своју и самосталну државу, она свакако не сме бити казамат и легион који укида право на слободу личности.

Те самомрзеће инерције код Руса и Срба има доста. Међутим реба разликовати радикалну острашћеност код заједница формираних конверзијом и отпадањем од свог ранијег идентитета и оних које, формално, и даље припадају одређеном колективу, али себе виде као суштински другачије и супериорније од онога што сматрају већином својих сународника.

У оба случаја, у основи је реч о конверзији на цивилизацијском нивоу, односно тежњи западних империјалних сила да заједнице и појединце увлаче у свој цивилизацијски простор, који није идеолошки него трансидеолошки, и заснива се на прихватању и усвајању темељних идеја и вредности на цивилизацијском нивоу, које опстају упркос идеолошким менама. Ово је, наравно, имало зачетак у религијском деловању, односно религијској конверзији, да би се касније заснивало на низу културних, историјских и других аргумената, све до изједначавања самог појма цивилизације и цивилизованости са припадношћу цивилизацијском моделу евроатлантског Запада.

Јасна намера

У том смислу, битно је схватити да овакав вид западњачке пропаганде усмерене против Русије и Руса није тек нешто узгредно и краткорочно, изазвано конкретним поводом и што са променом ситуације може потпуно престати, него је реч о појави дугог трајања, са снажним континуитетом, који представља конституент самог цивилизацијског идентитета Запада.

Та пропаганда, њен сада огољени расистички, империјални и колонијални лик, њена огољена манипулативна и насилна пракса, говори више о истинским намерама западних елита према Русији него конкретни политички потези, санкције, па чак и могућност ратног сукоба. Јасно говори да намера Запада према Русији није усмерена ка међусобном усаглашавању и сарадњи, макар и под западним условима, него де факто уништењу Русије као себи алтернативног а блиског цивилизацијског модела, њено институционално распарчавање и омогућавање отвореног приступа њеним ресурсима. Јасно је да руским грађанима, шта год они мислили о Путину и сукобу у Украјини, тада неће бити нимало лако, и да би у том случају изгубили не само свој цивилизацијски заснован идентитет и начин живота, него би постепено нестали и у социјалном, па и биолошком смислу. Они који се сећају страшних руских деведестих година требало би овога да буду и те како свесни, јер тада су се извукли за длаку.

Србима који мисле да се то њих нимало не тиче и да би могли да профитирају од учешћа у русофобним операцијама треба само рећи да се у томе дубоко варају. Звер ће покуцати и на њихова врата, као што је толико пута куцала и досад, и можда ће бити боље само оној мањини која се буде најотвореније ставила у службу господара, а то има своју цену – гашење сопствене личности и личну и историјску одговорност када се ситуација промени и окупатор побегне пред правдом ослободилаца.

Да бисмо се одбранили, морамо, пре свега, да направимо промену у својим главама, да прихватимо да се свет мења, да у тим променама морамо трагати за сопственим путевима, и да се помиримо с тим да је живот такав какав је и да су нас лагали они који су нас уверавали да нам тај живот нешто дугује и да на нешто имамо право. Морамо храбро и смело ступити у ново, а то не може бити лако, не може без жртава, макар и у виду одбацивања сопствене копрене навика и предрасуда, што је увек најтеже. Није лако, али може да буде узбудљиво. Јер, нисмо црви, људи смо, па нису нам потребни само смећем попуњени трбуси, него и мало светлости и ватре у животима.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.