Руски Афрички Екзархат: религија и геополитика

Црква и политика

Питање односа Цркве и политике је веома сложено и контроверзно. Кроз историју Цркве, у различитим епохама и различитим политичким ситуацијама, православни теолози су износили различита гледишта о овом проблему. С једне стране, неоспорна је чињеница да се Господ Исус Христос не само да се није бавио политиком, већ је експоненцијално одбацио изгледе за своје учешће у њој – оставио ју је уз воде Галилејског језера: „Исус, сазнавши да хоће да дођу, да Га случајно узму и да га зацари, опет се сам повукао у планину. Кад је дошло вече, Његови ученици сиђоше на море и, ушавши у чамац, кренуше на другу страну мора, у Капернаум. Смрачило се а Исус им није дошао. Дувао је јак ветар, а море се узбуркало. Након што су препловили двадесет пет или тридесет етапа, видели су Исуса како хода по мору и приближава се лађи, и уплашили су се. Али Он им рече: Ја сам; не бојте се“ (Јован 6:15-20).  :

Господ је такође заповедио Својим апостолима да се уопште не баве политиком: „Идите, научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа...“ (Мт. 28,19). Мисија Цркве као Тела Христовог уопште није да учествује у политичким процесима.

С друге стране, Црква не живи у вакууму, већ у свету где је политика њен саставни део и тиче се свих сфера људског живота. Десило се више пута у историји Цркве да су православни и јеретици припадали различитим политичким таборима. То је био случај са аријанским споровима, иконоборством и у многим другим случајевима. Победа Православља или његов пораз (привремени, како је показала каснија историја) често је био праћен победом једне или друге политичке силе.

Углавном, нико не зна како да разреши ову дихотомију. Али дају се одредити неколико правила која се чине тачним:

• прво, Црква не треба да дозволи кршење моралних норми или канонских правила у контактима са политичким силама;
• друго, Црква не треба да служи политичким интересима;
• треће, Црква не треба да допусти да се асоциира ни са каквим политичким силама;
• четврто, уз горенаведена три услова, Црква може искористити помоћ или могућности које јој може пружити ова или она држава, ова или она политичка сила.

Шта кажу канони

Да ли је РПЦ прекршила свете каноне тиме што је ушла на канонску територију друге Помесне Цркве и тамо створила паралелну јерархију? Присталице Фанара / ПЦУ / Александријске патријаршије у својим публикацијама недвосмислено кажу да је – да, прекршила, и штавише – изазвала раскол у Африци. Међутим, сваки разуман човек може да види да је деловање РПЦ само реакција на прави раскол који је Фанар направио 2018. године легализовавши украјинске расколнике на канонској територији Украјинске православне цркве. Истовремено, у време упада Цариградске патријаршије, УПЦ није била у расколу са Православном црквом, није била оптужена за јерес, и није се окаљала неким непристојним делима или одлукама. Када је хијерархија Руске православне цркве упозорила Фанара да ће својом интервенцијом у Украјини отворити „Пандорину кутију“, ово нико није хтео да слуша.

Акција РПЦ је само реакција на прави раскол који је Фанар направио 2018. године легализовавши украјинске расколнике на канонској територији Украјинске православне цркве.

У случају стварања Руског егзархата у Африци, ситуација је суштински другачија: Александријска патријаршија, признавши ПЦУ, недвосмислено је скренула у раскол. Ево, како се каже у одлуци Светог синода РПЦ од 29. децембра 2021. године: „Услед ступања у раскол патријарха александријског Теодора, спомињања од њега поглавара тзв. „Православне Цркве Украјине” у току Божанске Литургије 8. новембра 2019. године међу поглаварима аутокефалних Цркава, признања споменуте расколничке групе и саслуживања с њеним поглаваром 13. августа 2021. године, део свештенства Александријске Патријаршије, изјављујући своје неслагање са ставом Поглавара, обратио се Патријарху московском  и целе Русије Кирилу с молбом да буде примљен у крило Руске православне цркве“. Односно, у време стварања Руског патријаршијског егзархата Африке, Александријска патријаршија је већ била у расколу.

Могло би се рећи да је РПЦ у овој ситуацији поступила апсолутно канонски, а исто тако канонски поступили су и афрички клирици, који су напустили свог патријарха и пожелели да се придруже РПЦ. Али није све тако једноставно и недвосмислено.

Постоји 15. правило Двоструког Цариградског сабора, које налаже свештенству да напусти своје епископе у случају њиховог одступања у јерес: „Ако су се свештеници одвоје од општења с поглаваром због неке отворено проповедане њим у цркви јереси која је била осуђена светим саборима или очевима, пре саборног разматрања, онда они не само да не  подлежу прописаној епитимији него заслужују част како приличи православцима. Јер су осудили не епископе већ псеудоепископе и псеудоучитеље, нису кренули у раскол, разарајући јединственост цркве, а покушали сачувати цркву од раскола и подела“

Александријска патријаршија је, признајући ПЦУ, недвосмислено пала у раскол.

Ово правило су као аргумент навели руски јерарси и цареви, када су, без благослова цариградског патријарха, на Помесном сабору 1448. самостално изабрали епископа Рјазанског Јону за митрополита кијевског и целе Русије (у ствари, они су прогласили црквену аутономију). Руси су се тада за ово одлучили из разлога што је Цариградска патријаршија пала у јерес, прихвативши Фирентинску унију 1439. године.

Занимљив историјски детаљ – Митрополит Јона је постао Поглавар Цркве не само у оквиру Московског царства, већ и у оквиру Кијевске митрополије, која је била под влашћу Велике Кнежевине Литваније. Односно, Руска црква је тада била јединствена у две државе, а поделио ју је на две митрополије не Цариградски патријарх већ  … папа Каликст  III 15. октобра 1458. Папа је, према Фирентинској унији 1458. себе је сматрао поглаваром цркве и сматрао је да таква питања спадају управо у његову надлежност. Исто тако је сматрао и Цариградски унијатски патријарх Григорије III Мама, који је тек након папине одлуке поставио извесног Григорија Бугарина „митрополитом кијевским, литванским и све Русије“.

Да, накнадно су сви признали овакво стање ствари, али остаје чињеница: Кијевска митрополија је одвојена од Московске од стране потпуно неканонског поглавара Католичке цркве и била је у саставу Цариградске патријаршије до 1686. године, када је одлуком Цариградског патријарха Дионисије IV поново била уједињена са Руском црквом, која је до тада већ постала патријаршија.

Међутим, ово је само историјска примедба. Вратимо се канонским питањима стварања Руског егзархата у Африци.

Да поновимо, према 15. правилу Двоструког Сабора, клирици морају држати по страни од својих епископа ако исти падну у јерес. Али раскол и јерес нису иста ствар. Прво правило Василија Великог о томе каже следеће: „Старији <…> су нешто различито називали јереси те расколом, те неовлашћеним скупом. Јеретицима су називали оне који су се потпуно отргли и отуђили су се у самој вери; расколницима – подељених у разумевању неких црквених тема и питања излечења: а неовлашћеним скуповима називали су састанке побуњених старешина, или епископа, и неученог народа“. Односно, раскол је разилажење у мишљењима о питањима која се могу излечити и, за разлику од јереси, не оправдава стварање паралелне хијерархије.

Па шта је, РПЦ је поступила неканонски? Опет, није све тако једноставно. Чињеница је да све акције Фанара у Украјини – признање расколника, стварање ПЦУ, „укидање“ УПЦ, – нису само расколничке акције, већ и манифестације најстварније јереси – јереси цариградског папизма. А сви они који се слажу са деловањем Фанара су, пре свега, присталице јереси.Јер Црква од самог почетка исповеда да је само Исус Христос Глава Цркве. Он врши ово поглаварство директно и не треба му нико од његових „заменика“, „викара“ или других „вршилаца дужности“ овде на земљи. Ово је ствар принципа и не подразумева никакав компромис. Неслагање по овом питању не може се излечити ни на који начин, осим одбацивањем лажног учења о извесном јерарху који је поглавар Цркве на земљи или, дипломатски речено, има искључива овлашћења. Можемо рећи да јерес цариградског папизма још није саборно осуђена, али су сваку јерес одбацивали и осуђивали поједини јерарси или Помесне Цркве и пре званичне осуде на Васељенским саборима.

Цариградски папизам је заправо осуђен на Архијерејском сабору Руске православне цркве 2008. Иако реч „јерес“ тада још није звучала, већ је дипломатски замењена фразом „нови еклисиолошки концепт“, али је садржај ове јереси већ био формулисан и назначено је да ју Руска Православна Црква одбацује.

Цариградски папизам је заправо осуђен на Архијерејском сабору Руске православне цркве 2008. године.

Текст Посебне резолуције је гласио: „Сабор изражава дубоку забринутост због тенденција <…> испољених у изјавама неких представника Свете Цариградске Цркве. Полазећи од схватања 28. канона IV Васељенског Сабора, које не цела пуноћа Православне Цркве, ови јерарси и богослови развијају нову еклисиолошку концепцију, која постаје изазов за општеправославно јединство. Према тој концепцији: а) само она Помесна Црква која је у општењу са Цариградским престолом сматра се да припада васељенском Православљу; б) Цариградска патријаршија има искључиво право црквене јурисдикције у свим земљама православне дијаспоре; в) у овим земљама само Цариградска патријаршија заступа ставове и интересе свих помесних цркава пред државном владом; г) сваки архијереј или клирик који служи ван канонске територије своје Помесне Цркве налази се под црквеном јурисдикцијом Цариграда, чак и ако он сам то не схвата…    д)  Цариградска петријаршија одређује географске границе Цркава, ако се његово мишљење не подудара с мњењем неке Цркве по датом питању, може да успостави на територији ове Цркве властиту јурисдикцију. <…> Оваква визија Цариградске патријаршије сопствених права и моћи доспе у непремостиву противуречност са вековном канонском традицијом на којој се заснива постојање Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава“.

Зашто Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве није назвао јерес јереси? Зато што је била 2008. година, Фанар још није интервенисао у Украјини, а још је постојала и нада да ће се цариградски јерарси уразумити, схватити да се крећу у погрешном правцу.

А руски православни подвижник, клирик Цариградске патријаршије, ученик монаха Силуана Атонског, архимандрит Софроније (Сахаров) био је слободнији у својим изјавама. Он је још 1950. године написао следеће: „Тренутно, у дубинама наше Свете Цркве, постоји велика опасност да се догматско учење о њој изобличи. <…> Упитате: у чему се сада види ово изобличење? Одговарамо: у цариградском неопапизму, који брзо покушава да пређе из теоријске фазе у практичну. <…> Да ли треба да кажем да је и овај облик папизма – еклисиолошка јерес, попут Римског папизма?“ <…> 

Цариградски неопапизам, који брзо покушава да пређе из теоријске фазе у практичну, јесте еклисиолошка јерес, попут римског папизма.

Архимандрит Софроније (Сахаров).

Може се претпоставити да ће јерес цариградског папизма на предстојећем Архијерејском сабору Руске православне цркве 2022. године, а потом у такозваном аманском формату, бити названа и осуђена од поглавара и представника Помесних Цркава, који нису пристали на ову јерес у облику признања ПЦУ.

На основу наведеног, може се тврдити да је РПЦ, створивши Патријаршијски егзархат у Африци, учинила праву ствар и са становишта канона и са становишта црквене дипломатије, јер је таква одлука могла бити донесена скоро одмах након признања ПЦУ од патријарха Александријског Теодора. Међутим, РПЦ је чекала више од две године и може се претпоставити да су за то време одржани неформални контакти на различитим нивоима како би се александријским јерарсима објаснила неканоничност и неконструктивност њиховог става.

И тек сада, када је постало јасно да се Александријска патријаршија чврсто везала за Фанар и јерес цариградског папизма, РПЦ се одлучила на толико радикалне поступке.

Зашто егзархат, а не патријаршијске парохије

Свети синод Руске православне цркве каже да је одлука о стварању Егзархата одговор на апел афричких клирика који се нису сложили са одлуком александријског патријарха Теодора да ступи у општење са расколницима. Али да би их примили у јурисдикцију РПЦ, није било потребно стварати Егзархат, било им је могуће дати статус ставропигијских парохија Московске Патријаршије у Африци. Данас такве парохије постоје у Египту, Тунису, Мароку и Јужној Африци. Тиме се нимало не нарушава канонска територија Александријске патријаршије и не ствара се нека паралелна хијерархија. Зашто је изабрана сурова опција са стварањем Егзархата са својом хијерархијском структуром?

РПЦ је, створивши Патријаршијски егзархат у Африци, исправно поступила и са становишта канона и са становишта црквене дипломатије.

Можемо претпоставити следеће: прво, Московска патријаршија је схватила да Александријска патријаршија више није у стању да призна своју грешку, повуче признање ПЦУ и обнови односе са РПЦ. Тачка без повратка у овој ствари је већ прошла, што значи да нема смисла доносити половичне одлуке. Патријарх Теодор се неће покајати за вероломну издају УПЦ и Његовог Блаженства Онуфрија, некадашње јединство више није могуће. О томе сведочи његова прва реакција на стварање Егзархата. Он је 31. децембра изјавио да је већ „дао поруку коју друге Цркве морају чути док задиру у овај свети простор који се зове мисија“.

Друго, постоје озбиљни разлози да се верује да ће у блиској будућности Патријаршијском егзархату придружити не само свештеници из Александријске патријаршије, већ и архијереји. Ово је изјавио новоименовани Егзарх Африке митрополит клински Леонид. Сходно томе, једноставним умножавањем ставропигијских парохија Московске патријаршије оне би остајале без посла. А под Егзархатом, они ће бити уграђени у ову нову организациону структуру.

Треће, статус егзархата претпоставља већу аутономију и самосталност него збир ставропигијских парохија. Егзархатски статус омогућава локалним архијерејима и свештеницима, као и обичним верницима, да више учествују у управљању овом структуром. Стога се чини да је стварање Егзархата у Африци оправдано, мада не и апсолутно неспорно.

Какве везе са тим има геополитика

Чињеница је да се у Африци тренутно одвијају важни геополитички процеси, чији се смисао своди на следеће: послабљује се утицај САД и Европе, а утицај Кине, Русије (и, у мањој мери, Турске) приметно расте. Последњих година је Русија значајно повећала своје присуство у Африци у економској сфери, а још више у политичкој и војној. У октобру 2019. године лидери готово свих афричких земаља дошли су у Сочи на невиђени самит Русија-Африка, на којем је потписан низ докумената који јачају руски утицај у региону. У 2022. години планирано је одржавање другог таквог самита, на коме ће бити усвојене мапе пута руско-афричке сарадње у економској, научној и хуманитарној сферама.

Наравно, било би погрешно тврдити да је јачање руског утицаја у Африци довело до стварања тамошње Патријаршијске егзархије, али нове политичке прилике пружају добре могућности за развој Егзархата и унапређење православне мисије на овом континенту.

С друге стране, смањење америчког утицаја како у Африци, тако и у свету у целини негативно утиче на све пројекте везане за САД. У религиозној сфери, ово је пре свега пројекат промоције интереса Фанара, стварања ПЦУ и обезбеђивања признања овог пројекта од стране Помесних Цркава.

Али далеко важнија је од горе описаних политичких процеса у Африци подела земаља широм света на два табора. Условно, ови табори се могу назвати либерално-глобалистичким, на челу са САД, и национално-традиционалистичким, на челу са Кином и Русијом. Данас су се појавили лидери ова два правца и између њих се води активна борба да у свој табор увуку обе кључне земље (попут Индије, Турске, земље ЕУ) и мање државе. Значајан догађај у процесу ове поделе био је такозвани „Самит демократија” у организацији Сједињених Држава, који је у последњем тренутку преименован у „Самит за демократију”. Претпостављало се да ће се на њему окупити оне државе које су САД признале као демократске и, сходно томе, подржати америчку агенду, а оне земље које нису позване бити означене као ауторитарне. Истина, самит је генерално био неуспешан.

Појавио се и дневни ред коју промовишу поменути блокови. У хуманитарној сфери, блок предвођен САД промовише либерализам, слободу свих врста изопачености, ЛГБТ права и BLM идеологију. У верској сфери то је екуменизам и деградација моралних норми.

Кина, Русија и друге земље предлажу конзервативни или традиционалистички дневни ред, према којем жене треба да буду жене, а мушкарци – мушкарци, породица треба да буде традиционална, а перверзије треба називати перверзијама, а не нормом. у границама овог дневног реда државе штите своје традиционалне конфесије и помажу им, иако је понекад та помоћ често превише наметљива.

Ова два блока су још у фази формирања, још се не зна како ће изгледати и да ли ће уопште моћи да се формирају. Али данас се не само земље, већ и неке верске организације заклињу на верност овим блоковима. На пример, Ватикан и Фанар су већ јасно ставили до знања да подржавају САД и њихов геополитички и идеолошки дневни ред. Недавна посета Патријарха Вартоломеја САД је то сасвим дефинитивно доказала, иако нема сумње у оријентацију Фанара на САД бар последњих 70 година. Тако су и оне Помесне Цркве (тачније, они јерарси ових Цркава) које су подржавале Цариградску Патријаршију и њену јерес цариградског папизма, изражену у стварању ПЦУ, такође извршиле свој геополитички избор. ПЦУ је створена на иницијативу и уз велику подршку САД. Признавање или непризнавање ове организације од стране Помесних Цркава изазвало је поделу у Православљу, што значи да се геополитички раскол у свету насложио на црквени раскол у Православљу. Како је у недавном интервјуу рекао председавајући ОСЦО Руске православне цркве, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), „подела у светском православљу је такође свршени чин“.

Да Цркве које су признале ПЦУ могу да промене свој избор, морају се десити неки ванредни догађаји, као што је пензионисање патријарха Теодора уз јавно покајање због кршења канона. Мало је вероватно да ће се то догодити, што значи да ће се успеси или неуспеси САД у тој истој Африци сходно томе одразити и на Александријску Патријаршију.

Али главни разлог негативних трендова у Александријској патријаршији, који ће, несумњиво, само расти, није зависност од америчке дипломатије је. Главна ствар је жеља да се промовише не толико православље као такво, колико јелинизам (често у свом најгорем испољавању), што су више пута изјављивали поглавари и јерарси такозваних грчких Цркава. Свештеник Георгиј Максимов, које је лично упознат са верском ситуацијом у Африци, написао је на свом тг-каналу: „Савремена грчка мисија у Африци– ово је у великој мери „потемкинско село“, коју експлоатише групица грчких епископа како би прикупила новац од Грка из других земаља. Нису сви грчки епископи такви, али многи јесу. Африканци нису будале и они то такође виде. Умор од Грка се тамо одавно нагомилавао . Африка заслужује боље.“ Чак и ако претпоставимо да отац Георгије мало претерује, слика ипак изгледа прилично жалосно.

Какве су перспективе Руског Патријаршијског Егзархата

Одлучујућу улогу у овом питању ће одиграти људи, тј. лична вера и побожност оних афричких клирика који су одлучили да пређу под јурисдикцију РПЦ. Непријатељи РПЦ су већ пожурили да изјаве да су се они наводно продали за новац и уопште су – расколници и старокалендарци. Ово није истина, сви клирици који су поднели молбе за прелазак у јурисдикцију РПЦ јесу канонски свештеници који нису лишени чина и нису ни под каквим другим забранама. До сада је њихов званични број 102, али у врло блиској будућности треба очекивати повећање њиховог броја. Укупан број свештенослужитеља Александријске патријаршије прилично је тешко утврдити, али 102 особе су око 20% од укупног броја. Поређења ради, може се замислити шта би било да је из УПЦ у ПЦУ прешло 2,5 хиљаде свештеника.

Може се тврдити да су већина свештенства који су прешли у РПЦ – ревносни пастири који се суштински не слажу са кршењем светих канона Цркве

Може се тврдити да су већина свештенства који су прешли у РПЦ – ревносни пастири који се принципијелно не слажу са кршењем светих канона Цркве. Следеће околности нам омогућавају да донесемо такав закључак: као прво, многи од њих су упутили одговарајући захтев још 2019. године, одмах након признања украјинских расколника од стране патријарха Теодора. Односно, разлог за апел није било ништа друго до кршење канона од стране александријског патријарха Теодора. Такав апел је био веома храбар корак, јер се није знало да ли ће их Руска православна црква прихватити или не, али су са стране Александријске патријаршије свакако ће уследити свакакве забране, казне и слично. Као друго, александријски клирици се нису предомислили, упркос лишавању плата и претњи физичком повредом против њих. На пример, викар танзанијске епархије, грчки епископ Агатоник, према речима локалних свештеника, дословно је, цитирамо, „претио да ће нас убити“. И треће, ови клирици су решили да оду у Руску православну цркву, знајући добро да их чека дуга конфронтација са својим противницима, борба за парохије, црквену имовину и тако даље. Са свакодневног становишта било би много удобније не супротстављати се патријарху Теодору, већ заузети став: „жирафа је велика – она најбоље зна“, што су, иначе, учинили многи свештеници на Кипру, у Грчкој, па чак и на Атосу.

Дакле, политичке тенденције, општи став великог дела афричког свештенства против превласти хеленизма, као и интегритет свештенства које је прешло у РПЦ, стварају повољне услове за развој Патријаршијског Егзархата. Вероватно ћемо ускоро видети повећање Егзархата новим свештеницима, па чак и архијерејима, изградњу нових цркава и развој мисионарства на афричком континенту. У врло блиској будућности појавиће се потреба за духовним образовањем локалних кандидата за свештенство, а ту, мислим, могу озбиљно помоћи и украјинске богословске школе. Можда ће украјински свештеници или чак архијереји отићи у Африку да проповедају Јеванђеље, привремено или стално. Ово би било веома симболично, с обзиром на вероломну издају УПЦ, коју је починио патријарх Теодор. Што се тиче Александријске патријаршије, она ризикује да се дегенерише у номиналну структуру, у којој ће постојати минималан број „живих“ парохија, али ће постојати довољан број титуларних архијереја спремних да промовишу јелинизам и владавину Цариградског патријарха. Таквој судбини, наравно, нећете завидети, али је сам александријски патријарх извшио свој избор. Међутим, никад није касно за покајање.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/85368-russkij-afrikanskij-ekzarkhat-religija-i-geopolitika