• Београдска издавачка кућа „Информатика”, уз учешће српског Института за политичке студије и руске Међународне словенске академије, објавила је књигу „Руска политичка мисао данас”
  • Уредник је Владимир Кршљанин, легендарна фигура своје врсте: научник (астрофизичар) и песник који је 90-их година постао дипломата и политиколог, академик Међународне словенске академије и председник њеног српског одељења
  • Мало је рећи да је Кршљанин русофил и пријатељ Русије. Он је непоколебљиви русофил. Због тога је Кршљанин у време владавине западњака Бориса Тадића био отпуштен са свих функција и маргинализован, али своје ставове није променио. Ко још може бити састављач антологије руске политичке мисли ако не он?

АУТОР: Никита Бондарев

Није ми лако писати о овој књизи. Прво, познајем Владимира Кршљанина дуги низ година. Друго, књига садржи и мој чланак о спецификама руско-српских односа. Ипак, покушаћу да будем непристрасан и да поштено истакнем предности и мане ове књиге. Књига је изашла на време. Човечанство се сада, очигледно, налази у одређеној међуфази, између две епохе – пре и после ковида. У надолазећој 2022. свет ће бити веома другачији од онога у „доброј старој“ прековидној 2018. Нису баш све промене директно повезане са ковидом, али је управо ковид та осовина на коју су се нанизале промене последњих година. Покрети Black Lives Matter и MeToo који су резултирали присилном сексуалном и расном дивесификацијом у САД (и не само тамо); насилно увођење родне флуидности, мутација друштвених мрежа и интернетa уопште („дигитални ГУЛАГ“ је дошао одакле га нисмо очекивали: Фејсбук и Гугл постепено бришу саму могућност да се корисник с нечим не слаже); роботизација армије (прогнозе научнофантастичних писаца су се обистиниле: цивиле и цивилне објекте гађају беспилотне летелице, а они који њима управљају седе у безбедним просторијама са меким столицама и клима уређајима, не ратују, већ се играју рата). Ту је и подела човечанства на оне који су за и против вакцине, који апсолутно не чују аргументе друге стране. Идући у корак са временом, збирка „Руска политичка мисао данас“ детаљно описује главне геополитичке изазове прековидне ере и руске одговоре на њих, а такође бележи како нова, постковидна реалност постепено продире у стари свет. То видимо и у тексту Игора Панарина, директно посвећеном ковиду, и у чланцима Сергеја Глазјева, који показују како основни принципи и норме светске економије постепено деградирају. У том контексту одличан оквир за ову антологију су говори Владимира Путина: књигу отвара његов интервју каналу ОРТ о бомбардовању Србије 13. маја 1999. године. Путин је у то време директор ФСБ-а и секретар Савета безбедности, али буквално у року од пар месеци постаје в.д. премијера и „наследник“. Књига се завршава Путиновим говором на Форуму у Давосу 21. јануара 2021. Утисак након читања ова два текста је сасвим недвосмислен: Путин је остао веран себи, али се свет променио до непрепознатљивости. Али ево и једне мане ове књиге: састављач је желео не само да истакне приоритетне области руске спољне политике уопште и да прати њихову еволуцију од 1999. до данас, већ и да открије како руски политичари виде Србију. То су нешто другачији задаци, па и аутори у овом случају морају бити различити. С друге стране, разумљиво је зашто су се ова два наратива преклопила: издаваштво сада пролази кроз тешка времена и у Русији и у Србији, практично је велики подвиг објавити једну књигу, а две – једну о еволуцији руске спољне политике, друго о руско-српским односима – је потпуно неизводљиво.

Генерално, предности и слабости антологије иду руку под руку. Не можемо да не истакнемо преводилачко умеће Владимира Кршљанинан, пошто је сав материјал превео лично он. Интонација аутора је потпуно сачувана: текст Нарочницке нећете никако помешати са текстом Дугина. С друге стране, квалитет превода је предодређен чињеницом да су сви аутори духовно блиски преводиоцу. Али антологија би изгледала далеко боље када би у њој били текстови аутора различитих политичких ставова – како оних који воле и познају Србију, тако и оних који су према њој равнодушни, па чак и критични. Присетимо се покојног историчара Мирослава Јовановића, у чијој заоставштини значајно место заузима збирка текстова о руско-српским односима. Он је сматрао да је неопходно укључити и просрпске ауторе и, на пример, причу о путовању у Србију писца Виктора Јерофејева која је ништа више него безобразна. Испада да је хомогеност антологије Владимира Кршљањина и њена предност и мана. Напомињем такође да приређивач донекле својевољно убраја све ауторе ове антологије у патриоте, у „православне социјалисте“. Тачније, он тврди да су „у савременој Русији патриоте православни социјалисти (иако то не признају сви)“, као и то да је „православна социјалистичка Русија постала несумњиви војно-политички лидер савременог света“. Не бих се усудио да модерну Русију назовем социјалистичком државом, чак и ако под термином „социјалистичка“ подразумевамо социјална, односно друштвено оријентисану државу. Русија се из очигледних разлога не може доживљавати ни као чисто православна држава. Сумњам и у истинитост прве тезе да су „у Русији патриоте православни социјалисти“. Част ми је да будем један од аутора ове антологије, сматрам да сам патриота, али сам прилично скептичан према социјализму као идеологији. Што се тиче осталих аутора, сигуран сам да бар Михаил Смолин, заменик главног уредника телевизије Царград, апсолутно није симпатизер социјализма. С друге стране, у збирци је и чланак Владислава Суркова, и ја чисто сумњам да га треба повезивати са православљем. Ова искључиво пријатељска критика не умањује значај објављивања књиге „Руска политичка мисао данас“. Као што смо већ рекли, човечанство је на прагу нове историјске ере, која се од претходне разликује отприлике као што се 20. век разликовао од 19. И за Србију долазе нова времена. Има разлога да верујемо да ће се Србија 2022. године суочити са таквим притиском по питањима признавања независности Косова и уласка у НАТО, какав Срби одавно, а можда и никада нису доживели. У овој ситуацији логично је да се Србија обрати Русији за помоћ и подршку, и зато је корисно разумети какве се трансформације дешавају у руској спољној политици и шта се уопште може очекивати од Русије. Управо то схватање и омогућава антологија коју је саставио Владимир Кршљањин. Волео бих да ова књига има што више читалаца у Србији: и православних и социјалиста, и оних који не припадају ни једној од ових група.

 

ИЗВОР: https://balkanist.rs/ruska-politicka-misao-ocima-jednog-srbinа

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.