• Не можемо у потпуности да схватимо шта се догодило 24. фебруара 2022. године. Иако је већ одавно све ка томе кретало, од првог тренутка када је Владимир Владимирович Путин дошао на власт давне 1999. године, када је будућност дошла, сви по инерцији одбијају да вјерују у њу.

АУТОР: Александар Дугин

Десило се сљедеће: Русија је коначно одустала од стратегије интеграције у свјетски систем, односно у глобални Запад, уз задржавање суверенитета, пошто се показало да су ове двије оријентације неспојиве.

Трампова администрација, која је углавном била фокусирана на домаћа питања и на борбу против глобалистичких елита („Мочвара“) унутар САД-а, ипак је остављала наду да ће Запад мирно признати мултиполарни свијет и пристати на неки облик партнерства, мање-више прихватљив за Русију без критичне штете по њен суверенитет. Али након доласка на власт у САД-у Бајдена и глобалистичких снага које стоје иза овог остарјелог политичара, који је у стању очигледне деменције, ова могућност је прецртана.

Као што је предсједник Путин признао у свом обраћању Државној Думи, Запад је успио да нам (Русији, прим. прев.) наметне рат. И тиме су прецртани сваки изгледи за сарадњу са њим – ако не заувијек, онда на дуже вријеме. Ниво конфронтације је толико висок да ни повратак Трампа неће моћи да промијени тренутну ситуацију. Уосталом, још у његовом првом предсједничком мандату глобалисти су га оптуживали управо за то што није био довољно активан у ескалацији односа са Русијом. Његове руке по овом питању биће још више везане ако поново буде на челу САД, што је сасвим могуће због потпуног неуспјеха Бајденове политике и Демократске странке која убрзано губи све своје позиције.

Много показује и судбина једног од најрусофобичнијих лидера Запада, британског премијера Бориса Џонсона, који је недавно с праском свргнут с власти. Али не толико због политике према Русији, колико уопште због запомажућег идиотизма и потпуне неефикасности од које су и Британци уморни. Наравно, питање је за њих: зашто изабрати лудог кловна који је далеко изван реалности и здравог разума? Али исто питање се може поставити многима. О кловну – Украјинцима, о сенилном дегенерику који је сишао с ума – Американцима, о поремећеном нарцисоиду – Французима, о мафијашком преваранту – Италијанима.

Али вјероватно их неће замијенити ништа боље фигуре – васпитане у новој родно-феминистичкој парадигми потпуно неспособне тетке Еразмус генерације.

Ни са садашњим елитама Запада, ни са будућношћу Русије очигледно се није на добром путу. Не краткорочно, средњорочно или дугорочно. Да, у једном тренутку ће оштрина конфронтације спласнути, али то у принципу ништа неће промијенити. Штавише, можда неће спласнути, већ обрнуто.

У сваком случају, дошло је вријеме да се фокусирамо на себе и на свијет који нам је остао отворен након повлачења европског вектора.

По мом мишљењу, у таквој ситуацији долази до изражаја нови принцип, суверена ефикасност. То ће захтијевати квалитативну промјену структуре државне управе.

Прије почетка СВО (Специјална војна операција у Украјини, прим. прев.), два фактора су била критеријум ефикасности:

· успјех у интеграцији у глобалну свјетску економију, а то је подразумијевало кретање ка Западу и глобалним институцијама које он контролише;

· напредак у јачању суверенитета – прије свега по питању политичког управљања и војног потенцијала.

Сада је први критеријум укинут, други остаје. Имајте на уму: само други. Првог више нема. А шта да ради онај дио наше моћне елите која је сву снагу бацила на први критеријум и о томе извјештавала?

Питање је веома тешко. Не желим да ликујем, али све је прилично жалосно. Мора се данас објаснити нешто што је јуче служило за понос. Нечији живци нису могли да издрже, неки нису схватили озбиљност промјена, а неки су заузели став чекања. Одједном се све поново мијења.

Предсједник је јасно ставио до знања да се неће мијењати и да је ово само почетак. Али западњаци и либерали се и даље надају – па, шта ако…

Нови услови погодиће и оне високе функционере који су били негдје између – између западњаштва и суверенитета. Формално, они имају повољнију позицију, само је потребно приоритете пребацити ка суверенитету. Али овдје се открива следеће: балансирање између једног и другог створило им је угодне услове, у којима нису могли ништа да ураде, мислећи на сложеност задатка. Сада, након почетка СВО, такав изговор није добар. Мораћемо да покажемо прилично суверене успјехе. И са тим очигледно има проблема. Ако нема проблема, онда добро. Али нешто сугерише да ће их имати и ова категорија владајуће елите.

На први поглед су у најбољој позицији војска, снаге безбједности и дјелимично Министарство спољних послова. Они су на челу сукоба и у почетку су били фокусирани само на суверенитет. Али чак и овдје могу настати одређене потешкоће. Сада треба да будемо суверено ефикасни у највећој мјери, тако да више није могуће кривити „пету колону” за неуспјехе, љеност и неспособност. Либерали и њихове мреже су једноставно одметници, и то има смисла.

Али нема више изговора за оне од којих све зависи у условима цивилизацијске конфронтације. Оштрина ситуације и, заправо, ванредно стање, када је земља на удару непријатеља, а сукоб се понекад преноси и на нашу територију, захтијевају изузетне квалитете, пожртвованост, храброст, сналажљивост, смјелост, па чак и херојство. А ово је сасвим другачији рачун него само припремање за будући сукоб у мирним условима. Услови су престали да буду мирољубиви и захтијевају одговарајуће личности – личности за ратна времена.

Све ово наводи на закључак да ће нови критеријум суверене ефикасности ускоро почети да се осјећа у свим областима – прије свега у јавној управи, у понашању владајућих елита, у кадровској политици, у реформи институција које ће морати да се обновљају на нов начин. Све ово није погубно, али не може а да не утиче на избор кадрова. И наравно хоће.

 

Извор: etos.press

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.