• Русија је морала да учини нешто да заустави ову антисловенску, антиправославну, антиљудску стратегију коју је подузео Запад, није могла вечито да трпи. Морала је да каже „доста, даље не можете, каже редитељ Ђорђе Кадијевић

Прослављени стваралац, редитељ серије „Вук“ овенчане престижном европском наградом, аутор култног филма „Лептирица“, откривајући за Спутњик разлоге због којих је одлучио да сними нову „Лептирицу“, говори и о духу времена и свим његовим искушењима због којих се, како сам признаје, повукао из посла.

„Повукао сам се пре свега због властитих година, али и зато што сматрам да ми није место у једној квази култури каква сада влада. Постоји већ пола века тенденција једне универзалне дигресије да се добри и лоши дани светске културе таласају, као што се таласа свака околност која је роб времена и простора“, каже Кадијевић.

фото: Дејана Вуковић/Спутњик

То повлачење које је ових дана, на радост српске уметности, прекинуто радом на новом филму било је мотивисано и сазнањем да је у веку сопственог битисања искусио `жалосно стање општег статуса човека, људскости`.

„Шта да се каже кад за један људски век доживите два светска рата на малом простору, једва извучете живу главу, а онда видите распадање свега онога што се вековима припремало и желело – како се уништава на начин беспримеран у својој лудости и гадости.“

По Кадијевићевом мишљењу општи контекст историјског збивања у тренду је негативитета који се на неки начин одражава и у уметности, у начину на који она реагује на ординарну стварност. Култура служи људском добру и подиже ниво егзистенције, али треба знати, опомиње Кадијевић да је реч о тако осетљивој делатности на коју бруталне околности из стварности делују деструктивно.

„Налазимо се дакле у ситуацији за коју лично, да сам раније чуо, не бих веровао да је могућа. Пре само десет година могли сте одговорити на питање ко је сад највећи сликар, писац, композитор, синеаста. Данас тај одговор не можете добити. Ми данас немамо парадигму какву је свет имао два миленијума у виду хришћанства које је у две хиљаде година изродило највеличанственију уметност која се икада догађала. Постојала је парадигма, знао се систем вредности. Двадесети век ништа слично није успоставио и то што сада немамо скоро ништа јасно, никакву веру, ништа осим светиње људских права. Остали смо без утопије која би нас облагородила и која је неопходна човеку да би опстао и био продуктиван. Сушти реализам и овај меркантилизам који је литургијско гесло капитализма нема то својство и не може да да те продукте културе.“

Осврнувши се на покушаје без преседана којима велика руска култура покушава да се изопшти и избрише из баштине света, чак и да се заплени и одузме, као недавно слике из руских музеја, Ђорђе Кадијевић подсећа да је сличних `атавизама` било и раније.

Русија је морала да каже „доста“

„Било је остатака те да тако кажем неандерталске безобзирности према творевинама културе мотивисане агресивним изопаченим идеологијама. Знамо колико је соцреализам нанео штету култури, али то је пролазно у односу на ово што се догађа сад. Кад говоримо о Русији која је у овом тренутку из перспективе Запада постала синоним апокалипсе зла, армагедона, заборавља се шта је повод овога сукоба. Заборавља се да се опкољавањем Русије земљама које су постале мезимчад тог Запада створио један појас, омча која је директно претила управо овим што се сад догађа. А то Русија није могла вечито да трпи. Морала је да учини нешто да заустави ту антисловенску, антиправославну, антиљудску стратегију коју је подузео Запад. Русија је морала да каже „доста, даље не можете“.

На питање какав је израз свега што живимо ових дана дати будућа уметност, о чему данашњи стваралац може да мисли и шта му је чинити, Кадијевић одговара без много оптимизма и вере у добра решења.

Уметност и стварност се негирају узајамно

„Уметност никад није била у тежем положају. Прави ствараоци који су високо еманциповани људи и имају дубоко осећање реалности не могу да нађу никакву основу која би подржала нови стваралачки ентузијазам. Они су у дубокој депресији и заправо не знају шта ће да раде. Још су дадаисти после Великог рата закључили да је човечанство пало из историје и да људски род не заслужује више онакву уметност какву је имао у врхунцима свог хуманистичког заноса. Да више не може бити ни Леонарда, ни Рафаела, ни Фидије, ни византијске архитектуре, ни готских катедрала. Зато што људи то не заслужују.“

Људи, према речима редитеља, имају историјски корпус деликти за свој дефинитивни пораз, доказ да су апсурдна бића и да се свака светиња може банализовати. Доказ да не постоји никаква светлост на крају тунела у чијем је мраку допуштено све, нарочито за стварне господаре света.

„У таквој ситуацији уметници могу само да следе интенцију дадаистичког иронизма, једне ругалице човеку, па и уметности. То је оно прављење циркуса од уметности које су дадаисти започели а наставила висока модерна кроз 20. век. А када уметност ослободите од свих илузија, нарочито од душевности и сакралног ентузијазма, долазите у тачку у којој се сусрећу стварност и уметност у савршеној апсурдној шеми: негирају се узајамно. Због тога мислим да живимо у најгорем времену и историјском периоду.“

Подсетивши га да је, упркос таквој осећању света и стваралаштва у њему, одлучио да ствара и то нову верзију сопственог филма „Лептирица“ , редитељ Кадијевић каже да се то мора схватити као чин из револта.

„Тај револт није револуционаран и нема више ни илузију да се револуцијом нешто може променити. То се чини зато што је нагон ка стваралачком активизму присутан у човеку, а ускраћена му је свака утопија која би томе дала смисао. Зато му и остаје само да покаже да треба волети човека и тако грешног и тако палог, треба волети свет који нам није дом, треба волети чак и најгору судбину. Ми смо сви осуђеници на смрт чим смо се родили, а ипак волимо тај свет и дајемо му оно најбоље што имамо. Тај порив тера уметнике да раде упркос свему, и то врло често узалуд. Зато што нису препознати и зато што је симулација уметности данас на истом нивоу на ком је и симулација политичке реалности: на нивоу ординарних деформација, лажи, игара и провидних подметања.“

ИЗВОР: Спутњик

One thought on “Русија мора да заустави антиљудску стратегију Запада”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.