Румунска политичка мисао између два рата

Актуелни број часописа „Градац”, посвећен је румунској (десничарској) политичкој мисли између два светска рата, организацији „Гвоздена гарда” и текстовима који објашњавају трагични лик Корнелија Кодреануа, оснивача „Легије Светог архангела Михаила”, али и повезаност Мирче Елијадеа и Емила Сиорана са овим идејама. Овај двоброј садржи и одломак из дневника Михаила Себастијана, писца романа „Већ две хиљаде година”, иначе румунског Јеврејина. Он је од професора и у души легионара Нае Јонескуа, добио један антисемитски предговор за ту књигу, о чему такође сведочи ово издање које је приредио Владимир Димитријевић.

Кодреану се јавио у тренутку кризе румунског друштва и економске кризе после Првог светског рата, када је сиромашних и незапослених било све више, и када се осећала потреба за великом друштвеном променом. Десно оријентисани интелектуалци нису одобравали утицај западњачких и француских идеја, масонерије, јеврејства, па ни демократије и либерализма, као ни идеала једнакости и братства у друштву у којем је постојало све осим тога, а корупција напредовала. Млада интелигенција се пре залагала за један снажан политички преокрет, повратак националном бићу, иза којег ће стајати хришћанска духовна обнова и пружање снаге уништеном румунском раднику и сељаку.

Кодреану, као типичан представник те интелигенције, рођен је 1899. године у граду Куш, на граници са руском Бесарабијом. У породици, уз оца професора у гимназији, прихватио је антизападна уверења, са оцем је као малолетник кренуо на фронт у Трансилванију. Као студент права на Универзитету у Јашију, зближио се са професором Александром Кузом, са којим је 1923. године основао Лигу националне хришћанске заштите. Ова лига се, поред осталог, залагала за ограничавање јеврејског утицаја у румунском друштву, по оној познатој антисемитској флоскули да Јевреји заузимају кључна места и држе узде моћи.

Кодреануа су од почетка пратили владини прогони, хапшења и мучења, па и када је наредне године основао у Јашију „Братство крста”. На једном од суђења убио је начелника полиције, али га је порота ослободила. Одвојивши се од Кузе, основао је „Легију Светог архангела Михаила”, са идејом духовног и верског преобраћења Румуна.

Свако ко га је срео, па и италијански филозоф Јулијус Евола, говорио је о Кодреануовој снажној појави, импресивном стасу и енергији благости, упркос радикалним идејама које је заступао. Легионар је сматрао да је његова организација изван политике, да члановима нуди пост и молитву, прочишћење и снагу вере. Чак је и Мирча Елијаде по природи својих уверења био тиме привучен.

Власти се није допадао утицај који је Кодреану са својим присталицама имао у народу, ушли су чак и у парламент 1932. године, а од 1931. до 1933. три пута су били забрањивани. Због тога су основали још радикалнију одбрамбену „Гвоздену гарду”, заветовану на целибат и сиромаштво, на живот за Румунију. Три студента, задојена овим идејама, пуцала су на премијера Јона Дуку и предала се властима. Кодреану је затим ухапшен због клевете и овог убиства, и осуђен на десет година тешке робије.

Утицај легионара посебно је порастао са смрћу Јона Мота и Василеа Марина у Шпанском грађанском рату, њихова смрт постала је митска, а број чланова „Легије” порастао је близу 280 хиљада. Млади интелектуалци добровољно су помагали сељацима, осниване су народне кухиње. Све то сметало је румунском краљу Каролу Другом, који је манипулисао политичким партијама, а најрадије би их све забранио, као и тај један народни покрет.

Те судбоносне 1938. године, лажна већина за формирање владе дата је бившем учитељу Кодреануа – Кузи и Октавијану Гоги. Настављено је прогањање Јевреја, краљ је завео диктатуру, легионаре су масовно хапсили и смештали у логоре. Биће затворени и Мирча Елијаде и професор Наеа Јонеску. Краља Карол наредио је да Кодреану буде убијен у тренутку када се окренуо Хитлеру и када је помислио да ће он хтети сарадњу са овим легионаром. Његови следбеници пак осветивши свог вођу извршили су атентат на Калинескуа, председника владе.

Диктатура се наставља када Карол Други бежи из земље, а генерал Антонеску преузима власт, ослањајући се на легионара Хорију Симу, што је изазвало гнев код осталих чланова. Убрзо се Антонеску договорио са Хитлером о испорукама нафте и пожелео крај „Легији”. Антонеску је хапсио и мучио легионаре, а доласком комуниста, преваспитавали су их на најсуровије начине.

Мирча Елијаде је у дневнику описао дане проведене у логору Меркурја-Чук. Он говори о сталној молитви легионара, о триста гласова који су сложно певали „С нама је Бог”, о Наеу Јонескуу који се држао као господин. Елијаде ће и током ратних година, док је боравио у Португалији, бити обузет мислима о судбини румунског народа, посебно схватајући да ће Руси стићи до предграђа Берлина, до Медитерана и Јадрана…

А Сиоран, карпатски Ниче, на Западу је порицао своју фасцинацију „Легијом” и „Гвозденом гардом”. Велики драмски писац Ежен Јонеско је у Француској писао о генерацији „Гарде”: „Били смо морално трули и бедни… Што се мене тиче, нисам био фашиста и ту немам шта себи да замерим. Али другима се може замерити. Михаил Себастијан сачувао је бистар ум и човечност. Сиоран је овде у изгнанству. Признаје да није био у праву у својој младости. Тешко ми је да му опростим. Мирча Елијаде стиже ових дана: у његовим очима све је изгубљено од када је комунизам победио. Он, Сиоран и Вулканеску, и онај имбецил Нојка, и многи други, жртве су одвратног Нае Јонескуа… Због њега су сви постали фашисти… Створио је глупу и стравичну реакционарну Румунију.”