РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА (фреска, рад сестринства ман. Градац)
„Рођење Твоје, Христе Боже наш, обасјало је свет светлошћу богопознања, јер је тада оне што обожаваху звезде, Звезда научила да се поклањају Теби, Сунцу правде, и да Те познају, Исток с висине, Господе, слава Ти!“ (Божићни тропар)
„Дјева данас Превечнога рађа/ а земља Неприступном пећину приноси./ Ангели са пастирима славослове;/ Мудраци са звездом путују;/ Јер је нас ради роди Дете мало, Превечни Бог.“ (Божићни кондак)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
На почетку друге главе св. Јеванђеља по Луки (Εὐαγγέλιον на грчком значи „блага, добра вест“) описано је Рождество (рођење или рођендан) Господа нашег Исуса Христа:
- А у дане оне изиђе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена.
- Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом.
- И иђаху сви да се попишу, свако у свој град.
- А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова,
- Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која бјеше трудна.
- И кад ондје бијаху, испунише се дани да она роди.
- И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици.
- И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега.
- И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим.
- И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу.
- Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову.
- И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама.
- И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи:
- Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2: 1-14)
Рождество Непобедивог Сунца правде
Предисторију прославе Рођења Младог Бога (Божића) у Риму представља један пагански култ који је слављен 25. децембра, а звао се „Рождество Непобедивог Сунца“ (лат. Natalis solis invicti). Био је то заповедни државни празник који је 274. године установио римски цар Аурелијан (лат. Lucius Domitius Aurelianus, рођен у Сирмијуму, у данашњој Сремској Митровици у Србији, владао од 270. до 275). Римски Хришћани су тада овај празник пресвукли хришћанском одећом славећи га тајно као Рождество Исуса Христа – Сунца правде. Пола столећа касније, тачније 323. лета Господњег, Свети цар Константин звани Велики (рођен у илирском Наису у Србији око 272. године, владао од 324. до своје кончине 337), уводи и свечано установљује Рождество Непобедивог Сунца правде као заповедни празник, што значи да морају да га празнују сви поданици пространог Римског царства.
Старозаветни пророк Малахија је први Месију–Спаситеља назвао „Сунцем правде“ (Мал 4:2). Тај израз су у 4. столећу прихватили Свети оци Цркве Христове: Амвросије Милански, Јефрем Сиријски, Григорије Богослов, Кирило Александријски, и други, и у Божићни тропар, најсвечанију химна празника, унели израз „да се клањају Теби, Сунцу правде“.
Рождество Господње (лат. Nativitas Domini) као хришћански празник званично је установио папа Либерије (лат. Liberius, столовао од 352–366) у Риму године 354.
Чим је устоличен за цариградског архиепископа 379. године Григорије Богослов звани Велики (рођен у Назијанзу у Антиохији, 330 – + у Цариграду 390), је у престоници установио празник Христовог Рождества (гр. Τα Χριστούγεννα). Светог архиепископа Григорија Богослова хришћанска повесница памти и слави као великог црквеног песника и златоустог беседника. Једна од његових најлепших божићних беседа почиње овим богонадахнутим речима: „Христос се рађа – прослављајте! Христос са небеса – сусрећите! (…) И ја ћу објавити величину овог дана: нематеријално се оваплоћује, Логос постаје тело, невидљиво постаје видљиво, неопипљиво може бити опипано, безвремено има почетак, Син Божји постаје Син човечији, то је Исус Христос, увек исти, јуче, данас и у векове. Ево свечаности коју данас славимо: долазак Бога међу људе, да бисмо ми ишли Богу, или тачније – да бисмо се вратили Њему; да бисмо свлачећи старог човека обукли новог, и да бисмо, као што смо умрли у Адаму, тако живели у Христу, да бисмо се са Њим родили, да бисмо са Њим васкрсли. Ово није чудо стварања, него поновног стварања. Јер овај празник је мој крај, мој повратак у првобитно стање, у првог Адама. Поштуј Рождество које те ослобађа од веза зла, укажи част овом малом Витлејему који ти враћа рај. Поклони се овим јаслама, захваљујући њима ти, који си био лишен смисла, нахрањен си божанским Смислом, божанским Логосом.“ (Божићна беседа св. Григорија Богослова је објављена у чувеној серији „Patrologia Graeca“, књига 36, пасус 349; критичко издање на изворном старогрчком језику са латинским преводом приредио монсињор Жак Пол Мињ [Jacques Paul Migne], Париз, 1857; Лазар Мирковић, „Празник рођења Христова“, у књизи „Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне Источне Цркве“, Београд, 1961, с. 83–95)
***
Празник Рождества Богочовека Исуса Христа најсвечаније се прославља на самом месту овог чудесног догађаја – у Витлејемској базилици крај Јерусалима, коју је у 6. столећу подигао ромејски император Јустинијан Први Велики (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, 483–565, царевао од 527. до 565). Ово торжествено Божићно богослужење у Витлејемској базилици описује А. А. Дмитријевски у својој књизи „Праздник Рождества Христова во вертепје Витлејемском“ (СанктПетербург, 1907). (Л. Мирковић, н. д. стр. 95)
***
У време царевања императора Јустинијана Првог, у првој половини 6. столећа, живео је свети Роман Слаткопојац (гр. Ῥωμανὸς ὁ Μελοδος, Емеса у Сирији, око 490 – Цариград, око 556). Светог Романа многи историчари црквене химнографије сматрају највећим хришћанским песником. Служио је у цариградској Великој цркви као еклисијарх–црквењак. Роман је дошао из Сирије и био неписмен и невешт појац, па су му се због тога подсмевали неки учени клирици. Због тих понижења св. Роман се кроз сузе молитвено пожалио Пресветој Богородици. На Бадње вече је задремао у цркви. У сну му се јавила Пресвета Богомајка која му је пружила неки свитак хартије (гр. Κοντάκιον, кондак) и наредила му да га прогута. Сутрадан је освануо Божић. Роман се попео на амвон испред олтара и ангелским гласом запевао Божићни кондак:
„Дјева данас Превечнога рађа/ а земља Неприступном пећину приноси./ Ангели са пастирима славослове;/ Мудраци звездом вођени путују;/ Јер је нас ради рођено Дете мало, превечни Бог.“ (Св. владика Николај Српски, „Охридски Пролог“, Београд, 1984, стр. 776)
***
Владика Петар Други Петровић Његош (1813–51), највећи песник српског језика, својим песничким ремек–делом „Горски вијенац“ (1847) живо је и надахнуто приказао један изузетно важан догађај у историји Црне Горе – истрагу потурица, коју је на Бадње вече 1707. покренуо Митрополит Данило Први, оснивач династије Петровића Његоша и владар Црне Горе од 1696. до 1735). У једном певању овог величанственог песничког дела Његош живо приказује прослављање Божића 1707. године у Црној Гори. Слепи осамдесетогодишњи игуман Стефан песмом уз гуслање слави Рождество Богомладенца:
„Нема дана без очнога вида,/ Нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлајем,/ Славио га у Атонску Гору,
Славио га у свето Кијево,/ Ал` је ова слава одвојила
Са простотом и са веселошћу:/ Ватра плама боље него игде,
Прострта је слама испред огња,/ Прекршћени на огњу бадњаци;
Пушке пучу, врте се пецива,/ Гусле гуде, а кола пјевају;
С унучићи ђедови играју,/ По три паса врте се у коло,
Све би река једногодишњаци;/ Све радошћу дивном наравњено;
А што ми се највише допада,/ Што свачему треба наздравити!“
(„Горски вијенац“, 1847, стихови 2452–2469)
ЛИТЕРАТУРА:
Лазар Мирковић, „Празник рођења Христова“, „Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне Источне Цркве“, Београд, 1961, стр. 83–95)
Св. владика Николај Српски, „Охридски Пролог“, Београд, 1984, стр. 776.
Љубомир Ранковић (уредник), „Божићна читанка“, Глас цркве – Ваљево, 1991.
Драган Р. Млађеновић, „Рождество Христово или Божић“, Источник, часопис за веру и културу, бр. 83–84, Београд, 2012, стр. 176–181.