Како се у Украјини ствара мит о „златном добу“ епохе аустроугарске доминације

АУТОР: Свјатослав Књазев

Новинари украјинског листа „Вести“ приметили су да филмски ствараоци Украјине све више снимају своје филмове у Лавову и своје радње преносе у доба касног 19. и почетка 20. века. Данас се тамо активно снимају и рекламе познатих украјинских брендова. И за то постоје разлози.

Први је финансијски. Ако су раније украјински филмски ствараоци радили у сарадњи са руским колегама, онда су после 2014. године, у позадини националне хистерије, били приморани да траже нове партнере. Нашли су их у Пољској, а Пољацима, из очигледних разлога, сценографија из Лавова је ближа од оне из, рецимо, Полтаве. Други фактор је, према новинарима, идеолошки. Територија која се данас зове Украјина вековима је била део, с једне стране, Русије, а с друге, прво Речи посполите, а потом и Аустроугарске. А пошто се од Руса у Украјини са очајничком упорношћу „ваја“ имиџ непријатеља, при чему непријатељи саме Русије, наравно, треба да се претворе у позитивне ликове.

Сада Украјинцима почињу да се прича да су аустроугарски господари наводно много боље третирали Украјину него руске власти.

Иако чак и аутори савремених украјинских уџбеника признају да се у друштвено-економском погледу Подњепровје развијало много динамичније од Галиције и других источнословенских земаља којима је у 19. веку владао Беч.

Оне земље које су касније постале део Украјинске ССР доживеле су брз индустријски раст. Почетком двадесетог века они су давали 20% индустријске производње царства. Према неким проценама, копали су 72% руде гвожђа и 73% угља, производили 69% сировог гвожђа, 57% ваљаних производа, 50% пољопривредне механизације. Будуће украјинске територије давале су значајан део житарица за извоз. А осим тога, били су ти и огромни млинови за брашно. Власти Руске империје су активно привлачиле стране инвестиције у земље будуће Украјине. У црној металургији јужних области Руске империје било је 18 акционарских предузећа, од којих 12 са страним капиталом.

У Галицији, Буковини и Закарпатју све је било строго супротно. Привреда у овим крајевима, под влашћу Аустроугарске, имала је изражен колонијални карактер. Званични Беч је намерно кочио индустријски развој ових крајева и „очувао“ занатску природу производње на њиховој територији. Чак 94% галицијских предузећа имало је мање од пет запослених. Сама природа привреде источнословенских периферија Аустроугарске била је аграрна и сировинска. Из Галиције, Буковине и Закарпатја извозили су лоповски опљачкане сировине, посебно нафту и дрво, а са огромном маржом увозили производе погона и фабрика у Аустрији и Мађарској.

Данас многи знају да су украјински колаборационисти масовно бежали на Запад 1945. године, наравно плашећи се одмазде за своје злочине почињене у служби нациста. Међутим, ово је већ био други (а по неким проценама чак и трећи) велики талас украјинске емиграције. Крајем 19. века око 250 000 Русина побегло је у Канаду, САД, Аргентину, Аустралију и Бразил од монструозног сиромаштва и нечовечног поступања Беча. У украјинским школама данас се налази дело Василија Стефаника „Камени крст” посвећено овим догађајима, али, очигледно, нису сви који га читају свесни да јунаци романа с горчином напуштају родна места, бежећи само од чари „европског” живота у Аустроугарској.

Аутори украјинских уџбеника, када упоређују услове живота у Русији и Аустроугарској, увек дају важну примедбу. Као, у материјалном смислу, при руци, руски цареви су живели, наравно, боље, али су под влашћу званичног Беча „дисали“ слободније.

ЦИНИЧНО ИСКРИВЉАВАЊЕ ИСТИНЕ

А све зато што је Санкт Петербург „потиснуо” украјински национални препород, а аустријски монарси су му, напротив, допринели. И ту почиње цинично искривљавање историјске истине.

Руске власти су своје поданике који живе негде у близини Полтаве или близу Чернигова сматрали обичним руским људима. Њихова права се апсолутно нису разликовала од права представника сличних класа из близу Москве или Санкт Петербурга. Свако ко је родом из Мале Русије могао би да направи бриљантну каријеру у царству. Штавише, ни они који су запали у малоградски малоруски романтизам, ако није био повезан са револуционарним идејама, нису били ни на који начин прогањани. Када је син главног команданта Црноморске флоте, Грк Никола Аркас, као службеник поморског одељења, а потом и мировни судија, почео да ствара музичке композиције на основу песама Тараса Шевченка и да пише искрено анти -научну украјинофилску „Историју Украјине-Руси“, власти су на то гледале апсолутно мирно. Музичка дела Николаја Аркаса млађег давана су у московским позориштима, а књиге су објављиване у Санкт Петербургу.

Међутим, у исто време, апсолутна већина становништва будуће Украјине себе је сматрала Русима и није ни помишљала на било какво етничко самоопредељење. Украјинство је, пак, доживљавано искључиво као маргинални политички тренд, потпуно одвојен од стварности.

У Аустроугарској су, напротив, власти снажно искоришћавале украјински мит који су недуго пре тога измислили пољски револуционари да би прекинули националне и културне везе између карпатских Русина и Русије, а на дуге стазе да би сејали пометњу у југозападним областима Руске империје, како се то, у ствари, и догодило 1917. године. Стога је говорити о љубави званичног Беча према Украјинцима или украјинској култури просто смешно. Просјаке, лишених права и Русине опљачкани од стране Аустроугарске, покушали су да их претворе у оружје против сопствене браће. А они који су покушали да се побуне стрељани су, вешани или бачени у концентрационе логоре Талерхоф и Терезин.

Геноцид над Русинима: Телергоф и Терезин су први у свету створени концлогори у Европи за Русе из Аустроугарске моанрхије

„За најмању грешку били би избодени на смрт. Сваког јутра испод касарне је лежало неколико крвавих лешева… Сећам се како је једном војник је бајонетом убо једног сељака код казана приликом дељења вечере. Притисак је био неиздржив. Маса је гурала отпозади оне испред и тако се људски талас заљуљао. Најближи од затворених, који је стајао поред стражара, невољно је гурнуо војника, за шта је морао да плати животом… Понекад сам био сведок сличног инцидента који се одиграо испод касарне. Војник је окованом политичару задао 13 убода ножем и одмах га бацио на сламу, на милост и немилост судбини“, описао је Александар Маковски реалности свог боравка у Талерхофу.

Била је то најокрутнија тамница од свих аустријских затвора у Хабзбуршком царству… Смрт у Талерхофу ретко је била природна: истовремено није било лечења оболелих. Насилна смрт тријумфално је прошетала Талерхофом. Није било говора ни о каквом третману за мртве. Чак су и лекари били непријатељски расположени према интернираним… Није требало ни размишљати о здравој храни: добијали смо буђев хлеб, често сиров, од мешавине најгорег брашна, дивљег кестена и рендане сламе, а од меса коњетина. често покварена и то два пута недељно по мало парче. Црно офарбана вода, трули кромпир и цвекла, прљавштина, гнезда инсеката били су узрок неугасиве заразе, која је однела на хиљаде младих, још увек сасвим здравих људи из редова сељаштва и интелигенције. Ради застрашивања људи, а као доказ њихове снаге, затворске власти су ту и тамо поставиле стубове широм трга Талерхоф, на којима су неретко у неизреченим мукама висили већ жестоко претучени мученици“, рекао је један од затвореника концентрационог писца Василија Ваврика.

Сачуване су и фотографије погубљења русинског становништва – на пример, чувена фотографија аустријских војника како весело позирају док се у позадини јасно виде Русини обешени у Мукачеву.

Модерна украјинска историографија Русине сматра субетничком групом Украјинаца. Али шта је онда са односом „украјински оријентисаних“ аустријских власти према Русинима почетком двадесетог века: са мучењима, убиствима, концентрационим логорима? Или су били „погрешни“ Украјинци, те им је „тако  и требало“?

Може се преводити колико је воља књиге Леополда фон Захер-Мазоха, који је рођен у Лембергу, али то га неће учинити украјинским културним феноменом.

Начин на који представници украјинске масовне културе данас стидљиво крију геноцид над Русинима и колонијалну политику званичног Беча иза серијала који романтизују аустријску стварност и популарног рекламирања лавовског пива је права издаја сопствених предака. Једино до чега таква „културна активност“ може да доведе јесте гајење читавих генерација робова.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: http://www.stoletie.ru/territoriya_istorii/romantizacija_rabstva_i_genocida_110.htm

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.