РИМОКАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ НА СТРАНИ САВЕЗА СОКОЛА

• Соколи су између два светска рата истицали своју толерантност према верским схватањима. Са своје стране Католичка црква тврдила је да Савез Сокола краљевине Југославије следи Тирша, који је био атеиста.
• Соколи су сматрали да је подршка дела римокатоличког свештенства њима значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину.

Главна годишња скупштина ЈСС одржана је 14 марта 1926. у Ђакову. Сутрадан се Соколство поклонило и положило на гроб бискупа Штросмајера у ђаковачкој катедрали два венца, један од ЈСС, а други од соколске жупе Нови Сад. Том приликом староста ЈСС Гангл и старешина новосадске жупе Павлас величали су заслуге владике, а певачки збор ђаковачког сокола певао је “Господе услиши нас”. (1) Соколска организација у међуратној Југославији обухватала је како православне тако и католике и муслимане. У вежбачем чланству Соколске жупе Тузла  1932. православних је било 40%, католика 32% и муслимана 22%.  (2) Са своје стране Католичка црква истицала је да Савез Сокола следи Тирша, који је био атеиста. Стогодишњицу рођења оснивача Соколства др. Мирослава Тирша прославила је Соколска жупа и соколска друштва у Загребу. За званичнике и ширу јавност одржана је прослава 6 марта 1932. у Малом Казалишту. Прославу је отворио старешина жупе др. Отон Гавранчић. У свом говору осврнуо се на тадашње критике. Између осталог је истакао :  „ … Напротив, Соколство се држи оне Кристове, да треба љубити и непријатеље своје, а како онда, да не љуби рођену браћу, ма које вере била. Тај наш принцип верске толеранције основан је и на братској заједници. Код нас не може да напредује ни једна институција, која је основана на искључиво верској бази. Све нападаје, који су на нас уперени, морамо у име Соколства да одбијемо. Далеко је од нас свака помисао, да водимо какав културни рат. Соколство је мирно и на све своје прославе позива и ону црквену организацију, која је у дотичном месту најјача. … И кад ми славимо њега, онда  славимо успомену на оснивача Соколства,  а не на филозофа. Ми га славимо не зато да изазивамо, него да се одужимо традицији  оснивача Соколства.”  (3)

Свештеници су могли да буду чланови соколских друштава и сеоских чета. Једна од важних и значајних тема соколске штампе били су римокатолички свештеници који су насупрот већини свештенства подржавали Савез Сокола. У главном органу Савеза Сокола „Соколском Гласнику” писано је о полагању камена темељца за соколски дом у Високом. Том приликом у чланку је истакнуто : „С нарочитим задовољством, управо одушевљењем свију учесника посматрана је, у свечаном руху од застава Фрањевачка гимназија, која је, с натписом  над кровом  „Добро дошли” и  „Здраво” видно и одушевљено учествовала у овој соколској манифестацији. Дух братске слоге и љубави коме су фрањевци традиционални пионири, дошао је до пуног изражаја, а Соколство у овим крајевима добило ново јамство за своју лепу будућност.” (4)

У главном органу Савеза Сокола „Соколском гласнику“ објављен је 1 јануара 1932.  чланак „Јубилеј народног борца брата Вјекослава Спинчића”. Повод за чланак била је прослава 60-сетогодишњице посвећења за свештеника. Том приликом читао је Спинчић у свом Каству јубиларну мису, коју је народ називао бисерном. Професор  Спинчић је био борац за права народа у Истри. Радио је пожртвовано за народ Истре. Приликом јубилеја примио је многобројне честитке, народ се издалека сакупио у Каству да честита. Тим честиткама придружио се и Савез Сокола. (5)

Соколско друштво Блато на Корчули jе 30 априла 1932. уз учешће Глазбеног друштва прославило успомену погибије Петра Зрињског и Фрање Крсте Франкопана. Дон Франо Милат служио је службу божjу на старословенском jезику, којој су присуствовали државне установе и сва културна друштва тог места. Увече је у просторијама друштва приређено комеморативно вече са програмом : Збор  Глазбеног друштва певао је државну химну;  Дон Франо Милат је предавао о Завери Зринско-Франкопанској;  Збор  Глазбеног друштва певао је Словенац, Срб, Хрват. (6)

Соколско друштво Блато на Корчули jе 29. 6. 1932. обавило свечану посвету новосаграђеног летњег вежбалишта на коjем jе приредило своjу XVI jавну вежбу. Свечаност jе почела службом божjом на старословенском jезику. Потом jе следила поворка коjу jе предводила општинска Народна глазба. По доласку на вежбалиште старешина друштва говором jе отворио свечаност, а затим jе члан сокола Дон Франо Милат говором оцртао значаj телесног васпитања у културном развоjу човечанства. По одржаном говору благословио jе вежбалиште. (7) Соколско друштво Блато приредило је задушнице и свечани помен 16.10.1932. најмлађим народним мученицима Владимиру Гортану, Марушићу, Бидовцу, Милошу и Валенчићу. Друштво је позвало  све месне културне установе и грађане да присуствују помену. У чланку у „Соколском Гласнику” се истицало : „те тако искаже харност и пијетет сенама оних, који положише младе животе на олтар ради слободе своје заробљене домовине.” Изјутра је била миса са мртвачким одрешењем  , присуствовала је делегација сокола, Глазбеног друштва, Југословенске читаонице, осталих месних корпорација уз велики број грађана. Увече је био свечани помен на успомену друге односно треће годишњице смрти истарских мученика.  Глазбено друштво певало је државну химну. Члан подмладка Влатко рецитовао је  „Мученицима” од Рикарда Каталинића.  Дон Франо Милат предавао је о развитку југословенске мисли од времена досељења прадедова у Југославију. Приказао је у кратким потезима шта је погодовало, а шта спречавало развијање југословенства у домовини. Истакао је како су  и жртве младих хероја пуљске и базовачке трагедије само витице у ланцу жртава, које су положене на олтар развијања југословенске мисли и Југославије. Чланство  Глазбеног друштва певало је песму „Са Севера” од Лаховецког. Помен се завршио декламацијом малишана Гугића „Истарским мученицима”.(8)

 У главном органу Савеза Сокола „Соколски Гласник” писано је о одјецима бискупске посланице. Посланица је изазвала особито мучан утисак у редовима народног и патриотског дела католичког свештенства. Нарочито у приморским крајевима био је велики број католичког свештенства који су искрено национално осјећали, осудили су ауторе посланице и успротивио се читању посланице у својим црквама. Италијанска штампа подржала је „Тражење и заштиту слободе цркве”. Италијански фашистички листови нападали су том приликом соколство и оптужујући га, да је баш оно било и подстрекач рушења млетачких лавова у Трогиру. (9)

Посланица католичких бискупа против Сокола није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије 8. јануара 1933.  Дон Иво Котник, канцелар арцибискупије Барске и примасије српске, обавестио је писмом др Николу Добречића, који је тада био у Риму, да није солидаран са посланицом, да је осуђује као непатриотски чин, и да неће бити прочитана нигде у католичким црквама Арцибискупије, док је он  канцелар, и да је у том смислу упутио циркулар свим жупским уредима Арцибискупије барске. На скупштини друштва Бар 22. јануара 1933. соколско друштво Бар приредило је дон Иви Котнику овације, као и на протесним зборовима, који су због посланице одржани истог дана у Бару и Старом Бару. Маса света је уз патриотске поклике у заносу пренела на рукама по месту узорног свештеника и одлучног патриоту. Изазван одушевљењем сокола и народа дон Иван Котник одржао је краћи говор који је био прекидан бурним поздравима. У говору је истакао : „ … да све што је учинио, морао је да учини по свом чистом југословенском осећању и као Соко, је му је Краљ и једна јединствена и недељива Југославија изнад свега.” Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши : „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини.” (10) Соколе у Бару подржала су остала национална друштва. Женско добротворно друштво Бар је на својој главној скупштини оштро осудило посланицу Католичког епископата у Југославији, уперену против сокола. Одали су пуно признање дон Ивану Котнику за његов одлучан и патриотски гест. Изјаву су потписале председница Катица Поповић и секретар Јагош Поповић. Барско Жељезничко удружење са своје ванредне скупштине осудило је непатриотску бискупску посланицу против сокола. Давали су пуно признање и част дон Ивану Котнику за његов патриотски гест кад је забранио читање посланице у дијецези. Да би ојачали соколске редове изјавили су да сви чланови Барског Жељезничарског удружења приступили Савезу Сокола. Положили су свечани завет следујући идеји оснивача Соколства Мирослава Тирша. Истакли су : „Његов дух нека нас води до коначне победе за остварењем заветне соколске свесловенске мисли. Приправни у свако доба на бранику наше крвљу стечене отаџбине у непоколебивој верности и оданости као будни чувари наше границе на којој се налазимо,” Председник Удружења био је Петар Кнежевић. (11) Поводом бискупске посланице Соколско друштво  Тиват  упутило   је телеграм Савезу Сокола у коме су истакли : „С огорчењем осуђујемо издајнички рад оних, који настоје да руше темеље нашој херојском крвљу стеченој заједници и с протестом осуђујемо такође и протусоколску пропаганду Катол. Епископата уз поклик : Живео Краљ! Живела Југославија! – Соколско друштво Тиват.” (12)

Бискупску посланицу против сокола потписао је у име которског бискупа Учелинија каноник дон Милошевић. Дописник београдског „Времена” посетио је бискупа  Учелинија. У разговору бискуп Учелиније је изјавио:  „…Соколству, које је стављено на здраву основу, ни посланица нити ма шта друго ни у ком случају не може укочити напредак.” На примедбу да је посланицу потписао каноник Милошевић бискуп је одговорио : „Има доста потписника посланице, који су потписали, иако се противи њиховом уверењу.“ Каноник дон А. Милошевић био је члан соколског друштва. На скупштини Соколског друштва био је без дискусије једногласно искључен  из чланства. (13)

У „Соколском Гласнику” објављен је чланак о посети сокола бискупу Франи Учелинију-Тици : „Тек је почело свитати. На которској обали сакупило се мноштво света : мушкога, женскога, младога, старога, католика, православних. Ту је и музика, па Срп. пев. друштво „Јединство”. Соколи и Соколице чак и с Цетиња.  Ту је потстарешина жупе Бајић и старешина цетињског друштва  др. Пилетић.  А и остали Соколи и претседници опћина у Боци већ су устали и чекају на  пароброд „Херцегнови”, који стоји привезан уз обалу. Али капетан Лука, вешти поморац, погледа у небо и врти главом. Нећемо моћи изаћи из  „Оштре” каже он. Ко да је свих гром  ошинуо. Скоро да не плачу. Спремали се, уранили, а многи нису ни спавали да не окасне, па сада да се врате кући. Особито Црногорцима то не би образ допустио. Хоће да се иде под сваку цену. Аутомобилима. А ако се из Дубровника не узмогне кренути? Не мари. Знаће  старина бискуп да су се учинили сви напори. Јер га волимо. Јер то заслужује. Великом сусретљивошћу брата Лале Зубера велики аутобус је ту. И брат Вујичић довео је свој ауто. Претседник опћине узимље још један. И креће се. Има нас двадесетак. Остали пођоше кући жалосни. Киша. Киша пљушти као из кабла. Али на домак града Слободе престаје. У Гружу већ чекају браћа дубровачки Соколи с музиком и заставама. Весеље. Срдачни поздрави. Хоћемо ли моћи препловити тај комадић мора? Како  не, одговарају. Крцамо се. Долази г. бан, нар. посланици, начелник Дубровника. Крећемо. Љуљамо се. Дубровачке Соколице певају. Лопуд. Пуцају мужари. Срца дрхћу. Свеопште весеље. Клицање. Начелник Лопуда поздравља. Сврстамо се у поворку. И браћа Чеси придружују се. Пењемо се уском улицом до бискупова стана. Улазимо. Г. бан с одличницима и претставницима улази горе у стан. Остали напунили двориште пуно мирисавог цвећа. Старац нам излази у сусрет и поздравља. Врши се церемонија. Бан предаје одличје  уз дирљив говор. И бискуп говори. Сви смо дирнути. Највише свечар. … . Куцнусмо се са свечаром и честитамо. Силазимо у двориште. Високи усправни лик бискупов  застаје на прагу куће. Око врата широка плава врпца с одличјем. Сви погледи упрти у њега. Из стотине грла се ори : „Живио бискуп Учелини!”. Опет говори. Кратки. Срдачни. Помешани са сузама. Старачке руке дрхћу. И њему суза као бисер низ лице се спушта. „Сви сте моји, свих вас благосивљем, јер вас једнако волим, которане као и дубровчане, као и цели наш народ, као и целу Југославију, на челу с нашим јуначким Краљем. Не жалим умрети кад сам видео нашу заставу и Краља наше крви. Великог Краља”. Опет клицање. Сликање. Преузвишени, да се сликамо под нашим соколским заставама, то би била жеља свих нас.  „Врло радо” одговара и силази међу барјактаре с г. баном. Желио би брате бискупе, потпис на слику која ће ресити наше друштвене просторије. Благи смешак прелети његовим лицем па рече „Све што могу за Соколе учинити и новчано би вас помогао да могу. Нека вас свих Бог благослови без разлике” И подиже десницу те даде свој благослов у знаку крста. Сви му пољубисмо руку да силазећи обришемо сузе.  Овај моменат никада нећемо заборавити.” (14)  Делегација Соколске жупе Цетиње посетила је бискупа Учелинија на Трипундан 3.фебруара 1933. да га поздрави, и да му каже да соколи поштују свако верско убеђење и да допуштају сваком да отворено исповеда своје верске осећаје. Вођа делегације нагласио је да соколи стоје непоколебиво на државном и народном јединству. Бискуп је истакао : „Од најмлађих својих дана гојио сам ову мисао, а у тешким временима, под Аустријом, посветио сам моју „Дивну глуму” баш „слози и љубави Срба и Хрвата”. Та ме мисао увек пратила  и с њом сам се заносио, па како не бих и сада, када нас води наш велики, народни Краљ! Ширите браћо, љубав и хвала  Вам што сте дошли.” Соколи су замолили бискупа да једна њихова чета може учествовати у свечаностима св. Трипуна. Бискуп је пристао и наредио да им се одреди место на процесији. Соколи су суделовали у свечаној процесији, коју је предводио бискуп. (15)

Соколи су сматрали да је  подршка дела римокатоличког свештенства значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину. У чланку „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом” у главном органу Савеза Сокола „Соколски Гласник” истакнуто је да је посланица донесена на наваљивање радикално ултрамонтанског и сепаратистичког дела бискупа. Которски ординариј Учелини Тице је одбио потпис посланице и изјавио јавно да је не одобрава и да је осуђује, а надбискуп барски и примас српски Никола Добречић је јавно  изјавио да је посланица у оној редакцији како је објављена и по црквама прочитана апокрифна и да не одговара у целости закључцима бискупске конференције од 17 новембра 1932. У огромном броју католичких цркава посланица није прочитана, а у многим случајевима прочитана је тако да је свештеник намерно изоставио све оне делове који би могли вређати Соколство или је додао томе своје коментаре да се са садржином он исто не слаже, али је на то обавезан по заповести својих претпостављених и у смислу прописа црквених закона. О свему томе „Соколски Гласник” је располагао са тачним подацима и многобројним доказима. Двојица националних радника и католичких свештеника дон Фране Иванишевић и професор Вјекослав Спинчић су у дневним листовима изјавили да осуђују агресивни иступ Католичког епископата и узели у заштиту Соколство као еминентно националну организацију, која се према вери и цркви понашала  најкоректније. У „Соколском Гласнику” истакнуто је : „Језуитизација” католичке цркве код нас ипак није тако једноставна ствар. То показује очигледно и одјек бискупске посланице : случај бискупа Учелинија, Дон Иве Котника, Дон Фране Иванишевића, Вјекослава Спинчића, дра Рачкога и стотине других народних свећеника, и ту чињеницу неће моћи да мењају ни све персекуције, црквени процеси, ни суспензије. (16) Сарадња сокола са појединим римокатоличким свештеницима настављена је и даље. Соколска чета у Кавчу осветила је 1937. своју чесму и тиме испунила завет у Соколској Петровој Петолетки. Освећењу је присуствовало маса света међу којима срески начелник Шеровић и старешина жупе Цетиње Милошевић. Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. Католички свештеник Петровић је накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављају своје дужности недељом и празником. (17) Почетком августа 1938. у присуству краљевог изасланика отворен је  соколски дом  на отоку Шипану. Соколска чета у Луци Шипанској прославила је 14. августа 1938. отварање свог соколског дома. Благослов заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, јер је шипански жупник отклонио. (18) Приликом прославе дошло је до инцидента : „Баш у часу кад је свећеник благословљавао заставу и Краљев изасланик отварао соколски дом на оближњем брду Тројица у цркви Св. Недеље клецало је звоно. Није ово први пут да се овај барбарски чин понавља. На 17.8.1936. кад је Дубровачко Соколско Друштво стигло у Шуђурац исто звоно је клецало. Лањске године на рођендан Његовог Величанства Краља опет је ово звоно клецало. “ (19)

Претње власти Бановине Хрватске соколској чети Јасенице у окружју Омиш, да не приреди прославу освећења соколске заставе, нису успеле, јер су соколи из свих оближњих места, уз опасност по живот, учествовали. Каноник дон  Фране Иванишевић извршио је лично благослов  и у свом говору рекао : „Браћо Соколи ! Честитам вам и нека вам је сретно ово славље. Ви Соколи идете путем којег је показао Исус. Он се је борио против себичности и лажи, и ви Соколи у својим соколским циљевима исповједате и носите ту Кристову мисао јер у соколским смерницама стоји да треба из људског друштва уклонити себичност, лаж и уживање на штету ближњега, мржњу итд., а успоставити братство, љубав, свесрдно  помоћ. То су уједно и Исусове рјечи. Зато идите тим одређеним путем иако је трновит.

    Ви Соколи борите се за народне идеале, за свој народ као што се је и сам Исус. Он је ради своје науке и идеала погубљен од непријатеља истине и правде, али његова наука побједује. И ви сте ради вашег програма и добра којег радите за народ прогањани, али соколска идеја ће побједити једног дана и дати ће вам се право и од оних од којих сте данас прогањани. Ви не ширите мржњу већ исповједате да је брат мио па ма које вере био. Тако је и и ја као католички свјештеник  сам уз то што ви кажете и радите. Кад сам посјетио Београд, по жељи Благопочившег Краља Александра (код ових рјечи стари свештеник је проплакао) морао  сам бити његов гост. Да  браћо Соколи. Краљ Александар био је велик кршћанин, Југословен и Сокол. Прије јела прекрстио би се као прави кршћанин. Па и овај велики Краљ убијен је јер је волео свој народ, своју земљу. Зато ви издржите! Требаће вас и они који вас данас нападају, јер истина је Бог.” (20)

Соколска друштва реаговала су у соколској штампи поводом става свештеника према њима. Свештеник у селу Подбабље-Каменмост, близу Имотског, фра Станко Брадарић, био је непријатељ сокола. Претходни свештеник фра Лука Ливајић није се бавио политиком. Соколској чети је позајмио грађевински материјал са католичке цркве када су зидали соколски дом. Дао је и добровољни прилог и свим својим радом настојао је да православни и католици у селу живе у складу и љубави. Док је живео православни су давали добровољно прилог за оправку католичке цркве или набавку звона. Село је могло да служи као узор народне слоге и осталим крајевима. Нови жупник фра Станко Брадарић послужио се полуабнормалним човеком, који је био оптужен због најгорег преступа, да помоћу њега терорише соколе и све који нису хтели да пристану на његову политику. Фра Станко Брадарић  водио је хајку против соколске чете и њене управе.  Оштро је напао секретара соколске чете Зовка, желећи да се са њим физички обрачуна, ма да секретар био без једне руке. Претио је њему и свим соколима, „црном руком” и тешким обрачунавањем. Тврдио је да ће се соколски дом срушити до земље. Соколски дом је био сазидан добровољним радом сељака-сокола. Дом је служио само просветном раду. Понашање свештеника изазивало је опште згражавање. У писму упућеном  „Соколском гласнику”  истакнуто је : „Ово износимо као пример од какве користи могу за народ да буду добри свештеници, који следе Христову науку, а од какве штете могу да буду они, којима је главно партијска свађа и политика. Наша чета у Каменмосту неће, наравски, поклекнути пред претњама фра Станка Брадарића, јер верује у победу своје мисли више него икада, и јер знаде, да свакому зулуму и насиљу треба да дође крај !”  (21)

     Соколи су између два светска рата истицали своју толерантност према верским схватањима. Са своје стране Католичка црква тврдила је да Савез Сокола краљевине Југославије следи Тирша, који је био атеиста. Соколи су сматрали да је подршка дела римокатоличког свештенства њима значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину. Подржавали су тај део свештеника позивају ћи их на своје приредбе, или су одлазили да их посете.  Једна од важних и значајних тема соколске штампе били су римокатолички свештеници који су насупрот већини свештенства подржавали Савез Сокола и Југославију. О свима њима писала је соколска штампа, истичући их као пример на који се требало угледати. Такође је писала о реакцијама јавности на бискупску посланицу. Да су се у томе преварили показало је прво стварање Бановине Хрватске а касније НДХ  у  Другом светском рату. У Бановини Хрватској већина римокатоличких свештеника учествовала је  у прогону сокола, а у НДХ подржавали су усташе и учествовали у злочинима над соколима и српским становништвом. Упркос свему томе у књизи коју су издали после рата соколи „Соколски зборник 1863-1963” у Буенос Ајресу на почетку књиге наведене су речи које је изговорио каноник  дон  Фране Иванишевић приликом освећења соколске заставе чете Јасенице у окружју Омиш.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Главна скупштина скупштина ЈСС”,  „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 68;
2. „Годишња скупштина жупе”, „Соколски гласник”, Љубљана, 24 марта 1932, бр. 13, стр. 6, 7;
3. рб.- „Жупа Загреб”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 марта 1932, бр. 11, стр. 8;
4. „Полагање камена темељца Соколском дому у Високом”, „Соколски гласник“, Љубљана, 4 августа 1932, бр. 31, стр. 3;
5. „Јубилеј народног борца брата Вјекослава Спинчића”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануара 1932, бр. 1, стр. 6;
6. „Соколско друштво Блато на Корчули”, „Соколски гласник“, Љубљана, 12 маја 1932, бр. 20, стр. 6;
7. „Соколско друштво Блато”, „Соколски гласник“, Љубљана, 21. jула 1932, бр.29, стр. 6;
8. „Помен најмлађим народним мученицима”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 3 новембра 1932, бр. 44, стр. 5;
9. „Католичко народно свећенство уз своје Соколство”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 јануара 1933, бр. 5, стр. 1;
10. „Одлучно патриотско држање канцелара Арцибискупије барске и примасије српске”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 јануара 1933, бр. 5, стр. 1; Никола Жутић, „Соколи, Београд, 1991, стр. 93;
11. „Женско добротворно друштво – Бар”, „Жељезничко удружење-Бар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 3;
12. „Протесни телеграми соколских жупа, друштава и чета против посланице Католичког епископата”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 5;
13. „Которски бискуп г. Учелини одриче се посланице католичког епископата”, „Соколски гласник“, Љубљана, “7 јануара 1933, бр. 5, стр. 1;
14. Клјћ, „Бискуп брат др. Учелини-Тице”, „Соколић”, Љубљана, Мај 1934, бр. 5, стр. 124, 125; „Високо одликовање бискупа брата дра Учелинија-Тице”, „Соколски гласник“, Љубљана,  25 маја 1934, бр. 22, стр. 1;
15. „Соколи код Преузвишеног госп. бискупа Учелинија”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 1;
16. „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом”, „Соколски гласник“, Љубљана, 24 марта 1933, бр. 13, стр. 1, 2;
17. Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила је своју чесму”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;
18. „Отворење сокол. Дома и благослов заставе”, „Братство”, Осијек, 15. септембра 1938, бр.9, стр. 184; „(Велико Соколско славље)”, „Дубровник”,Дубровник, 20 августа 1938,бр. 32, стр. 3;
19. Мр Кристина Пантелић Бабић, „Соколски покрет у Херцеговини од 1893. до 6. априла 1941. године”, докторска дисертација, Бања Лука 2018, стр. 366;
20. Иво Вушковић, „Соколство на плавом Јадрану”, „Соколски зборник 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963, стр. 85, 86;
21. „Добар и лош свештеник”,  „Соколски гласник“, Београд, 12 април 1940, бр. 15, стр. 4;