Реч открива човека више него што човек жели да покаже. Она не само што описује друге, већ разобличава онога ко је изговара. Кроз реч се срце прелива, и све што је у нама – и светлост и тама – излази напоље. Ако реч може и да лечи и да рани, да оправда или осуди, није ли време да се запитамо шта наше речи сведоче о нама?
”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желеше да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем детињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човек на Земљи.
Ја, заиста, немам речи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност речи људске. И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну реч. Отуда је ово што следи опомена и мени колико и другима.
Реч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим речима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37)
А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку реч. Осудимо човека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну реч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту.
Ово беспримерно блаћење нас као свеколиког народа, сви болно осећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву прљаву реку лажи која нас је запљуснула. Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе речи, реч се људска истрошила, отрцала, убледела. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала.
У ствари, наше речи више сведоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја сведочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло.“ (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих речи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута меримо а једном сечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити.
„Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумевамо вишеструко. „Уби ме прејака реч“, рече наш песник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком речју а да и сами не страдамо за вавек са убицама у аду пакленом.
Јер колико год ми били склони на олако баратање речима, Господ ће своја мерила примењивати кад нас за наше речи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на речи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног сведока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19)
Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стрела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2)
Протојереј Василије Томић
ИЗВОР: Пријатељ Божији