ИЛУСТРАЦИЈА: Сергеј Корсун
- Разбијање се наставља у великим размерама широм Украјине: православнима се одузимају парцеле испред црквама, саме цркве се силом преносе у (Вартоломејеву( ПЦУ или једноставно спаљују, свештеници бивају пребијани, приређују се перфомаси за време богослужења. Изгледа да су се сви демони из пакла преселили у Украјину.
- Можда зато што је канонска Украјинска православна црква направила свој избор, сагласивши се са местом које јој је додељено?
- Нашавши се у ситуацији тешког избора – да ли да остану верни Руској православној цркви или да се закуну на верност украјинским властима, УПЦ је изабрала ово друго.
- Али то је само одложило ужасан крај. Много хиљада цркава остаће тамо где јесу неко време, једноставно зато што државна црква једноставно нема толико свештеника на дужности. Али ово није битно.
- Након што главни духовни центри оду под расно верну цркву, све ће се само од себе распасти.
АУТОР: Давид Давидов
„Патријарх нас је управо оставио. Шта смо требали да радимо?“– тужно, али одлучно ми рече игуманија једног од женских манастира. У пролеће 2022. године овде је прекинуто помињање патријарха московског и све Русије на литургији.
Лето је већ почело, а у манастиру је све било пуно јарких боја и мириса. У мушким манастирима све је уредно и чисто, сви раде од јутра до мрака, али те жудње за лепотом нема. И овде су се некадашње рушевине колективне фарме претвориле у Рајски врт, са цвећем и чудним дрвећем.
А над овом баштом, упркос топлом и сунчаном дану, невидљиво је висио црни облак наговештавајући грмљавину и могуће скоре казне. Уосталом, владајућа секта је одавно најављивала шта ће бити са Украјинском православном црквом, тачније са „московским свештеницима“, и увек су били искрени у својим обећањима. У овај манастир су долазили и активисти, јер су у првим месецима рата овде примане избеглице. Погледали су и отишли, рекавши да зову „ако се шта догоди“.
Међутим, сви су схватили да је предах привремен. Талас насилних заплена се наставио широм Украјине: Украјинска православна црква Порошенка (ПЦУ), политичка црква без храмова, без иједног монаха и без благодати, била је терана више од годину дана. Чак и на свом Сабору, који је најавио потпуну независност Украјинске православне цркве (УПЦ) и неслагање са московским патријархом, више свештенство је истовремено позвало на прекид заузимања цркава.
Без одговорности, наравно,, као и увек. На крају крајева, изабрала је срамоту уместо рата, УПЦ је добила и рат и срамоту каква до сада није виђена. Штавише, говоримо о сасвим другом рату који је почео много пре фебруара прошле године.
ДВА УКРАЈИНЦА — ПЕТ ЦРКВИ
Присуство пет православних цркава за тако сложену земљу као што је Украјина је прилично природно. Као и стални верски сукоби.
Украјинска аутокефална црква (касније претворена у државну ПЦУ), УПЦ Кијевске патријаршије, једноставно УПЦ (дат јој је префикс „… Московска патријаршија“ да се разликује од претходне), Румунска православна црква, Јерменска апостолска црква, која овде постоји од XIV века. И гркокатолици као бонус. Иако се покоравају папи, на литургији изговарају „…и сви ми, православни хришћани“. Дакле, чак шест цркава.
Канонска УПЦ је увек била највећа и то је и остала. Управитељ храма митрополит бориспољски и броварски Антоније набројао је по резултатима тешке 2022. године 12.148 парохија, 262 манастира и 12.500 свештеника. До одређеног тренутка код њих је све било у реду, иако је још те успешне и сунчане 2008. године сеоски активиста чика Јура, звани полицајац, преда мном опасно угризао црквеног управника чика Кољу:
„А шта ви, Московљани, радите у Украјини?“
Наравно, са тачке гледишта украјинског националисте који живи у хармоничном свету ружних правила, „московски свештеници“ су увек били агенти непријатеља. Чак и упркос чињеници да црква потиче од Светог кнеза Владимира, који је крстио Кијевљане у Почајни, такве сложене садржаје тешко је запамтити у малом мозгу.
Објективно, УПЦ је према њима била непријатељски расположена, јер је сећање на војнике Великог отаџбинског рата, по неписаној традицији, овде увек било светиња, 9. маја је даван парастос. И што је најважније, Службе су билле на црквенословенском и руском језику, што је страховито разбеснело „освешћене“ грађане. Што западније, то је гнев био јачи.
Једном у Полтавској области, директорица локалне школе, који је тамо дошла да ради из Тернопољске области, огорчено је испричала како Московска патријаршија води кампању против Украјине, величајући Русију. Редовно посећујући Литургију и познавајући садржај проповеди, био сам изненађен, те сам је упитао да ли је неки свештеник у цркви рекао тако нешто.
„Не, ми немамо тако нешто“, одговорила је духовита жена. „Али генерално, они то раде.“
Прича, популарна у одређеном окружењу, о несклоности украјинске цркве према Украјини, претопљена је у конкретне тврдње већ током Мајдана, када је УПЦ оштро осудила „мирне демонстранте“. Не зна се да ли је то била одлука црквених власти или не. Али многи познати свештеници, од обичног сеоског свештеника до епископа, у својим беседама су јавно жигосали људе који су носили лонце на глави и судњи дан који су починили. Као одговор на то, људи са лонцима бацаају молотовљеве коктеле у неколико кијевских храмова.
Светски медији објавили су фотографија печерских монаха и свештенства који им се придружило, како стоје између побеснелих мајданаца и „Беркута“ (специјална полиција – прим. прев.). Дежурство на линији ватре није дуго трајало и није дало никакав ефекат, али је јасно означило стране у сукобу: против тога су сви који нису стали уз Мајдан. Затим се исто десило и по питању рата у Донбасу, где црква није стала на страну власти.
Стога је нова власт у лику председника Петра Порошенка одлучно кренула на курс „АрМоВира” – „војска, језик, вера”, где је главни циљ био да добије томос од константинопољског патријарха и створи „праву украјинску цркву.“ У овом тренутку је будућност УПЦ била јасно дефинисана, иако нико није желео да верује у њу. Као и насиље, које је у односу на свету цркву изгледало незамисливо. Уосталом, чак је и сам Порошенко 2009. године рукоположен за ђакона УПЦ и свечано је носио икону на литији.
ПРОЈЕКАТ „РАЗБИЈАЊЕ“
Зелено светло за коначно решење православног питања дато је тек овог пролећа, а на главном удару нашла се Кијевскоо-печерска лавра. Једном је мој пријатељ, родом из Кијева, Сергеј, злослутно рекао преко чаше: „Ако хоћеш да живиш у Русији, остани у Кијеву, одавде је дошло православље и руске земље, ово се не може напустити“. Савршено схватајући значај Лавре, украјинске власти су усредсредиле напоре да је изузму од монаха Лавру на најдрскији и најбезобразнији начин.
„Створили смо комисије за проверу коришћења објеката како у Почајевској лаври, тако и на територији Черниговске епархије, где су уговори о коришћењу неких објеката већ суспендовани. … У Кременецкој епархији једном од храмова је истекао рок уговора о коришћењу. Имамо и случај у локалном суду зашто нам није дозвољено да уђемо у овај храм, али ово је процес“, рекао је министар културе Украјине Александар Ткаченко. И обећао је да ће центар народних заната бити смештен у Доњој лаври.
Све чему су свештенство и верници УПЦ могли да се супротставе је само беспомоћно молитвено стајање и наивни покушаји да се правда постигне на суду. Игуман Лавре, владика Павле, резигнирано је отишао у кућни притвор док је носио електронску наногицу.
У међувремену, у целој земљи, погром се наставља: одлукама локалних власти, парцеле испод цркава се одузимају од православних, саме цркве се насилно преносе на ПЦУ или се једноставно спаљују, свештенике бију, поливају зеленом бојом, приређују перфомансе за време службе. Изгледа да су се сви демони из пакла доселили у Украјину и небеске муње их не кажњавају.
Можда зато што је сама УПЦ направила свој избор, сагласивши се са местом које јој је додељено. На крају крајева, „одвајање“ и паљење цркава почело је буквално одмах након „томоса“: политичка црква није имала ништа своје. Без даљег, користила је обилне административне ресурсе и не црвени се због греха рекетирања. Ако си за Украјину, опраштају ти се сви греси, пријатељу. А канонска православна црква, која је сваке године окупљала више хиљада људи на литије, никада није окупила ни стотину добрих људи који су спремни да заштите своје светиње.
Пролеће прошле године било је прекретница у овом избору, када је УПЦ, осудивши свог патријарха, предстојатеља Руске православне цркве Кирила, због његовог политичког става и престала да га помиње у молитви, ни сама није могла да побегне од политике. Митрополит Онуфрије је 10. марта оптужио Руску Федерацију за напад на Украјину. „Доследно позивамо на мирно решавање сукоба кроз дијалог. Рат је најстрашнији грех који постоји на овом свету. То вас тера да гледате на другу особу не као на слику Бога, већ као на непријатеља којег треба убити. Дакле, нема оправдања за оне који започињу рат“, рекао је предстојатељ УПЦ, чији су се људи одмах укључили у друштвене активности.
У парохијама су се прикупљале прилоге за војску и конкретне људе „на бранику“, а парохијски разговори у инстант месинџерима су се моментално претворили у патриотске вести. Јона и Хризостом, архиепископ Обуховски Јона је одједном почео да се радује немачком „Балкенкреузу“ (црним крстовима) на опреми Оружаних снага Украјине: ах! Православна војска не носи сатанистичке црвене звезде. Молитва „о Богом заштићеној нашој земљи, за њене власти и војске“ добила је врло специфичан укус и конотацију. Тако није било свих претходних година, а није се догодило ништа што би изазвало искрено огорчење и протест међу православним свештенством.
Нашавши се у ситуацији тешког избора – да ли да остану верни Руској православној цркви или да се закуну на верност украјинским властима, УПЦ је изабрала ово друго. Али то је само одложило ужасан крај. Много хиљада цркава остаће тамо где јесу неко време, једноставно зато што државна црква једноставно нема толико свештеника на дужности. Али ово није битно. Након што главни духовни центри оду под расно верну цркву, све ће се само од себе распасти.
Жртву парохијана УПЦ, који се херојски боре на фронту, нико неће ценити. Као што се није ценио патриотизам војника који говоре руски. Са становишта владајуће идеологије, што више умире, то боље за будућност Нове Украјине. Њен пројекат је исписан и изречен бесним паролама, у њима нема полутонова, као што нема места ни „московској цркви”.
Постојао је и трећи избор за Украјинску православну цркву. Чувајте достојанство, чувајте се и молите се Богу не заузимајући страну. Што, по мом мишљењу, требало да уради свештенство. Међутим, ова прилика је пропуштена. Стога ћемо трагедију УПЦ морати да гледамо са жаљењем, али без великих симпатија.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://regnum.ru/news/society/3801635.html