• На почетку рада приказујемо словенско језичко и цивилизацијско јединство, које је постојало од 9. па све до 18. века. Следи кратак приказ реформи руског цара Петра Великог, пре свега на духовном и језичком плану, као и закључак да је управо он творац разбијања словенског језичког и цивилизацијског простора. Даље описујемо језичке и духовне прилике код Срба у раздобљу од реформи Петра Великог, до усвајања реформе српског језика Вука Караџић, уз краћи осврт на стварање Румуније и румунског народа, као једног новог латинског идентитета, који је требао да замени пређашњи словенски идентитет Влаха и Молдаваца
  • Стварањем Румуније и Румуна прекинут је континуитет словенског простора и створен клин између Русије са једне и Србије и Бугарске са друге стране
  • Затим приказујемо укратко шта је садржавала реформа српског језика Вука Караџића, као и то да је иза такве реформе стајала политика тадашње Хабзбуршке монархије оличена у Бартоломеу Копитару
  • У завршном делу рада приказујемо последице до којих су довеле реформе руског језика за време цара Петра Великога, као и реформе српског језика Вука Караџића, тачније његових ученика који су их спровели

 

 

ПИШЕ: Александар Митић

 

Најстарији словенски књижевни језик и један од најстаријих европских књижевних језика уз старогрчки и латински, јесте старословенски. На том језику до нас су дошли најстарији словенски писани споменици из 10. и 11. века, али је тај језик, као и најстарија словенска писменост уопште, настао у 9. веку заслугом Солунске браће Константина Философа, у монаштву званог Ћирила и његовог брата Методија.[1]

Старословенски језик је представљао књижевни језик већег дела Словенства, готово општесловенски књижевни језик. Код Срба и Бугара он је био у употреби од 9. до 18. века, код Морављана и Чеха од 9. до 11. века, а код Руса (касније Великоруса, Малоруса и Белоруса) од 10. до 18. века, и том чињеницом је умногоме одређена блискост словенских култура у њиховом развоју од почетка словенске писмености.

У науци је општеприхваћено мишљење да су солунска браћа Ћирило и Методије најпре сачинила глагољицу, а да су њихови ученици створили Ћирилицу и назвали је у част њиховог учитеља Ћирила.[2] Међутим, нека новија сазнања нас упућују да солунска браћа нису могла да за тако кратко време тј. за само годину дана израде писмо за Словене, већ су као основ морали да користе неко старије писмо. Тако нпр. бугарски лингвиста Павел Серафимов упоређујући античка писма Балкана – Линеар А и Линеар Б долази до података да та писма имају преко 30 истих графема са глагољицом Ћирила и Методија.[3] То свакако значи да Ћирило и Методије нису измислили писмо за Словене за само годину дана, већ да су користили много старији извор.

Слично нас обавештава и монах Црноризац Храбар из 10. века који каже: „Раније, дакле, Словени не имаху књига, него цртама и резама цртаху и гатаху, јер беху пагани. Крстивши се, беху принуђени писати латинским и грчким писмом словенску реч без устројавања. Али како се може писати добро грчким писмом Бог, или живот, или дзело, или црков, или чајаније, или широта, или јед, или онду, или јуност, или јензик, или друго слично овоме. И тако беше много година.“[4] Дакле Црноризац Храбар нас обавештава да су Словени имали писмо док су били некрштени (црте и резе – вероватно глагољица или рунско писмо), а да су након крштења били принуђени да пишу грчким и латинским и то много година. Овај податак свакако упућује на то да Ћирило и Методије нису крстили Словене по први пут, како се уобичајено сматра, већ да су Словени били крштени и пре 9. века. Такође Црноризац Храбар и наводи недостатке у грчком и латинском језику приликом записивања словенских речи, чиме оправдава настанак, тј. боље речено обнову словенске писмености у време Ћирила и Методија.

Ова сазнања свакако не умањују улогу и значај солунске браће Ћирила и Методија, у покрштавању и описмењавању Словена, јер је управо њихова заслуга у духовном повезивању тадашњег словенског цивилизацијског простора, једним књижевним језиком. Њиховим радом ударени су темељи словенском језичком и духовном јединству, који су трајали читавих 900 година. Без обзира што су се веома рано искристалисале разне редакције старословенског језика попут чешко-моравске, српске, бугарске, влашке, молдавске и руске, дела писана било којом од тих редакција могла су без превода да се читају, јер су разлике биле минималне и занемарљиве.

Већ 150 година у неким круговима руске и српске науке се сматра да је реформом српског језика Вука Караџића, разбијено словенско језичко јединство. То је само делимично тачно. Можда би смо могли да кажемо, да је реформом Вука Караџића процес разбијања словенског језичког и цивилизацијског простора ушао у завршну фазу и донео низ политичких последица пре свега по Србе, али свакако да он није био први који је то јединство разбио. Такође, Вук није разбио свесловенско језичко јединство, јер су учени људи код Срба у то време писали рускословенски, а не старословенски и српскословенски, а то није исто. Исправније би било да кажемо да је Вук Караџић одвојио Србе од руског језика, а не од општесловенског. Онај који је заслужан за разбијање словенског језичког и цивилизацијског простора био је руски цар, а касније император Петар I Романов, познатији као Петар Велики.

 Реформа руског језика Петра Великог

Петар I Романов или Петар Велики био је на руском трону од 1682. до 1725. године. На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим малоумним и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије, немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици. Због наклоности странцима и ужурбаног прихватања њихове праксе колале су гласине да Петар није Рус и да није законити цар. Наводно, уместо правог Петра је подметнут „Немац”, како су се тада у Русији звали сви странци.[5]

За време своје владавине Петар покреће бројне војне походе, не би ли Русију извео на мора. Ти војни походи били су само делимично успешни. Паралелно са ратовима Петар Велики је прионуо спровођењу реформи које је дошавши са запада постепено почео да спроводи. Нас овде превасходно интересују његове реформе на духовном плану, као и реформе језика, па ћемо их укратко проанализирати.

Током Пруског похода (1710-11.) цар Петар примио је у свом шатору злогласног криптопротестанта Теофана Прокоповича, човека који ће касније саставити „Духовни регуламент”, којим је укинута Патријаршија у Русији и уведен Синод, у којему ће, после смрти Стефана Јаворског, сам Прокопович водити главну реч. Руска црква бива у потпуности подређена држави, уводи се Духовна колегија (касније Синод), сузбија се монаштво и манастири као средишта књижевности. Монаси по келијама не смеју имати никаквих рукописа, нити смеју писати ни писма примати, без дозволе настојатеља ни мастило и хартију држати. Скитови су строго забрањени а нови манастири без одобрења Духовне колегије тј. државе не смеју се оснивати. Пропагира се прост народни језик уместо црквенословенског, хиротонија епископа није била могућа без одобрења вишег јавног тужилаштва, епископи бивају често премештени са катедре како не би остварили присни однос са паством, а читав народ, укључујући и племство је потчинио чиновницима.[6]

За време владавине Петра Великог, широм су отворена врата насилној европеизацији Русије, када она постаје милитаристичка и крепосна земља par excellance. Петар је је одвојио од руске државе принцип духовног вођства и паганизовао је, водећи је на пут материјалистичке културе и обновио је идеју понтифекса максимуса. Царским указом из децембра 1699. године се више нису бројале од Стварања света већ од Христовог рођења, а нова година није почињала 1. септембра већ 1. јануара.[7]

Спровођени су брутални прогони свега што је било исконски руско, уз званично проглашавање исконске руске културе – варварством и установљењем хијерархијске превласти „европских идеја”. Петар је уводио пушење дувана, стране обичаје, срамотио је руску одећу и руско ношење браде, подсмевао се над црквеним начином живота. Са Петром Великим као царем, у Москви „немачке слободе”, појавише се лутерани, језуити, доминиканци, који слободно проповедаше руском народу.[8]

Током прве деценије после установљења Синода, велики део руских епископа био је у тамницама, рашчињен и бичеван; сматра се да у историји Константинопољске цркве ни после периода турског освајања не налазимо ниједан период таквог прогона епископа и такве безобзирности према црквеној имовини.[9]

Паралелно са црквеном реформом, приступило се и реформи руског језика. Већ 1703. године појавиће се прва књига која ће обележавати бројеве арапским цифрама уместо дотадашњег правила да се бројеви година обележавају старословенским писменима. Ту књигу је написао Леонтије Магницки и звала се „Аритметика“.

Успенски примећује да се реформом руског језика за време цара Петра Великог испољава активни западни утицај на руску културу.[10] Слова добијају нови облик, што има снажно симболично значење, као знак новог културног оријентира.[11] Грађански језик се супротставља црквеном језику. Црквеним писмом се смеју штампати само црквена дела, а грађанским писмом и световна и духовна. Црквене књиге могу се штампати само у Москви, а грађанске у Петерсбургу.[12]

Формира се ,,прости језик.“ Петар одстрањује много слова и акцената: слово кси (Ѯ), пси (Ѱ), омегу (Ѡ), ижицу (Ѵ)… Слова су изменила и облик, постала су округла и упрошћена, уклоњени су акценти и титлови, уведене су арапске цифре уместо слова.[13] Уведена су слова е (Э) и ја (Я).[14]

Језичком реформом долази до размеђавања између црквеног и светског као последица увођења нове, грађанске азбуке. Долази до политехнизације лексике руског језика.[15] Царски Указ из 1710. године о увођењу нове грађанске азбуке, ,,прост“ народни језик се зближило са дотадашњим литерарним језиком.[16]

Систематски је мењан тадашњи руски језик тако што је замењено више од 4.500 словенских речи, речима из немачког, холандског, француског и енглеског језика.[17] Тиме је руски језик не само удаљен од руског језика пре реформе Петра великог, већ и од осталих словенских језика, а нарочито језика белоруских и малоруских (украјинских) земаља, које већим делом нису улазиле у састав Русије којом је владао Петар Велики, већ су добрим делом биле под Пољском. Наравно језици Белоруса и Малоруса (Украјинаца) трпели су и утицаје пољског и литванског, па је ту додатно дошло до разлике у језицима.

Од Петра Великог до Вука Караџића

Код Срба у Угарској у 18. веку српскословенски (српскоцрквенословенски) језик бива, под утицајем руских књига и руских учитеља, замењен рускословенским (рускоцрквенословенским) не само у обредним црквеним издањима него и у световној литератури. Пред опасношћу од унијаћења, постепеног одвајања Срба од Српске православне цркве и губљења српског националног идентитета, као циља којем су тежиле аустроугарске власти, митрополит Мојсије Петровић обратио се руском цару Петру Великом с молбом за помоћ у књигама и учитељима. Године 1726. Србима је дошао учитељ Максим Суворов, а неколико година касније и Емануил Козачински. Међу књигама које су донели биле су и буквар Теофана Прокоповича, тројезични речник словенско-грчко-латински Фјодора Поликарпова-Орлова и граматика Мелетија Смотрицког.[18]

Међутим, сам став нпр. Теофана Прокоповича о Словенима није био позитиван. Заједно са царем Петром Великим, Прокопович је Немачку називао „мајком свих земаља”, и завео нови лутерански правац који је одбацивао сваки ауторитет свештенства као учитељског сталежа и одрицао је првенство духовне власти над световном.[19]

Крајем 18. века Срби у Угарској су у неким случајевима писали и на руском књижевном језику високог стила.  То су били углавном историографски радови, на пример дела: Христифора Жефаровића „Стематографија“ из 1741. године, Захарије Орфелина „Житије Петра Великаго“ из 1772. године, Јована Рајића „Историја разних словенских народа“ из 1794-5. године и др.[20]

Дакле реформа српског језика није могла бити изведена у српским земљама северно од Саве и Дунава (Срему, Славонији, Барањи, Банату…), где је била одомаћена рускоцрквена традиција, па се чекало да се Србија јужно од Саве и Дунава ослободи од Турака, јер она није имала ту традицију. Тиме су се стекли сви предуслови за језичку реформу.[21]

Пре усвајања Вукове језичке реформе за време кнеза Михајла и кнеза и потоњег краља Милана треба поменути да се десило још један удар на Словене и њихово језичко јединство. То је било стварање Румуније 1859. год, као и наметање Власима и Молдавцима, који су до тог времена имали словенски идентитет, једног туђег романског идентитета.

Кроз цео средњи век па све до стварања Румуније као нове државотворне творевине књижевни језик, како цркве, тако и народа, био је старословенски (црквенословенски) и у кнежевини Влашкој и у кнежевини Молдавији. У Влашкој је постојала тзв. влашка редакција старословенског, која је готово истоветна са српском редакцијом, док се у Молдавији писало на молдавском редакцијом старословенског, која је готово била истоветна са руском редакцијом, али ће у Молдавији од 15. века са доласком српског племства, свештенства и народа, почети да се користи српска редакција, па ће она извршити и делимичан утицај на руску књижевност тог периода. Од 18. века почиње језичко-културна пропаганда међу Власима и Молдавцима, најпре у Ердељу, где добар део становништва прелази на унију, па се преко уније почиње радити на стварању новог језика и идентитета на латинским основама. Та школа је у историјографији позната као школа Ардељана. Припадници те школе ће извршити страшну црквено-језичку пропаганду, прво у Ердељу, а постепено и у Влашкој и Молдавији. Након спајања те две кнежевине у државу Румунију, ствар је била завршена. [22]

Реформа српског језика Вука С. Караџића

Када се говори о српском народном говору, готово увек се полази од једне нетачне чињенице да је правописну и језичку реформу започео и извршио Вук Стефановић Караџић. Наравно да то није тачно. Меша Селимовић у једној од најбољих студија написаних о Вуку примећује да је „народним српским језиком, ванредно лепим и чистим почео да пише још Гаврил Стефановић Венцловић у првим деценијама 18. века, сто година пре Вука“. Венцловић је од 6 знакова које ће Вук додати својој реформисаној азбуци употребљавао већ три и то: џ, ћ и ђ. [23]

Прави реформатор српског књижевног језика у ствари је Сава Мркаљ. Желећи да поједностави азбуку Мркаљ предлаже да се оставе слова: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, ћ, а да се за дь, ль и нь сачине писмена. Оно што је остало да уради Вуку, било је да замини слово i са латинским ј, да убаци Венцловићева слова џ и ђ, које Мркаљ није убацио и споји л и ь у љ, и н и ь у њ и посао је био готов.[24] Дакле Вук је творац свега три знака и то ј, љ и њ, баш као што је Венцловић заслужан такође за облике три знака џ, ћ и ђ, док је Мркаљ у ствари реформатор највећег броја знакова савремене српске азбуке.

Међутим, оно што је изазвало највећи отпор пре свега код учених Срба тог доба, како из световне, тако и из духовне струје, било је Вуково убацивање латинског слова ј, уместо дотадашњег слова i. И са данашњег становишта посматрано, чини се да за тако нешто није било никакве потребе. Кренуле су оптужбе на њега, попут нпр. да је аустријски шпијун, да је прешао на унију (венчање са Аном у римокатоличкој цркви) итд. за шта је било чак и оправданих сумњи.

Наиме, духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Бартоломеј (Јернеј) Копитар, ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука „к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о првом српском устанку. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, када се Мркаљ изгубио.[25] Очигледно је да то није без разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и научник великог формата и гласа. Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао monstrum scientiarum. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“.[26]

Царска влада у Бечу је Бартоломеју Копитару поставила задатак да приликом тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни захтеви: 1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за књижевни језик Срба; 2) реформа ортографије; 3) превод Светог писма на нови књижевни језик; и 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких споменика који би сведочили о лексичком благу и могућностима новог језика.[27] Вук Караџић постаје члан многих научних друштава и академија захваљујући Бартоломеју Копитару и масонима, укључујући и руске, који су му помагали да се докопа разних почасних научних титула, а све да би „успоставио равнотежу са својим противницима“ који су били учени за разлику од њега.[28]

Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“.[29]

Копитар је схватио да је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли. У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога  Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“.[30] Но управо тај исти Александар Белић, али и неки други познати филолози, попут самог Љубомира Стојановића, нису били доследни у својим ставовима, те су се од првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили, тада владајућој тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства базираној на тези о постојању једног, југословенског народа који говори једним истим, заједничким језиком. Стога, овде ваља посебно нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-хрватском језику.[31]

Оно што треба приметити је то да се у времену реформе српског језика, за живота Вука Караџића, они који су га критиковали, врло често са пуним правом, нису су то радили са становишта српскословенског, већ рускословенског.[32] Убеђени смо да баш због тога њихов поглед на српски језик није успео да буде општеприхваћен у српској култури. Може се закључити стога да реформом Вука Караџића није прекинут континуитет у српском језику од 9. века, јер је он прекинут још пре Вука увођењем књига на рускословенском у српске школе. Дакле Вукова реформа језика је прекинула ту традицију код Срба, која и није била тако дуга (један век).

Како примећује Стојковић „не може се у наше дане бити ексклузивистички оријентисан или за Вука или против Вука, него се мора бити истовремено и за и против Вука. Бити за Вука значило би бити за тумача народнога духа и народних стремљења, браниоца изражајне снаге и чудесне лепоте живог народног језика, коначног остваритеља замисли Саве Мркаља и многих других о упрошћавању српског правописа, неуморног сакупљача усменог народног стваралаштва и веродостојног сведока живота и обичаја нашег народа „сва три закона“. С друге стране, против Вука значи бити против романтичара и екстремног народњака, који за „народ“ признаје само „Србље по селима“, једностраног заступника једног јединог наречја као могућег српског књижевног језика, против онога који нема довољно осећаја за целину народа и његовог језика, недовољно образованог и недовољно скромношћу и трезвеношћу украшеног оспораватеља не само целокупне српске књижевности и учености његовог доба већ и васцеле величанствене средњовековне и новије српске књижевности и културе пре њега; дакле, против оног који нема чула за традицију, за историјски континуитет и културни идентитет свога народа, недовољно критичног и недовољно далековидог усвојитеља туђих мисли и замисли.“[33]

 Закључак

Из свега што смо до сада рекли можемо закључити да је прави разарач словенског језичког и цивилизацијског јединства био руски цар, а потоњи император Петар I Романов, познатији као Петар Велики. Он је низом својих реформи, а нарочито на духовном и језичком плану, прекинуо један континуитет који је постојао готово 900 година код свих православних Словена.

Други велики удар на јединство словенског простора било је стварање новог румунског идентитета на латинским темељима, потпуно прекидајући средњовековну традицију кнежевина Влашке и Молдавије, чија је целокупна како духовна тако и световна култура била утемељена на старословенском језику и чији су народи све до стварања Румуније као државе имали пре свега словенски идентитет. Стварањем Румуније, направљен је својеврсни клин који је раздвојио Русе са једне и Србе и Бугаре са друге стране.

Трећи, а можда најмањи удар за јединство словенског простора, а највећи удар за етничко и језичко јединство српског простора била је реформа српског језика Вука Караџића. Поред добрих страна које је имала, она је захваљујући пре свега Вуковим правилом „пиши као што говориш“, довела до тога да сваки локални дијалект, ако се за то укаже политичка прилика, може да постане посебан језик, што се на крају и десило. Најпре је из српског издвојен бугарски језик, а након усвајања Вукове реформе 1867. па до данас, сведоци смо постанка још четири језика проистеклих директно из српског: хрватски, македонски, бошњачки и црногорски и ако наравно то нема везе са никаквим лингвистичким и научним аргументима, већ пре свега политичким. Дакле да поновимо још једном, Вукова језичка реформа имала је пре свега последице по Србе, а не по друге Словене.

Свесни смо да је тема веома велика за овако сажет рад, али смо хтели да овим нашим радом укажемо на проблеме које се тичу словенског језичког и цивилизацијског простора, а који већ више од три века раздиру словенство, као и да ствари поставимо најзад на право место и дамо смернице за будуће истраживаче који би писали о овим темама.

 Литература

 Анатомија румунске политике; зборник радова, приредио Зоран Милошевић, ЦАРСА, Шабац, 2017.

  1. Бојић, Миладин – Вукова језичка реформа и Црква; Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога, Богословски факултет, Београд, 1987.
  2. Войлова, К. А. / Леденева, В. В. – История русского литературного языка; Дрофа, Москва, 2009.
  3. Ђорђић, Петар – Историја српске ћирилице; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
  4. Ефимов, А. И. – История русского литературного языка; Москва, 1967.
  5. Јовановић, Томислав – Хрестоматија средњевековне књижевности; Београд, 2012.
  6. Крейкрафт, Джеймс – Революция Петра: здания, образы, слова // сборник «Петр Великий» под редакцией Е. В. Анисимова 2007.
  7. Кулаковски, Платон – Вук Караџић, његов рад и значај; Просвета, Београд, 1987.
  8. Милошевић, Зоран / Мировић, Александра – Реформа српског језика Вука. С. Караџића и политичке последице; Зборник радова: Унија – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима, Центар академске речи, Шабац, 2015. стр. 78-97
  9. Михайловићь, Евстати – Обрана єзика србскогъ одъ изопачиваня и простаченя нĕговогъ и кирилице одъ вуковице; Велики Бечкерек, 1863.
  10. Новаковић, Срђан – Црквено народна историја Срба, Руса и Влаха; Историјски архив, Крушевац, 2019.
  11. Пипер, Предраг – Увод у славистику 1, завод за уџбенике, Београд, 2009.
  12. Попов, А. – Гоненіе на православіе и русских в Польшě в XX-м веке, Меркур, Београд, 1937.
  13. Поповић, И. – Историја српскохрватског језика, Елвод Принт-Требник-Лира, Нови Сад, 2007.
  14. Румунија и румунизација Срба; зборник радова, приредио Зоран Милошевић, ЦАРСА, Шабац, 2018.
  15. Руски језик, Совјетска енциклопедија, инст. руск.. језика; АН СССР, Москва 1979.
  16. Селимовић, Меша – За и против Вука; БИГЗ, Београд, 1988.
  17. Серафимов, Павел – Зaщo Линеар Б не може да е гръцка писменост? 14.05.2013, www.sparotoc.blogspot.com
  18. Скерлић, Јован – Историја нове српске књижевности; Просвета, Београд, 1967.
  19. Стојковић, Ж. – Караџићев устанак; Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога, Богословски факултет, Београд, 1987.
  20. Тихомиров, Лав – Монархија, Логос-Укронија, Београд, 2008, стр. 319-336.
  21. Успенский, Б. А. – Краткий очерк истории русского литературного языка (XI-XIX в.); Тнозис, Москва, 1994.
  22. Энциклопедия русского языка; БСЭ, Москва, 2003.

[1] Предраг Пипер – Увод у славистику 1, завод за уџбенике, Београд, 2009.

[2] Петар Ђорђић – Историја српске ћирилице; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990. стр. 20-38

[3] Павел Серафимов – Зaщo Линеар Б не може да е гръцка писменост? 14.05.2013, www.sparotoc.blogspot.com

[4] Томислав Јовановић –  Хрестоматија средњевековне књижевности; Београд, 2012, стр. 26-28.

[5] Срђан Новаковић – Црквено народна историја Срба, Руса и Влаха; Историјски архив, Крушевац, 2019. стр. 212.

[6] Лав Тихомиров, Монархија, Логос-Укронија, Београд, 2008, стр. 319-336.

[7]   Срђан Новаковић – Исто, стр. 219.

[8] А. Попов, Гоненіе на православіе и русских в ПолЬшě в XX-м веке, Меркур, Београд, 1937, стр. 16.

[9] Срђан Новаковић – Исто, стр.

[10] Б. А. Успенский – Краткий очерк истории русского литературного языка (XI-XIX в.); Тнозис, Москва, 1994, стр. 115

[11] Б. А. Успенский – Исто, стр. 117

[12] Б. А. Успенский – Исто, стр. 118

[13] Руски језик, Совјетска енциклопедија, инст. руск.. језика; АН СССР, Москва 1979, стр. 252

[14] Энциклопедия русского языка; БСЭ, Москва, 2003, стр. 412-413

[15] А. И. Ефимов – История русского литературного языка; Москва, 1967 , стр. 96.

[16] К. А. Войлова, В. В. Леденева –  История русского литературного языка; Дрофа, Москва, 2009, стр. 210

[17] Джеймс Крейкрафт Революция Петра: здания, образы, слова // сборник «Петр Великий» под редакцией Е. В. Анисимова 2007, стр. 87

[18] Предраг Пипер – Исто.

[19] Срђан Новаковић – Исто, стр. 221.

[20] Платон Кулаковски – Вук Караџић, његов рад и значај; Просвета, Београд, 1987. стр. 13-17

[21] И. Поповић – Историја српскохрватског језика, Елвод Принт-Требник-Лира, Нови Сад, 2007, стр. 486.

[22] Видети: Анатомија румунске политике; зборник радова, приредио Зоран Милошевић, ЦАРСА, Шабац, 2017; такође Видети: Румунија и румунизација Срба; зборник радова, приредио Зоран Милошевић, ЦАРСА, Шабац, 2018.

[23] Меша Селимовић – За и против Вука; БИГЗ, Београд, 1988. стр. 8-9

[24] Меша Селимовић – Исто, стр. 8-13

[25] Меша Селимовић – Исто, стр. 18

[26] Миладин Бојић – Вукова језичка реформа и Црква; Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога, Богословски факултет, Београд, 1987 стр. 71.

[27] Милутин Бојић – Исто, стр. 73

[28] Милутин Бојић – Исто, стр. 74

[29] Јован Скерлић – Историја нове српске књижевности; Просвета, Београд, 1967, стр. 244.

[30] Ж. Стојковић, – Караџићев устанак; Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога, Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 57.

[31] Зоран Милошевић, Александра Мировић – Реформа српског језика Вука. С. Караџића и политичке последице; Зборник радова: Унија – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима, Центар академске речи, Шабац, 2015. стр. 78-97

[32] Видети: Евстати Михайловићь – Обрана єзика србскогъ одъ изопачиваня и простаченя нĕговогъ и кирилице одъ вуковице; Велики Бечкерек, 1863.

[33] Ж. Стојковић – Исто, стр. 57

Рад је преузет из зборника: ЯЗЫК И ИДЕНТИЧНОСТЬ – язык, литература и славянские идентичностив XVIII – XXI веках; Институт политических исследований Белград, Сербия, Центр евразийских исследований филиала ргсу в Минске, Беларусь, 2020, стр. 35-49

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *