- Копитар је тежио да одвоји Србе од руског утицаја и да сведе српски језик на ниво словеначког или словачког који нису имали никакву дотадашњу књижевност него само свој језик са села. И то је урадио помоћу Вука.
- Дискредитовао је књижевнике из Јужне Угарске и језик којим су писали.
- Обнова књижевности значила је престанак штампања књижевних дела предвуковских писаца и заборављање њиховог доприноса српској књижевности.
- По попису из 1921. у тадашњој Југославији је било 50,5% неписмених до 12 година. Кад су у Југославију дошли учени руски емигранти после Октобарске револуције они су много допринели културном развитку земље јер „није било више од два покољења праве интелигенције”.
- Копитар је преко Вука спровео своје идеје да сведе српски језик на језик српског села, одбацивши сваки утицај образованих слојева српског народа као и руски језички утицај.
- Вук је био одлучан да те идеје спроведе до краја. Победом над предвуковским књижевницима допринео је да је њихова књижевност дуго времена буде заборављена и то у народу који је дуго великим делом био неписмен.
У издању „20 година културног и привредног развитка Краљевине Југославије” које је уредио С. Ђурђевић за Вука Караџића истакнуто је да је био скоро самоук и да се настанио у Аустрији после пропасти Карађорђева устанка, 1813, „где ступио у везу са чувеним словеначким филологом Копитаром; овај, проучавајући га, обележио му је и правац његова будућег књижевног делања. До Вука Караџића књижевни језик је био само једна рђава мешавина црквенословенског и руског језика, писана старословенским словима. Вукова реформа је то заменила живим народним језиком, који је примењен код народних песама и приповедака, … . Избацивши из ћирилице непотребна слова, а уневши у њу нова потребна за српски језик, Вук је створио најсавршенију азбуку и тиме још више олакшао народу читање књига.
Вук Стефановић Караџић је и писац великог речника, прве граматике српског језика и превода Новог завета. Да би показао примере и стварне изворе народног језика, прикупио је и објавио велики број народних песама, приповедака, пословица и загонетака. Као и сваки реформатор, и он је наишао на отпор и неразумевање. Међутим, захваљујући његовој енергији и изванредној одлучности, његово схватање народног језика, признато за књижевни, победило је све препреке; тако је започео нову еру у развоју југословенске књижевности. …. . Тако прочишћен и утврђен језик пружао је све услове за обнову књижевности.”(1)
Пошто је ово мишљење о књижевности изашло у књизи која је издата као јубиларна књига поводом двадесетогодишњице Југославије вреди се на њега осврнути. Може се речи да је на почетку правац реформе давао учени Копитар а не скоро самоуки Вук. Срби су у својој држави писали српском редакцијом црквенославенског језика углавном књижевност везану за цркву и старосрпским језиком практичне ствари као повеље, уговоре, законике, … . Душанов законик је писан старосрпским језиком, јер је морао да буде разумљив. Преписка са другим државама била је вођена на српском језику. Током османске власти Турци су користили српски језик за дипломатску преписку на Балкану. За то време књижевност је писана у манастирима, а усмена је кружила по народу. Под отоманском влашћу истицао се као писац патријарх Пајсије Јањевац. После преласка под аустријску власт писци који су наставили да пишу писали су српском редакцијом црквенословенског језика као књижевним језиком и српским језиком. Гаврил Стефановић Венцловић је писао своје рукописне књиге на књижевном и своје беседе на српском језику. Ширењем учења у школама и под утицајем учитеља заменили су српску редакцију црквенословенског руском редакцијом и руским језиком. Књижевници који су писали руском редакцијом као историчар Рајић упоредо су писали и на српском. Доситеј је тражио да се пише разумљиво за широке слојеве на српском али прагматично користећи и рускословенске и руске речи. Било је једино важно да текстови буду разумљиви.
Као пример може се навести „Пјесна на инсурекцију Сербијанов”. Језик у њој је српски језик тог времена а славизми који се јављају у песми востани, чадом, воздигни, враждебника, вопију, вреда или су разумљиви или се могу разумети из контекста песме. Тако су наставили грађански писци који су се угледали на Доситеја. То што се говори о рђавој мешавини црквенословенског и руског језика може да значи да је било писаца који су писали само руски као Симеон Пишчевић. Појединци као Мушицки своје Оде трудили су се да пишу одвојено рускословенски и српски не мешајући их. То је био књижевни језик код Срба до Вука. Вук је између осталог тражио да се потпуно избаце славизми, и да се не измишљају нове речи. По њему виши слојеви (племићи и грађани) су говорили лош српски језик. За њега чист српски језик је био само сеоски језик. Зато није користио старије речнике. Противници су му замерали да народ може да има језик, али да књижевници стварају књижевност. Прво је био у сукобу са Православном црквом која је настојала да очува као традицију руску редакцију црквенословенског језика а затим са грађанским слојем који је следио Доситејева схватања. Нападао је учене људе који су прелазили из Аустрије у тадашњу Србију да шире просвету да кваре језик. У то доба није било других учених људи сем таквих и са Приморја. Док их је нападао пречани су радили на оснивању институција као што су гимназије и Матице српске.
Благовештански сабор 1861.
Србија је касније слала своје питомце у Европу на учење свега што им је било потребно. Била је велика цивилизацијска разлика којој су се питомци морали прилагодити. Вук није мењао своју теорију који је преузео посредством Копитара, али праксу јесте. Приликом превођења Новог завета користио је славенизме, а унео је у свој речник и речи дубровачког грађанског слоја. Његови настављачи вуковци, следили су слепо само његову теорију. Водили су крсташки рат против речи из црквенословенског језика било руске или српске редакције. Тражили су чист сеоски говор. Писци раније славосрпске књижевност више нису штампани. Исту судбину доживела су дела Ђорђа Марковића Кодера због по њима неразумљивости и нових речи. Због Кодерове улоге у ширењу гимнастике о његовом делу су писали соколи али су се само два пута бавили његовим књижевним радом. Док су вуковци игнорисали Јована Стерију Поповића, путујуће дружине у провинцији играле су његове комаде. Тек су почетком 20 века критиковани вуковци због њихових ставова, али је тада једино рехабилитовано дело Јована Стерије Поповић. По вуковим теоријским схватањима чист српски језик био је језик који се говорио само на селу. Све друго је одбацивао. И славизме из црквенословенског и руског језика, језик из дубровачке дипломатске преписке са другим земљама, језик Душановог закона и повеља и језик грађанског слоја по градовима. Црквенословенски је вековима био развијан као књижевни језик, и имао је речи које су се могле користити у српском језику. За разлику од Срба Руси су искористили речи црквенословенског језика у својој књижевности. Што се тиче теорије немачки романтизам је полазио од тога да се у језику изражава дух народа. И поред теорије нису одбацили своју дотадашњу књижевност.
Копитар је тежио да одвоји Србе од руског утицаја и да сведе српски језик на ниво словеначког или словачког који нису имали никакву дотадашњу књижевност него само свој језик са села. И то је урадио помоћу Вука. Дискредитовао је књижевнике из Јужне Угарске и језик којим су писали. Обнова књижевности значила је престанак штампања књижевних дела предвуковских писаца и заборављање њиховог доприноса српској књижевности. По попису из 1921. у тадашњој Југославији је било 50,5% неписмених до 12 година. Кад су у Југославију дошли учени руски емигранти после Октобарске револуције они су много допринели културном развитку земље јер „није било више од два покољења праве интелигенције”.(2)
Копитар је преко Вука спровео своје идеје да сведе српски језик на језик српског села, одбацивши сваки утицај образованих слојева српског народа као и руски језички утицај. Вук је био одлучан да те идеје спроведе до краја. Победом над предвуковским књижевницима допринео је да је њихова књижевност дуго времена буде заборављена и то у народу који је дуго великим делом био неписмен.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Уредио С. Ђурђевић, „20 година културног и привредног развитка Краљевине Југославије”, Београд, 1938, стр. 44, 45;
- Каталог изложбе „Руска емиграција у Београду од 1920-их до 1950-их”, Историјски архив Београда, Београд, 2021, стр. 45;