Митрополит Кикски Никифор. Фото: УПН
  • Митрополит Кикски Никифор написао је књигу о “украјинском питању” у којој је дошао до закључка да се Томос ПЦУ не сме признати. Да ли постоји излаз из настале ситуације?

ПИШЕ: Константин Шемљук

Крајем 2020. године митрополит Кикски и Тилирски Кипарске Православне Цркве Никифор написао је књигу “Савремено украјинско питање и његово решење сагласно божанским и светим канонима” која је посвећена детаљној анализи историјских и канонских предуслова за давање Томоса о аутокефалности уједињеним украјинским расколницима од стране Константинопољског патријархата. У суштини, његов став по “украјинском питању” јесте став оних верника Кипра који се у свом духовном животу оријентишу на Јеванђеље и Предање Цркве, а не на друге принципе.

Ко је Митрополит Никифор

Митрополит Никифор рођен је 2. маја 1947. године недалеко од кипарског града Пафос. Још док је био у школи ступио је у манастир Божије Мајке Кикске где је био 6 година, и истовремено завршавао грчку школу при манастиру. 1969. године био је рукоположен у сан ђакона и уписан у братство Кикског манастира. Завршио је правни факултет Универзитета Аристотела у Солуну и теолошки факултет Атинског универзитета.

1979. године архиепископ Кипарски Хризистом І рукоположио је јерођакона Никифора у сан свештеника, а убрзо и архимандрита.

Неколико година је архимандрит Никифор био члан игуманског савета Кикског манастира, предавао у Духовној богословији апостола Варнаве у Никозији, пет година вршио дужност председавајућег у црквеном суду Никозије и три године носио послушање секретара Светог Синода Кипарске Православне Цркве.

1983. година братство Кикског манастира на тајном гласању изабрало га је за игумана манастира. 2002. године одржана је архијерејска хиротонија игумана Никифора.

2007. године Никифор је једногласно одабран за митрополита новостворене митрополије Кикске и Тилирске.

Владика – почасни доктор Универзитета Аристотела у Солуну и Теолошког факултета Атинског универзитета.

Занимљиво је да је на изборима за новог Поглавара Кипарске Цркве 2006. године митрополит Кикски Никифор био један од лидера, али је повукао своју кандидатуру у корист садашње главе Кипарске Цркве Хризостома II што говори о попуном одсуству код њега амбиција моћи и жеље за управљањем. Другим речима, њега брине благо Цркве Христове, а не лични интереси.

Управо зато 2020. године је митрополит Никифор заједно са митрополитом Исајем Тамасокским и митрополитом Афанасијем Лимасолским отворено наступио против позиције архиепископа Кипарског Хризостома у признавању ПЦУ и Епифанија Думенко.

За владику Никифора глава ПЦУ јесте расколник који не може да се именује “предстојатељем” Цркве у Украјини, а акције патријарха Варфоломеја по легитимацији украјинских расколника не само да су неканонски, већ и воде ка расколу светског Православља. Управо да би објаснио своју позицију, он је и написао књигу “Савремено украјинско питање и његово решење сагласно божанским и светим канонима”. Сам митрополит Никифор каже да писање рада за њега нема други циљ осим да “да православним верницима који живе у “страху” и “сенци” катастрофалног за Православље раскола, неопходне податке који се тичу украјинског црквеног питања, ништа не скривајући”.

Књига се састоји (осим увода, предговора, закључака и научног апарата) од седам поглавља у свакој од којих се методично побијају сви аргументи Фанара у корист давања аутокефалности ПЦУ.

Прво од поменутих поглавља је посвећено одговору на питање јурисдикцији којег Патријархата се односи територија Украјине.

Црквеној јурисдикцији које Патријаршије припада Украјина?

Владика нас подсећа да се 1686. године Кијевска митрополија ујединила са Руском Црквом и “од тада древни Александријски, Антиохијски, Јерусалимски Патријархати а затим и све остале Православне Аутокефалне Цркве увек сматрале Украјинску Цркву неодвојивим делом Московског Патријархата, поштујући његово право на то да се цела територија Украјине налази под његовом црквеном јурисдикцијом”.

Међутим данас, након више од 300 година, фанариоти нису сагласни са таквим положајем ствари. По њиховим тврдњама (које се у датом тренутку активно шире од стране украјинских расколника), Кијевска митрополија се увек налазила под вођством Фанара, пошто у патријаршијском и синодском послању из 1686. године као услов наводи се да Кијевски митрополит у време Божанске литургије трба прво да помене име Константинопољског патријарха, а тек после име Патријарха Московског. Присталице те тврдње подвлаче да се никад Кијевска митрополија није у потпуности и неповратно предала Московској Патријаршији, него је Патријаршијска грамота из 1686. имала само привремен карактер.

Оспоравајући наведени став, митрополит Никифор подсећа да изречена жеља у грамоти да се прво спомиње име Константинопољског, а после име Московског Патријарха “нема никакве везе са административном пуномоћју” пошто “није помињање неког предстојатеља оно што опредељује потчињавање једне Цркве јурисдикцији друге , већ право да рукополаже епископе и право да епископима суди”.

Није помињање неког предстојатеља оно што опредељује потчињавање једне Цркве јурисдикцији друге , већ право да рукополаже епископе и право да епископима суди

Митрополит Никифор

Као доказ те тезе митрополит Никифор наводи цитат “блиског сарадника и саветника васељенске патријаршије Василија Фидаса” који је још пре “украјинске кризе” и сасвим из другог разлога писао да је канонска припадност “нераздвојиво повезана са канонским причвршћивањем права на рикополагање и суд”.

Али основним аргументом у корист тога да је Фанар одувек признавао предају Кијевске Митрополије у јурисдикцију Московског Патријарха митрополит Никифор сматра такозване “Синтагматионе”.

“Синтагматион” јесте списак митрополија, архиепископија и епископија и редослед приоритета у оквирима црквене јурисдикције Помесних Православних Патријархата и Цркава. У наше време се они издају под називом “Календар”, “Диптих”, “Годишњак”, “Званичне одредбе” и “запис у њима јесте неоспорив доказ јурисдикцијске припадности митрополије”. Па тако, митрополит Никифор тврди да “од 1686. године до 2018. године, сви “Типикони”, “Календари”, “Диптиси” и “Годишњаци” свих Помесних Православних Аутокефалних Цркава (између осталог и Константинопољског патријархата) сматрали су Украјину делом Руске Цркве”.

Шта више, митрополит Никифор нас подсећа да је патријарх Варфоломеј у свом обраћању украјинском народу 26. јула 2008. године рекао дословно следеће: “Васељенски Патријарх Дионисије IV је након припајања Украјине Русији и под притиском Петра Великог сматрао неопходним у оним околностима њено(Украјине – Ред.) црквено потчињавање Руској Цркви”.

Од 1686. Године до 2018. Године, сви “Типикони”, “Календари”, “Диптиси” и “Годишњаци” свих Помесних Православних Аутокефалних Цркава (између осталог и Константинопољског патријархата) сматрали су Украјину делом Руске Цркве”.

Осим тога у својим писмима Патријарху Московском патријарх Варфоломеј признаје Руској Цркви у односу на Украјину “два темељна права црквеног потчињавања: право да се рукополаже и право да суди епископима”.

Даље митрополит Никифор наводи сведочења неколико најауторитативнијих историчара и богослова Константинопољског патријархата о припадности Кијевске митрополије Руској Цркви. Ми се сусрећемо са именима хиофилакса Фанара и “предивног познаваоца патријаршијских докумената” архимандрита Калиника (Деликаниса), професора и протопресвитера Феодора Зисиса, професора Атинског универзитета архимандрита Василија Стефаниди, митрополита Китирског Варнаве.

Али посебан интерес представља позивање на рад “почасног професора црквене историје и једног од кључних радника васељенске патријаршије” Власија Фидаса “који је дуже време био на дужности декана у Институту постдипломског образовања у области Православне теологије при Православном центру Васељенског Патријархата у Женеви и удостојио се звања “архонта и дидаскала Цркве”” од стране Васељенског Патријарха. Према његовим речима “Константинопољски Патријарх Дионисије предао је Кијевску митрополију у канонску јурисдикцију Патријарха Московског (1687)”, а Кијевски митрополит (као и Московски и Петербуршки) учествује у Синоду Руске Цркве као један од три његова стална члана”.

Такође у вези са тим митрополит Никифор цитира најпознатијег православног богослова митрополита Калиста (Уера) који је изјавио да “иако сам митрополит Васељенског Патријархата апсолутно нисам задовољан позицијом патријарха Варфоломеја. Уз сво моје поштовање према свом патријарху, принуђен сам да кажем да сам сагласан са мишљењем Московског Патријархата о припадности Украјине Руској Цркви”.

Уз то, говори митрополит Никифор чак иако је предаја Кијевске митрополије имала привремени карактер онда “у канонском предању Православне Цркве постоје тачно одређени рокови у току којих се допушта изјава-протест о кршењу јурисдикцијиних права” и “након истека тих рокова Црква чија јурисдикцијина права су била нарушена не може да се обрати са протестом у компетентне црквене органе за решавање несугласице и обнављања својих права”.

Ради се о 17. правилу Четвртог Васељенског Сабора и 25. правилу Шестог Васељенског Сабора. Сагласно тим правилима “за јурисдикцијске несугласице се примењује период застаревања случаја од 30 година”. Али не 330!

На основу свега горе наведеног, владика долази до закључка да “неканонско присвајање јурисдикцијског права над територијом Украјине, а такође давање Украјини “аутокефалности” од стране Константинопољског патријархата представља акт инвазије на туђу канонску територију и противречни су светим канонима Православне Цркве који не допуштају кршење јурисдикцијских граница и постојања на једном простору више од једне јурисдикције”.

Неканонско присвајање јурисдикцијског права над територијом Украјине, а такође давање Украјини “аутокефалности” од стране Константинопољског патријархата представља акт инвазије на туђу канонску територију и противречни су светим канонима Православне Цркве.

Митрополит Никифор

Ко има право да дâ аутокефалност и у каквим условима?

Следеће поглавље је посвећено одговору на питање о праву и механизму давања аутокефалности. Митрополит Никифор заступа позицију да то право припада искључиво целокупном свештенству Православне Цркве.

Раније, говори он, исту ту позицију је заступао и патријарх Варфоломеј који је у интервјуу из 2001. године грчким новинама “Неа Хелада” говорио: “Аутокефалија или аутономија се даје целокупном Црквом одлуком Васељенског Сабора. У оним случајевима када, из различитих разлога, није могуће окупити Васељенски Сабор, онда Васељенска Патријаршија као координатор свих Православних Цркава проглашава аутокефаност или аутономију уз услов њихове сагласности (свих осталих Православних Цркава)”.

Митрополит Никифор издваја да се сличне тачке гледишта придржавао и један од главних симпатика Фанара митрополит Пергамски Иоан (Зизиулас) који је децембра 2009. године подвлачио да “ако васељенски патријарх добије сагласност Помесних Аутокефалних Православних Цркава добивши је у писаном облику, он може сам да потпише Патријаршијски Томос”.

“Архонт” и “дидаскал” (учитељ – Ред.) Цркве Власије Фидас којег смо већ раније помињали је писао да “Васељенски Сабор или једногласна сагласност свих Патријаршијских престола јесте канонски инструмент за проглашавање аутокефалности или аутономије Цркве”, а “било која друга процедура јесте неканонска и не само да не служи јединству, већ напротив газећи канонску традицију, разједа и руши јединство Цркве у праведној вери и љубави”.

Митрополит Никифор нас је такође подсетио да су на предсаборним састанцима за припрему Критског Сабора биле фиксиране одредбе о “Аутокефалности и начину њеног проглашавања”  које “су потписали предтавници свих Православних Цркава”. Сагласно том документу процедура давања аутокефалности треба да укључује “молбу црквеног органа о давању аутокефалности, сагласност Мајке-Цркве од које се одваја црквена епархија-молитељ аутокефалности и одобрење осталих Православних Аутокефалних Цркава”.

То значи, тврди владика, да “васељенски Патријарх може да прими на разматрање молбу о аутокефалности само од црквене структуре државе која одговара канонским условима”, али “једина канонска црквена структура Украјине (Украјинска Православна Црква, са митрополитом Онуфријем на челу) ни од кога није тражила аутокефалност и никада није примала неким дату аутокефалност”.

Митрополит Никифор издваја да “су се за аутокефалност Украјинске Православне цркве бориле, молиле и добиле две расколничке структуре”: УПЦ КП “на челу са свргнутим и анатемисаним бившим митрополитом Кијевским монахом Филаретом Денисенко” и УАПЦ “на челу са нерукоположеним Макаријем Малетичем свргнутим бившим свештеником РПЦ, “рукоположеним” за псеудоепископа свргнутим ђаконом Руске Цркве Викентијем-Виктором Чекалиним, трагичном персоном са “богатом историјом” који је стигао да буде “православни” епископ, унијат, протестантски пастор и био осуђен за педофилију и добија пензију као лудак у Аустралији”.

Иначе, по мишљењу владике Никифора, ПЦУ “јесте скуп свргнутих, анатемисаних, саморукоположених расколника који се нису покајали”,  који су добили статус “аутокефалије” “и то све уз настајање канонске Православне Цркве на чијем челу је митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије која сада уједињује већину православних хришћана Украјине и коју сада нападају и прогањају».

ПЦУ јесте скуп свргнутих, анатемисаних, саморукоположених расколника који се нису покајали.

Митрополит Никифор

«“Стварно, зар се може остати немим пред свим овим еклизиолошки неприхватљивим и антиканонским догађајима који су се недавно догодили у Украјинској Православној Цркви?”, – пита се јерарх Кипарске Цркве.

О праву апелације на Фанар

Заштитници позиције Фанара тврде да на основу 28. правила Четвртог Васељенског Сабора, а такође 3,4 и 5 правила Сардикијског Сабора, Константинопољска Патријаршија има канонско право да прима апелације од клирика ван граница своје јурисдикције, што значи скидање анатеме са Денисенко и рехабилитација “у суштинском сану” јесте сасвим законска.

Међутим, митрополит Никифор подвлачи да се, по мишљењу Цркве, одредбе 3,4 и 5 правила Сардикијског Сабора тичу привилегија које су биле дате епископу Рима (а сада патријарху Константинопољском) “само у односу на епископе и остало духовенство које је њему потчињено, а не тичу се давања њему врховне црквене јурисдикције”. Другим речима, глава Фанара “има посебну привилегију да прима апелације, али само епископа и осталих клирика Цркава које су му потчињене, а то су Цркве Фракије, Понта и Асије”.

Док се фанариоти позивају и на 9. и 17. правило Четвртог Васељенског (Халкидикинског) Сабора тврдећи да они делегирају Константинопољском патријарху пуномоћ да прима обраћања од клирика не само оних Цркава које су му потчињене, него такође и од других Патријаршијских престола и Помесних Аутокефалних Цркава које се не потчињавају његовој црквеној јурисдикцији. Међутим, говори митрополит Никифор, сагласно светом Никодиму Свјатогорцу, “Константинопољски предстојатељ нема довољно власти да делује у епархијама и областима других патријарха”, а сагласно познатом православном канонисти Зонару “не поставља се Константинопољски патријарх  као судија за све, већ само за оне који су му потчињени”.

На тај начин кипарски јерарх долази до закључка да “Константинопољски патријарх нема привилегија више црквене јурисдикције”, а “судски налог било ког патријаршијског сабора (као у случају са одлуком о анатеми Денисенко, донетом Сабором ПРЦ – Ред.) јесте неповратан и може бити уложена жалба само преко Васељенског Сабора”.

За рехабилитацију канонског достојанства украјинских расколника, а такође примање у црквену комуникацију, сматра владика, потребни су покајање и “спремност вратити се комуникацији са Црквом од које су се отцепили, јер повратак комуникације са целим Православљем се одвија преко повратка комуникације са њиховом Помесном Црквом”.

Осим тога, митрополит Никифор је сигуран да “Макарија и његове подвижнике треба хиротонисати” јер комуникација са њима “то није питање моралне чистоће неких људи, већ антологијско одсуство унутрашњег једра архијерејства”, пошто “се говори не о моралном, већ антологијском “скрнављењу” епископата на свеправославном нивоу”.

Да ли је РПЦ имала право да прекине еухаристичку комуникацију са Фанаром?

Од стране понеких присталица поступака Константинопољског патријархата више пута се чују речи о томе да Руска Црква није имала право да раскине еухаристичку комуникацију са Фанаром – пошто то,  крши закон јединства и љубави. Али, одговарајући на те “закасниле оптужбе” РПЦ, митрополит Никифор подвлачи да “први учитељ по том питању јесте сам патријарх Варфоломеј који је прекинуо комуникацију у Тајанствима са незаборавним Архиепископом Атинским Христодулом, јер се Блажени Архиепископ усудио да сазове Архијерејски Сабор Хеладске Православне Цркве који је изабрао, без патријаршевог пристанка, три нова митрополита у епархији на такозваним “Нови Земљама”. То јест, комуникација је била прекинута не из догматског разлога, говори владика, већ искључиво из административног.

Осим тога, подсетио је нас на прекидање еухаристичке комуникације између Фанара и Јерусалимског Патријархата, а такође указује на “еухаристички раскид између Антиохијског и Јерусалимског Патријархата који се, нажалост, наставља”.

На тај начин, сигуран је митрополит Никифор, “раскид еухаристичке комуникације између двеју Цркава у случају када он бива изазван догматским разлозима или кршењем божанских и светих канона, не само да је дозвољен, већ се и прописује како најсветијим канонима, тако и вековном црквеном праксом”.

О саборности Цркве и “папским” претензијама Фанара

“Усред свих ових догађаја око украјинског питања, појавила се још једна нова неканонска претензија на то да за светско Православље Архиепископ Константинопољски и Васељенски патријарх није “први међу њему равнима”, већ “први без њему равних”. Том чињеницом “првенство служења” се замењује на “првенство власти” што доводи до кршења принципа саборности који вековима постоје у Православној Цркви”, – пише владика Никифор.

По мишљењу архијереја, текст украјинског Томоса у којем “митрополит Кијевски” признаје као главу патријарха Константинпољског уз додатак да тако поступају и други Патријархати, нема никаквих историјских, догматских и канонских основа.

Митрополит Никифор, наводећи многобројне цитате из светих отаца и Светог Писма, долази до закључка да “ “првенство” на светском нивоу не постоји, са изузетком председавајућих на саборима” и “ни један од предстојатеља, патријарха или председајућих Аутокефалних Цркава не може да замени јединственог и вечитог Главу Цркве, Господа нашег Исуса Христа”.

Он нас подсећа да је са том тезом био сагласан и Константинопољски патријархат. На пример, у патријаршевом окружном послању из 1895. године потписаним патријархом Анфимом и члановима Синода Фанара, речено је да је “Једини вечни Вођа и бесмртни Глава Цркве Господ наш Исус Христ…”

Управо зато једностраном одлуком патријарха Варфоломеја о признању ПЦУ “принцип саборности који је основ у управљању Православном Црквом, уступио место принципу самовољне и деспотичне власти једног – Васељенског Патријарха Варфоломеја”.

Једностраном одлуком патријарха Варфоломеја о признању ПЦУ принцип саборности који је основ у управљању Православном Црквом, уступио место принципу самовољне и деспотичне власти једног – Васељенског Патријарха Варфоломеја.

Митрополит Никифор

Митрополит Никифор наглашава да “у Православној Цркви нема папског система сагласно са којим Папа одлучује (definimus), а остали се потчињавају”. Све одлуке у Православној Цркви се доносе искључиво саборно, а пошто је питање о даровању Томоса ПЦУ било решено једнолично патријархом Варфоломејем, то онда на “интронизацији” Думенко “није присуствовао ни један Предстојатељ друге Православне Аутокефалне Цркве или њен представник”. Владика указује на то да у црквеној историји је без преседана то да у року од читаве године ни једна Православна Црква није признала “преудоаутокефалију” ПЦУ “која је на антицрквени начин била дата маргиналној групи расколника”.

Какав излаз из ситуације нуди митрополит Никифор?

“Једини канонски начин да се поврати унутрашње јединство данас подељеног Црквеног тела које пролази кроз тешке изазове Украјинске Православне Цркве јесте поштовати принцип саборности и хитно сазвати Свеправославни Сабор”, – сигуран је кипарски јерарх.

Друга варијанта како се могу развијати догађаји – “скуп предстојатеља Православних Цркава” за време којег “не препуштајући се утицају страних политичких снага и мешању геостратешких и геополитичких интереса” православни јерарси требају “да демонстрирају своју архијерејску мудрост, превазиђу егоизам, властољубље и сујету и у духу пожртвоване љубави, без препирки и конфликата, пораде над решењем украјинског црквеног питања у сагласности са светим канонима и многовековном црквеном праксом”.

И “као трећу варијанту видимо покушај обнове дискусије између представника Православних Цркава по питању аутокефалности, т.ј. о томе како треба да се даје аутокефалност и како треба да се потписује Томос о аутокефалности”. Када ће ти напори бити овенчани успехом онда треба сазвати “Свеправолсавни Сабор зарад коначног утврђивања усаглашеног и неповратног решења црквеног украјинског питања које ће бити основано на новим подацима и увек у складу са светим канонима и многовековном црквеном праксом”.

Митрополит Никифор сматра да излаз из “ћорсокака” у који је Црква била постављена неовлашћеним радњама патријарха Варфоломеја може да се створи само након саборних одлука и претходног дијалога. “Дијалог јесте једини антидот за апсурдну и егоистичну сујету који поткопавају јединство Православља. Само кроз дијалог се могу угушити себичне опсесивне идеје и постићи црквено јединство и мир”, – убеђен је владика.

У том смислу чини му се јако чудним став патријарха Варфоломеја који без сумње ступа у дијалог са католицима и представницима других религија, али категорички одбија дијалог са православним Предстојатељима. “Уместо тога, нажалост, у кулуарима васељенске патријаршије се разрађује теорија о томе да је васељенски патријархат направио први корак, курс је дефинитивно опредељен и на крају крајева ће одвести до признања ПЦУ”, а садашњу кризу ћемо упоредити са “облаком подигнуте прашине и она ће проћи”.

Међутим, како владика сматра, “без дијалога се проблеми не решавају, већ обрнуто, расту и прете да нас угуше”, а “болни раскол ће заувек ударити по Православној Католичкој Цркви”.

Закључак

У закључку владика пише да је Православна Црква основана на саборности, а не на одвојеном, апсолутном првенству, “која представља нашем погледу ново искушење папизма”.

Пред лицем те опасности, каже он, “моја архијерејска савест не дозвољава ми да прећутно примим трагичне опсесивне идеје и катастрофалне грешке које ће раздвојити светско Православље”. Владика тврди да “пошто није спутан национализмом”, он ће “проповедати истину свуда и увек, не бојећи се последица од стране власти нашег доба, религиозних и политичких”. Он нас је подсетио на речи поета Дионизија Соломоса, сагласно којим “Ми треба да сматрамо националним оно што је истинско”.

“За мене, – пише владика, –  је најближи став сагласно ком хришћани треба да ставе изнад своје земаљске отаџбине нашу Небеску отаџбину и њену земаљску појаву – Цркву чији смо ми сви чланови независно од расног и етничког порекла: Грци, Руси, Срби, Бугари, Грузини, Румуни, Араби. Сви смо чланови једног Тела Христовог које јесте Црква, и у Христу “нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28)”.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/79266-raskol-tupik-i-tragicheskaja-oshibka-vzglyad-na-tomos-pcu-iz-kiprskoj-cerkvi

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *