• Актуелна сатанизација Руса и Владимира Путина на Западу следи рецепту примењеном на другој Југославији крајем XX века. Тадашња сатанизација Срба и Слободана Милошевића пре, за време и после разбијања, поништавања међународно признате југословенске државности била је успешна генерална проба за данашњи сукоб НАТО-Русија у Украјини, без свакако било какве вероватноће да Русију чека судбина Југославије.
  • У тој кампањи дехуманизације Срба учествовала је у Немачкој и наука.
  • Навешћу овде случај једне научне публикације из деведесетих година прошлог века, у који је било умешано више угледних академско-универзитетских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.
  • Ради се о једној серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Friedrich-Wilhelm-Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори су били сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.
  • Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника био је дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“.
  • Прилог професора Потхофа се налази у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју су тада објавили само студенти универзитета у Бону, у свом званичном гласилу.

АУТОР: Владимир Умељић

Тематски оквир Потхофовог прилога је у суштини била историја књижевности а формално тежиште је било стављено на лик епског јунака Марка Краљевића у српској народној поезији, дакле нешто, што се само уз велики труд да политизовати.

Некадашњи студент универзитета у Загребу Потхоф, међутим, није жалио труда и он почиње своје књижевно-историјско разматрање одмах једним кратким апострофирањем „хомеровских Хрвата и атавистичких Срба“.

Ово већ звучи изузетно детерминативно тј. пре бескомпромисно поларизујуће, арбитрарно и програматски, али и прилично проблематично, као плод духовног рада једног универзитетског професора, једног научника. Јер задржимо се кратко само на епитету „хомеровски“ (о „атавистичким“ Србима ће доле бити више речи):

На страну то да сам мишљења, да „хомеровски“ народи егзистирају само у чувеним књижевним делима овог античко-грчког великана а не у стварности, као и да је свако уопштавање у принципу погрешно и незахвално, намеће се као прва асоцијација – да ли Потхоф познаје историју свог сопственог, немачког народа?

Како би он нпр. ускладио ову своју безмерну и колективну похвалу једном читавом народу са столетном немачком пословицом, која је од XVII века па до бомбардовања Магдебурга у Другом светском рату стајала уклесана на његовој градској катедрали: „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“?

Да ли је он икада чуо за освајање ове значајне источнонемачке метрополе 1631. од стране римокатоличке ратне стране у религиозном Тридесетогодишњем рату и за скоро апсолутно уништење великог и богатог протестантског града, као и за следствено масовно убиство неколико десетина хиљада његових цивилних и беспомоћних становника, а у року од само неколико кратких дана? Да ли је могуће да он никада није читао „Историју Тридесетогодишњег рата“, великог немачког песника и мислиоца (и предавача историје на универзитету у Јени 1789-1791) Фридриха Шилера (Friedrich Schiller)? Шилер наиме у овој хроници најдужег и најкрвавијег католичко-протестантског сукоба у Европи, поред осталог, описује како су се римокатолички хрватски бојовници, по освајању Магдебурга, сјајно забављали бацајући живу протестанску децу у ватру и разумљиво је његово ужасавање због оваквих поступака, како он пише „… страшних хрватских банди, које су биле пуштене на злосрећни град…“

Уништење протестантског Магдебурга у мају 1631. од стране римокатоличких оружаних снага из (од стране папства доминираног дела) Европе представљало је парадигму безобзирности и бестијалности у верским ратовима у окциденталном делу Европе.

То је био жалосни врхунац безумља у овом „од језуита и њихових ватрених придика распламсалом, са-иницираном и све време праћеном рату“. Командант римокатоличке армије, гроф Јохан Церклас Тили (Johann Tserclaes Tilly), био је – због свог школовања у језуитском реду – у народу и од стране војника називан „монах у оклопу“.

Овај масивни ратни злочин и злочин против човечности је, иначе, обогатио и немачки језик једном новом речју: „Магдебургизовање“ (цинична варијанта гласи „Магдебуршка свадба“), као ознаком за тотално уништење једног насељеног места и масовно убиство – уз претходна мучења, мрцварења, силовања и наравно пљачкања – цивилних становника.

Од 35.000 људи, коју су 9. маја 1631. обитавали у том, једном од највећих и најбогатијих немачких градова свог времена, у року од три дана, колико је језуитски „монах у оклопу“, гроф Тили, дао слободно својим плаћеницима, било је масакрирано између 20-25.000, а 1639. ту је живело њих још само око 450. Магдебург ће поново достићи свој првобитни број становника из времена пре „Магдебургизовања“ тек стотинама година касније, у XIX веку. Папа Урбан VIII (Urbano VIII) је потом у једном писму од 24. јуна 1631. „изразио своју велику радост поводом уништења тог јеретичког гнезда“.

Хрватске трупе, у јачини од око 850 људи, стајале су под командом хабзбуршког царског капетана, касније генерала Јохана Лудвига Хектора, грофа од Изоланија / Johann Ludwig Hektor Graf von Isolani (600 лаких коњаника, док је 250 стајало под командом генерала Колореда / Colloredo) и биле су „по злу познате, због злочина које су чиниле над цивилним становништвом. Хрватска лака коњица није била предвиђена за главну борбу на првој борбеној линији, већ се бавила извиђањем, нападањем непријатељских линија снабдевања и терорисањем протестантског становништва (…).“

Међу римокатоличким бојовницима су се налазили Немци, Пољаци, Шпанци, Италијани, Французи, Мађари, Хрвати, итд. Зашто је, међутим, од тог времена па све до разарања града од стране савезничке авијације у Другом светском рату на магдебуршкој катедрали стајао уклесан молебни натпис „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“?

Погледајмо шта каже један примарни историјски извор, једно сведочанство из 1632. (ауторска подвлачења су дата курзивом):

„Кроз другу капију су продрли Хрвати у град (…) Тада је почео масакар читавог утврђења, свих наоружаних и ненаоружаних грађана, на улицама, у кућама и црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени и више него добро документовани (…).

Један други савременик, Филип Винсент / Philip Vincent, оптужио је хрватске војнике у Магдебургу за (врло сличне, дословце дивљачке злочине, који су се осведочено дешавали и у време геноцидног режима у Хрватској 1941-1945) масовна силовања, садистичка мучења, сакаћења (вађење очију, драње коже, одсецање носа и ушију, откидања прстију, итд.) и убијања младих и старих, жена и деце. Његово дело из 1638. године, снабдевено је детаљним описима и илустрацијама, које Хрвате оптужују шта више и за канибализам над протестанском децом.

То толико превазилази и најразвијенију људску фантазију, јер (исто тако врло слично утиску при проучавању сведочанстава из времена геноцидног режима у Хрватској 1941-1945.) делује једноставно невероватно тј. у најмању руку апсолутно несхватљиво.

Да би се избегли неспоразуми – ово нису никакве оптужбе против „Хрвата“, већ против конкретних починитеља конкретних злочина, како у средњевековној Немачкој 1631, тако и у Хрватској 1941-1945.

Примедба, да се увек мора узети у обзир временски контекст и одговарајући степен цивилизацијског развоја у време дотичних збивања, увек је на месту. У том случају, међутим, консеквентна је констатација, да се геноцидни хрватски режим 1941-1945. вратио не само анахронистичком (геноцидном) чину насилног покатоличавања, већ и атавистичком начину његовог спровођења.

Не постоји, разуме се, никаква генетска или етолошка предодређеност било ког народа, етничке групе или „расе“ у односу на овако нељудска дела. Стога је једино објашњење, да објашњења нема, то остаје несхватљиво. Исто тако, не постоји ниједан „геноцидни народ“, тај израз припада једној специфичној и идеолошки условљеној варијанти расизма, без икакве разумне подлоге.

Свакако да су и други народи у својој историји изнедрили масовне и бруталне убице (и то би проф. др Потхоф из историје сопственог народа заправо морао да зна), али већ овај пример историјских – и заиста ни у ком случају хомеровских – трагова, који су остављени од стране око 850 хрватских оружника и припадника римокатоличке војне силе у Немачкој у XVII веку, потврђује дакле а. погрешност и незахвалност било каквих уопштавања и б. да су оваква догађања карактеристика нарочито религиозно мотивисаних ратова.

Када Потхоф потом долази на то да говори о српским хајдуцима (у народној поезији), који су се и у временима између спонтаних и организованих устанака против османлијских освајача борили против истих, одмах почињу да се потенцирано појављују показатељи овде претпостављене промене друштвено-научне парадигме у новој Немачкој (следствено промени дневно-политичке, као и медијско-критичке јер социјалне и духовне науке не егзистирају у некаквом вакууму).

Потхоф наиме одмах успоставља отворену, директну и уску корелацију између давне прошлости и последњих балканских ратова на тлу бивше Југославије у последњој деценији XX века и то на један симптоматичан, у модерној историји окциденталног дела Европе теоретски утемељен и активно практикован начин.

Он врло самосвојно психологизира а у врло сумњивој близини еугенике, приписујући својој циљној групи одређена негативна, диахрона јер вековима – по њему у временском распону од око 600 година – идентично испољавана (и поред осталог и „српским књижевним стваралаштвом доказива тј. доказана“), тиме значи „урођена“, генетски условљена својства (ауторска подвлачења су дата курзивом):

‒ Српски хајдуци су наиме били само: „… крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“, даље

‒ у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и „варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“ (диахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето шта више и кроз њихову културу „доказива“), а и

‒ српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост).

‒ Закључно и читав српски „Косовски мит“ (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века).“

Он се при образложењу овог свог става (у односу на српску народну поезију) позива на једног самопрокламованог „крунског сведока“, управо – и врло зачуђујуће, несмотрено – на Јохана Волфганга фон Гетеа. При томе он заиста не жали труда да изабране цитате селективно сортира, да извлачи поједине реченице или делове реченица из контекста и да их субјективистички акцентуира тј. интерпретира (редефиниција и виртуализација стварности).

Без даљег улажења у детаље овог трактата и у Потхофово врло непромишљено позивање на овог корифеја немачке, европске и светске културе, стављам овде на располагање само један једини цитат, који врло јасно и недвосмислено илуструје Гетеов став у односу на српску народну поезију:

„Ове српске песме поседују бескрајну лепоту (…) чудесне су (…) неке од њих су на истом нивоу као Соломонова „Песма над песмама“…“

Један Потхофов земљак, савременик и колега, универзитетски професор славистике, др Клуге, напротив, смислено подржава и шта више експлицира следеће године његов став, заступа једну исто тако врло симптоматичну (и забрињавајућу) позицију: „Сугерисао бих, да би српској деци требало забранити у школама учење националне епске поезије.”

Забрињавајуће је, јер једна је ствар имати различито мишљење о културним достигнућима једног народа (Гете у XVIII тј. XIX веку с једне, Потхоф и Клуге на крају XX века с друге стране), али сасвим друга ствар је када се та култура злоупотребљава да би се на расистичко-еугенички начин дифамирао и дехуманизовао дотични народ (Потхоф), односно када се призивају духови заиста мрачне прошлости (Клуге), јер – забранити културу?

Можда под претњом казне? Спровести забрану бацањем књига српске народне поезије на ломачу и проверити још једном да ли је Хајнрих Хајне (Heinrich Heine) био у праву, када је постулирао: „Тамо где се спаљују књиге, спаљују се на крају и људи“?

Хајне је, додуше, својом хуманистичком опоменом подсетио на римокатоличку инквизицију, али зар не би требало очекивати да ови врхунски друштвени научници и заступници немачке културе знају када, где и под каквим околностима се Хајнеова констатација по последњи пут и поразно обистинила? Зар Хитлерова Немачка није више страшни мементо, да нечовечним мислима (= речима) следе нечовечна дела?

Сматрам дакле примереним и разложним, да већ после ових неколико цитата констатујем следеће: професор Потхоф је својим прилогом понудио – по свом врло очигледном мишљењу – један „научни“ пандан и представио сопствено „књижевно-историјско“ образложење горе наведене изјаве хрватског католичког свештеника Јозефа Дубовечака, врло карактеристичне за тадашње јавно мњење на Западу („У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено”).

Оно дакле, што је већ тада, у далекој прошлости, у Срба, тих „крволочних друмских разбојника и подмуклих убица сумњивог морала“ (Потхоф о „атавистичким Србима“) било „сатанско и генетски покварено” („хомеровски“ Хрват и римокатолички свештеник Јозеф Дубовечак), то је у време последњих балканских ратова „све сад поново провалило из атавистичких дубина свести и ставило се као идеолошки инструмент у службу једне фашистичке, једне насилне и експанзивне политике“ (Потхоф о „атавистичким Србима“).

Круна овог уводног дела његовог излагања, које је требало да културолошки-образовно просвети студенте хуманистичких наука универзитета у Бону у односу на „атавистичке“ и „хомеровске“ житеље Балкана, представља његов приказ хрватског духовног оца Србоцида 1941-1945. Анте Старчевића.

Потхоф наиме тврди, да Анте Старчевић није био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни савез истих…“

За подсећање, ради се оном истом Анти Старчевићу, који је о Србима својевремено писао и следеће:

„Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба; њихово име смрди на свраб (…) свако хрватско дете зна да је „Серб“ прави и истински корен глагола „сербит“ (…) зар је могуће да је било који народ добио своје име од „Серб“, од једне болести?; не може се утајити, да су Јевреји донели „Серб“ из Египта (…) у најстаријим књигама се говори о овој болести, која је скоро увек помешана са губом; хрватски народ је препознао овај зли сој, који му доноси срамоту и несрећу, хрватски народ посматра овај сој као туђ, као славосрпски (…) хрватски народ неће трпети да ова робовска сорта срамоти свету хрватску земљу; већ на овом свету, на ове злочинце чека секира…“

Потхофова анализа ових и оваквих текстова, дакле, наводи га на закључак да је Анте Старчевић „био чак спреман да пактира са Србима“ и при томе првенствено мислио на „један државни савез“ са њима?

Да моја горња констатација („професор Потхоф је својим трактатом понудио – по свом врло очигледном мишљењу – један „научни“ пандан и представио сопствено „књижевно-историјско“ образложење…“) није имала полемички карактер потврђује и каснија одлука „Хрватске академије знаности и умјетности“ из Загреба, да га 2004. прими као уваженог пуноправног члана у своје редове.

Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно делила Потхофово мишљење о самом себи, проценила да се у његовом случају ради о једном изузетном научнику (овде без мојих знакова навода) и одала му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

Његовом свечаном пријему није сметала ни чињеница, да је у мојој горе поменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било и непобитно доказано, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор, јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др R. Lauer-а.

Но шта је то у односу на чињеницу да је Потхоф учинио заиста све да културолошки-образовно просвети не само студенте хуманистичких наука универзитета у Бону, већ и читаву академску јавност у Немачкој у односу на „атавистичке“ Србе и „хомеровске“ Хрвате?

Једино што остаје неразумљиво, то је – зашто Хрватска академија знаности и умјетности није заправо у истом даху примила у своје чланство и проф. Лауера, као правог аутора Потхофовог плагијата, као и проф Клугеа („српској деци би требало забранити у школама учење националне епске поезије“)?

Јер тада би она окупила под својим кровом најмирисније цвеће немачке славистике.

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-rasisticka-satanizacija-naroda-putem-politicke-zloupotrebe-nauke/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.