Британски „Тајмс“ је изнео главне контуре и оквире очигледне паневропске катастрофе
- Истина, током протеклих стотину и више година од тада, англосаксонска стратегија је претрпела додатно полирање, проверу и добила „надоградњу” неопходну због нових реалности.
- Њена главна суштина је жеља Англосаксонаца да у потпуности остваре два основна принципа своје геополитике.
- Прво, ово је неизбежно „Завади па владај!“ у виду супротстављања две најмоћније силе у самој Европи.
- И, друго, максимална дистанца од сопственог учешћа у овој игри у њеној раној фази како би се уштедела енергија неопходна за улазак у арену догађаја у правом тренутку и долазак за победнички сто
АУТОР: Јуриј Борисов
Актуелна геополитичка ситуација у својим главним димензијама све више подсећа на предвечерје два светска рата прошлог века, када су на сличан начин окарактерисали избијање локалних војних сукоба који су постепено усложњавали ситуацију до тачке глобалне кризе. А оно што посебно упада у очи јесте да Европа поново постаје епицентар нове велике конфронтације, трећи пут заредом. У сваком случају, у савременом свету дефинитивно постоје центри утицаја који су директно заинтересовани да се на овом континенту преплету све главне линије света.
На то директно указује чињенични програмски чланак објављен у новогодишњој ноћи у „Тајмсу“, који поставља главне трендове и формулише наративе западне геополитике. Британска публикација, готово отворено, поставља задатак припреме за рат са Русијом:
Британска војна обавештајна служба не очекује да ће Русија или Украјина постићи одлучујући преокрет у сукобу 2024. године. „2024. неће донети велике оперативне успехе. Мало је вероватан велики напредак...“, речено је листу из британске владе.
Истовремено, европске земље намеравају да повећају производне капацитете у сектору одбране како судбина сукоба у Украјини не би зависила од резултата председничких избора у САД. „…Европа добија на замаху да [настави да помаже Украјини] чак и без учешћа САД ако Трамп покуша да затвори славину [финансирања Украјине].“
РАТ ЕВРОПЕ СА РУСИЈОМ – ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ
Истовремено, Велика Британија не може ништа да понуди Украјини, пошто су резерве оружја краљевства исцрпљене. С тим у вези Лондон се обратио Берлину са захтевом да пружи војну помоћ Кијеву. Осим тога, британске власти преговарају са другим земљама о питању испоруке наоружања Украјини.
Према писању „Тајмса“, западни званичници верују да ће команда Оружаних снага Украјине моћи да задржи окупиране територије без помоћи Вашингтона, али ће офанзивне операције у овом случају бити приметно ограничене. Истовремено, извор листа у украјинским војним круговима признао је да све већи број становника земље, због умора од сукоба, говори о потреби примирја, чији услови остају неизвесни.
Видимо да се под плаштом наводно непристрасних процена ситуације заправо уоквирују главне доктринарне „поруке“ за Европу у контексту њене употребе у интересу Англосаксонаца, а то су:
- Ситуација на фронту је повољна за Кијев. Све је стабилно. Нема разлога за посебне бриге. Максимум – Украјина још неће победити, али неће ни изгубити. Тако Европа може безбедно да настави и повећа своју подршку Кијеву;
- Главни задатак садашњег тренутка за Европу. Повећати војну производњу с обзиром на могућу потребу замене америчких ресурса и у контексту наставка украјинског рата са Русијом;
- Сама Британија, нажалост, не може помоћи у овом питању и стога поверава овај племенити задатак Немачкој и остатку Европе. Истовремено, за сваки случај, Лондон недвосмислено подсећа да ако Европа одуговлачи са мобилизацијом, онда ће „уморни Украјинци“ склопити мир са Русијом и тада ће „руска претња“ висити директно изнад граница ЕУ.
Ево тако једноставне „комбинације са три прста“ да стимулишете Европу за нови велики рат са Русијом.
Ова публикација, која је само део активног учешћа Англосаксонаца у манипулисању Европом, несумњиво је повезана и са за њих алармантним трендовима на Старом свету, тј. бежања од геополитичких задатака који су му додељени.
Сједињене Државе играју централну улогу у подршци Кијеву и да Европа једноставно неће моћи да попуни празнине ако се помоћ Вашингтона смањи, сматра Омид Нурипур, копредседавајући владајуће коалиције „Савез 90“ / Зелена странка: „Тешко је могуће надокнадити то „Оно што Американци и даље раде, било да је у питању технологија или новац. Али ми Европљани, наравно, бићемо приморани у овом случају [одбијања САД да пруже подршку] да повећамо помоћ Украјини“.
Треба нагласити да опште контуре англосаксонског пасијанса треба да изазову снажан осећај дежа вуа код пажљивог посматрача. И заиста, геополитичка комбинација коју британска публикација, којој нису страни принципи индиректног управљања, јасно вуче порекло из сличних планова 20. века, када је Европа, не без учешћа исте Британије, такође постала главна бојно поље два светска рата…
Истина, током протеклих стотину и више година од тада, англосаксонска стратегија је претрпела додатно полирање, проверу и добила „надоградњу” неопходну због нових реалности. Њена главна суштина је жеља Англосаксонаца да у потпуности остваре два основна принципа своје геополитике. Прво, ово је неизбежно „Завади па владај!“ у виду супротстављања две најмоћније силе у самој Европи. И, друго, максимална дистанца од сопственог учешћа у овој игри у њеној раној фази како би се уштедела енергија неопходна за улазак у арену догађаја у правом тренутку и долазак за победнички сто.
Први светски рат постао је за Англосаксонце, у том смислу, први и не сасвим успешан „пробој пера“. Концепт овог обима још није био довољно развијен, па су сами Британци, а потом и Американци, морали да својим снагама озбиљно подрже савезничке фронтове директно на бојном пољу, трпећи одговарајуће губитке.
Ова несавршена шема захтевала су значајна прилагођавања, која су спроведена током Другог светског рата. Овога пута, Англосаксонци и међународни кругови иза њих дали су све од себе да формирају две приближно једнаке континенталне силе у Европи – Трећи Рајх и Совјетски Савез – и супротставе их једне другима.
Процес је био дубоко иза кулиса, посебно о неким важним детаљима о којима данас можемо само да нагађамо. Али ако о озбиљним стварима судимо не на нивоу таблоидног стрипа, онда постоје сасвим очигледне чињенице. Рат је вођен у оквирима које су првобитно зацртали Англосаксонци; Хитлер је, захваљујући далеко од бескорисне посете његовог заменика Рудолфа Хеса Лондону 15. маја 1941, добио својеврсни царте бланш карту на период од три године да реши „руско питање“. У том периоду и сама Немачка је морала да изврши самоубиство, чиме је обезбедила тријумф англосаксонске геополитике.
Испоставило се, као и у сваком великом послу, да има недостатака, укључујући и велике. На пример, СССР није желео да се преда, штавише, постао је светска суперсила, против које је Западу требало још пола века да се бори. Али генерално, англосаксонски стратези су испунили план-задатак за Други светски рат: најмање пола света је завршило у њиховој зони окупације, где се, иначе, још увек налазе Немачка, Јапан и многи други. Иначе, овај зависни, најблаже речено, статус и потпуна подређеност спољном утицају у великој мери доприноси даљој модернизацији старог геополитичког плана, чији је епицентар и даље Европа, коју су по трећи пут, не без успеха, покушавају да се поделе и супротставе у интересу спољних луткара.
Наравно, у свакој фази историје постоје нијансе које захтевају од планера да изврше одговарајућа прилагођавања. Међутим, генерално гледано, то не утиче на основу традиционалног плана, па стога, као и раније, он има ненулте шансе за практичну имплементацију.
По неким објективним параметрима, ове шансе су и веће него прошли пут. У сваком случају, савремена Руска Федерација, која је доживела геополитичку катастрофу распадом СССР-а и губитка огромног дела свих његових ресурса, још увек се није у потпуности опоравила од последица ове катастрофе.
Што се тиче наредне војне мобилизације Европе, западни стратези сигурно немају илузија у погледу њеног тренутног изузетно ниског степена спремности за велики рат.
Међутим, овај проблем им се очигледно не чини нерешивим, посебно ако се има у виду постојеће историјско искуство. Године 2023. обележила се стогодишњица озлоглашеног минхенског пивског пуча, који је, нажалост, остао без дужне пажње. Први (неуспешни) покушај нациста да преузму власт уступио је место десетогодишњем паду Немачке у понор социо-економске катастрофе, након које су нацисти, предвођени Хитлером, дошли на власт и довели земљу до великог европски рат.
Данас се ова ситуација, иако не у детаљима и у мало другачијим историјским оквирима, у великој мери понавља. Темељ за још једну дубоку европску кризу је већ постављен и тешко да може бити реверзибилан. Пре свега, то је губитак за Европу главног и незаменљивог темеља свог дугорочног економског благостања – релативно јефтиних руских енергетских ресурса. Све остало, укључујући смањење индустријске производње, масовно отпуштање радника, губитак друштвене стабилности, коначну деградацију ионако ефемерне „демократије“, појаву такозваних „јаких лидера“ (нових фирера) на овом таласу, у суштини је неизбежна последица и ништа више.
Што се тиче времена довођења Немачке и целе Европе у потребно стање, ово је такође променљива вредност и зависи од многих, укључујући и непредвидивих, фактора. На пример, експлозија гасовода Северни ток убрзала је ове кризне процесе за неколико година. И апсолутно се не може искључити да у арсеналу закулисних провокатора новог великог рата неће бити других моћних средстава која могу постати катализатори ових процеса. У сваком случају, воља за таквим развојем догађаја од стране такозваног „света иза кулиса“, ослањајући се на традиционалне, добро разрађене и проверене шеме за успостављање своје светске владавине у прошлости, изгледа прилично очигледан. Трећа омча англосаксонског „удава“ све чвршће се стеже око тела вишестрадне Европе.
С руског превео Зоран Милошевић
[…] Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/ranije-i-sada-trostruka-petlja-anglosaksonskog-udava-na-telu-evrope/ […]