РАНА ИСТОРИЈА „СВЕТОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА“, ОД КАРЛА ДО ОТОНА III, ДРУГИ ДЕО, ФИЛИОКВЕ, Луј Побожни и варварско царство

Део католичке морбидне олтарске иконе из капеле у Булбону у Француској из 1475. године.[1] Приказује исхођење Духа од Оца и Сина. Овде је Крист у тренутку „Васкрсења“, међутим, изгледа као исисан од живота и као обичан умртвљен човек, лишен сваке светлости, силе и живота, а камоли да је Бог (тако да није ни васкрсао). Уствари изгледа као демон и Антихрист, а не Бог. Осим тога, Крист је у мраку у тренутку Васкрсења[2], као и целокупна „Тројица“, што је тотално бесмислено. Требао би бити у бљештавој светлости и сили Васкрсења. Сама ова икона показује у каквом се духовном стању налази католичанство, тј. у огромном јереси. Ко хоће да побије целокупно католичанство чак је довољно само да покаже ову икону и објасни је теолошки. То  уопште нису Света Тројица. …

“…Као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа,

Као што говори о овоме и у свима својим Посланицама,

у којима су нека места тешко разумљива. која неуки и неутврђени изврћу,

као и остала Писма на своју сопствену пропаст.

А ви, дакле, љубљени, знајући унапред, чувајте се да

обманом безаконика не будете одведени с њима, и не отпаднете од својега ослонца,

Но узрастајте у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа.

Њему слава и сада и у Дан вјечни. Амин.“

2 Петар (3:15-18)

Ово се једнако може односити и на Латине,

који су изврнули учење св. Отаца о Светоме Духу те о Светој Тројици,

на своју властиту пропаст.

 Филиокве и папски примат

Свако истраживање раносредњовековне западне теологије мора бити засновано на свести да су одређени западни телошки и слични документи искварени, у смислу да су у њих убациване догме филиоквеа те папског примата власти.

Ови документи са фалсификованим теолошким тврдњама су заправо каролиншке кривотворине. Наиме, сам Карло Велики је проводио у својој каролиншкој „ренесанси“ акцију преписивања старих докумената те због одређених мотива намерно је вршено  фалсификовање старих теолошких списа са намером убацивања филиоквеа или папског примата власти у њих или су стварали целокупно нове лажне документе. Вероватно је тада и настала Константинова даровница, Псеудо-Исидорове конституције те остали лажни документи. То су документи за које се зна да су у потпуности кривотворине. Међутим, постоје они за које још у историографији није утврђено да су кривотворине, а то јесу.

Тако је фалсификат и чувено филиоквистичко исповедање вере у Симболу вере из трећег црквеног сабора у Толеду 589. године.

Филикве у Симболу вере из Толеда 589. гоине се наводи у „извору“ Ђовани Манси, Sacrum Conciliorum…, књига 9., Фиренца, 1762., године, на 971. страници као „ex Patre et Filio procedentem“. Међутим, да би се утврдило да ли је филиокве оригинално био садржан у Симболу вере из Толеда потребно је успоредити рукописе тј. изворе тог документа. Управо они доказују да је кривотворина.

Андреј Евбанк Берн у својој студији „Some Spanish MSS of the Constantinopolitan Creed“ („Неки шпански рукописи цариградског Симбола вере“) наводи поред осталог следеће: „Историја убацивања речи et Filio у рукописе цариградског Симбола вера још захтева истраживање. Уопште се сматра да су речи додане у Симбол вере на трећем црквеном сабору у Толеду 589. године, када се визиготски краљ Рекаред одрекао аријанизма. Али докази из рукописа никада нису исправно проверени.“ Стр. 303.

„У својем уводу о Симболу вере, стр. 115., указао сам на два рана издања црквеног сабора (из Толеда 589. године), а то су келнски (из 1530. године) и паришки (из 1535. године), који не садрже речи у тексту Симбола вере сабора и D’Aguirre признаје да их неки рукописи не садрже.“ Стр. 303.

Део наведене студије се може читати овде: https://zenodo.org/records/2440131/files/article.pdf .

Наводи такође да је истраживање о томе тек на почетку. Потом наводи неке средњовековне рукописе Толеда 589. године који уопште не садрже филиокве.

Оригинал Толедског Симбола вере из 589. нормално више не постоји, већ постоје разни преписи те помоћу успоредбе рукописа тј. преписа можемо утврдити какав је био оригинал.

Тако да ако одређени рукописи наведеног документа немају филиокве, а знамо очито да  филиокве није био у Цариградском Симболу вере, који је визиготски краљ Рекаред наредио на црквеном сабору у Толеду 589. године да се чита на свакој литургији свуда у његовој краљевини, очито онда да није ни био у оригиналном Симболу вере. Тако да га ни нема у оригиналу.

У наставку ћу додатно да покажем да је филиокве у Симболу вере из Толеда чиста каснија измишљотина.

Циљ наведеног црквеног сабора из Толеда је био утврђење правоверја, а не кривоверја те је ка томе циљу, када је Рекаред прихватио Православље и прочитао Цариградски Симбол вере, зато и наредио да се он свуда чита, јер је правоверан, а не кривоверан (Симбол вере)[1]. Значи, зашто би стога они били такви да се у утврђењу правоверја окрећу против „светиње над светињама“ тј. Симбола вере и изврћу га тј. нешто му додају, као да нешто треба савршено утврђеном праверју анатемама забрањеном од мењања на свим васељенским саборима. Очито нема смисла да то раде, а и зашто би.

Осим тога, црквени сабор је био сазвао св. Леандер и на сабору је био присутан св. Исидор Севиљски, а били су изузетно паметни људи и правоверни те зашто би стога они уопште мењали Симбол вере, а да ли би се и усудили, јер за њих вера није била игра. Да ли би се дрзнули да га мењају. Засигурно не.

Поред осталог, филиокве у Симболу вере из Толеда је ван контекста. О њему се није расправљало нити је био тема у Толеду 589. године те стога о њему није било ни речи.[2]

Тако да је кривотворина.

Да ли су учесници сабора били глупави и необразовани па да прихвате измењени Симбол вере, а да не знају. Нису. Тамо су били једни од најпаметнијих људи Шпаније онога доба. Наводим ово, јер уопште неки теолози и историчари наводе да они тобож нису знали како гласи прави Симбол вере. Значи, знали су.

Да ли су с друге стране били злобни и спремни да газе веру те су мењали Симбол вере. Нису. Они су утврдили правоверје, а не кривоверје. То им је био мотив. То су били људи који су високо држали до вере и којима је вера била светиња. Када се напокон визиготско краљевство ослободило криворја тј. аријске јереси, не би потом намерно извртали „светињу над светињама“ тј. Симбол вере те упали у неку нову јерес (коју су измилили филиоквеом). У суштини не би се дрзнули да га мењају, што нису чиниле ни толике секте у Византији кроз векове, а зашто би стога Визиготи, а немају ни мотив.

Да ли су стога имали мотив да мењају Симбол вере, да ли су били глупави да не знају да је мењан (Поставља се стога и питање, на које треба онда одговорити, а то је када је прије 589 уопште мењан Симбол вере? Нек историчари такорећи више не лупају.) те да ли би се дрзнули да га мењају. Ништа од тога.

Осим тога, прихватили су акте четири васељенска сабора на црквеном сабору у Толеду 589. године и прогласили анатему свакоме ко измени Симбол вере. Стога, како су онда они убацили филиокве у њега. Очито да нису.

Међутим, да ли с друге стране нису могли да прибаве прави Симбол вере из Византије. Могли су лако. Њима је Византија била у оно време на дохват руке. Сетимо се да је цар Јустинијан (ц. 527.-565.) био освојио и један део Иберијског полуострва (Шпанију) у 6. веку у току његових освајања (тј. обнове граница Римског царства) те острва поред Шпаније у оно врему су била у поседу Византије. Тако да су Визиготи могли прибавити Цариградски Симбол вере без проблема од њих (или са југа или са острва поред Шпаније), који се уосталом и читао на свакој литургији у целој Византији. Прави Симбол вере је стога њима био близу и доступан. Тако да су могли без проблема да прибаве прави Симбол вере те су га и прибавили. Такође, одмах би се сазнало и бунило у Византији да су Визиготи интерполирали филиокве у Симбол вере, међутим, тога нема ништа кроз векове (такође, ни у Франачкој, нити игде другде)[3].

Међутим, неко би рекао да они нису хтели прави Симбол вере. Како нису хтели, кад су хтели правоверје и прави Симбол вере (из другог васељенског сабора, а није мењан од тада), верујући да је забрањено и под претњом анатеме да се мења, како је утврђено у другом те наредним васељенским саборима (трећи и даље). Рекаред је изричито тражио цариградски Симбол вере, исповедио његову веру и наредио да се он свуда чита тј. исповеда у краљевству на свакој литургији.

Осим тога, Визиготи су били имитатори Византије у свему (колико су могли), тако су и од Рекареда такође имитатори и византијске вере. Имитирали су византијску веру, културу, правни и политички систем[4], архитектуру[5], новчиће (лако се може проверити) и друго.

Значи, нису Визиготи мењали Симбол вере.

Постоји и још доказа о наведеним фалсификатима из рукописа Толеда 589. године.

Шовн Смит у својој католичкој студији[6] „The Insertion of the Filioque into the Nicene Creed and a Letter of Isidore of Seville“ („Убацивање филиоквеа у никејски Симбол вере и писмо Исидора Севиљског“[7]) пише следеће.

„1924. године, Палмиери, након прегледавања многих аутора, закључио је да филиокве вероватно није додан у 5. и 6. веку, али када се то десило није сигурно.20 Није цитирао Бернову студију.

Неколико година касније наведени аутор пишући у Civiltà Cattolica довео је у питање филиокве на трећем црквеног сабору у Толеду. У првом чланку 1929. године, истакао је рад Белармина[8] и Луја (који је на маргини његовог рада забележио недостатак речи у штампаним издањима) те да убацивање недостаје у келнским издањима сабора из 1530. и 1538. године.21 Следеће године је даље развио аргумент и потврдио да се филиокве налази у Симболу вере из осмог црквеног сабора у Толеду.22

Алдама је одговорио на студију у Civiltà Cattolica 1934. године. Сматрао је да филиоквеа можда није било 589. године, али није био уверен само на основи прегледаних рукописа. Тврдио је да би поузданији шпански рукописи морали бити прегледани, попут оних које је Берн прегледао, али Бернова студија је непотпуна.23

Године 1938., Бедкок на основи Бернове студије, навео је следеће: „Чини се, међутим, да (Симбол вере) није садржавао део „и од Сина“, а ове речи су касније уметнуте од стране неког преписивача под утицајем анатеме сабора.“24 И дванаест година касније, Кели је навео, цитирајућа Берна: „Ствар и даље захтева истрагу, али закључак изгледа неизбежан, како је првобитно рецитован на црквеном сабору у Толеду, текст Ц (Никејски Симбол вере[9]) је био чист без филиоквеа. Ипак, било је неизбежно да се, са већим нагласком у доктрини, та реч брзо увуче у Симбол вере. Шпански рукопи наредних векова дају обилне илустрације тога процеса на делу.25

У исто време, Гордило је навео да је филиокве први пут кориштен у шестом сабору у Браги (675. године), а није уметнут у трећем сабору из Толеда, већ касније у седмом веку.26

Током 1960-их, неки научници су потврдили Бернову студију. Свако од њих је навео да Бернова студија чини датум уметања сумњивим.27 Досети је сматрао да је Берн направио грешку у својем истражињу коју Кели није приметио, али је ипак сматрао да је проблем који је Берн покренуо занимљив, посебно након испитивања кодекса хиспанског Рима („the Hispanian Rome“). На крају је дошао до истог закључка као и Берн, али је навео да ће коначна реч о томе питању сачекати проучавање неких кључних рукописа и бољи превод хиспанског.28 Шефедик је закључио да реч највероватније није у Симболу вере 589. године, али је дефинитивно употребљен на осмом сабору у Толеду (653. године). Био је упознат са Досетијевом студијом и сам је испитао рукописе.29

Године 1981. године, Орландис и Рамос Лисон су потврдили да су Кели, Досети и Шефердик доводили у питање установљено мишљење. Закључили су да ће се питање коначно решити када се објави критичко издање шпанских црквених сабора.30 Они су сматрали да је филиокве коришћен 653. године.31

У 21. веку Обердорфер, позивајући се на Орландиса и Рамос Лисона, навео је да Симболу вере вероватно недостаје филиокве 589. године, а  да је садржан 653. године, али је чак изразио сумњу и са овим другим датирањем.32 Недавно је Сечијенски навео, позивајући се на трећи сабор у Толеду: „Овде морамо претпоставити да или је сабор користио већ интерполирани Симбол вере… или да су сами акти сабора измењени те да је „et Filio“ додан рукама каснијег уређивача. Ову другу (и вероватнију) теорију први је изнео 1908. године А. И. Берн, који је истакао да је у многим раним копијама саборских аката фраза или недостајала или је очигледно написана другим рукописом.“33

Као што је описано у напомени 3., Сеченски није био у праву да је Берн био први који је покренуо проблем, али јесте први вековима двадесетом и двадесет првом.

Студије свих ових аутора пружају снажну основу за закључак да филиокве није био у Симболу вере из трећег сабора у Толеду, већ у Симболу вере из осмог сабора у Толеду, иако закључак није апсолутно сигуран. Берн је приметио да његова студија није завршена, а други су преопознали важност чекања критичког издања црквених сабора. Критичко издање је коначно објављено 1992. године. Диез и Родригез изостављају речи „et Filio“ из Симбола вере трећег сабора Толеда, али се речи појављују у осмом сабору у Толеду.34 Геменарт је потврдио њихово дело 2002. године.35“

По овој студији више није 589. године измењен Симбол вере него је 653. године тј. на осмом црквеном сабору у Толеду. То је очито само спекулација.

Сада више није 589., него је тобож 653. година. Опет након тога када се историчари предомисле морамо их пратити, јел тако. Нормално да не, него треба утврдити праву истину.

Ако није 589. године, а чврсто је утрвђено да 589. године није интерполиран филиокве, а толико се веровало у то, зашто им веровати да је потом уопште 653. године. Да ли би се усудили Визиготи и у оно време да мењају Симбол вере и да ли су имали мотив за то. 653. године није било више аријанаца те није било ни неког мотива да се мења Симбол вере. Неко би рекао у смислу да је мотив било филиоквисање Августина (еп. Хипоа[10] 395.-430.). Међутим, Августин није ни веровао у филиокве, како ћемо видети касније. Осим тога, њима је ауторитет био Исидор и цариградски Симбол вере, а сам Исидор није мењао Симбол вере те што би онда и они 653. године мењали. Осим тога и даље су били имитатори Византије, као и 589. године. Стога, нису убацили филиокве у Симбол вере ни 589. године.

Осим тога црквени сабор из 653. године се уопште није бавио питањем Симбола вере и филиоквеа, или уопште догми, него питањима заклетве епископа даних краљу Хиндасвунту те питањем измена Визиготског законика тзв. Liber Iudiciorum у погледу имовине краља и наслеђивања исте. Сабор су били сазвали краљ Хиндасвинт и његов син Рекесвинт. Хиндасвинт је међутим умро у међувремену те је на сабору председавао краљ Рекесвинт који је настојао да реши питања злоупотребе власти од свога оца. Сабор је настојао да успостави границе власти краља и успротиви се његовој тиранији. (Извор: Алојзије Зиглер, књига „Church and State in Visigothic Spain“ („Црква и држава у визиготској Шпанији“, стр. 107. до 112.). Алојзије Зиглер у наведној књизи поред осталог пише и следеће. „Што се тиче квалификација која је сабор инсистирао од краља, он мора исповедати Католичку веру и да буде спреман да је брани од Жидова и јеретика, треба да буде пример скромности у својим поступцима, одлукама и животу те управљању администрацијом. Нико не треба да постане краљ све док не положи заклетву да ће се држати овога канона.“ (Стр. 111.-112.)

Црквени сабори у Толеду су осим тога били нешто као државни парламенти уствари, на којима су решавана државна питања, а делом црквена.

Тако да никаквог говора о Симболу вере нема на сабору у Толеду 653. године. Значи, тада није ни измењен Симбол вере.

Него, када је?

Један аутор у горе цитираној студији наводи, тј. спекулише да је филикве интерполиран на трећем црквеном сабору у Браги (данашња Португалија) 675. године. Међутим, на овом сабору није било говора о филиоквеу нити о Симболу вере, већ је наређено да нико не сме да приноси као жртву млеко и грожђе, већ хлеб и вино помешано са водом у пехару (овако се и данас користи у Евхаристији у Православном свету[11]), нити се сме користити хлеб наквашен вином, те да се лаици анатемишу, а свештенство свргава ако користе свете сасуде у профане сврхе, те остало. (Извор: https://www.newadvent.org/cathen/02729a.htm ) Нема стога говора о филиоквеу на сабору у Браги 675. године.

Него, када је онда интерполиран филиокве у Симбол вере?

Тада је када имамо доказе да је измењен, а то је у 8. веку од стране Франака, на челу са Карлом Великим и архиепископом Теодулфом од Орлеана. Зна се увелико да је осим тога Карло Велики у своје време био наредио масовно преписивање књига по манастирима тзв. Каролиншка ренесанса. Тада су највероватније и настали познати фалсификати: Константинова даровница, Псеудо-Исидорове конституције те остали. Знамо да су Франци тога доба волели да праве фалсификате тако да одлуке и Симбол вере 589. године из Толеда те разни остали фалсификати воде порекло од Каролинга или имају велику везу с њима. Стога, фалсификат убацивања филиоквеа у Симбол вере из 589 Толеда вуче порекло из 8. или 9. века од Каролинга (или је уско повезан с њима). Они су желели да оправдају своју интерполацију филиовеа у Симбол вере у краљевској капели у Ахену крајем 8. века те су стога и правили фалсификате Симбола вере са филиоквеом, а зна се да је Теодулф пореклом из Шпаније те је сигурно знао за Толедо 589. године и то је била згодна идеја за интерполацију те разне друге.

Опште је познато да су Каролинзи изменили Симбол вере код себе крајем 8. века. То је историјска чињеница (почевши од краљевске капеле у Ахену). Они су и имали мотив и осим тога и тадашњу преписивачку „машинерију“ за филсификовање, а познато је да разни познати фалсификати и потичу од Франака из тога доба. Што се тиче њиховог дубљег мотива за убацивање филиоквеа, он је чисто политички.

Потребно је навести да су они хтели да замене Византију као Римско царство, дословно да замене. Тако је и папа Лав III, који је подржавао Карла Великог, крунисао га 800. године у Риму као новог цара уместо римског тј. византијског цара. Тако да су по њиховом политичком схваћању Карло и његови потомци заменили римске цареве који су на истоку и постали су нови римски цареви целог света уместо источних. Да би уопште и довели до тога Карло и његови истомишљеници су настојали да докажу да је Византија у јеретичком и декадентном стању чак и у подручју догми. Тако је и дошло до Франкфуртског сабора 794. године, кји се бавио питањем икона, али и филиоквеом. Сам Теодулф у Карловим књигама наводи да су Грци избрисали филилкве из Симбола вере и они су отпадници и нови Вавилон, а Карло је нови Константин и његово царство је Римско царство (цитат наводим у другом делу чланка, тј. о Лују). Франци стога замењују и теолошки и политички Грке. Стога, дубоки мотив за стварање нове теологије и оправдања за замену царства је постојао код каролиншких политичара. Тако да је постојао дубоки мотив за ново тумачење догми и теологије. Папа уједно по Каролинзима постаје владар целе Цркве, док остали патријаси су само његове слуге. Цареви постају Каролинзи док су грчки цареви обични отпадници од вере. То су били ставови Каролиншке политике. Ово само показује да догма папског примата власти такође  највероватије уствари потиче од њих.

Каролинзи су били анти-византијски, док с друге стране што се тиче Визигота о којима се и бавимо до сада, били су про-византијски. Овде мислим црквено, културно и цивилизацијски. Франци су стварали све ново, све антивизантијско, да би они заменили у дословно свему Византију. Док су Визиготи били имитатори Византије у свему колико су год могли. Они су имитирали њихову теологију, државни, правни и политички систем, културу и начин владања, архитетктуру и чак новчиће (колико су знали да из израђују с обзиром на њихову примитивну визуелну уметност).

Тако да су Визиготи уствари били имитатори те су били у културном кругу Византије тј. правог Римског царства, тј. били су у оквиру Византијског комонвелта, док су Франци постали супротност Византије и настојали да створе свој властити варварски комонвелт. Код Франака је ново све, нова црква, нова теологија, нова геополитика, нова култура, која настоји да се наметне свету. Визиготи су стога део старог римског политичког круга тј. византијског, док су Франци део и творци новог политичког круга тј. варварско-франачког.

Франци су постали опортунисти, који такорећи продају веру за вечеру, стављају материјално над духовним, који царства ради газе и светињу над светињама тј. Симбол вере, само да би успоставили ново царство света уместо Византије и нови културни круг.

Тако да тврдити да би Визиготи насупрот Византији уопште и изменили Цариградски Симбол вере је крајње бесмислено и ван историје.

Питање интерполације филиоквеа је стога политичко питање. Каролинзи због политике су убацили филиокве. Папа Лав III, који је био про-франачки расположен је био негде изеђу у ставовима. Он је тобож подржавао филиокве након црквеног сабора у Ахену 809. године у разговору са послаником Карла Великог у Риму, међутим, након тога је наредио да две сребрне плоче са Симболом вере на латинском и грчком језику без интерполације буду направљене и постављене у саму тадашњу базилику апостола Петра на видном месту свима. Значи, он је ипак остао веран правом Симболу вере, иако је политички у разговору са послаником подржавао филиокве, међутим, ипак је био против њега. Тако да је и папа овде деловао политички. С друге стране ранији папа Адријан (који је још признавао Византију као легитимно царство света), отворено је осудио филиокве Франака. А Визиготи нису мењали Симбол вере, а били су про-византијски (у културном и другом смислу). Нема разлога да су  га уопште и мењали. Они су били део замишљене тобож конфедерације на челу са римским царем на истоку, по којој је сваки хришћански краљ такорећи још син цара Римљана, а сви хришћански краљеви су браћа.

Тако да иако је интерполација политичко питање Франака, с друге стране они који су такорећи подржавали Византију нису вршили интерполацију (нпр. Визиготи). Очито њихово непротивљење припадности византијском културном кругу (у којем су били Визиготи Шпаније, а такође успут говорећи и меровиншки Франци (тј. прије Каролинга)) је и произлазило из усклађености са византијском религијом. Дакле, Визиготи су веровали римски тј. византијски, стога нису ни у каквом облику последничко нити излазили из византијског културног круга, што је и очито из њихове историје у којој у свему настоје да опонашају Византију. Док с друге стране Франци настојећи да створе нови културни круг и све ново с њима на челу, којима вера није светиња, газе је да би задобили царство и превласт у свету те управо врше преврат материјалног над духовним те саму варваризацију теологије те интерполацију филиоквеа у Симбол вере.

Они су ти који врше интерполацију и мењају веру ради задобијања царства и превласти.

Стога, разне интерполације филиоквеа у разне документе потичу из 8. или 9. века од Каролинга.

Међутим, нећу да тврдим да свуда где је наведен филиокве у актима визиготских сабора се ради о кривотворини, него засигурно су кривотворине у којима се мења Симбол вере, а ови случајеви филиоквеа у саборима те у делима Отаца Цркве на западу је уствари био њихов начин да изразе да Дух исходи кроз Сина, како се веровало на истоку и на западу у Цркви. То је такорећи Православни филиокве. Међутим, могуће да су и неки наводи од њих такође фалсификати.

Овде је потребно навести шта тачно значи да Дух исходи „кроз Сина“.

Православни теолог Владмимир Лоски у својем делу „In the Image and Likeness of God“ („На слику и подобије Божије“) поред осталог о томе пише следеће. „Разлика између несазнатљиве суштине Тројства и енергетског исхођења, јасно дефинисаним великим црквеним саборима 14. века, допуштају православној теологији да изузетно јасно изрази разлику између три-испостасног постојања у себи и три-испостастног постојања у заједничкој манифестацији ван суштине. У својојем ипостасном постојању, Свети Дух исходи само од Оца, и ово неописиво исхођење, омогућује нам да исповедамо апсолутну разлику три личности тј. нашу веру у тро-јединство. Што се тиче природне манифестације, Свети Дух исходи од Оца кроз Сина (διὰ Υἱοῦ), након Речи (after the Word[12]), и ово исхођење нам открива заједничку славу Тројства, вечни сјај божанске природе. Занимњљиво је запазити да разлика између ипостасног постојања Светога Духа, исходећи само од Оца и његова вечна светлост кроз Сина су формулисани у процесу дискусије која се одвијала у Цариграду крајем 13. века, након црквеног сабора у Лиону. Доктринални континуитет може бити препознат овде, одбрана доктрине о исхођењу од Светога Духа само од Оца нужно захтева одлуку што се тиче увођења фразе διὰ Υἱοῦ, ово заправо отвара пут за разлику између суштине и енергија. Ово није „догматски развој“. Него, једно и исто предање одбрањено у разлигичитим тачкама од стране Православних од св. Фотија до Георгија од Кипра и св. Григорија Паламе.

Не би било исправно рећи, како неки Православни полемици чине да исхођење διὰ Υἱοῦ значи само временску мисију Светога Духа. Што се тиче временске мисије личности Сина и Светога Духа, нови фактор је умешан, онај воље. Ова воља, као што знамо, само може бити заједничка воља Тројства. Временска мисија је специфични случај божанске манифестације у економији тј. у вези са створеним бићем. Уопште говорећи, божанска економија у времену изражава вечну манифестацију, али вечна манифестација није нужно везана за створена бића, која могу бити да нису постојала. Независно од постојања створења Тројство је манифестирано у сјају своје славе. Од вечности Отац је „Отац славе“ (Ефес. 1:17), Реч је „светлост Његове славе“ (Јев 1:3), а Свети Дух је „Дух славе“ (1Пет 4:14)[13].

Сиромаштво вокабулара понекад чини тешким препознати да ли писац упућује на испостатско исхођење Светога Духа или исхођење манифестације, оба су вечна, иако имају различите тачке референце. Веома често, Оци уједно користае ове изразе, а односе се на испостатско постојање Светога Духа и вечну манифестацију божанске природе у Светоме Духу…“[14]

Дакле, треба разликовати исхођење Духа од Оца, када он добија постојање од Оца, иако вечно одувек постоји са Оцем и Сином, али неизрециво исходи од Оца, добијајући постојање од Њега (који је извор Тројице) те исхођење кроз Сина у манифестацији. За исхођење од Оца, Дух нема потребе за Сином да би исходио, али он пролази кроз Сина у манифестацији. Манифестација подразумева слање од Сина тј. временску мисију, али и манифестација мимо створених бића, а то је сјај и слава кроз Сина, иако је Отац светлост, Син је светлост и Дух је светлост. Али манифестација подразумева наведено, али има још примера.

Даље, овде Лоски битно наводи да због сиромаштва вокабулара тешко је препознати да ли писац упућује на ипостасно исхоћење Духа или на исхођење у манифестацији. Управо је то и случај код западних Отаца. Они пишу о једном и другом када наводе да Дух исходи од Оца и од Сина.

Још један пример манифестације наводи енглески историчар Ричард Хаг у својој књизи „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“[15] („Фотије и Каролинзи, тринитарна контроверза“) како следи. „Унутар општег оквира грчког тријадиолошког „модела“ Отац рађа Сина кога воли и ова љубав, Свети Дух, истовремено исходи или израња од Оца да загрли Сина. Син, волећи Оца заузврат, грли Оца такође. Стога, према овој шеми, Свети Дух, вечно исходи од Оца ка Сину и кроз Сина ка Оцу. У складу са овом идејом, Свети Дух није резултат љубави између Оца и Сина, него радије сама ипостасна љубав Оца за Сином и Сина за Оцем. Унутар ове перспективе могуће је рећи да Свети Дух исходи од Оца и Сина, под условом да се схваћа да Дух не добија само постојање од Сина.“[16] 177

Овде је потребно навести још неке делове од Владимира Лоског о Светоме Духу.

Владимир Лоски у својој књизи „The Mystical Theology of Eastern Church“ („Мистична теологија источне Цркве“) наводи следеће.

„Ако је Христос „глава Цркве, која је његово тело“, Свети Дух је „онај који све испуњава у свему“ (Еф, 1:23). Тако да обе дефиниције које свети Павле даје Цркви показују у њој два различита пола, што одговара двема божанским личностима. Црква је тело уколико је Христос њена глава, а она је пунина ако је оживљава Свети Дух те је испуњава божанством, јер божанство станује у њој телесно, као што је становало у обоженој Христовој човечанској природи. Можемо дакле рећи са светим Иринејем „где је Црква, онде је Дух, а где је Дух, онде је Црква“[17]

„Дух је тај који све употпуњује, према речима св. Василија: „Христос долази, Дух иде испред. Он је присутан у телу, а Дух је неодвојив од Њега. Постоје чудотворна дела и дарови исцељивања кроз Светога Духа. Демони су истерани Духом Божијим. Ђаво је лишен моћи у присуству Духа. Греси су опроштени благодаћу Духа. Познавање Бога, кроз Духа… васкрсење из мртвих дејством Духа.“[18]

„Према речима светога Симеона Новог Богослова, „кажемо да је Свети Дух послат или дат, али то никако не подразумева да Он остаје странац вољи Своје мисије. У ствари, Свети Дух, једна од личности Свете Тројице, испуњава кроз Сина оно што Отац жели, као да је то Његова сопствена воља, јер су Света Тројица недељива по својој природи, суштини и вољи.“[19]

„Зато ће Га свети Симеон Нови Богослов хвалити у својим химнама божанске љубави, под апофатичким линијама личности истовремено неспознатљиве и тајанствене: „Дођи, Светлости Истинита. Дођи, Животе Вечни. Дођи, Скривена Тајно. Дођи, Благо без Имена, Дођи, Неисказива Стварности. Дођи, Недокучива Личности. Дођи, Непрестана Радости, Дођи, Светлости Незалазна. Дођи, Надо која ћеш све спасити[20]. Дођи, Васкрсење мртвих. Дођи, о Моћни, који испуњаваш, преображаваш и мењаш све ствари само својом вољом. Дођи, Невидљиви, потпуно Недохвативи и Неопипљиви. …“[21]

„Као што певамо у антифону источног обреда: „Свети Дух оживљава душе; Он их уздиже у чистоти; Он чини да једина природа Тројице засија у њима тајанствено.“

Дарови Светог Духа се често описују именима седам духова који се налазе у одломку из Исаије: „Дух мудрости и разумевања, дух савета и силе, дух знања и страха Господњег“ (Ис. 11:2). Православна теологија, међутим, не прави посебну разлику између ових дарова и обожујуће благодати.“[22]

„Свети Дух, извор ових нестворених и бесконачних дарова, док сам остаје неименован (anonymous ) и неоткривен, ипак прима све мноштво имена која се могу приписати благодати. „Обузима ме страх“, каже свети Григорије Назијански, „када помислим на обиље титула… Он се назива Духом Божјим, Духом Христовим, Умом Христовим, Духом Господњим, а Он Сам Господ, Духом усиновљења, Истине, Слободе… Дух-Творац, који крштавањем и васкрсењем изнова ствара. Дух који све зна, који учи, који дува где и колико хоће… који открива, даје светлост, оживљава, или боље речено, јесте сама Светлост и Живот; који прави храмове, који обожује, који усавршава, тако да чак и претходи крштењу, а ипак се после крштења моли као посебан дар, који чини све што Бог чини, подељен на огњене језике; делећи дарове, чинећи једне апостолима, друге пророцима, јеванђелистима, свештеницима и учитељима… “[23]

Према речима светога Василија, нема дара датог створењу у коме није присутан Свети Дух. Он је „Дух Истине, Дар Усиновљења, залог будућих добара, почетак вечног блаженства, Животворна Сила, Извор освећења“.

Свети Јован Дамаскин га назива: „Духом Божјим, директним, ауторитативним, извором мудрости, живота и светости. Бог који постоји и коме се обраћамо заједно са Оцем и Сином, нестворени, пуни, стваралачки, свевладајући, сведелотворни, свемоћни, бесконачне моћи, Господ целокупне творевине и не потчињен ниједном господару, обожујући, не обожен: испуњавајући, не испуњен, дељени, а не подељен (not sharing in), освећујући, не освећен.“

Целокупно ово бесконачно мноштво титула односи се, као што смо рекли, првенствено на благодат, на природно изобиље Бога које Свети Дух даје онима у којима је присутан. Сада је Он присутан у свом божанству, које чини да се опажа док сам остаје непознат и непројављен, неоткривена ипостас која нема Свој лик у другој божанској личности.“[24]

„Свети Василије каже да је Свети Дух „извор освећења које никада не престаје због мноштва оних који у њему учествују“, који је „потпуно присутан сваком бићу и потпуно свуда, неповредиво подељен и дељен без поделе, попут сунчевe зракe, чијi је благодатни утицај исто тако ономе који je ужива као да је сам на свету, али чије се зраке такође стапају са ваздухом и сијају над копном и морем. Тако је и Дух присутан са сваким ко Га прима као да постоји само један прималац, али свима дарује довољну и потпуну благодат, кога све ствари које учествују у Њему уживају[25] према способности своје природе, а не према обиму Његове моћи.“ „[26]

Ово је исправно учење о Светоме Духу. То је Свети Дух, кога су се лишили филиоквисти хулећи на Њега.

Настављам даље о „кроз Сина“ на западу.

„Црквени сабор у Толеду 675. године тврди: „Ми верујемо да је Свети Дух трећа личност Тројства, Бог те да је једнак са Богом Оцем и Богом Сином, једне је суштине и такође једне природе са Њима. Међутим, он није рођен, нити створен, него исходи од обоје и јесте Дух обоје. Верујемо да Свети Дух није ни нерођен, нити рођен, да не би ако кажемо нерођен исповедали два Оца, а ако кажемо рођен, изгледало би да исповедамо два Сина. Он се назива Духом, не само Оца, нити само Сина, већ подједнако и Оца и Сина. Он не исходи од Оца у Сина, нити од Сина да освећује створења, него је показано да исходи од обоје подједнако, јер је познат као Љубав светости обоје. Стога, верујемо да је Свети Дух послан од обоје, као што је Син послан од Оца. Али, Он није мањи од Оца и Сина.“[27]

С обзиром да је Дух једнак Оцу и Сину, а иходи од Оца и од Сина, очито да онда исходи од Оца кроз Сина. Тако да ово није католички филиокве већ „кроз Сина“.

Међутим, могуће је фалсификат. Тешко је понекад рећи који филиокве у документима је уствари фалсификат. Што се тиче црквених докумената из Толеда, како је показано у овом чланку имамо пуно право да сумњамо у њихову аутентичност ако упућују на филиокве.

Наведено исповедање у вези Светога Духа из Толеда 675. године је уствари само реда ради цитирање од Августина[28], без неког посебног објашњења у вези Духа, а знамо да Августин није ни веровао у филиокве. Зашто би стога они и веровали, а Дух је равноправан са Оцем и Сином, стога није филиокве. Осим тога у оно време су имали Цариградски Симбол вере, зашто би стога веровали другачије. Значи, нису веровали у филокве.

Треба поставити уствари питање предности. Знамо да су сви на истоку и западу имали прави Симбол вере без филиоквеа те су знали да је то право исповедање вере, тако да где год прочитамо филиокве код Отаца, а није кривотворина, увек у складу с тим треба дати предност тумачењу да се односи „кроз Сина“ код цеквених Отаца, а не филиокве. Зашто би уопште давали предност игде тумачењу да се ради о филиоквистичком исповедању вере у Цркви, као што чине разни историчати под католичким „притиском“. То је неисправно. Предност треба дати васељенском исповедању вере где год сумњичимо за филиокве, јер је то логичније, разумљивије и вероватније тумачење. Тако да „кроз Сина“ (per Filiam) треба имати предност у тумачењу мишљења Отаца. Не може се све заснивати на пар речи које тобож упућују на филиокве.

Осим тога, зашто би требало да мислимо су западни Оци и теолози прије Карла Великог без поговора прихваћали мишљења Августина, када су сами знали да у неким деловима није био правоверан[29] (нпр. о благодати и слободној вољи), а осим тога сам Августин је објаснио хијерархију прихваћања Хришћанског учења. Објаснио је да се на првом месту прихваћају канонске књиге Светога Писма, а ако је сам он на првом месту те било који од Отаца, па макар и био један од највећих светаца Цркве, неисправно писао о нечему противно Писму, то не треба никако прихватати. Свето Писмо има предност над Оцима.

Сам Марко Ефески (мит. 1437-1445) у својем другом говору против чистилишта на црквеном сабору у Ферари 1438. године[30] наводи следеће, цитирајући самог Августина. „Да само канонска Писма имају непогрешивост сведочи такође и блажени Августин у речима, које је упутио Јерониму: „Овакву част и важност треба придавати само књигама Светог Писма које се називају „канонске“, јер апсолутно верујем да нико од аутора који су их написали није ни у чему погрешио… Што се тиче других дела, колико год да су били велики њихови аутори у светости и учености, читајући их, ја не прихватам њихово учење као истинито само на основу тога што су они тако писали и мислили“.[36] Затим, у посланици Фортунату, он пише следеће: „Људско расуђивање, макар тај човек био православан и имао велику репутацију, не приличи нам да имамо за исти такав ауторитет, као и канонско Свето Писмо, у толикој мери да сматрамо да је за нас недопустиво из уважавања које приличи оваквим људима да нешто из списа не одобравамо или да одбацујемо, ако би се догодило да приметимо да су мислили другачије него што то изражава Истина која је, с Божијом помоћу, била достигнута од стране других људи или, пак, нас самих. Овако се ја односим у вези са списима других људи, и желим да читалац овако поступа и у односу на моја дела“.[37]“[31]

Наставам даље о per Filiam.

Потом нпр. епископ Григорије Турски (еп. 573-594) у својем делу „Historia Francorum“ („Историји Франака“), написаном крајем 6. века, у уводу својега дела наводи: „Верујем да Свети Дух исходи од Оца и Сина“. Ово се може прочитати нпр. у енглеском преводу књиге из 1916. године од „Ernest Brehaut“ (1873-1953), професора са колумбијског универзитета (Њу Јорк) у САД-у, а очито је садржано и у такорећи извору „Patrologia Latina”, књига 71., страница 161, како пише: „Credo sanctum Spiritum a Patre et Filio processisse”.

Ово је могуће кривотворина. Међутим, налази се у рукопису из наводно 7. века. То је рукопис из Националне библиотеке у Паризу, латински рукопис број 17655. Може се погледати овде: https://archivesetmanuscrits.bnf.fr/ark:/12148/cc34690w . Наводи се тамо да је из 7. века. Сви листови су наводно из 7. века, осим 97. до 99. листа, који су из 9. века. Цео рукопис је међутим из франачког манастира Корбија, где је и изумљен минискулски систем писања у доба Каролинга. С обзиром да је и овај рукопис написан минискулски, чини се стога да је у потпуности из 9. века када је и изумљен тај систем писања, а не из 7. века како наводе. Ако је рукопис заиста из 9. века, онда је убачен ту филиокве у доба Каролинга током тадашњег преписивања докумената. Манастир Корби је осим тога у 9. веку био увелико филиоквистички. Адалхард игуман Корбија (ж.751.-827.) је био филиоквиста те је 810. године послан након црквеног сабора у Ахену 809. године, на којем је код Франака на сабору прихваћен филиокве, да увери папу Лава III у истинитост наведеног. Потом Ратрамнус од Корбија (умр. 868.)[32], каролиншки теолог, 868. године је написао своје дело „Contra Graecorum opposita Romanam ecclesiam infamantium“[33] у потпору филиоквеа против напада Фотија (патр. 858.-867., 877.-886.) на филиокве тј. против његове енциклике из 867. године. Тако да је манастир Корби био у оно време увелико повезан са филиоквеом. То могуће показује да су намерно интерполирали филиокве у речи Григорија Турског.

Осим тога, сам филиокве код св. Григорија нема смисла. Ово је цео превод дела исповедања у књизи, тј. конкретно о Светом Духу.

„Верујем у Светога Духа који исходи од Оца и Сина, да није после или прије Њих у времену, него је једнак с Њима, Бог  увек  савечан са Оцем и Сином, по природи једносуштан, у свемогућности једнак, по суштини савечан с Њима. Никада није био без Оца или Сина, нити је мањи од Оца или Сина.“[34]

Како он наводи, Дух је једнак Оцу и Сину те није мањи од Оца и Сина. Стога, део „који исходи од Оца и Сина” никако не треба тумачити филиоквистички, већ је то уствари „кроз Сина“ (Православно веровање). Филиокве овде уопште нема ни смисла, него је вишак, тако да или је фалсификат, или је „кроз Сина“.

Фалсификати уопште филиквеа и папског примата власти потичу од Каролинга.

Питање фалсификата је спомињао и Марко Ефески (мит. 1437-1445) на сабору у Фиренци (1431-1449).

 „Затим, током два дана Исидор и Висарион су читали цитате из дела светих Отаца како би помирили учење грчких светих Отаца са учењем Латина о исхођењу Светог Духа и од Сина. Свети Марко Ефески је узалуд указивао да места која они наводе представљају фалсификате у рукописима од стране Латина.“ („Свети Марко Ефески и Флорентинска унија“, поглавље „Даље разматрање догмата о исхођењу Светог Духа. Одлучни кораци ка склапању уније.“, Архимандрит др. Амвросије (Погодин)[35])

Често је Марко Ефески упућивао на њихове фалсификате, док су Латини тврдили чак да је и Василије Велики такође веровао у филиокве. То су кривотворине, дела која је тобож написао Василије Велики. Тако постоје и оне кривотворине тј. дела која је тобож написао Атанасије Велики.

Поред филиокве кривотворина такође се убацивало у разне документе и оно што упућује на папски примат власти, изрази нпр. „светски папа“, „светски понтиф“ и друго, што је тотално бесмислено за рани средњи век, осим једног периода у доба папе Николе I (п. 858-867). Ово је могуће такође Каролиншко фалсификовање или/и фалсификовање из 11. и 12. века, када су папе и њихови истомишљеници покушавали да нематну папски примат власти и власт папе над царевима и свим краљевима.

Настављам о филиоквеу.

Нормално, Оци како истока тако и запада, нису веровали у филиокве. Ово је још папа Адријан (п. 772.-795.) био доказао у својем „responsio“ на „reprehensio“ капитуалара који је послао Карло Велики крајем 8. века. Капитулар Карла Великог је садржавао примедбе на седми васељенски сабор, а такође је у једном делу критиковао цариградског патријарха Тарасија (пат. 784.-806.) који је на васељенском сабору навео да Свети Дух исходи само од Оца. У капитулару (као и касније у „Карловим књигама“) се наводи и став да је филиокве оригинално био садржан у Никејско-цариградском Симболу вере.

Ричард Хаг у својој књизи „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“ („Фотије и Каролинзи, тринитарна контроверза“) наводи о томе следеће. „У својем “responsio“ на каролиншки „reprehensio“ папа Адријан пише да „Тарасије није изјавио ову догму сам од себе, него ју је исповедио на основу учења светих Отаца.“ (Стр. 48. књиге) Папа Адријан тврди да је ово учење у савршеном слагању са учењем римске Цркве. Потом наглашава да је ова доктрина учена уједно од латинских и грчких Отаца, цитирајући кратке делове од Атанасија, Григорија Нисијског, Иларија, Василија, Амвросија, Григорија Назијанског, Кирила Александријског, папе Лава, папе Григорија, Софронија и Августина. (Стр. 48.) Папски „responsio“ закључује са изричитим упозорењем. „Већ смо показали да су божанске догме овога сабора (седми) неоспорне. … Јер ако неко каже да се не слаже са Симболом вере наведеног сабора, ризикује да се не слаже са Симболом вере ранијих шест светих сабора, с обзиром да ови Оци нису говорили на основи својег слободног мишљења, него у складу са светим дефиницијама које су раније постављене. У делима шестог светог сабора је међу осталом написано и да „је овај Симбол вере био довољан за савршено знање и потврду вере.“„[36]

Тако да је овај правоверни папа у потпуности побио Каролинге и навео да се не противе Симболу вере потврђеном на седам васељенских сабора да не би потпали под анатему, јер је Симбол вере сасвим довољан за савршено правоверно знање и потврду вере те нема потребе, нити је допуштено, ишта му додавати или одузимати. Међутим, одговор папе није имао позитивни учинак на Каролинге те је на крају Теодулф и написао „Libri Carolini” (у којем у једном делу брани филиокве), који је потом потврђен на франачком црквеном сабору у Франкфурту 794. године[37].

Чак и тамо где се тобож јавља филиокве на западу прије Каролинга, како сам раније и навео, а није кривотворина, ради се уствари о исповедању да Свети Дух исходи од Оца кроз Сина, а не да исходи од Оца и од Сина. То је био став на западу и на истоку (дакле, кроз Сина), као што је био и навео Максим Исповедник (580-662) у писму свештенику Марину (Ἴσον ἐπιστολῆς πρὸς τὸν κύριον Μαρῖνον τὸν πρεσβύτερον τῆς Κύπρου“, „Epistula Ad Marinum Cypri Presbyterum“).

Максим Исповедник пише да западњаци исповедају да Дух исходи кроз Сина, а не дословно од Оца и од Сина.

У томе писму св. Максим наводи сладеће: „далеко од тога да тврде да је Син узрок Духа, јер они признају Оца као јединог узрока Сина и Духа, првога рађањем, а другога исхођењем“ те потом пише да они наводе филиокве „да изразе да Дух происходи кроз Сина“[38].

Филиокве спомињем такође у својем чланку „Укратко о фазама декаденције, од Каролинга до пада Цариграда 1204. године“[39] и наводим делом следеће.

„Теодулф у актима сабора из Франкфурта 794. године, тзв. Карлове књиге (Libri Carolini), а он је у суштини једини и аутор, наводи да су тобож Оци веровали у филиокве те су Грци потом изменили оригинални Никејо-цариградски Симбол вере избацивши филиокве из њега. По њему оно што пишу Августин, Кирил Александријски, Фулгенције, папа Григорије Велики у својим делима те тзв. Атанасијев Симбол вере је чисти филиокве те не може бити стога да он није био у оригиналном Симболу вере.

Ово је било суштинско непознавање теологије, јер у Цркви на истоку и западу је увек веровано да Свети Дух исходи од Оца кроз Сина те када су Оци писали о Духу на западу, неки од њих су наводили у неколико речи да Дух исходи од Оца и Сина, у смислу кроз Сина, а не у смислу филиоквеа, који би уствари мењао суштински целу Свету Тројицу. Зато није нашироко ни објашњавано од њих, јер да су веровали у филиокве ово би захтевао целокупно писано дело и објашњење, а не само пар речи, а сви су они очито веровали у оригинални Симбол вере без филиоквеа. Тако да нема говора да су Оци на западу веровали у филиокве, него тих пар речи „и од Сина“ које налазимо у неким њиховим делима, треба тумачити уствари „кроз Сина“, јер то једино има смисла. Ово је знао и св. Максим Исповедник, који је схватио да западни Хришћани под „и од Сина“ мисле „кроз Сина“.

Оно што је Теодулф те разни остали сродни његови теолози чинили јесте да су вадили речи Отаца из контекста. Они су завели варварску франачку теологију са суштинским непознавањем онога што је написано. То је заиста вид иконоборства.

Једини који је прије Теодулфа нешто више написао што упућује на филиокве је био бл. Августин, епископ Хипоа у 5. веку. Остали су написали само две, три речи те то само по себи говори у смислу „кроз Сина“, а не о филиоквеу. Међутим ни сам Августин није веровао у филиокве, што су и доказали разни Православни. Можете видети овде целу књигу доказа о томе:  „Augustine the Filioquist? Review of On the Trinity” („Августин филиоквиста?, Процена „О Тројству” „) https://orthodoxchristiantheology.com/category/augustines-pneumatology/  .

Тако да на западу и на истоку није било филиоквеа прије Теофдулфа, а позната прича која је данас присутна и на нашим теолошким факултетима да су тобож Визиготи на сабору у Толеду 589. године прихватили филиокве је лажна. На том сабору је визиготски краљ Рекаред  прочитао оригинални Никејо-цариградски симбол вере (у којем очито нема филиоквеа) те наредио да се он чита широм Шпаније (тј. тај оригинални). Ово наводи Католик Алојзије Зиглер у својој књизи „Church and State in Visigothic Spain“ („Црква и држава у визиготској Шпанији“): „Он је затражио да сабор нареди изговарање Цариградског Симбола вере прије причешћивања на свакој миси.„[40]  Нема спомена филиоквеа на црквеном сабору 589. године, а где год Оци у Шпанији или акти наредних сабора спомињу тобож филиокве, ради се о чисто две, три речи, али у смислу „кроз Сина“ како треба то и разумевати, а не о филиоквеу. Не може се доказ за филиокве, који је толико битан за целокупну теологију заснивати на Оцима чија се дела ваде из контекста, док се зна да сви они верују у неизмењени Симбол вере. Стога, Оци на западу нису дословно уопште никада били филиоквисти.

Никејо-цариградски Симбол вере је уосталом био у потпуности познат на западу, а да је неко тамо (у Шпанији) стварно прије Теодулфа веровао дословно у филиокве, а не „кроз Сина“ (што је исправно), потом би се покренула такорећи буна у Цркви на западу (као што је било почетком 9. века (на истоку, у Св. Земљи) када је откривено од монаха св. Саве Освећеног да су Франци у Светој Земљи читали Симбол вере са филиоквеом) те би стога било разних дела западних Отаца против филиоквеа, али тога дословно уопште нема. Ако су Визиготи (Шпанци) стварно веровали у филиокве и читали Симбол вере са филиоквеом, како се данас тврди на нашим теолошким факултетима, зашто дословно нико од Отаца запада, или било који епископ нпр. у Франачкој, Енглеској, Италији или било где другде, није реаговао или дословно ишта написао против тога, а прича је да је тобож из Шпаније филиокве дошао у Франачку и тако даље. Стога, нико се никада не буни против филиоквеа Шпанаца, а управо зато што они никада у то нису ни веровали. То је све измишљено од паписта, инспирисано од сатане да би људи поверовали у лаж да су тобож Хришћани толерисали филиокве кроз историју, а то је тотално неистина.

Филиокве није никада толерисан у Цркви. Наиме, када су Теодулф и Карло Велики увели да се чита филиокве у Ахенској капели (главни храм Каролинга) 799. године, франачки монаси (игуман и браћа) из Св. Земље из манастира на Маслинској гори су га чули 806. године и одмах га увели у читање Симбола вере у њиховом манастиру. Потом 807. године овај додатак су чули неки од монаха манастира св. Саве Освећеног и одмах су се побунили на ту новину и прогласили их јеретицима. Током прославе Божића у храму Рождерства Христовог у Назарету су чак покушавали да избаце те монахе из храма и оптуживали их за најгоре могуће јереси. Стога, толико о толеранцији на филиокве. Очито стога да би ово било исто тако да је ико икада чуо да Шпанци читају Симбол вере са филиоквеом тамо или знао за то, а очито је то морало бити познато у околним државама толике векове (могуће чак и у Византији), а камоли тек да се пренесе филиокве из Шпаније широм Европе како се данас учи на теолошким факултети да се тобож десило и то још ћутке, а тога није ни било. Тако да с обзиром да нема никаквог буњења, нити ичега сличнога није било, значи, никаквих реакција, а било би их да је био филиокве код њих у Симболу вере, очито стога да Шпанци нису уопште ни имали филиокве. Толико стога о тој лажи у вези Толеда. Филиокве је очито дошао од Франака у 8. веку, а не из шпанске цркве.

Тако да је једино добро објашњење да је филиокве измишљен од стране Франака крајем 8. века на основу варварског тумачења Отаца и таквом тумачењу целокупне теологије. Ту се дакле десила варваризација теологије.“ (Стр. 2.-4. чланка)

Филиокве ствара круцијалне измене у самој теологији и еклезиологији (како и доказујем у целом чланку), крајње је немогуће да су Оци веровали у филиокве. Уопште не виђамо последице филиоквеа у раном средњем веку, где се тобож веровало тако, како тврде католици и историчари.

Оно што црквени Оци на западу разумеју када наводе филиокве, како сам раније и навео, мисле на „кроз Сина“. Ово је веровао и св. Исидор и св. Леандер. То је тзв. Православни филиокве. О Православном филиокву пише нпр. православни свештеник у Енглеској Андреј Филипс у својем чланку „Orthodox Filioque and Non-Orthodox Filioque” („Правослани и не правослани филиокве“) међу осталог и следеће.

„Православни сматрају да све суштинске разлике (тј. разлике које се не тичу људских и културних обичаја) између православних и неправославних Хришћана су последица овог додатка Симболу вере. Посебно, сматрају да он мења наше схваћање Свете Тројице, улоге Светога Духа у духовности, светости, освећењу и обожењу човечанства и власти, управљању и организацији Цркве, тела Христовог. Стога, тврдњом да Свети Дух исходи од Сина, онај ко тврди да представља Сина (тј. „Викар Христов“) аутоматски тврди и да Свети Дух исходи од њега те да он стога мора бити непогрешиви ауторитет, без обзира на његове личне предрасуде и мане. За православне ово је богохулство.

Заиста, резултати ове тврдње нису апстрактни, већ практични и видљиви. За православне, филиокве стоји иза геноцидних, од папе благословених војних инвазија, крсташких ратова, схоластике, готичке атхитектуре, клерикализма, инквизиције, као и реакција реформације на све ово те свега што је уследило након тога. Са филиоквеом говоримо о нашем разумевању не апстракције, него духовне стварности Тројичиног Бога, који нас је створио по својој слици и подобију те све ствари на небу и на земљи. Ако је наша слика о Богу лажна, следи да ће и наша слика о себи и целокупном стварању бити лажна. А лажно схватање Бога води лажном схватању живота и његовог смисла, духовности, људског порекла и судбине, људског живота и цивилизације. Лажно схваћање о Богу Љубави води до губитка осећаја примата Љубави у људском животу. Толико је филиокве озбиљна ствар.“ (Стр. 1. чланка)

„Да би смо разумели целокупно питање филиоквеа, прво је важно разумети да су се сви Хришћани увек слагали да Свети Дух исходи у временском послању кроз (на латитноском „per“) Сина, да Свети Дух „почива на Сину“ и да Свети Дух такође суштински исходи кроз Оца и Сина. У томе смислу, Православни су увек без проблема тврдили да Свети Дух „долази кроз“ Сина. То је „Православни филиокве“. Ово се може наћи код свих источних црквених отаца, као и код западних црквених отаца попут св. Амвросија Миланског и св. Иларија од Поатјеа.

С друге стране, неправослани филиокве, који Православна Црква сматра јересју, а католицизам га је први пут догматизовао тек 1274. године на Лионском сабору, каже нешто друго. Он наводи да Свети Дух има свој узрок или порекло у Оцу и Сину „tanquam ab uno principio“ („као из једног узрока“), тако да Свети Дух добија своје постојање од Оца и Сина. То није исто што и пролазак кроз Сина у временском слању или почивање на Сину. То је идентификација Оца и Сина као равноправних узрока Светога Духа.

У овом контексту угледни Православни теолог Владимир Лоски је написао пре много година у својем „The Procession of the Holy Spirit“ („О исхођењу Светога Духа“, стр. 73., у књизи „In the Image and Likeness of God“ („По лику и подобију Божијем“)): „Оставићемо по страни питања која се тичу порекла две различите формуле. Чак ћемо признати могућност Православног тумачења филиоквеа, како се први пут појавило у Толеду на пример“. Затим, новији православни теолог, отац Јован Романидис, ништа мање православан од Лоског, пише о св. Максиму Исповеднику (добром пријатељу св. Теодора Кентерберијског) и „Православном филиоквеу“ (у свом есеју „Филиокве“ у књизи  „Franks, Romans, Feudalism and Doctrine“ („Франци, Римљани, феудализам и доктрина“), стр. 62.). У истом есеју на стр. 68. говорећи о седмом веку, он објашњава да: „Максим Исповедник објашњава да постоје две употребе термина (филиокве), једна, где исхођење значи суштинско послање, где Свети Дух исходи од Оца и Сина (у којем случају је Свети Дух учествовао у чину слања, тако да је ово заједнички чин целе Тројице), и друга, где исхођење значи узрочни однос из којег се изводи постојање Светога Духа. У овом последњем смислу, Максим уверава… да западни Римљани прихватају да Свети Дух узрочно исходи само од Оца те да Син није узрок.“[41]  (Стр. 2.)

Филиокве чини драстичне промене, стога, веровање у њега аутоматски доводи до практичних и видљих промена. Стога, да су Оци на западу веровали у филокве виђала би се очита огромна застрањења у ставовима у сваком виду, као што их можемо приметити кроз историју папства од 11. века.

Наведени Андреј Филипс у својем чланку „Pre-Filioque Civilization and Post-Filioque Civilization“ („Цивилизација пре филиоквеа и цивилизација после филиоквеа“), такође пише о филиоквеу и његовом утицају. Наводи нпр. следеће.

„Цивилизација прије филиоквеа (ортодоксна), источна и западна, северна и јужна јесте цивлизација близине Бога, присуства Свете Тројице, оваплоћеног Христа, Бога који је постао човек, непосредности Светога Духа, која преображава свакодневни живот и културу. То је теантропична цивилизација, цивилизација Богочовека, једноставним речима Хришћанска цивлизација.

Пост филиокве (хетеродоксна) цивилизација је сасвим другачија. Увођење филиоквеа у западноевропски језик и културу од једанаестог века па надаље, а у новије време широм света, значи потчињавање Светога Духа Оцу и Сину. То значи потчињавање духовног материјалном и Свети Дух више није Личност, већ речима филозофа Аквинског, „међусобни однос Оца и Сина“. То је антропична цивлизација, цивилизација грешног човека, једноставним речима хуманистичка цивилизација.“ …

„Супротно Цркви, без разумевања Светога Духа, хетеродоксни свет је изгубио нестворену светлост Васкрсења, Богојављења (крштења Господњег) и празника Преображења.

Тако је римокатолички свет схватио Свету Тројицу као Бога (далеког и окрутног „оца“), „Исуса“ (распетог човека) и папу (глас Божији). Без светлости Васкрсења, у којем учествујемо по Светоме Духу, који нам дозвољава да учествујемо у нествореним енергијама Свете Тројице, римокатолички „духовни живот“ је сведен на човекоцентричне, психичке вежбе и неговање кривице. Римокатоличка побожност, лишена светлости и радости Васкрсења, у великој мери је сведена на жалосно поштовање Христа као инструмента смрти.

Протестантски свет је схватао Свету Тројицу као Бога (далеког и окрутног „оца“), „Исуса“ (распетог човека) и уместо папе, Библију (глас Божији лично тумачен). Без светлости Васкрсења, у којој учествујемо Светим Духом, који нам дозвољава да учествујемо у нествореним енергијама Свете Тројице, протестантски „духовни живот“ је сведен на интелектуализам декадентне више средње класе и морализам уске ниже средње класе. Протестантска побожност, одбацујући морбидну побожност римокатоличког крста, у великој мери је сведена на понос и таштину илузорних емоција личног спасења.

Римокатолицизам обожава удаљеног Сина у вештачкој папом створеној светлости. Римокатолички „свеци“ неспособни да приступе нествореним енергијама Свете Тројице кроз Светога Духа могу само да имитирају спољашњи модел. Дакле, њихова побожност се ослања на психичке моћи појединца да имитирају физичке патње Христове.

Протестантизам обожава удаљеног Сина у вештачкој, човеком створеној светлости. Одбацујући папу, човеком створена светлост је светолост сваког појединачног протестанта. Протестантизам, по сопственом признању, нема светаца. Дакле његова побожност се ослања на људске моћи појединца и горде те узалудне илузорне емоције личног спасења.

Православна Црква обожава Сина Божијега у светлости која је природна за Сина. Православни свеци, преображени нестовреним енергијама Свете Тројице, које им је саопштио Свети Дух, не имитирају Христа споља, већ живе у Христу.“ (Извор чланка: http://orthodoxengland.org.uk/prefil.htm )

Тако да ово све наведено додатно доказује да Оци запада нису веровали у филиокве, јер он у потпуности уништава Цркву до темеља, а у оно раносредњовековно време запад је у потпуности још у православном духу. Нпр. њихови свеци су у потпуности православног духа. Житија им нису уопште другачија од источних светаца. Такође, сам дух Цркве на западу у оно време је Православан. Међутим, тако не бива након када су Франци изумили филиокве у 8. веку те се тада све постепено мења. Посебно у доба папе Николе, који је веровао у филиокве, а на првом месту међутим, од времена када је на западу у потпуности прихваћен, почевши са 1014. годином, када је папа Бенедикт VIII увео у римској цркви додатак филокве у Симбол вере.

Филиокве дакле доводи до подвргавања духовног материјалном, тј. до материјалистичког Хришћанства, а управо ово и видимо кроз целу историју римокатоличке цркве од раскола све до данас. Не само римокатоличка црква, заједно са њиховом материјалистичком теологијом (схоластика), еклезиологијом (човекоцентричност у папи), духовношћу (прелест), архитектури (готика – материјализам) и сликарству (натурализам), већ и сама западна цивилизација постепено након раскола постаје материјалистичка, док временом одбацује и саму слику, форму Хришћанства и постаје временом атеистичка и у потпуности секуларна (од просветитељства до данас).

Тако да ово све показује да је просто немогуће да су Оци запада прије франачког изума веровали у филиокве, јер би он постепено изменио све на западу.

Даље у наставку је потребно навести додатно о филиоквеу у Карловим књигама (3. поглавље књиге) што је саставио Теодулф Орлеански.

Теодулф је изузетно против тога да Дух исходи од Оца кроз Сина (како се веровало у Византији у оно време).

Ричард Хаг у наведеном својем делу „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“ пише: „Аутор Libri Carolini је уверен да ће исповедање да Дух исходи од Оца кроз Сина  уроковати појаву „опасног отрова“. “ (Стр. 48.)

Теодулф потом у потпуности глупо наводи да овакаво исповедање доводи тога да се сматра да је Дух уствари створење. Ово није потребно ни побијати. (Стр. 49. књиге Хага)

„Аутор теолошког закључивања у овом тренутку је међутим укорењен у наивном библицизму и уствари прије сиромашном метафизичком схватању творевине и исхођења. Аутор Libri Carolini погрешно сматра да је у per filiam пронашао аријанске тенденције.“ (Хаг, стр. 50. )

Потом Теодулф погрешно сматра да је филиокве садржан у оригиналном Симболу вере.

Теодулф наводи следеће: „ “Док (Свети Дух) је доказано да је Бог и Творац оваквим сведочанством и док целокупна Католичка Црква верује у исхођење од Оца и Сина, треба се запитати, да ли је нужно исповедати да Он исходи од Оца кроз Сина, а не од Оца и Сина, с обзиром да овакво исповедање није учињено од Светих Отаца нити у Никејском нити Халкидонском Симболу вере. … Није обичај за црквени Симбол вере да наводи да Он исходи од Оца кроз Сина, да би навео да исходи од Оца те тако да Свети Дух не треба помоћ другога да би исходио и од другога.“ (Хаг, стр. 50., цитат Теодулфа)

Потом Теодулф наводи: „Он је назван Духом Сина како Павле сведочи: „Онај који нема Духа Христовог не припада њему (Рим 8:9). И стога, он се назива Духом обоје, јер је доказано да је он исте суштине и природе, исходећи од Оца и Сина. Кад би био назван нерођени, два Оца би се исповедала, ако рођени, два Сина би се исповедала. Али с обзиром да он није Отац, нити Син, речено је да он није нерођен, нити рођен, него да исходи од обоје.“ (Хаг, стр. 51., цитати Теодулфа)

„Осим ако исходи од Њега, залуд би даровао (Светога Духа) својим ученицима дунувши на њих.“ (Хаг, стр. 51, Теодулф исто)

Очито, Теодулф изузетно греши.

Дух пребива на Сину и Он је стално са Сином, тако да Син може дувањем даровати Духа. Он је Дух Сина, али не исходи од Сина, него кроз Сина и шаље се Сином. Овако се одувек веровало у Цркви. Дување није вечно исхођење Духа. Дух је стално са Сином те га Син може даровати дувањем. То је сасвим очито, а и сам Син каже да Дух исходи од Оца (у Јован 15:26), стога не исходи и од Сина.

Нпр. Јован Дамаскин о томе поред осталог пише у „Тачно изложење Православне вере“ у поглављу „О Светој Тројици“ (како цитира Јустин Ћелијски): „Отац је извор и узрок (πηγή και αιτία) Сина и Светога Духа; и то Отац јединога Сина и Производитель (προβολεύς) Светога Духа. Син је Син, Реч, Премудрост, Сила, Обличје, Сјај, Изображење Оца, и од Оца. Али Дух Свети није Син Оца него Дух Оца, као Онај који од Оца исходи. Али је Он и Дух Сина, но не стога што је од Њега, већ што кроз Њега од Оца исходи. Јер је само један узрок: Отац“.[42]

Дух је Дух Сина, јер је једносуштан са Сином, пребива у Сину и шаље се Сином.

Јустин Ћелијски о томе пише у својој књизи „Догматика Православне Цркве, том I“ (у поглављу „Критика римокатоличког учења о Filioque“) „У потврду свог филиоквистичког учења римокатолици се позивају још и на то што Апостоли називају Светог Духа — Духом Сина, Духом Христовим. Али Апостоли Га називају тако не зато што Он исходи од Сина, него што је једносуштан са Сином и што су дарови Духа саопштени и дати људима кроз Сина. Такво је светоотачко, православно схватање. Свети Василије Велики вели да се Дух Свети назива Духом Христовим јер је сједињен с Њим по природи.[10] По начелу једносушности Дух припада Сину, као што Му и Отац припада, и обратно: Син припада подједнако Духу као и Оцу.[11] „Да је Дух од Бога, о томе јасно учи Апостол говорећи: примисмо Духа који је од Бога (1 Кор. 2, 12), а да се Дух јавио кроз Сина, то је Апостол учинио јасним, назвавши Га Духом Сина“.[12] „Ми поштујемо Духа Светога, изјављује свети Дамаскин, као Духа Бога и Оца, тј. од Њега происходећег, који је уједно и Дух Сина јер је кроз Њега објављен и саопштен твари, а не зато што од Њега има Ипостас или постојање“.[13] Објашњавајући због чега се Дух Свети назива Духом Христовим, блажени Теодорит вели да је то „јасно не стога што би Он био саздан од Бога кроз Сина (έκ τοΰ Θεού δια τοΰ Υίοΰ δεδημοιοΰργηται), као што су мислили јеретици (духоборци), већ стога што је Он једносуштан са Оцем и Сином, из Оца исходи, а благодат његова… даје се кроз Сина (έκ Πατρός εκπορεύεται, ή δε τούτου χάρις… δια τού Χριστού χορηγείται)“.[14]“[43]

Након Карлових књига и сабора у Франкфурту 794. године, по налогу сабора из Франкфурта Паулиније патријарх Аквилеје је сазвао црквени сабор у Фриулију 796. године да побије адопцијанизам Феликса и Елипанда, међутим, сабор се углавном бавио филиоквеом.

Ричард Хаг у наведеној књизи пише следеће. „Паулиније је развио теологију интерполације, која је омогућила теолошко оправдање интерполирања Симбола вере. Паулиније тврди да дефиниција оба Никејског и Никејо-цариградског Симбола вере је „неповредива“. Након тврдње да „наређено је црквеним сабором да никоме није допуштено да учи или саставља други Симбол вере, него онај који су донели.“ Паулиније тада започиње своју теологију интерполације, тврдећи да „можда у складу са намером Отаца“ нешто што не противречи било значењу Симбола вере или намери Отаца“ може бити легитимно додано Васељенском Симболу вере. Оно што је проблем тврди „није додавање или одузимање било чега из вере што су Оци учили… Оно што је уствари проблем је лукаво додавање или одузивање онога што је супротно светој намери.“ … „Према Паулинију оригинални Васељенски Симбол вере је „објављен“ од Светих Отаца као „Помоћ“, као „апарат мерења“. Стога, када се „трње преваре“ појави, дужност је Цркве „из корења ишчупати такво грмље које расте из штетног извора.“ Све „гранчице безакоња“ морају бити исечене. Најефикаснији начин сечења јереси је кроз Симбол вере. Стога, према Паулинију, не само да је легитимно него понекад и нужно додати тврдње у Симбол вере, као што су Оци другог васељенског сабора учинили.“ (Хаг, стр. 56 и 57.)

Ова интерполација по њему потом мора бити у складу са намером Отаца, и не сме да противречи оригиналном Симболу вере. Стога, по њему може се и нужно је додати филиокве у Симбол вере, што је и учињену на сабору у Франкфурту. Након тога наводи библијске „доказе“ филиоквеа.

„Његова основна премиса је да су Отац и Син једносушни и да је Свети Дух једносуштан са Оцем и Сином.“ (Хаг, стр. 59.) Паулиније тврди следеће. „Ако, стога, како Он тврди (Син у Јован 14:9 и 10), Отац је у Сину и Син је у Оцу неодвојиво и суштински, како стога можемо веровати с обзиром да је Свети Дух једносуштан са Оцем и Сином да он не исходи увек од Оца и Сина суштински и неодвојиво?“ (Хаг, стр. 58, цитат Паулинија)

Потом наводи да с обзиром да је Син дунуо Светога Духа ученицима, мора бити да Дух исходи од Сина. Након тога наводи да је савим нужно да свако запамти интерполирани Симбол вере. (Хаг, стр. 59.)

„Стога удруженим трудом Паулинија и Алкуина итерполирани васељенски Симбол вере је добио теолошко оправдање на каролиншком западу. Било након сабора у Франкфурту или након сабора у Фриулију, интерполирани Симбол вере је почео да се пева током литургије у краљевској капели у Ахену.“ (Хаг, стр. 59)

Стога, Теодулф и Паулиније су утемељили интерполирани Симбол вере и он је прво уведен у краљевској капели у Ахену и потом је ширен широм Франачке. Посебно од када је потврђен на франачком црквеном сабору у Ахену 809. године. Тако да је од доба Карла Великог па даље увелико постепено прихваћан у франачком свету.

Значи, Каролинзи су изумели католички филиокве и он у католичкој цркви води порекло од њих. То је тотална варваризација и уништење теологије и постепено читаве цивилизације на западу.

Филиокве је корен и срце декаденције запада, а с обзиром да је цео свет европеизиран и западнизиран, стога и целог света[44].

Oво је све било потребно навести, због кључне важности за тему.

У наставку прелазим на владавину Луја Побожног, сина Карла Великог.

Луј Побожни и иконоборство

Франачки цар Карло Велики је умро 814. године те га је на престолу царства наследио његов син Луј (лат. Hludovicus, вл. 814-840), назван „Побожни”.

Историчар Ернест Хендерсон у својем значајном делу „A History of Germany in the Middle Ages“ („Историја Немачке у средњем веку“) пише да је надимак („Побожни“) „заиста и заслужио ако побожност подразумева безбројне посете црквама и манастирима, константно испитивање и мучење властите савести те често понављање тврдње о властитој слабости. Такав став ума може бити за дивљење у одређеним случајевима, али је фаталан за владара великог народа.“[45]

Управо стално истицање властите грешности пред свима је дошло и главе Лују, јер га је околина почела потцењивати, а како Хендерсон у својој књизи даље наводи, владике су се погордиле самоувећавајући значај свога положаја. Такође је на своју огромну штету својевољно постао алат у рукама супруге Јудите, којој је у свему био послушан.

Са Лујем је започела катастрофална владавина[46] Каролинга, која је готово цела била обележена сукобима и ратовима са синовима. То је у суштини било проклетство каролиншког филиоквеа и полуиконоборства, које води порекло од Карла Великог. Управо је ово духовно и стварало неслогу у народу.[47] Осим тога, један од главних саветника цара Луја од 821. године је био филиоквиста Адалхард (751-827), игуман Корбија у Пикардији, рођак цара, који је у доба Карла Великог послан папи Лаву III 810. године (после ахенског сабора 809. године) да папу увери у „истинитост“ филиоквеа[48], али наизглед неуспешно[49].

Без обзира што је Луј већ био „крунисан“[50] (813. године) за цара, тадашњи папа Стефан IV (п. 816-817) 816. године је отпутовао у Ремс те га крунисао и миропомазао за цара. Папа је очито сматрао да је нужно да он крунише цара, јер он је тај који дарује царски статус.

У то време је већ била написана „Константинова даровница“, фалсификовани документ по којем је цар Константин папи Силвестеру даровао власт над Италијом и примат над свим патријаршијама, чинећи тобож папу владарем целе Цркве. Ово чак и када би било истинито, а није, свеједно би било неканонски, јер цар нема право да дарује икакав примат у Цркви.[51]

Луј, поставши цар је узео себи титулу „Imperator Augustus”, што је била титула раних римских царева.

На почетку владавине, настојао се прво обрачунати са неморалом престонице (Ахена). Укинута је проституција у главном граду, а његове сестре, које су биле у ванбрачним везама са палатинима су отеране у манастире.

Након овога, 817. године је направио катастрофалну грешку поделивши царство на делове тј. својим синовима, едиктом „Ordinatio Imperii“.[52] Повод за то је било рушење дрвене галерије ахенске палате, када су њоме пролазили он и пратња те том приликом су тада многи  повређени.

Уплашивши се и мислећи од тада све више о смрти, настојао је све више да уреди царство у случају своје смрти. Тако је стога и донео тај кобни едикт.

Наведеним едиктом, његов најстарији син Лотар je постао млађи цар и добио је поседе Италије и средње Франачке, Пипин је постао краљ Аквитаније, а Луј II[53] је постао краљ Баварске.

Овом поделом је потом био незадовољан Лујев нећак Бернард, краљ Италије, син Пипина (брата Луја[54]), покојног краља Италије, јер му је тим едиктом одузет териториј Италије те је због тога направио побуну против цара, која је међутим лако угушена. Луј га је осудио за  велеиздају на казну ослепљивања у Ахену почетком 818. године. Међутим, ослепљивање је довело да је Бернард умро након три дана од извршења казне.

Тада је Теодулф, епископ Орлеана 818. године свргнут и затворен у манастир у Анжеру, где је убрзо и умро. Свргнут је због сумње у умешаност у заверу против цара у сарадњи са Бернардом.

 И тако је завршио Теодулф, надјеретик који је први увео полуиконоборство и филиокве у Франачку[55]. Жалосно, ова погрешна учења је такође прихваћао и Луј Побожни.

Потом је цар побојавши се за свој положај, затворио сву своју полубраћу у манастире (замонашивши их).

Потом је Лотару наређено да преузме Италију и он је потом 822. године крунисан за цара у Риму од стране папе Паскала (п. 817-824).[56]

Значајно, 824. године Лотар је издао „Constitutio Romana“, којом гарантује миран избор папе, док је цар од тада надзорник те главни судија у избору и нико не може бити посвећен за папу, ако није првобитно положио цару заклетву верности, те конституцијом  уједно потврђује царски суверенитет над Римом.

Ова конституција је потом, од тада примењивана у изборима папа, све до 1059. године када су папе (конкретно од доба Николе II (п. 1059-1061)) збациле овај царски јарам са себе.

Након рођења најмлађег сина 824. године, тј. Карла (касније названог „Ћелави“), од стране нове жене Луја Побожног, Јудите Баварске[57], под великим утицајем своје жене[58] Луј је одлучио и да Карлу додели један део царства, исто као што је учинио и осталим својим синовима. Тако да је изменио „Ordinatio Imperii“ 829. године и отео од Лотара један део земље те је даровао Карлу. Тако је Луј отцепио део територија Лотара без његова питања, и предао га најмлађем сину. О томе ће бити речи касније у овом чланку.

822. године Луј се јавно понизио на дијету у Атињану због убиства Бернарда и затварања своје полубраће у манастире, истичући јавно своје грехове. Хендерсон о томе пише следеће. „Ово самопонижење је политички било готово самоубилачко. Повећало је утицај епископа и показало им начин како понизити свога монарха, чиме су се касније одлично окористили.“[59] Тако да су потом охрабрени епископи, на дијету тражили реституцију одузетих црквених имања од стране пријашњих Каролинга, што је било практички немогуће за извести.

Иначе је у то време била велика морална исквареност свештенства, такође и племства те целог народа.

820. године је настало друго иконоборство у Византији, започето од стране цара Лава V (ц. 813-820). Папа Пасхал (п. 817-824) је у то време био послао томе цару одлично правоверно писмо о побијању иконоборства.
821. године Лав V је потом убијен и на његово место је устоличен Михајло II (ц. 820-829), такође иконоборац. У то време је велики број цариградских иконопоклоничких тј. правоверних монаха побегао у Рим те је из тога разлога цар послао писмо Лују Побожном 824. године у којем тражи изручење наведених одбеглих монаха. У томе писму поред осталог, он увелико осуђује поштовање икона, кађење и паљење кандила пред њима те клевета иконопоклоничку праксу.

Због тога писма је затим Луј Побожни 824. године послао Фрекулфа епископа Лизјеа[60] и његовог помоћника Адегара папи Евгенију II (п. 824-827) да се расправљају са папом око икона те да папа одобри црквени сабор у Франачкој који би извидио ово питање.[61] Потом је он то одобрио, иако нема сачуваних података о његовим изјавама. Међутим, папа Евгеније II је засигурно био истих ставова као иконопоклонички тј. правоверни Византинци и ранији папа Паскал.

Тако је 825. године цар Луј сазвао црквени сабор у Паризу око питања икона. Сабор је био састављен од малог броја епископа, само из западне Франачке (Амалар епископ Меца, Фрекулф Лизјенски, Јеремија архиепископ Санса, Халитгар епископ Кабреја, Јона епископ Орлеана[62]) те без иједног епископа из других делова Франачке. Стога је сабор био састављен само од западнофраначких епископа.

Паришки сабор[63] је потом саставио тзв. „Libellus Sinodalis”, у којем је детаљно изнео по њима исправно учење о иконама. Сабор је потврдио ранију франачку осуду из 794. године из Франкфурта, Никејског црквени сабора из 787. године. Епископи су осудили обожавање икона (лат. adoratio), јер нису схваћали да је уствари Никејски црквени сабор одбранио поштовање (лат. veneratio), а не утврдио обожавање икона (лат. adoratio). Очито да су стога и даље имали погрешан превод на латински језик одлука Никејског сабора. Потом су се изјаснили да у потпуности прихваћају ауторитет тзв. Карлових књига[64] .

У тим „књигама“ је било представљено полуиконоборство, у којем се осуђује свако клањање, кађење и паљење кандила пред иконама, следећим речима: „будаласто је кадити их тамјаном и осветљавати их светлошћу (кандила)“[65], а такође се забрањује и проскинеза пред царем. Међутим, они су били полуиконоборци тј. осуђивали су све наведено, али су се уједно противили уништавању икона, што су чинили чисти иконоборци те њиховом избацивању из храмова. По њима иконе су допуштене у храмовима, само ради образовања неуких, јер слике су књиге за неписмене.

С обзиром да је Паришки сабор прихватио „Карлове књиге“, они су у складу с тим како сам навео одбацили свако поштовање икона, кађење, паљење кандила и клањање пред њима, што је уствари био обични veneratio, а не adoratio. Такође је потврђен и филиокве, који је брањен у Liber Carolini.

Сабор је сматрао да такође у то време тј. време цара Михајла II у Византији, иконопоклоници уствари обожавају иконе, а не да их поштују. Значи, сабор је у потпуности био заузео ранији полуиконобарачки став о иконама, сматрајући да је погрешно их уништавати, али такође је погрешно их и поштовати те обожавати.

Поштовање по њима је једино исправо да се упућује крсту, као што је био и став иконобораца у Византији. Иако су стога учесници сабора били прихватили ставове Теодулфа (коловође Франкфуртског сабора, и аутора „Карлових књига“), били су ипак пуно блажих ставова према Византији (назвавши народ у Византији „најдражом браћом“ и „светим народом“[66]), него какав је раније био Теодулф у „Карловим књигама“, који је строго називао Византију Вавилоном. Његов став сумира Томас Нобл, у својој књизи „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians” („Иконе, иконоборство и Каролинзи“) наводећи следеће. „С обзиром да импликацијом, Теодулф наводи да се Франци држе древног и васељенског учења (Цркве), док Византинци не, стога само Франци могу бити наследници Божијег обећања Авраму. … Римско царство је преузело целокупно наслеђе Вавилона“ (стр. 404). „Византинци тврде да су наследници Рима. С одређене стране, то је за жаљење. А с друге стране, то за њега објашњава много. Теодулфов периодички излет у византијски политички симболизам и став, омогућује му да „докаже“ да док у хришћанском добу сви владари треба да представљају слику Христа[67], византијски владари су арогантни и насилни, укратко, они су прави Вавилоњани. Стога, супротан аргумент из тога произлази. Византинци су попут племена Рубена, Гада и Манасије, који су се одвојили од Израела и изградили себи властите олтаре (Јос 22:9), док је Карло Велики попут Давида, а Франци су нови изабрани народ.“[68] По Теодулфу, Грци су такође и избацили филиокве из оригиналног Симбол вере, а Франци су га потом повратили. Тако да су Франци и по томе тобож правоверни и изабрани народ, док су Грци отпадници. Ово је нормално тотално погрешан став.

Један од главних аргумената сабора у Паризу 825. године против поштовања икона је био банални „аргумент“ да је Христос распет на крсту, а не на икони те стога треба поштовати крст, а не икону. „Када је пожелео да искупи људски род, Христос је висио на крсту, а не на икони“.[69]

Учесници сабор су такође написали и посланицу коју је Луј требао упутити у Рим папи, да увери шапу у „исправан став“ о иконама. Луј је потом донекле изменио то писмо и послао га папи Евгенију II преко Јеремије архиепископа Санса и Јоне Орланског. Међутим, папа потом, наравно, није прихватио тај став полуиконоборачких Франака.

У томе писму Луја, он се обраћа као „светском папи“ (лат. universalis papa) и владару Цркве, очито истичући веровање у папски примат власти. Могуће да је ово уствари садржај оригиналног писма, а могуће да се и ради о каснијем развијено-средњовековном фалсификату. Овај став је у складу са познатом кривотворином тзв. Константиновом даровнице, која потиче највероватније из почетка 9. века, по којој је тобож цар Константин папи Силвестру даровао примат над свим осталим патријарсима и власт над Италијом.

У том писму Луј наводи, како сумира Томас Нобл у својој наведеној књизи, да писмо „наводи да су сви браћа у Христу, јер су сви искупљени његовом крвљу. Стога је болно сазнати да „наша браћа целог царства источних Римљана“, за које имамо огромну љубав,  „наразумно“ подељени у две групе, јер неки од њих, заједно са „нашом најдражом браћом“ Михајлом и Теофилом, не желе да имају иконе, док други истог „светог народа“ желе не само да имају иконе, него чак и да их обожавају. Спор се наставља, јер ниједна страна не настоји да разуме ону другу и обе сматрају да су разум, Свето писмо и Оци на њиховој страни. Међутим, Бог је благоизволео да даде свету арбитра таквих спорова, његовог викара, папу. Он сам има титулу „universalis papa“ те поседује ауторитет интервенције. У овим „последњим временима“ Сатана је раскинуо везе љубави и јединства те једино папа може да води борбу против зла. Заиста, нико нема већу обавезу да води ову борбу него апостолски господар, али ако он не води битку стога се не може истински ни звати светски папа. „Све ово“, писмо наглашава, „изречено је да покаже нашу посвећеност те нашу жељу да помогнемо твојој (тј. папиној) наведеној борби против зла.“ „[70]

Поставља се питање да ли је овај став папског примата власти у писму уствари став само Луја или/и епископа који су присуствовали црквеном сабору и саставили посланицу за папу. Међутим, с обзиром на каснија дешавања писмо је или кривотворина (највероватније) или га је написао сам Луј, а није ни слично посланици епископа.

У одлуци сабора тзв. „Libellus”, наводи се у вези папе, да треба бити пажљив у расправи с њим, јер његов предходник Адријан није хтео да осуди иконопоклонство иако је саветован од стране Франака те је стога постао јеретик. Адријан је уједно осудио филиокве Франака те је очито и због тога по њима јеретик.

У то време се такође јавила и франачка реакција на потпуно иконоборство (не полуиконоборство Каролинга) Клаудија епископа Турина (у Италији). Наиме, Клаудије[71] је 816/818 године постао епископ Турина те је одмах потом започео да уништава иконе и то властитим рукама те је потом уместо икона постављао апстрактне скулптуре[72]. На то је тамошњи народ реаговао жестоко те је Клаудије умало и убијен од њих.[73] То све он описује у својој Апологији. Био је позван на црквени сабор у Паризу 825. године, међутим, није дошао, назвавши наведени црквени сабор „сабором магараца“ у својој „Апологији“. На крају су Јона Орлеански и Ирац Дунгал учитељ из Павије[74] задужени да напишу трактате о побијању Клаудија.

Став Јоне Орлеанског у његовом „О култу слика“ које је потом написао је типичан полуиконоборачки каролиншки став[75] у којем пред иконама се не треба молити, али их не треба уништавати, али сврха икона јесте да путем слика образују народ у вери. Мисли првенствено на неписмене. Само се пред крстом треба клањати и молити, а не пред иконама.

Дунгал с друге стране у својем делу „Responsio” износи оно што би смо могли назвати Православним ставом о иконама. Он наводи: „ми с друге стране одговарамо да ми не обожавамо осликане слике (imagines) светаца на зидовима, нити њихова тела положена у гроб, као да су они Бог, нити им жртвујемо, што би било гнусно, као што је написано … него само поштујемо у Богу оне чија сличност (effigies) или тела јесу, тражећи кроз њихово посредништво божију помоћ нама“[76] По овоме се може приметити да се Дунгал залаже за молитве пред иконама, фрескама и моштима, за разлику од бројних полуиконоборачких Франака тога доба. Он такође на више места и наводи да се свете слике, свети крст и свете реликвије Божијих изабраника требају поштовати (лат. venerari).[77]

Иако су бројни каролиншки епископи били полуиконоборци, обичан народ је изгледа ипак поштовао иконе, молећи се пред њима. Нпр. Пруденције епископ Троја 850.-853. године наводи у својој проповеди о некој светој жени Маури из Троја, која је умрла 850. године да је она сваки дан одлазила у храм светих Апостола и тамо се молила лежећи прострта пред крстом и две иконе (Богородица са Христом и Христос у слави)[78]. Ово само показује да се обичан народ у Франачкој тада ипак молио пред иконама, без обзира што полуиконоборачки епископи саветовали.

Ово све би било довољно за навести о полуиконоборству у Франачкој тога доба. Враћам се стога на стање у Франачкој и тадашња дешавања у вези цара Луја.

Дошло је потом до глади и куге. Исте године, 828. на дијету у Ахену, Луј је обећао да ће учинити што више може у слању missi dominici те решавању проблема народа по царству. На дијету се опет јавно понизио истичући да колико год се труди да не греши, ипак греши стално те је нагласио да ће се покајати. Хендерсон наводи: „Исто дубоко понижење, исто откривање властитог срца и откривање своје слабости пред очима целога света.“[79]

Затим, како сам раније навео, Луј је 829. године под утицајем супруге Јудите (која је била под великим утицајем грофа Бернарда од Барселоне, који је једно време био и други човек царства), изменио „Ordinatio Imperii” из 817. године те даровао сину Карлу (сину Јудите) Алеманију, Алзак и Бургундију отцепивши без икаквог питања Лотару велики део територија. Пипин и Луј II су потом стали на страну Лотара. Дошло је до побуне на челу са Лотаром, ухваћена је потом Јудита и одведена у Поатју те јој је наређено да се замонаши. Осуђена је да је починила прељубу са Бернардом од Барселоне, а он је избегао смрт бегом у шпанску марку.

Ухваћен је цар Луј и држан је у заточеништву, док је наређено одређеним монасима да утичу на њега да се замонаши и остави царство. Све по налогу Лотара. Потом на дијету у Шампањи, Лотар је признат за новог цара уместо Луја.

Међутим, на дијету у Најмегену, Јудита је ослобођена осуде за прељубу са Бернардом, а Луј је поново враћен на престо као цар. Лотар је отеран у Италију и сви његови поседи су му одузети осим талијанских, док су остале његове територије подељене осталим синовима цара тј. Пипину, Карлу Ћелавом и Лују II.

Пипин је у међувремену постао сумњив цару те је Луј сазвао војску против њега и позвао Луја II да му помогне. Међутим, Луј II се побунио против оца те окупирао краљевство Карла Ћелавог. Међутим, цар је успео да га отера назад у Баварску, а успео је и да освоји Аквитнију од Пипина. Пипин је потом свргнут са власти од стране Луја, а сва територија му је одузета и отеран је у Тревес. Затим је Аквитанија, тј. Пипинов териториј, предан у руке Карла Ћелавог, очито под утицајем Јудите. Међутим, Пипин је побегао из Тревеса у Аквитанију, скупио војску тамо и ујединио се са Лотаром и Лујом II. Тако да је дошло до великог грађанског рата против цара Луја.

У то време је папа Григорије IV прешао Алпе и дошао у Франачко царство настојећи да помири синове са оцем. Бројни франачки епископи лојални цару (међу њима и Јона) су се томе оштро успротивили, наводећи у писму папи да се меша у њихову канонску надлежност и нека их слободно анатемише, јер неће признавати његову власт, наводећи „ако се он усуди да екскомунише Луја, сам ће отићи кући ексомунициран од њих“.[80] Ово писмо је засигурно веродостојно, јер постоји одговор папе на њега.

Ово писмо стога иде оштро против наводне тврдње франачких епископа о папском примату власти, који се може претпоставити (тј. папски примат власти) на основу ранијег писма папи Евгенију II од стране Луја након црквеног сабора у Паризу 825. године. Ови епископи очито нису признавали надлежност папе над њима те како су онда веровали у папски примат власти, а бројни, ако не и сви су учествовали на црквеном сабору у Паризу 825. године. Наведено писмо Луја је однео управо епископ Јона, који је један од потписника писма папи Григорију IV. Стога, писмо је највероватније кривотворина, а ако није изражава само ставове Луја.

Наведно писмо групе епископа папи Гргорију, показује да у то време у цркви Франака није било веровања да папа без икаквог питања нема право мешаша у њихову јуриздикцију.[81] Међутим, могуће да је овај став гајио Луј те његови синови, ако је писмо Луја веродостојно.

Папа је међутим дошао и преговарао са једнима и другима те током преговора са Лујем, сва војска цара га је напустила и прешла на страну његових синова. Луј, Јудита и Карло Ћелави су потом заробљени од стране синова. Одлуком папе и окупљеног народа, сва власт је предана Лотару. Дошло је до нове поделе царства на три дела, с тиме да Карло Ћелави није добио ништа. Луј је одведен у Соасон.

Затим је Лотар сазвао дијет у Компјењу, без присуства Пипина и Луја II. Хендерсон пише: „Протокол дијета Компјења нам наводи како због Лујеве кратковидости и немара, царство је пало у такво стање срамоте и беде, да не само да га пријатељи жале, него му се непријатељи ругају.“ Из Компјења бројни епископи су отишли у Соасон код Луја. „Они су га навели да се појави на великом скупу у цркви манастира и да исповеди, не једанпут, већ четири пута, да је увредио Бога, осрамотио Цркву Христову те направио метеж у народу. Натеран је да учини то док је држао папир са листом својих грехова за које је тражио опроштај. Светогрђе и убиство су били написани на њему, као и свако неодобравајуће дело.“[82] Тако је Луј изузетно понижен од епископа и прилично недостојно за положај цара.

Ипак када се размисли, он је заиста био увелико одговоран за хаос у царству, међутим, ово понижење епископа према њему је било заиста у потпуности претерано.

Лотар је увелико радио на томе, захтевајући да се Луј замонаши и остави царство.

Међутим, бројни су били незадовољни због оваквог бруталног понижења. Луј II је послао посланике Лотару, захтевајући блажи третман према њиховом оцу. Потом се он удружио са Пипином те су заједно са племством незадовољним владавином Лотара, силом оружија ослободили Луја и потом је свечано у Паризу у Сен Денију опет устоличен и помирен са Црквом.

Лотар је војно поражен те је обећао да ће се вратити у Италију и да се неће више мешати у послове царства.

835. године, сазван је дијет у Диедeнхофену[83], на којем је проглашено да је царево свргавање и понижење било насупрот канонском и грађанском праву. Затим је у Мецу одржана свечаност у којој је седам архиепископа поново увело цара као покајника у крило Цркве. Архиепископ Ебо од Ремса је изјавио да је пријашње поступање према цару било неправедно и неправично те је присиљен да изјави своју недостојност (јер је раније учествовао у понижењу) те поднесе оставку на положај архиепископа.

Затим, да би се створило краљевство за Карла Ћелавог, одузети су одређени територији Луја II, тако да је начињено краљевство од Фризије на северу до Тула и од Сенса и Троја на југу. Карло Ћелави је тада постао пунолетан и отац га је свечано устоличио, опасавши га мачем и ставиши круну на његову главу, што није никада учинио са осталим његовим синовима. Све ово је учињено на захтев Јудите.

Тако да је Луј цело време своје владавине био веран папучар своје жене Јудите те је континуирано фаворисао сина Карла над осталим синовима.

Луј II се потом припремао да нападне царство, јер су му отети територији, али је отеран царском војском. 838. године умро је Пипин те је Јудита потом захтевала да се његова Аквитанија преда Карлу Ћелавом, иако је Пипин оставио двојицу синова иза себе па су они имали право наслеђа.

Затим је цар Луј одлучио да се помири са Лотаром те га је позвао да му се поклони легавши прострт пред њим, тј. проскинеза. Након што је Лотар то направио започели су преговори око нове поделе царства. Било је договерено да се царство подели на два велика дела, осим Баварске (што је припадало Лују II). У то време се Луј II спремао за рат, а Аквитанија се побунила, устоличивши новога краља Пипина II (сина покојног Пипина I).

Потом се међутим цар Луј разболио. Послао је царске инсигније Лотару, признајући га за наредног цара и захтевајући да штити Јудиту и Карла Ћевалог, а Лују II је опростио, али је ипак желео да запамти да је он отерао свога оца у гроб. Потом је умро 840. године.

Тако је завршила катастрофална владавина Луја Побожног, који је унишио своју владавину, прво поделивши царство синовима на делове 817. године, а потом сталном послушноћу према супрузи Јудити форсирајући сина Карла Ћеалавог у потпуности неправедно на штету осталих синова.[84]

Ово сам детаљно описао, да покажем ниво катастрофалне владавине у доба када је филиокве био увелико прихваћен у Франачком царству (од Каролинга у потпуности)[85], а такође увелико и полуиконоборство.

Значајно је навести да је у доба цара Луја започела мисија Ансгара (801-865)[86] (касније архиепископа Хамбурга) Швеђанима и Данцима. Међутим Швеђани су у потпуности примили Хришћанство тек у доба шведског краља Олафа Шетконунга (995-1025), а Данци у доба данског Харолда Плавозубог (958-986), који је примио Хришћанство 965. године.

Пољски историчар Роман Михаловски о томе пише у својој књизи „The Gniezno Summit: The Religious Premises of the Founding of the Archbishopric of Gniezno“ (енг. превод) („Самит Гњезна, религијске премисе оснивања архиепископије у Гњезну“) следеће. „По наредби цара (Луја), започела је мисија у регији под вођством Еба, архиепископа Ремса те после под вођством св. Ансгара. С циљем евангелизације северних земаља, монарх је основао архиепископију у Хамбургу, која је у следећих двесто година покушавала, углавном са слабим резултатима да христијанизује Скандинавију. Међутим, рано чак 826. године се чинило да ће изгледа Луј моћи да преобрати Данску на Хришћанство. Њихов краљ Харолд Клак је крштен, заједно са својом женом, сином и великом пратњом у земљи Франака, могуће у св. Албану у Мајнцу, иако не можемо категорички да одбацимо Ингелхајм. Његов кум на крштењу је био Луј Побожни, а кумица његова краљица царица Јудита. Слична улога у вези краљевског принца је одиграна од младог цара Лотара. Црквене прославе су праћене државним церемонијама. Одмах након сакрамента, Луј Побожни је обукао Данца у хламис, краљевски плашт и ставио му круну на главу. Тако се одвило краљевско крунисање, које је пратила, али тек дан након тога, заклетва данског краља на верност цару. Догађаји у Мајнцу нису имали наставак, јер је Харолд свгнут убрзо након тога. Међуитм, ови догађаји су представили Луја Побожног као главног христијанизатора Данске. Делујући као кум на крштењу, играо је битну улогу у преобраћењу данског краља и у исто време, добио је право да надзире развој у евангелизацији Данаца. Задатак кума је био да се брине о спасењу духовног сина“[87]

С обзиром да је Луј Побожни био директно умешан у покрштавање Данске, поставља се питање колико је у овој мисији био присутан филиокве (с обзиром да је Луј Побожни био филиоквиста, као и разни његови епископи). Међутим, Данска је преобраћена тек у 10. веку.

Велику улогу у овом преобраћењу у 9. веку је имао Ансгар, који се сматра и свецем у Православној Цркви, јер није прихваћено да је био филиоквиста. О томе је била расправа 1950-их година у Руској Православној Цркви те је схваћено да нема доказа да је Ансгар био филиовиста[88]. Иначе је св. Јован Шангајски такође њега сматрао за свеца.

У крунисању Харолда Клака видимо исти тип крунисања као у првом крунисању Луја Побожног, у којем је Луј сам себи ставио круну на главу на захтев његовог оца Карла Великог. С обзиром да је он сам крунисао Харолда, обичним огртањем и стављањем круне, очито да није имао никакво мишљење да архиепископ треба да крунише и миропомаже краља, како је било уобичајено.

Он је само поновио праксу властитог оца и учинио такорећи атеистичко крунисање Харолда (као атеиста Наполеон Бонапарте 1804. г. који се сам крунисао). Следио је оца у свему, тако у полуиконоборству и филиоквеу, осим једино не у присилном покрштавању (што је Карло направио са Саксонцима).

Тако је завршила катастрофална владавина Луја, филиоквисте и полуиконоборца. Не само његова владавина, него владавина свих осталих Каролинга који следе, који су од реда филиоквисти и полуиконоборци (по свему судећи, али можда не сви) је жива катастрофа.

Литература (књиге):

1. Зиглер Алојзије, „Church and State in Visigothic Spain”,
2. Ричард Хаг, „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“,
3. Григорије Турски, „History of Franks“,
4. Јустин Ћелијски, „Догматика Православне Цркве, том I”[89],
5. Едвард Сеченски, „The Filioque, History of Doctrinal Controversy”,
6. Владимир Лоски, „In the Image and Likeness of God“,
7. Амвросије Погодин, „Свети Марко Ефески и Флорентинска унија“,
8. Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“,
9. Роман Михаловски, „The Gniezno Summit: The Religious Premises of the Founding of the Archbishopric of Gniezno“,
10. Томас Нобл, „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians”,
11. Роџер Колинс, „Early Medieval Europe, 300–1000“,
12. Роџер Колинс, „Visigothic Spain, 409–711“,
13. Серафим Роуз, „The Place of Blessed Augustine in the Orthodox Church“,
14. 14. Одређени извори на латинском, разне студије и чланци.

– Сваким цитирањем овога чланка нужно је навести извор. Такође забрањено је крађа овога чланка. Нормално, допуштено је пренети га на разне сајтове, али мора бити наведен извор и све као у овом чланку, а не украсти га.

Ж., 12.05.2025. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx

[1] Алојзије Зиглер, „Church and State in Visigothic Spain“ („Црква и држава у визиготској Шпанији“), Catholic University of America, Вашингтон Д.Ц., 1930. године,  стр. 34.

[2] Ibid., стр. 33. до 35. – опис целог црквеног сабора.

[3] Не треба замишљати оно доба као затворене системе држава. Све се могло релативно брзо сазнати те би реакција убрзо настала.

[4] То су општепознате ствари у историографији.

[5] Сличност је у примерцима у предроманици, мозарбској и романичкој архитектури. У наставку постављам неке примере, с тиме да су неке у 11. веку и касније, али због сличности показују очити византијски утицај и вероватно архитектуру неких ранијих порушених цркава чији се стил наставио у наредном периоду. Нпр. San Pedro de La Nave https://en.wikipedia.org/wiki/San_Pedro_de_la_Nave,  Iglesia de San Martín de Tours de Frómista Iglesia de Nuestra Señora de la Anunciada https://es.wikipedia.org/wiki/Iglesia_de_Nuestra_Se%C3%B1ora_de_la_Anunciada , https://www.arteguias.com/mudejar.htm , Ermita de Santa María de la Piscina https://arteviajero.com/articulos/ermita-de-santa-maria-de-la-piscina/ , https://www.arteguias.com/romanico_estella.htm,  Colegiata de Santa Cruz de Castañeda https://es.wikipedia.org/wiki/Colegiata_de_Santa_Cruz_de_Casta%C3%B1eda , https://arteviajero.com/articulos/ermita-de-nuestra-senora-de-la-anunciada/ . Нормално романика је доста слична византијској архитектури, али у овим случајевима је очит византијски утицај.

[6] Стога су нормално присутни про-католички ставови.

[7] Наведено писмо Исидора је фалсификат. У њему Исидор пише за Византију као да је антивизантијски Теодулф те крсташ четвртог крсташког рата или усташа, тако да је очити фалсификат, могуће од Каролинга. Наведена студија се може читати овде: https://holycatholicreligion.blogspot.com/2018/04/the-insertion-of-filioque-into-nicene.html . Међутим, упозоравам да се прихвата фалсификовано писмо Исидора те про-католичке глупости. Очито, филиокве је каролиншки фалсификат.

[8] Кардинал Роберт Белармин (к. 1602-1621) није веровао да је филиокве интерполиран 589. године у Толеду.

[9] Овде он мисли на Никејо-цариградски Симбол вере, тј. Цариградски Симбол вере.

[10] Данашња Анаба у североисточном Алжиру. Одређене кости бл. Августина се данас чувају тамо у католичкој „базилици св. Августина“.

[11] Нормално, претвара се у тело и крв Христову.

[12] Нејасно на шта мисли. Верватно треба превести „према Речи“.

[13] Григорије Назијански наводи, Отац је истинити, Син је Истина, а Свети Дух је Дух Истине. Alethinos, kal Aletheia, kal pneuma tes Aletheias. Гргорије Ниски наводи да је извор Моћи Отац, Моћ Очева је Син, а Свети Дух је Дух Моћи. Владимир Лоски, „Мистична теологија Православне Цркве“, стр. 118.

[14] Владимир Лоски, „In the Image and Likeness of God“, St. Vladimir Seminary Press, Њу Јорк, 1974. године, стр. 93. и 94.

[15] Књига је доста добра и може доста послужити у разумевању питања филиоквеа, међутим, аутор верује да су (из пар речи) Оци веровали у филиокве, међутим, оставља могућност и да су разни западни Оци веровали „кроз Сина“.

[16] Ричард Хаг, „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“, Nordland Publishing Company, 1975., Белмонт, Масачусетс, стр. 177.

[17] Владимир Лоски, „The Mystical Theology of Eastern Church“, St. Vladimir Seminary Press, Њу Јорк, 1976. године, стр. 156. и 157.

[18] Ibid, стр. 157.

[19] Ibid, стр. 158.

[20] Ово не подразумева да се сви спасавају, како је тврдио јеретик Ориген.

[21] Ibid, 160.

[22] Ibid, стр. 162.

[23] Ibid, стр. 163.

[24] Ibid, стр. 163. и 164.

[25] Enjoy.

[26] Ibid, стр. 166.

[27] „The Trinity: The 11th Council of Toledo” („Тројство, 11. црквени сабор у Толеду“) https://firstpresjoliet.wordpress.com/2023/08/18/the-trinity-the-11th-council-of-toledo/ . Ово исповедање се такође цитира у једној ултра-католичкој студији, где намерно аутор избацује део из исповедања у којем се наводи да је Дух једнак Оцу и Сину.

[28] Одређени Православни данас су побили да је Августин био филиоквиста. … Серафим Роуз у својој књизи „The Place of Blessed Augustine in the Orthodox Church“ („Место блаженог Августина у Православној Цркви“), наводи да Августиново учење о Светој Тројици није јеретичко, али је ограничено, тј. примитивно. (Стр. 28. и 43. , издање Saint Herman of Alaska Brotherhood Platina, Калифорнија, 1983. године). Тако да Серафим Роуз није сматрао да је Августин био филиоквиста.

[29] Августин је критикован због својих погрешних ставова о благодати и слободној вољи. Критикован је у Галији у 5. веку од стране Јована Касијана, Винсента од Лерина те Проспера Аквитанског (Серафил Роуз, наведена књига о Августину, стр. 20. и 24.) у њиховим делима. Што се тиче предестинације, тај став је критикован од Винсента у одређеном делу, међутим, Серафим Роуз у наведеној књизи наводи да Августин конкретно није то веровао, тако да уствари није он критикован од Винсента. Нормално да су погрешна веровања критикована у раном средњем веку на западу и осуђивана, стога, како онда наводни филиокве из Толеда никада није осуђен ниоткога на западу ни на истоку. Очито, зато што никада није ни био. 

[30] Црквени сабор у Ферари-Фиренци 1438. до 1445. године.

[31] Амвросије Погодин, „Свети Марко Ефески и Флорентинска унија“, Епархијски управни одбор епархије Жичке, Краљево, 2007. године, поглавље: „Друга беседа светог Марка о чистилишном огњу” https://svetosavlje.org/sveti-marko-efeski-i-florentinska-unija/11/#note37

[32] Занимљиво, умро је исте године када је и написао то хулно дело. Валда га убио филиокве, у духовном смислу те је умро.

[33] Он је веровао такође и у папски примат власти те да је сам папа временом интерполирао филиокве у Симбол вере снагом својег ауторитета и власти у Цркви.

[34] Увод дела, књига 1. (тј. прво поглавље), Penguin Books, дигитално издање примерка из 1974. године.

[35] https://svetosavlje.org/sveti-marko-efeski-i-florentinska-unija/18/

[36] Ричард Хаг, „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“, стр. 48 и 49.

[37] Карлове књиге су усвојене.

[38] Ibid, стр. 33. Цитиране речи св. Максима из Хагове књиге.

[39] Чланак се може читати овде: https://www.academia.edu/128922913/%D0%A3%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%BE_%D1%84%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%BE%D0%B4_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0_%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_1204_%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5  и  https://naukaikultura.com/%d1%83%d0%ba%d1%80%d0%b0%d1%82%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%84%d0%b0%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d0%b0%d0%b4%d0%b5%d0%bd%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%be%d0%b4-%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%bb/%d0%b4%d1%80%d1%83%d1%88%d1%82%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%b5-%d0%bd%d0%b0%d1%83%d0%ba%d0%b5/  .

[40] The Catholic University of America, Вашингтон Д.Ц, 1930, стр. 34. https://www.amazon.com/Church-State-Visigothic-Ziegler-Aloysius/dp/1014049334/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=&sr=

[41] Чланак није доступан на интернету. Послао ми га је сам Андрерј Филипс.

[42] Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве – Том I, Бог у суштини, 25. Лична својства Божанских Лица Пресвете Тројице https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/27/#_ftnref47

[43] https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/30/#_ftnref36

[44] Не у смислу да су сви постали Хришћани, него је филиокве створио декаденцију, која је потом проширена и заразила цео свет.

[45] Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“ („Историја Немачке у средњем веку“), Лондон, George Bell and Sons and New York, стр. 83.

Побожност владара не мора бити лоша ствар, а тога је прави пример цар Отон III. Код Луја имамо прави пример нездраве побожности, истицања своје грешности у јавности и умањивања властитог достојанства. Насупрот томе, Отон III се и кајао и сматрао себе грешним, али никада то није истицао у јавности те је сачувавао у јавношћу велики ниво властитог достојанства, који је и одговарао његовом положају. Истицање своје грешности пред другима засигурно није добро, готово нигде, осим пред властитим исповедником, јер оно само потиче потцењивање и горђење околине наспрам те особе. Хендерсон сматра Луја слабим владарем тога типа. Сличан пример владара таквог типа је каснији  нпр. Луј VII (1120-1180), краљ Француске, слаб и неспособан владар. У суштини се ту ради о католичком изопаченом ставу о грешности и достојанству. Тако уједно и код цара Луја. Нешто од тога донекле виђамо и код Хајнриха II (ц. 1014-1024), који се иако цар, клањао владикама и свештеницима, што је било у потпуности незамисливо у ранијем периоду, јер се цару уствари требају клањати и свештеници и владике, а не обратно. Иначе је тај цар (Хајнрих II) и први након папе Николе, увео филиокве у Симбол вере у Риму (тј. уведен је на његов захтев 1014. године). Филиокве, сам по себи повлачи за собом читав ланац изопачености у веровању, како је споменуто у чланку.

[46] Уопште, цела каролиншка династија је била катастрофална. Карло Велики је био успешан у ратовима и политички, али је заслужан за уништење правоверности западне Цркве.

[47] У то време у Франачкој је и даље на снази био филиокве, још од доба Карла Великог. Иако није био свуда раширен. Постојала је и здрава побожност.

[48] Томас Нобл, „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians” („Иконе, иконоборство и Каролинзи“), 2009., University of Pennsylvania Press, стр. 267. … https://ccel.org/ccel/schaff/encyc01/encyc01.html?term=Adalhard%20and%20Wala Тако да није било ни говора о одбацивању филиоквеа од стране Франака.

[49] По изворима папа је тада подржавао у разговору филиокве Франака, како сам навео раније, али је потом наредио да се направе две сребрне плоче исписане са неизмењеним Никејо-цариграским Симболом вере на латинском и грчком језику и поставе у базилику апостола Петра у Риму. Тако да се по томе чини да се папа политички правио да је филиоквиста пред Францима, да би задржао франачку заштиту папства, али уствари није био филиоквиста.

[50] Самокрунисан. Карло је наредио своме сину, тадашњем краљу Аквитаније, Лују, да сам себи стави круну на главу те да се тако сам крунише, што је овај и учинио.

[51] Цар је могао да утиче на избор владика и патријараха, али не и да одређује који је владика или патријарх изнад других. То је у потпуности неканонски. Међутим, Константинова даровница (настала вероватно почетком 9. века у Франчкој, са циљем уздизања статуса Франачког цара кроз папу) је постало битно оружије у рукама папе и кориштена је као правно-теолошки алат папа све до 16. века, иако је Лоренцо Вала 1440. године на филолошкој основи доказао да је кривотворина. Међутим, чак Силвестер II, тј. папа у доба цара Отона III је знао да је документ кривотворина, као и Отон III. тако да у њихово доба документу није придавана никаква важност. Нормално да је цариградска патријаршија увек била таквих ставова као и Силвестер II. У тај документ се уздао и Лав IX тј. папа пред Велики ракол 1054. године. Сам текст документа прилично има чисто средњовековни правни карактер и може се схватити из самог садржаја текста да се ради о кривотворини.

[52] Карло Велики је ово био учинио скоро пред смрт 806. године (тзв. „Divisio Regnorum“) поделивши царство синовима Лују, Пипину и Карлу, међутим, убрзо су два сина умрла, тако да је териториј припао само Лују, који је потом крунисан 813. године за цара. Луј за разлику од свога оца, поделио је царство тек након четири године своје владавине, а не пред смрт, јер је у суштини сматрао да му је смрт близу.

[53] Или Лудвиг, касније назван Немац.

[54] Њему је још Карло Велики даровао Италију у подели царства 806. године, којим је владао све до смрти 810. године.

[55] Први је на свету увео филиокве, како сам раније навео. Тада још нису наизглед могли папу да увере у то (тадашњи Лав III), иако су слали и посланике да се расправљају с њим и увере га да је тобож нужно убацити филиокве у Симбол вере.

[56] Лотар је био послан од Луја да истражи намеру папе Паскала да погуби двојицу својих водећих службеника. Лотар је послан и да уреди териториј папе, који је био „уништен папском поквареношћу“, како је записано у „Аналима краљевства Франака“.

[57] Прва жена је умрла тј. Ерменгарда. Оженио се потом Јудитом, кћерком баварског грофа Велфа.

[58] Којој је у свему био послушан, а њој није било битно да ли ће то бацити целу земљу у грађански рат, него је само увек све радила на пробитачности властитог сина Карла.

[59] Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“, стр. 88.

[60] Он је писац тзв. „Дванаест књига историје“ (Historiarum libri XII) и залагао се за папски примат власти.

[61] Томас Нобл, „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians” („Иконе, иконоборство и Каролинзи“), 2009., University of Pennsylvania Press, стр. 264.

[62] Ibid, стр. 266.

[63] Conventum. Стр. 265.

[64] https://www.biblicalcyclopedia.com/P/paris-councils-of.html

[65] https://en.wikisource.org/wiki/Catholic_Encyclopedia_(1913)/Caroline_Books_(Libri_Carolini)

[66] Томас Нобл, „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians” („Иконе, иконоборство и Каролинзи“), 2009., University of Pennsylvania Press, стр. 279.. Како се и види у писму које је Луј послао папи, што је у суштини писмо које су написали учесници сабора у Паризу.

[67] У оригиналу је „type“, међутим, превео сам „слика“, јер боље одговара смислу.

[68] Ibid., стр. 208 и 209. У овом свом ставу Теодулф постаје прави претече каснијег духа хилдебрандског и крсташког папства развијеног средњег века те каснијих периода историје и дише по мојем мишљењу правим усташких духом. … Ако је Карло Велики био слика Христа, како по Теодулфовом ставу произлази, зашто је био толико бруталан, а такође је имао две љубавнице у исто време те још док је био у браку. Он је прије слика Антихриста, а не Христа. …

[69] Ibid, стр. 277.

[70] Ibid, стр. 279.

[71] Пореклом је био Гот из Шпаније.

[72] Ово је занимљиво, стога што католици од развијеног средњег века више поштују скулптуре од њихових икона и фресака. Тако бројне готичке катедрале из тога доба на западу су пуне скулптура, док слике видимо често само по прозорима.

[73] Народ Италије је иначе поштовао иконе, као и тадашње папе.

[74] Дунгал је био један од изузетно учених Ираца који је био учитељ у Франачкој. Познато је да је био вешт и у астрономији те је исправно објаснио Карлу Великом разлог настанка помрачења Сунца.

[75] Поред наведених полуиконоборачких епископа који су имали Теодулфов став, наведених у овом те у првом чланку о краткој историји „СРЦ“, такав став су имали и нпр. Ајнхард, хроничар Карла Великог и нажалост познати франачки учењак Рабан Маур (Ibid, стр. 351).

[76] Ibid, стр. 308.

[77] Ibid, стр. 312. … Ирци су по свему судећи поштовали иконе молећи се пред њима. Цркве су им биле пуне икона. Пример овога је „Живот св. Бригите“ од Когитоза у којем на крају житија описује цркву манастира у Килдару у његово доба (коју је основала св. Бригита и где је после почивало њено тело) како је пуна икона те наводи да је подељена зидовима на три дела (разлог је да би монахиње и монаси били одвојени од осталих и међусобно мушки од женских те да их тако ни не виде) док је један зид украшен иконама (ово је стога изгледа био иконостас).

[78] Ibid, стр. 335.

[79] Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“, стр. 90

[80] Томас Нобл, „Images,, Iconoclasm, and the Carolingians”, стр. 360.

[81] По овоме се може закључити да су и били против папског примата власти, који се вероватно јављао у оно време на основи тзв. Константинове даровнице.

[82] Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“, стр. 95 и 96.

[83] Тионвил на северу данашње Француске.

[84] Ово је сигурно и поука како не треба бити папучар, понижавати се пред другима, преценити децу и форсирати једно дете наспрам остале и то на штету остале своје деце.

[85] Територијално би тешко било утврдити колико је филиокве био прихваћен. Каролинзи те бројни њихови главни епископи су засигурно веровали у филиокве. Ахен је био седиште ширења филиоквеа.

[86] Ансгар се сматра свецем у Православној Цркви. Ансгар – https://orthodoxwiki.org/Ansgar , „St. Ansgar, Apostle of the North and Enlightener of Denmark and Sweden“ („Св. Ансгар, апостол севера и просветитељ Данске и Шведске“) https://www.ocmc.org/st-ansgar-apostle-north-and-enlightener-denmark-and-sweden . Ово би вероватно требало да значи да Ансгар није веровао у филиокве.

[87] Роман Михаловски, „The Gniezno Summit: The Religious Premises of the Founding of the Archbishopric of Gniezno“, Brill, Лајден, Бостон, 2016., стр. 108.

[88] Информација на основу моје преписке са свештеником РПЦ у Енглеској Андрејем Филипсом.

[89] Да не буде забуне, Јустин Ћелијски је веровао да је филиокве интерполиран 589. године у Толеду, зато што је веровао историографији те није испитао веродостојност тврдње да ли је филиокве био 589. године.

[1] Цела католичка икона: https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Boulbon_Altarpiece#/media/File:F0084_Louvre_Retable_de_Boulbon_RF1536.jpg

[2] Иако мрак у позадини можда нужно не мора бити толико ни лоше, него је овде мрак и у њему. Он је сав поплављен мраком, који га обузима. То очито дословно уопште није Христос. … Прикази Васкрсења у Православљу углавном су бљештаве позадине, што је исправно, али понекад и тамно плаве позадине. Нпр.  у храму Хора у Истамбулу постоји феноменална фреска Ваксрсења са тамно плавом позадином. Светлост Васкрсења код католика не постоји, јер су такорећи одбацили Светога Духа.