РАД СОКОЛСКОГ ДРУШТВА ПЕТРОВАРАДИН

ФОТО: Соколи – Петроварадин

• Друштво је деловало до Априлског рата 1941. када је било забрањено. Због покушаја минирања немачког шлепа са муницијом  14  чланова  соколског друштва  било је осуђено од  усташког преког суда на смрт. 
• Соколско друштво Пероварадин деловало је цело време упркос напада хрватских сепаратиста.  Уз њих је постојао и Руски соко.  Соколско друштво тежило  је да подигне споменике стрељаним у Првом светском рату, подигне соколски дом и добије од краља своју заставу.

Соколи у Петроварадину били су део Бачке соколске жупе у Новом Саду и сарађивали су Соколским друштвом Нови Сад. (1)  Соколско друштво Петроварадин одржало је скупштину 21. фебруара 1923. За старешину друштва изабран је Гргинчевић. (2) Противници соколског друштва у Петроварадину ушуљали су се ноћу у соколску дворану и сасекли друштвене справе. То се пре тога десило у Загребу и Сиску. У у чланку „Барбарство у Петроварадину” у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” контарисали су : „ .. Лијеп пример одгоја племенских сокола. Немогући сузбити радом, они настоје  да то учине палежем и сијечењем. Права западна култура вриједна, да се јавно – похвали …”. (3)

У Петроварадину уз соколско друштво основан је Хрватски соко. Њихов вођа и оснивач Шоблакер изјавио  је да је Немац. Један члан је пре Првог светског рата радио на оснивању Културбунда. Насупрот Хрватском соколу Соколи у Петроварадину изабрали су на главној скупштини друштва старешину Вука Лепетића, а под старешину Франа Малина. (4) Соколско друштво у Новом Саду основало је коњички одсек 1925. Одсек је учествовао на соколским приредбама и манифестацијама у Новом Саду. Одсек је реорганизован 1934. Обука јахања се одвијала на војничким коњима, које артиљеријски пук у Петроварадину уступао друштву сваке године од 1.децембра до 1.маја два пута недељно. (5)

Свечана академија

У Петроварадину  деловало је Руско соколско гнездо 1926. (6) Соколи у Петроварадину прославили су свечано Дан Уједињења 1932. Ујутро скупили су се у „Школској соколани” соколи и са ђацима основне школе пошли су у цркву на благодарење. После благодарења у цркви вратили су се у „Школску соколану”. Ту је одржана свечана седница Соколског друштва. Пошто је отпевана државна химна, старешина друштва Владимир Вишошевић отворио је седницу друштва. У свом говору поздравио је старешину сокола, престолонаследника Петра и краља Александра. Говорио је о жртвама које су положене на олтар уједињења.  Станислав  Препрек, просветар друштва, говорио је о значају Првог децембра са гледишта националног и соколског. После је говорио о Соколству и његовој улози код свих словенских народа. Соколство  је пре Првог светског рата неустрашиво проповедало братство Југословена и свих Словена. После рата кад је створена јединствена југословенска држава, Соколство није изгубило право на опстанак, како су неки говорили, него је имало задатак, да веру у  јединствену југословенску државу учврсти у срцима целог народа. На крају је било извршено свечано полагање завета чланова и чланица. После подне била је одржана свечана академија у „Соколској вежбаони”. Дворана је била препуна најугледнијих личности и елитног друштва Петроварадина и Новог Сада. У име Савеза Сокола присуствовали су др. Белајчић, председник просветног одбора савеза и Ф. Малин, члан просветног одбора. У име жупе Нови Сад били су др. Игњат Павлас и инжењер Тошић. У име војске били су пуковник Банековић, потпуковници Павловић и Симић, команданти Подофицирске школе и артиљеријског пука, .. . . На почетку програма наступио је дечак из забавишта поздравивши госте. Певана је државна химна. Учествовао је хор соколског подмладка, под управом учитеља и  просветара друштва Станислава  Препрека. Соколске вежбе изведене су од свих категорија. На захтев публике морале су бити поновљене.  У први пут  приказаном приказу „Снага Соколства” од Богуновића-Удицког, учествовале су све соколске категорије. У приказу „Сиротна мајка” биле су приказане народне ношње из свих крајева Југославије. После завршеног програма следила је игранка. По завршетку свечане академије под утиском прославе пријавили су се нови чланови у соколско друштво. На захтев публике програм свечане академије требао је да буде поновљен  17 децембра 1932. (7)   Соколско друштво  у Петроварадину заједно са школама Штросмајеровом и Илије Округлића прославило је 1933. рођендан  престолонаследника Петра. У очи прославе чланови и чланице друштва присуствовали су заједничкој манифестацији у Новом Саду.

Соколско друштво тежило  је да подигне споменике стрељаним у Првом светском рату, подигне соколски дом и добије од краља своју заставу. Соколски дом у Петроварадину подигнут је 1934. Соколи у Петроварадину приредили су прославу  8 и 9 септембра 1934. и прославили  су освећење соколског дома и заставе. Друштво је издало споменицу о раду друштва за 21 годину. На помену се окупило хиљаде сокола и грађана из Новог Сада. Помен погинулима заједнички су држали ђаковачки бискуп др. Антун Акшамовић и карловачки епископ. Свечаност је почела у шанцу петроварадинске тврђаве на месту на којем су стрељани Бешћани и други 12 септембра 1914. Соколско друштво је подигло спомен-плочу. Масе народа испуниле су шанац када је епископ Тихон започео обред. Свечаностима је присуствовао министар физичког васпитања Грга Анђелиновић, Ђура Паунковић, … . Присуствовала је управа жупе Нови Сад на челу са старешином и изасланство свих друштава жупе. У поворци су кренули на војничко гробље где су били покопани Чех Гитер и стрељани 1915. Његов гроб осветио је бискуп Акшамовић, а остале гробове владика Тихон. У име сокола говорио је брат Малин, а у име чехословачког посланства саветник Шола. После се поворка упутила пред споменик стрељаним Батајничанима. После опела говорио је епископ Тихон одајући признање соколима, њиховом раду, настојањима и тежњама. У име сокола говорио је др. Бората, а у име Београда Богдановић. Чета војника одавала је паљбом почаст. Црквени великодостојници захвалили су се управи друштва на свему што је учинила да би се одала почаст жртвама и што је свој дом подигла њима у част. Другог дана прославе са слетишта је кренула соколска поворка, заједно са осталим месним друштвима, пред цркву где је под ведрим небом бискуп Акшамовић служио свечану службу. После је поворка кренула у нови соколски дом. На челу иза застава ступали су генерал Јанковић и бискуп Акшамовић опкољени соколима, уз клицање народа. Први је у соколски дом ушао бискуп др. Акшамовић дочекан соколским поздравом. После посвете дома одржао је бискуп говор у коме се између осталог истицало : “… У нашој уједињеној отаџбини драгој Југославији организована су многа друштва, која негују витешки значај и дижу понос нашега народа у том колу одлично место заузима Сокол Краљевине Југославије. На челу су ове витешке организације светли умови наше садашњице. Врховни старешина је Његово Височанство наш Престолонаследник, драги Краљевић Петар. Витешки дух, који је нашем народу прирођен дар од Бога привлачи нашу младост у соколске редове, те Сокол  Краљевине Југославије стоји данас као јака организација. Богати градови и сиромашна села једнако се такмиче да подигну домове за организаторни успешни рад појединих соколских јединица. Наш драги Петроварадин ствара данас  и посвећује соколски дом да у том дому развије предивну заставу, драгоцени дар Њ.В. Краља Александра I. –  Соколи ! Соколице ! Када данас свечано улазите у свој дом, нека вам буде завет свет и трајан : чувати, неговати и до хероизма усавршавати дух државнога и народнога јединства под високим егидом  Њ.В. Краља Александра, а под вођством Његовог Височанства Престолонаследника Петра. Као што сунце за ведрога јутра најпре осветљује брегове и врхунце гора наших, а тек се касније спушта и силази у долине, гајеве и пољане наше, тако ето гениј рода нашега у пространој Југославији треба да осветљује и духовно освоји врхове друштва нашега т.ј. интелигенцију нашу. Просветари наши, птретставници наших свих кругова, који су позвани да негују народну просвету нека пронашају тај добри дух у широке кругове драгога нам народа. … “. У име Савезне управе говорио је Ђура Паунковић. Истакао је :  “… Соколски дом у тврдоме граду Петроварадину ! Треба да постане програмна тачка целог нашег будућег рада : од свакога нашег свесног, па ма како маленог места створити идејно тврди … Петроварадин са соколским домом у њему !” После посвећења дома, на банкету, бискупа Акшамовића поздравио је старешина жупе др. Павлас. На здравицу је бискуп одговорио и подвукао вредност соколског рада и заслуге сокола. На крају је рекао : “Поздрављам Вас лепим нашим соколским поздравом : Здраво!”. На банкету су били подстарешина пољског соколства Шћепански и делегација руског соколства и брат Чех, брат стрељаног сокола Гитера. На слетишту је била освећена друштвена застава, коју је поклонио краљ Александар.  Слетиште се проламало од одушевљених узвика : Живео бискуп! Живео Штросмајеров наследник ! На крају вежбе соколи свих категорија направили су шпалир кроз који је бискуп прошао одушевљено поздрављан, и сам је, делећи благослов, клицао Здраво ! Под заставом соколи су пошли на летње вежбалиште.  На прослави је учествовало 627 вежбача свих категорија жупе Нови Сад. (8) Године 1934. старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић, I заменик старешине Алојз Јержабек, тајник Јулије Кучера, председник просветног одбора Станислав Препрек, начелник Владо Хелман,   заменик  начелника Страхиња Ивезић, заменик начелника Јосиф Тончић, начелница Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало и благајник Емил Ехеле. Чланови Управе били су др. Стјепан Владарски, Андрија Курбатфински, Милета Милаковић, Мирослав Мелвингер, Лазар Ташић, Павао Јока, Адам Јемрић, Сима Цветичанин, Стјепан Гржибовски и  Лазар Велицки. Заменици су били Станко Ковачевић и Богдан Петровић. Ревизори били су Фрањо Малин, Адам Марко, Томо Маташић, Иван Нежић и Марин Мандић. У Суду части били су Иван Мартиновић, Јосип Дивилд, Славко Ожболт, Васа Шпановић и Игњат Фурлан. (9) Пространа дворана новог Соколског дома друштва Петроварадин била је мала да прими многобројне соколе и остале грађане који су испунили целу дворану Првог децембра. Дошли су да одају почаст краљу Александру и да положе завет верности и оданости краљу Петру II. Врло пространа позорница била је украшена сликом краља Петра II, рељефом краља Александра са натписом „Чувајте Југославију“. На столићу  пред рељефом гореле су свеће у два петокрака свећњака, а као млада стража стајао је са обадве стране збор соколске деце. Програму прописаном од стране Савеза Сокола додана је декламација „На дан полагања сок. завета“ од Ј. Велчића, песма „Чувајте Југославију“ од Шварманова-Враницког и сценска слика „Пред ликом Витешког Краља“ од Љ. Крајачића. У чланку у „Соколском Гласнику“ истакнуто је : „Све тачке изведене су с највећим успехом. Импозантан је био тренутак кад су из неколико стотина устију заориле прве речи завета сложно, свечано и одмерено, растући непрестано у снази, распламтеле унутрашњом ватром и неодољивим заносом, који је све више обухватао целу дворану. Многи грађани, сасвим спонтано положише завет иако не припадају великој соколској заједници.“ (10)

Соколско друштво Петроварадин приредило је 16 децембра 1934. уочи рођендана краља Александра свечану комеморативну музичку академију. Наступили су новосадско Женско музичко удружење и новосадски Академски мушки хор. Били су удружени у мешовити хор који је певао неколико делова из „Опела” свог диргента Светолика Пашћана-Којанова, соколског старешине, а посвећеног успомени краља (Вјечнаја памјат имала је за тему народну мелодију, само у молу). Затим је   Женско музичко удружење ( са солисткињама)  уз пратњу гудачког оркестра извело ораториј  „Stabat Mater” од  G. Pergolese-a. У чланку у листу „Соколски гласник“ приметили су да је  то била друга приредба у великој дворани новог Соколског дома, која је у још вечој мери доказала врло добру акустику дворане, пошто је овом приредбом била заступана и вокална и инструментална музика. Соколи у Петроварадину су се на тај начин најлепше одужили краљевој успомени  и на достојан начин одали своју дубоку пошту краљу Александру. (11)

Откривање спомен плоче на Београдској капији

Соколско друштво Петроварадин  одржало је 20 јануара 1935. годишњу скупштину у новом соколском дому. Скупштину је отворио старешина друштва комеморацијом краљу Александру, као и изјавом верности младом краљу Петру. Затим је комеморирао  умрле чланове друштва и тајника Савеза словенског Соколства В. Штјепанека. Свима је клицала скупштина “Слава”. Предходни рад друштва кретао се око градње новог дома, прославе сремских мученика и посвете дома и заставе. У новој Управи били су :  Старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић,  заменици старешине Алојз Јержабек и Марко Адам, тајник Јулије Кучера, просветар Јосип Тончић, начелник  Страхиња Ивезић, заменици  Јосип Тончић и Андрија Курбатфински, начелница  Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало, друштвени лекар др. Стјепан Владарски,  благајник Емил Ехеле, статистичар Мирослав Мелвибгер, домаћин Лазар Велицки, заставник Алојз Велман и 14 чланова управе, ревизиони одбор и суд части.  Говорио је изасланик жупе Нови Сад др. Тома Јовановић. Брат Малин је говорећи о задњој соколској застави коју је даровао краљ, “драгоценим даром, који нам постаде тужном успоменом”. (12)

Соколи су приредили Штросмајерову прославу. Свечана седница била је 3. фебруара 1935. у великој дворани соколане. У свом говору „Штросмајер и Соколство” означио је Фр. Малин значај Штросмајера. Соколски дечји хор певао је „Штросмајерову корачницу” као и песму „Љубимо те наша дико”. (13) У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и  Влади Вишошевићу,  старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена  додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском. Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (14)

Соколско друштво Петроварадин је 1936. приредило Штросмајерову прославу свечаном академијом. После говора, певања и рецитација биле су ритмичке вежбе, у којима су наступиле све категорије соколског друштва. Велика дворана соколског дома била је дупке пуна. (15)

Соколи из Петроварадина учествовали су у приредбама осталих соколских друштава. Соколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (16) Савезна просветна филмска секција снимила је документарни филм „Двадесетогодишњица Соколског друштва Петроварадин“ (17)  Соколско друштво Петроварадин, на челу са старешином Саше Вишошевића пронашло је гробове стрељаних батајничких мученика 1914. и уз помоћ новосадског градоначелника Бранислава Бороте, подигли су 1934. споменик родољубима. Када је, у Другом светском рату, НДХ завладала Сремом, усташе су споменик срушиле и одвукле тридесетак метара од првобитног места. (18)

У Беочину је поводом школске прославе „Мајчиног дана” 23. јуна 1935. одржана соколска јавна вежба. Учествовала су друштва Беочин,  Петроварадин, Стари Футог и Врдник. На вежби је било бројно чланство друштва  Петроварадин. Извођене су просте слетске вежбе и вежбе на справама. Нараштајке друштва Беочин (ученице грађанске школе) су у народним ношњама изводиле кола. Учествовао је и нараштајски тамбурашки збор Соколског друштва Беочин. (19)

Соколско друштво Петроварадин  одржало је годишњу скупштину 16 фебруара 1936. Делегат жупе Миливој Кнежевић истакао је своју радост, што присуствује скупштини једног од најбољих и најагилнијих друштава у целој жупи.  Изразио је своје уверење да ће друштво и даље наставити својим пионирским радом у свом месту. (20) Спомен-плоча српским ослободиоцима 1918. (приказ уласка српске војске у град 1918.) постављена је 1938. на Београдској капији (раније Еугена Савојског). Била је рад новосадског вајара Карла Баранија. Мађарски окупатор је скинуо и уништио рељефни украс, а Петроварадинци су 2005. иницирали  обнову спомен-плоче. (21) Друштво је у оквиру Петрове петолетке основало Мали народни универзитет. Предавања су требала да буду одржана из националне и опште историје, географије Југославије, словенских и осталих европских држава, из етнографије, економије, културне историје и хигијене. Замолили су најугледније соколске и културне раднике Новог Сада да предају на универзитету. (22)

Соколска жупа Нови Сад и соколска друштва Нови Сад и Петроварадин приредила су 12.октобра 1940. у Соколском дому у Новом Саду опроштајни банкет генералу Милораду Петровићу, који је постављен за команданта Београда. Банкету су присуствовали бан Кијурина, председник општине др. Петровић и сва управа жупе и друштава Нови Сад и Петроварадин. Старешина жупе др. Игњат Павлас поздравио је  генерала Петровића. Захвалио му се на његовом личном учешћу на свим соколским приредбама и пожелео му успеха на високом положају. Генерал Петровић захвалио се соколима на пажњи која му је увек указивана, истакавши да је све оно што је чинио за соколе, чинио због тога, што је био уверен да соколство у целој држави, а нарочито у овим крајевима, врши једну корисну и благотворну мисију. (23)

Друштво је деловало до Априлског рата 1941. када је било забрањено. Због покушаја минирања немачког шлепа са муницијом  14  чланова  соколског друштва  било је осуђено од  усташког преког суда на смрт. (24)

Соколско друштво Пероварадин деловало је цело време упркос напада хрватских сепаратиста.  Уз њих је постојао и Руски соко.  Соколско друштво тежило  је да подигне споменике стрељаним у Првом светском рату, подигне соколски дом и добије од краља своју заставу.

АУТОР: Саша Недељковић,  члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене  :

1. Павле Врачарић, проф. Педагогије и психологије, „Соколске жупе, друштва и сеоске чете”,  „Око соколово“, Београд, децембар 2013, бр.47-48, стр.22, 23;
2. „Соколска кроника”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Октобар 1923, бр. 1, стр. 24;
3. „Барбарство у Петроварадину”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Новембар 1924, бр. 11, стр. 305;

1. „Соколске” прилике у  Петроварадину”,  „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март-април 1926, бр. 3 и 4, стр. 72;

5. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослав Ковачев, „110 година Новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 62, 63;
6. „Руско соколство у нашој држави”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 децембра 1926, бр. 23, стр. 247;

1. „Соколско друштво Петроварадин Прослава Дана уједињења”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 9 децембра 1932, бр. 49, стр. 6;
2. Фрањо Малин, „Значајни соколски дани у Петроварадину”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 14 септембра 1934, бр. 38, стр. 1,2,3; „Извештај за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935”, стр. XI, XXVII;
3. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник I”, Београд 1934, стр. LXXXVII;
4. „Петроварадин“ „Прослава Првог децембра“, „Из наших жупа друштава и чета“,  „Соколски гласник“, Љубљана, 14 децембра 1934, бр, 51,  стр. 6;
5. С.П, „Комеморативна музичка академија”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануара 1935, бр. 1, стр. 5;
6. П.С, „Главна скупштина”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 1 фебруара 1935,  бр. 6, стр. 5;
7. С.П, „Штросмајерова прослава”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 22 фебруара 1935, бр. 9, стр. 4;
8.  „Чешкословачка одликовања југослов. Соколских радника”,  Љубљана,  1 новембра 1935, бр. 41, стр. 1;
9.  „Прослава Штросмајерова”,  „Соколски гласник“, Љубљана, 14 фебруара 1936, бр. 7, стр. 4;
10. „Соколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 19 јуна 1936, бр. 25, стр. 4;

17. Павле Врачарић, „Специфичне функције и облици васпитног и културно-просветног рада у соколским друштвима“, стр. 109, „Саветовање о улози обновљеног соколства …“, Соко Југославије, Београд, јуни 1996;
18. Ангелина Чанковић Поповић, „Споменик родољубима”,   „Петроварадинска тврђава”, Прометеј Нови Сад, стр. 118; „Спомен-обележје у Петроварадину посвећено цивилним жртвама страдалим у Првом светском рату”, www.mestasecanja.com

1. „Прослава Мајчина дана”,  „Соколски гласник“, Љубљана,  5 јула 1935, бр. 28, стр. 5;
2. „Годишња скупштина  Сокол. Друштва Петроварадин”, „Соколски гласник“, Љубљана, 6 марта 1936, бр. 10,  стр. 5;
3. Ангелина Чанковић Поповић, „Споменик родољубима”,   „Петроварадинска тврђава”, Прометеј Нови Сад, стр. 156;
4. „Соколски гласник“, Љубљана, 24 април 1937, бр. 12;
5. „Соколство Новог Сада приредило је опроштајни банкет генералу Петровићу”, „Соколски гласник“, Београд, 18 октобар 1940, бр. 42, стр. 4;
6. „Proslavljena 100.objetnica osnutka Hrvatskog sokola u Petrovaradinu”, www.jelacic.rs