- „Ретко бивају догађаји који отварају и затварају епохе, који завршују низ неповољних, а почињу низ повољних година, који крај и племе једно истичу на висину дотле невиђеног представништва свеколике лозе народне, који први заигравају коло новог времена, пуног последица, а дају пример на који се угледају, у читавом једном крају света, и родни и туђини”, писао је Стојан Новаковић 1904.
- Такви догађаји су Први и Други српски устанак, којима је започела борба за ослобођење, изградњу сопствене управе и аутономни статус и признавања независности Србије 1878. године.
АУТОР: Момчило Павлоцић*
Пропаст српске средњовековне државе и њене господе током 14. и 15. века и вековна владавина Османлија, упркос свим ратовима, сеобама и деобама, оставиле су без своје државе Србе који су исељавањем преко Саве и Дунава, али и повлачењем ван путева и већих места у планине, задржали свој језик, своју веру, што им је у почетку османске владавине и било дозвољено, али и свест о снази и величини српске средњовековне државе, која је у народној свести, традицији, усменој књижевности била идеализована и готово прерасла у мит. Нестала држава добила је током векова значај највише националне вредности, а обнова њене државности постала је најважнији национални задатак. Отуда је главни устанички циљ када су се Срби 1804. подигли на буну против дахијске страховладе, терора и безакоња била обнова српске државности. Истина, у почетку су устаници истицали да се не боре против султана и његове управе него против оних који су ту управу нарушили на рачун српског народа и његових права и слобода.
Србинова вера, достојанство, имовина и живот под јаничарима били су безбедни „само у гори и хајдучкој пустињи”. Искусни борци у бројним аустро-турским ратовима у 17. и 18. веку, у којима су Срби учествовали као добровољци (фрајкори), латили су се оружја да сломе грубу силу београдских дахија и њихових јаничара. Буна на дахије као одговор на терор дахија и „сечу кнезова” убрзо је прерасла у устанак на три стране Србије, у Шумадији, у Колубари и у Поморављу, убрзо и у Подрињу, Црној Реци, Крајини, а касније и у другим деловима Српства, преко Саве и Дунава, па чак и у Крајини, у селу Машићи, под планином Козаром.
За вођу устаника на збору у Орашцу на Сретење, 15. фебруара 1804, извикан је Ђорђе Петровић из Тополе, човек у свом крају на гласу и уважењу, добар домаћин и трговац, вичан ратничкој вештини, јер је био већ „вођ ниже врсте у српским фрајкорима у време последњег немачког и турског рата, и вођа једне чете Срба за Мустај-пашино време, кад су се они Срби, заједно с Турцима београдског пашалука, борили с Пазван-оглијиним јаничарима”.
Пошто је тога дана сав народ који се решио на устанак положио заклетву верности вођи и народу, Карађорђе је запалио јаничарски хан у Орашцу и растерао јаничаре који су били у њему. Убрзо затим „буктали су у бесном пламену јаничарски ханови у Раниловићу, у Дрлупи, у Дучини, у Стојнику, и нестало је тамо и трага од дахијских јаничара”. Ни претње силом, а још мање покушаји подмићивања Карађорђа с 500 кеса да умири српски народ, нису дали резултате. Устанак се распламсао и борбе су вођене у свим деловима пашалука.
Устаници су водили низ битака с дахијским трупама. Кључна победа устаника извојевана је на Иванковцу 1805, када су поразили регуларне османске трупе и спречили њихов продор ка Београду. Уследиле су победоносне битке на Делиграду и Мишару, 1806, а 1907. устаници су ослободили Београд и заједно с руским војницима однели победе на Штубику и Малајници.
Истовремено с борбом, устаници су ослобођену територију почели да уређују као правну државу, формирајући поред осталих установа и судску власт. Тако је почетком маја 1804. године установљен у Ваљеву први суд, Магистрат, који је имао три лица која је бирао сам народ, сакупљен на Рељином пољу. Затим је на скупштини 15. августа 1805. године у селу Борак образован Синод или Правитељствујушчи савет, који је децембра 1807. из Смедерева пресељен у ослобођени Београд. У наредним годинама успостављене су политичке и просветне институције (нпр. 13. септембра 1808, кад је отворена Велика школа, прва српска просветна установа намењена вишем образовању). Истовремено, устаници су радили на добијању помоћи и подршке од Руског и Аустријског царства. Од 1807. устаници заједно с руском војском настављају борбу за коначно ослобођење. Аустријанци, за подршку, од устаника траже уступање градова на Сави и Дунаву, што они одбијају. Почетком 1809. румелијски везир Хуршид-паша предложио је Карађорђу сепаратни мир. Верујући у своје снаге од око 45.000 људи под оружјем и победу заједно с Русима Карађорђе је предлог одбио.
Маја 1809. устаници су започели операције око Бјељине, Видина и утврдили се на Чегру, где су 31. маја доживели пораз. Сматра се да је неслога старешина узрок слома на Чегру и према Делиграду. Овом победом Турци су отворили пут за надирање долином Мораве. Иако је раније освојио Сјеницу, јуна 1809. Карађорђе је прегруписао своје снаге које је упутио на одбрану Делиграда. После двомесечних борби, у којима је Карађорђе рањен, Турци су освојили Делиград. Процењује се да су устаници имали око 6.000 мртвих и рањених и око 4.000 бегунаца. Када су у августу Турци надирали из правца Мораве заузевши Јагодину и Пожаревац, Срби су кренули у збегове. Истовремено, турска војска из Босне прешла је Дрину и преко Ваљева ка Колубари претила Београду.
Карађорђе се поново без успеха обраћао Аустрији тражећи помоћ у оружју и храни, заштиту Аустрије и посредовање у сукобу с Портом. Почетком децембра упућена је једна делегација у Русију, а јануара 1810. српска делегација у Паризу без успеха је тражила стављање Србије под протекторат Француске.
Маја 1810. због неуспешних преговора с Аустријом Скупштина у Београду одлучила је да Србија уз помоћ Русије настави борбу. У јуну је Русија у Србију као војну помоћ упутила 4.500 војника. Од јула до септембра Срби и Руси заједничком акцијом ослободили су Брзу Паланку, Прахово, Неготин и Сокобању, а у бици на Варварину поразили су Турке и потиснули их ка Нишу и Прокупљу. Октобра 1810. устаници су одбијали инвазију Турака из Босне.
Наредне 1811. није било великих битака. У јануару су успостављени влада (попечитељство) од шест попечитеља и Велики земаљски суд, у фебруару је у Београд стигао пук руске војске (око 1.000 војника), а почетком марта Миленко Стојковић и Петар Добрњац, опозиција Карађорђу, напустили су Србију.
Преломна за Први српски устанак била је 1812. година. Због Наполеоновог похода на Русију, у мају су Русија и Турска у Букурешту закључиле мир. Члан 8. односио се на Србију, која је враћена под суверенитет Порте. Срби су били обавезани да предају оружје, с тим што би добили амнестију и извесна аутономна права. Јула месеца Хуршид-паша предочио је део уговора Карађорђу. Августа је у Истанбул упућена српска депутација да преговара о поновном успостављању турске власти у Србији, а руски пук је повучен из Србије. Крајем августа Карађорђе и Совјет објавили су народу прокламацију поводом осме тачке Букурешког мира.
Почетком јула Карађорђу је уручено писмо великог везира Хуршид-паше, којим су од Срба тражени безусловна предаја и повратак у положај раје. Уз сагласност Совјета Карађорђе је објавио прокламацију и позвао народ на одсудну битку. Средином јула Турци из три правца нападају Србију. На западу пада Лешница, а у августу и Лозница. На истоку у августу у Неготину гине Хајдук Вељко Петровић, браниоци су се повукли у Пореч, а Турци опустошили Крајину.
Крајем августа Карађорђе је од Хуршид-паше затражио шестонедељно примирје како би се становништво евакуисало на аустријску територију, обавештавајући руског и аустријског цара о неизбежности пада Србије. У септембру су Турци заузели Пореч. Карађорђе је 3. октобра напустио Србију и прешао у Земун. Сматра се да је у Аустрију прешло више од 100.000 српских избеглица. Турци су 5. октобра поново заузели Београд. Уз велики терор и пустошење (чак су као робље на продају нудили 1.800 српских жена и деце) 21. октобра 1813. Турци су прогласили амнестију.
Пошто су 1813. покорили Србију, Турци су настојали да успоставе поредак какав је важио до 1801. године, пре него што су дахије узурпирале власт. Турска војска се вратила у утврђене градове, успостављен је турски судски и порески систем, а као уступак Србима може се сматрати то што су у нахијама именоване старешине, нахијски кнезови. Међутим, пракса терора и опште несигурности је настављена. Од турског гнева и мача страдао је велики број виђенијих људи, трговаца, свештеника и сеоских старешина. „Турска војска иде једна из Београда у села, а друга се враћа из села у Београд; ко се од једне војске заклони, друга га утамани.”
Без обзира на слом, у Првом српском устанку ударени су темељи модерне српске државе. Први српски устанак није донео ослобођење и васкрс државе српске, али је донео васкрс идеја о слободи и стварању државе. Процес борбе за ослобођење и изградњу српске државе током 19. века, који није био ни лак ни једноставан, довео је до признавања Србије као нeзависне државе 1878. Из устанка од њеног вожда касније је настала једна од две народне династије које су обележиле Србију у наредна два века. Срби су створили своје крунисане главе очекујући од њих да служе народу, а не да самовољно владају. Ослобођени део народа и изградња сопствене државе, свест о наставку борбе за ослобођење и уједињење, јесу вредности које су проистекле из Првог устанка.
Заваде, омразе, издаја и убиства такође су део устаничке државе и њених челника, што је утицало на јединство народа, његове воље и акције. Можда је у томе и још једна порука првог устанка вођама, кнезовима и владикама – народ вас је учинио тиме што јесте. Зато водите више рачуна о народу, а мање о себи, служите народу и држави. Служите изнад интереса. На данашњи дан треба поновити речи уклесане на споменик Хајдук Вељку: Слава свима онима који су се трудили за Српство, а хвала свима онима који признају њихове заслуге!
*Историчар
ИЗВОР: Политика