Сâма суштина наше хришћанске вјере јесте у поновном «упознавању» са Богом. Нашег праоца Адама Бог је створио као круну цијеле своје творевине. Он га је створио «по свом образу и подобију» (Пост 1, 26), а то значи да га је створио Себи сличним. Створио га је да постане Његов пријатељ и Његов сарадник на «обрађивању» новоствореног свијета (Васељене). Пошто је добио све божанске дарове (како оне материјалне, тако и оне духовне), човјек је тако представљао «сабирно сочиво» свега видљивог и невидљивог. Кроз њега је требао цијели свијет да се посвети и принесе Своме Творцу на дар. Испуњавајући намијењени му божански план, човјек би се све више приближавао Богу и тако би долазио до знања свих знања – а то је богопознање. Међутим, Бог није натјерао човјека на такво нешто. Осим свих дарова које му је даривао, Бог му је дао и највећи дар од свих могућих дарова, а то је СЛОБОДА. Човјек је добио слободу да одлучи да ли ће прихватити свој царски положај који му је Бог првобитно био намијенио или неће. Из потресне библијске приче видимо да Адам није остао досљедан божанској заповијести, већ је јео «од дрвета познања добра и зла» (Пост. 2, 17) и тако објавио своје судбоносно НЕ Богу и Његовом плану о човјеку и свијету. Због тога је морао да напусти рајска насеља и да се насели у «долини плача», у којем расте «трње и коров».
Кроз непослушност Божанској заповијести човјек је остао без нествореног и бесмртног сијања Божије благодати. Она је и била оно рајско блаженство о којем се говори у Библији. Рајско благостање човјековог живота није се састојало у изобиљу материјалих добара које је човјек сигурно имао, већ у могућности огледа Живота Бога и Творца кроз Његове бесмртне, нестворене и животворне енергије и благодати. Она је и била та сила која је човјека изводила из материјалности овога свијета и премјештала га у нестворена и духовна пространства у којима је Свога Творца и Бога могао да гледа и упознаје «лицем к лицу». Овако, починивши првородни гријех, човјек је остао без свега тога и стропоштао се у пуку материјалност створеног свијета. Најфинији и најтананији дио његовог бића – УМ, који је иначе и главни орган уз помоћ којег је познавао Бога, остао је без насушне своје хране – без нестворене Божије благодати.
Како је вријеме одмицало ум је све више отупљивао, док напосљетку није у тој мјери заблудио да је од створеног свијета почео себи градити и правити богове и разноразне идоле. О овоме Свети Атанасије Велики каже: Пошто се човјечија душа није задовољила изумом зла, мало-помало почела је себе да извргава све горем и горем. Јер, кад је искусила разна уживања и кад је заборавила на божанство уживајући у тјелесним страстима, и кад је стала да се обазире само на овоземаљске ствари и на њихову славу, помислила је да нема ништа осим онога што се види и да једина добра јесу оно што је привремено и што је тјелесно. Пошто је промијенила смјер и заборавила да је саздана по образу доброга Бога, она више не посматра ствари силом која је у њој, односно силом Бога Логоса, према чијем је образу и створена. Иступивши из сâме себе, она измишља и образује оно чега нема. Пошто је узбуђењима тјелесних жеља прекрила оно што је у њој као какво огледало којим је једино била у стању да види образ Очев, она више не види оно о чему душа треба да мисли, него се окреће на све стране и посматра само оно што је чулима доступно. Због тога она, препуна свакаквих тјелесних жеља и узнемирена од помисли на њих, заборавља својим умом на Бога, те Га сама изнова замишља у тјелесним и чувственим стварима, називајући видљиве ствари Богом и славећи само оно што жели и што јој се пријатним чини1.
Међутим, Божију промисао не може нико и ништа пореметити. Иако се човјек кроз гријех удаљио од духовног познања Бога у сфери нестворене благодати Божије, Бог није допустио да Његово омиљено биће доживи потпуни фијаско, те да у потпуности изгуби представу о Њему и да тако ишчезне са лица Земље. Он је по Свом Човјекољубивом снисхођењу постао Човјек, родивши се тјелесно од Пресвете Богомајке. Бог Отац у овај свијет шаље Сина Свога и Свој Образ (Икону) по којој је створио човјека да би га Овај препородио и обновио. Будући да је човјеков ум тај главни орган за познање Бога паралисан и заљубљен искључиво у тјелесно, Син Божији узима Тијело и тако постаје доступан чулном опажању свих људи. Он је постао Тијело да би чулног човјека усмјерио ка Себи.
У томе и јесте Тајна над тајнама, Нестворени Бог постао је створено Тијело и у потпуности га је препородио и обожио. Његово Тијело постаје за нас извором богопознања. Гледајући у Тијело Христово, ми видимо Оца Нашег Небеског и Духа Светога чија свјетлост нестворено исијава из истог тог Тијела. То Тијело нам се и дан-данас дарује у божанственој литургији. Христос нас позива да кроз причешће постанемо Његови сатјелесници. Једући Тијело Христово, наше духовне очи (УМ) се отварају и опет бивају способне да угледају Нествореног Бога. На тајанствен начин Бог човјека, кроз гледање и једење нечега материјалног и створеног (Тијела Христовог), узводи у познање Нематеријалног и Нествореног – у познање Себе.
И послије свих ових ријечи помислиће неко да су доласком Сина Божијег и Господа нашег Исуса Христа идолопоклонство и идололатрија коначно ишчезли и нестали са лица Земље. Нажалост, оно је данас присутно можда више него икада. На сваком кораку неко или нешто нам се нуди као божанство или савршенство. Имлицитно или експлицитно нас позива да му се поклонимо и да му служимо. Политика, економија, наука, спорт, естрада, телевизија, интернет, друштвене мреже, мобилни телефони, скупоцјени аутомобили, национализам, етнофилтизам, космополитизам, либерализам, конзервативизам, фанатизам, тероризам – само су неки од идола којима се клања и којима служи савремени човјек. Сви они свакодневно врше инвазију на умове, срца и душе људи. Слично као у филму Матрикс, гдје машине, које су створили људи, у једном историјском тренутку у потпуности поробљавају људски род и за свој живот црпе људску енергију, држећи их у капсулама, у исто вријеме дајући им – уз помоћ специјалног компјутерског програма – лажну представу «срећног» и слободног живота.
Тако је и раније споменуте идоле исто створио човјек и тобоже ради човјека. Међутим, они од човјека врло брзо чине идолополоника и роба, исисавајући из њега и посљедњи атом снаге да се СЛОБОДНО уздигне из блата незнабоштва и паганизма, те да поново угледа и позна Јединог Живог и Нествореног Бога Који ослобађа.
Потребно је да од свега горе побројаног «не правимо себи идола, нити каква лика, нити да им се клањамо, нити да им служимо», већ да све своје тежње усмјеримо ка Једином који је достојан поклона и служења. Једино је Он кадар просвјећујућом Својом благодаћу извести умове наше из мрака незнања и увести их у нестворене просторе богопознања. За такво дјело нас је уосталом и створио и назначио. Тако ћемо опет бити кадри да будемо истински господари и управитељи створеног свијета.
***
1Свети Атанасије Велики: Против идола, Беседа, Нови Сад, 2003, стр. 36.
АУТОР: Протођакон Бојан Чечар
ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/protiv-savremenih-idola