Пропаганда је извршна рука невидљиве владе. (Едуард Бернајс)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Године 2014. мала београдска издавачка кућа AMMONITE (www.ammonite.co.rs) објавила је (у скромном тиражу од 150 примерака) књигу „ПРОПАГАНДА“ америчког писца Едварда Бернајса (Edward Bernays, `Propaganda`, Horace Liveright, New York 1928). Књигу је на српски превео, приредио и технички уредио Владимир Краков. Господин Краков је и писац предговора у коме домаће читаоце упознаје са Едуардом Бернајсом, значајним америчким публицистом и писцем о коме се код нас не зна готово ништа.

Едуард Бернајс (нем. Edward Bernays) је рођен у Бечу 1891. у угледној и имућној јеврејској породици. Имао је само две године (1893) кад се породица иселила у САД, где је остао до краја живота, 1995. Био је близак рођак чувеног др Зигмунда Фројда (нем. Sigmund Freud, 1856–1939), изумитеља психоанализе, који је са занимањем и одобравањем пратио публицистички рад свог сестрића.

Бернајс је објавио много чланака и двадесет књига, међу којима се по значају и занимљивости издвајају следећих пет  наслова:

–    „Кристализовање јавног мњења“ (`Crystalizing Public Opinion`, 1923; ово је књига коју је Јозеф Гебелс, главни пропагандиста Нацистичке партије Немачке и министар у влади Трећег рајха од 1933–45. изузетно ценио и вазда носио са собом);

  • „Саветник за односе са јавношћу“ (`Public Relations Councel`, 1927);
  • „Пропаганда“ (`Propaganda`, 1928);
  • „Односи са јавношћу“ (`Public Relations`, 1945); и
  • „Инжењерско обликовање усаглашавања“ (`Engineering of Consent`, 1955).

Овим књигама Едуард Бернајс је постао пионир новог занимања у Америци и свету – саветник за односе са јавношћу (public relations councel, скраћено PR councel), и изумитељ технике тзв. спиновања, односно манипулације у обликовању јавног мњења.

Није нимало претерано сврстати „Пропаганду“ и друге утицајне Бернајсове књиге у исти ред са „опасним“ књигама као што су Макијавелијев „Владалац“ (итал. „Il Principe“, 1513) или „Техника државног удара“ (фр. „Technique du coup d`etat“, прво издање, Париз, 1931) Курција Малапартеа. Слично овим чувеним ауторима, Бернајс у својим књигама, а највише у „Пропаганди“, пружа читаоцима практична упутства стечена у пракси кроз лично искуство, јер се целог дугог животног и радног века бавио усавршавањем технике пропагандистичког убеђивања, манипулације и завођења најшире јавности. Већ се по насловима 11 поглавља „Пропаганде“ могу наслутити поруке и упутства овог специфичног „практикума“ за стручњаке и саветнике новоустановљеног занимања:

  1. Организовање хаоса;
  2. Нова пропаганда;
  3. Нови пропагандисти;
  4. Психологија односа с јавношћу;
  5. Бизнис и јавност;
  6. Пропаганда и политичко вођство;
  7. Активности жена и пропаганда;
  8. Пропаганда образовања;
  9. Пропаганда у социјалној служби;
  10. Уметност и наука; и
  11. Механика пропаганде.

Од многих Бернајсових успешних пословних подухвата, посебно је занимљива рекламна кампања коју је 1927. године од њега наручила дуванска индустрија „Лаки страјк“ (ен. Lucky Strike). Ова гигантска компанија је желела да прошири тржиште и да своје цигарете понуди и продаје и женској, а не само мушкој популацији Америке. У то време је пушење на јавном месту још увек било табу за жене које су држале до свог угледа. Бернајс је ову кампању назвао „Бакље слободе“ („Torches of Freedom“). Манипулишући осећањем поноса због недавно освојеног права гласа за жене, Бернајсова кампања упућује јасне поруке женама САД које мотивишу даме да слободно запале цигарету на јавном месту, јер тиме показују своје достојанство, модеран став и надасве – слободу. Бернајс је у кампањи користио и наводне изјаве многих лекара (тачније – хладнокрвно је лагао најширу јавност), који су наводно тврдили да пушење није штетно за здравље, већ је напротив корисно, јер спречава гојење код жена. Наука је тада увелико тврдила и доказивала супротно, али то дрском пропагандисти Бернајсу није сметало да рекламира оно што је било у интересу његовог клијента.

Ево и другог примера. За потребе Алуминијумске компаније Америке (скраћено „ALCOA“) Бернајс је осмислио вешту кампању која је убедила власти САД да је флуоризација воде у јавном водоводу добра за здравље, иако су многи угледни и озбиљни научници тврдили и тврде да је флуор изузетно штетан, и да његово присуство у води за пиће, чак и у веома ниској концентрацији, утиче на појаву многих болести.

А онда је 1954. за потребе мултинационалне компаније „United Fruit“ за продају воћа широм света (данас „Chiquita Brands International“) бескрупулозни Бернајс загазио у пропагандистичку логистику државног удара у једној латино–америчкој земљи. Реч је о Гуатемали, чији је председник био официр и политичар Хаково Арбенс Гузман (шп. Jacobo Árbenz Guzmán, 1913–71), за шефа државе легитимно изабран на демократским изборима 1951. године. Бернајс је овом крајње прљавом кампањом успео да убеди америчку јавност да је председник Гузман био комуниста, што је у оно време у САД био неопростив грех, па је 1954. државним ударом он насилно збачен са власти.

Зашто и у чему је значајан публицистички опус овог контроверзног писца? Пре појаве Бернајсових чланака и књига пропагандно утицање на јавно мњење схватано је и примењивано искључиво као средство за рекламирање, пласман и продају „опипљиве“ робе, у првом реду индустријских производа и хране. Бернајс је извео радикални преврат у схватањима о пропаганди и њеној примени, практично показавши и доказавши да  пропаганда може да прода било шта и утиче на јавно мњење не само у комерцијалним и предизборним кампањама, већ и у извођењу државног удара у страној земљи, што му је – видели смо – пошло за руком 1954. године у Гуатемали.

Едуард Бернајс је, дакле, као одличан ђак Макјавелијевог `Владаоца`, очигледно био крајње аморалан и спреман на све могуће компромисе и сумњива решења у служби клијента. Зато су га власти САД и Велике Британије високо уважавале. И зато су Бернајса у Америци прогласили за америчког публицисту бр. 1 („America’s No. 1 Publicist“), као једну од 100 најутицајнијих личности 20. века у целом свету(!). А у Британији је државна компанија ВВС о лику и делу Едуарда Бернајса снимила документарац „Век самосвести“ („The Century of the Self“, 2000)

У књизи „Пропаганда“ Едуард Бернајс ову вештину дефинише као „доследан и истрајан напор уложен у креирање и обликовање догађаја да би се утицало на однос јавности према неком подухвату, идеји или групи“. („Пропаганда“, стр. 27) На другом месту у књизи даје краћу и једноставнију дефиницију: „ПРОПАГАНДА ЈЕ ИЗВРШНА РУКА НЕВИДЉИВЕ ВЛАДЕ“. (стр. 23)

И тиме Едуард Бернајс, пионир „револуције“ у примени пропаганде за стварање и манипулисање јавним мњењем, најављује Олдоса Хакслија, Јозефа Гебелса, Џорџа Орвела и друге  ликове сумњивог морала.

И Министарство истине у невидљивој влади Орвелове државе које је, извршивши рокаду, свечано прогласило ЛАЖ ЗА ИСТИНУ И ИСТИНУ ЗА ЛАЖ!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *