• Поносни на своје успехе на основу прозелитизма, данашњи гркокатолички свештеници воле да понављају обећање некадашњег поглавара УГКЦ, митрополита Андреја (Шептицког) из његовог обраћања пастви 20. јула 1940. године… наша Црква ће се ширити по Украјини и целој Русији. Оваква перспектива, по свему судећи, одговара Ватикану, који сличне планове кује од памтивека.
  • Папа Фрања је својим јавним изјавама (у)збунио врх УГКЦ која је неодвојиви део ратних игара.
  • Унијатски јерарси су прво били само збуњени, а затим су  и јасно изразили незадовољство пацифистичким и пропутиновским ставом Свете столице, успут оптужујући Папу Франциска I за превише формално понашање током недавног пријема жена и деце украјинских војника националистичких  формација које је руска војска блокирала у Мариупољу.
  • Губитак лојалности, односно губитак подршке Папе Франциска само ће убрзати процес изопштења Унијатске цркве из украјинског и светског друштвеног и културног контекста

АУТОР:  Константин Лобанов, члан међународне редакције часописа „Политеиа“ Факултета политичких наука Универзитета у Бања Луци, доктор политичких наука

У нашој претходној публикацији (Подршка Ватикана нацистичкој идеологији и организацијама као инструмент верске експанзије и прозелитизма од 18. 02. 2022.) дотакли смо тему помоћи Свете Столице таквој идеолошкој експанзији у Украјини, коју је покренула њена подружница Украјинска гркокатоличка црква (УГКЦ). Ватикан ни данас не одустаје од праксе пружања организационог и материјалног покровитељства унијатима, услед чега је УГКЦ, користећи руско-украјински војни сукоб, изашла из оквира своје локалне црквене јурисдикције и почела да спроводи амбициозне планове за освајање нове територије на традиционално православном истоку Украјине. Тако, према подацима из руских извора слободног приступа, 2013. године у Украјини, католици источног обреда у областима Харкова и Полтаве још увек нису били широко заступљени (8 у Харковској и 12 верских организација у Полтавској области). У 2016. години, са почетком такозване антитерористичке операције (АТО), само у Запорошкој области Украјине појавило се преко 15 нових пастирских села. На линији разграничења АТО у Донбасу у 2021. години већ је било најмање стотину унијатских духовних мисија различитих нивоа. Поносни на своје успехе на основу прозелитизма, данашњи гркокатолички свештеници воле да понављају обећање некадашњег поглавара УГКЦ, митрополита Андреја (Шептицког) из његовог обраћања пастви 20. јула 1940. године… наша Црква ће се ширити по Украјини и целој Русији. Оваква перспектива, по свему судећи, одговара Ватикану, који сличне планове кује од памтивека.

Изненађујуће је да католичке јерархе не спречава ни историјско памћење оптерећено компромитујућом везом украјинских унијата са немачким нацистима и њиховим локалним саучесницима-националистима током Другог светског рата, нити директна подршка УГКЦ г. актуелном украјинском  ултра-десном сектору који се укаљао ратним злочинима над мирним цивилним становништвом Донбаса и Истока Украјине. Ипак, треба напоменути да у последње време постоји извесни несклад између званичног Ватикана и руководства УГКЦ по питању односа према ономе што се дешава у Украјини. У свом интервјуу који је имао велики одјек, Папа Франциско I (Corriere della Sera 03.05.2022) неочекивано објављује да је руско покретање специјалне војне операције у Украјини могло бити узроковано лајањем НАТО-а пред вратима Русије и бесом, којем су можда допринели. Успут, поглавар Римокатоличке цркве је помало магловито, али ипак читљиво говорио о пожељности забране испоруке оружја са Запада украјинској страни. Цитирамо: пре две-три године, у италијанску Ђенову је стигао брод који је превозио оружје за Јемен, терет је требало укрцати на други брод. Међутим, радници у луци су одбили да то учине, говорећи „мислите на децу Јемена. Према речима Папе Франциска I оваквих ствари требало би да буде више. Нешто касније, у разговору са мађарским премијером Виктором Орбаном, папа је конкретније изнео своју личну жељу да се пронађе начин за успостављање мира и прекида ватре у Украјини. Папа Фрања је својим јавним изјавама (у)збунио врх УГКЦ која је неодвојиви део ратних игара. Унијатски јерарси су прво били само збуњени, а затим су  и јасно изразили незадовољство пацифистичким и пропутиновским ставом Свете столице, успут оптужујући Папу Франциска I за превише формално понашање током недавног пријема жена и деце украјинских војника националистичких  формација које је руска војска блокирала у Мариупољу.

По свему судећи, челници УГКЦ се нису узалуд забринули. Као амбициозни и прагматични људи, осећали су се угроженим због дугогодишњих посебних веза са Ватиканом. Али, ова забринутост нема много везе са недавним, наводно изненадним, богојављењима, т.ј. својеврсним увидима Папе Франциска о томе шта се дешава у Украјини.  За осамдесетпетогодишњег искусног Понтифиција није карактеристична оваква реакција на глобална дешавања. Црни досије саме УГКЦ која подржава ратне злочине радикала, такође није критичан. На крају крајева, Ватикан се ни раније није постидео таквих својих веза локалних подружница са ултра-десничарским снагама свих врста. Пре ће бити да су унијати осетили ризик да Папа  Франциско I  покаже нешто више од фрагментарних судова о ситуацији. Оно због чега су заиста забринути јесте могућност да Велики Понтифиције остане у редовима пасивних или активних противника победе Украјине у сукобу са Русијом. Такав расплет догађаја није нимало искључен, узимајући у обзир темељне, идеолошке процене и идеје папе Франциска I о будућем светском поретку, својеврсном Великом Смислу и Етици, којом се он руководи у разумевању перспектива Светског Бића. Папа је више пута тврдио да ће нови свет бити резултат конфронтације између идеологија и пракси постмодернизма и традиционализма. У глобализирајућем војном сукобу између Запада и Русије у Украјини, Понтифиције види управо такву конфронтацију, па га, као присталицу традиционално конзервативног погледа на свет и деловања, занима да глобалисти, носиоци постмодернистичких ставова, изгубе украјинску ратну партију. Вероватно да нећемо бити сведоци томе да папа изрази овај свој став Urbi et Orbi, али сви који га познају, који су упознати са његовим етичким и општим погледом на свет, сматрају да он управо тако размишља. И нема сумње да ће овај став, овако или онако формулисан, одјекнути у католичком свету. Папа је вољен и слушан у Европи, а да не говоримо о западној хемисфери. Коначно, амерички председник Џ. Бајден, који себе позиционира као непоколебљивог католика, не може да делује не узимајући у обзир свог духовног вођу. Као резултат тога, постоји могућност да Украјинска унијатска црква, са свом традиционалном паством и прозелитима, који чине само 0,34% (4,6 милиона) од укупног броја католичких хришћана (1,34 милијарде), ризикује да склизне на маргиналне друштвене позиције. Поставши авангарда интернационалистичких (глобалистичких) снага Запада у Украјини, ова црквена структура се непромишљено уплела у туђу велику политичку игру, и може постати потрошни материјал у њој, заједно са националистичким војним формацијама које тако много  подржава УГКЦ. Губитак лојалности, односно губитак подршке Папе Франциска само ће убрзати процес изопштења Унијатске цркве из украјинског и светског друштвеног и културног контекста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.