• Најлошији људи су они савршени и коректни. Не знам људе који су зли више од Немаца, а они су сама коректност и савршенство

АУТОР: Милена Јесенска

Ако неко и успе да стекне неку добру особину, то још увек не значи да је пријатан човек. Чудно је, али много сам пута видела да су људи који иначе нису тако лоши, али имају неку страст, лошу навику или неки важан недостатак који их је веома мучио, знатно пријатнији од коректних и савршених људи. То је природно: ако имам утисак да у себи имам нешто због чега би требало да се извињавам и што можда није потпуно у реду, много сам толерантнија према другима и са потпуно другог гледишта видим грешке и недостатке других људи. Деси вам се, на пример, нешто лоше и тако се запетља, да на крају уопште више не знате шта је добро, а шта лоше. Бол вам сузи видике као наочњаци коњима, све је јачи што дуже траје, не да вам да разумно размишљате – једноставно вас измучи и ви, иако то не желите, чините нешто што можда никада не бисте учинили када не бисте били тако на смрт уморни и када вам већ не би било свеједно и када не бисте у себи осећали преку потребу да све то окончате, да се заврши по сваку цену, макар и са више силе него што је потребно. Споља све изгледа другачије, и људима који то виде са стране увек је лакше. Можда ће вас осудити и можда ће бити у праву. Али, одједном, наилазите на човека који је према вама без разлога добар и љубазан. Има потпуно другачију судбину од вас и никада му се није десило ништа слично, али једном је на својој кожи осетио како је лако осудити. Доживео је, на пример, и зна какви се необјашњиви неспоразуми с временом знају испречити међу људима и како је болно немоћно се бранити и не одбранити се. И тако, из чистог мира, он је према вама љубазан.

У том је смислу скоро предност имати некакав недостатак. У смислу људске доброте, то је сигурно предност. Најлошији људи су они савршени и коректни. Не знам људе који су зли више од Немаца, а они су сама коректност и савршенство. Коректни људи често имају компликовани душевни апарат за мучење других. Причињава им скоро радост када могу да докажу своје савршенство, а најбоље га доказују на туђем несавршенству. Такав један савршени чиновник најтврдоглавији је човек на свету. Дотрчите на железничку станицу, на пример, зато што сте се недопустиво дуго опраштали од некога и хоћете да чиновник од вас узме кофере. Ако пише да на коферима мора да буде цедуља са вашим именом и адресом, а ви ту цедуљу немате, он не може да преузме кофере. Рећи ће вам: „Нађите перо“. Што вам се на лицу више види изнервираност, он је тврдоглавији. Чини ми се да на поштама, станицама и канцеларијама седе све сами савршени људи.

Такође вам се може десити да живите код газдарице која обожава чистоћу. То је страшно. Обожавати чистоћу само по себи није страшно, али може да буде чистилиште на земљи за друге људе који чистоћу воле на потпуно смирен начин. Такве би ствари могле да буду веселе, али су понекад веома озбиљне, највише тамо где те добре особине изазивају сукоб између деце и одраслих. Тата никада у животу није лагао и то је стварно дивно. Али зато што син изговори малу лаж, још увек није потребно рећи да је дечко лажов. Тата који је поносан на своју истинољубивост и у заслуженом самохвалисању својом часношћу бива тако зао и окрутан, боље да је једном у животу такође био у ситуацији да слаже. Данас не би био према сину тако окрутно строг.

Ваљда знате колико гадни људи могу да буду када имају неку добру естетску навику. Не само да мисле – када имају чисте нокте – да су достигли врхунац савршенства – већ и људе деле на оне са чистим ноктима и на оне са мање чистим ноктима! „Ја перем руке сваки дан“ – говоре умишљено, у свакој прилици. Када дођу до викендице у планини где нема одмах воде, не пропусте прилику да тврде: „Мени овде није лепо када не могу да оперем руке. Видите, такав сам.“ Када се говори, на пример, о неком талентованом човеку и сви га хвале – „Али када има тако прљаве руке!“ – каже ваш пријатељ и не говори тиме ништа друго него да он сам има чисте.

Мислим да је најбољи човек ког сам икада упознала био један странац са којим сам се често сретала у друштву. Нико о њему није знао много, нико није мислио да је необичан. Једном се десило да га је неко окривио за нешто, а да се он уопште није бранио. Зато што је имао поштено мужевно лице и зато што је окривљавање било тешко, нисам желела да верујем, било ми је страшно жао при помисли да би тај момак са тако искреним лицем и спокојним очима које гледају право у ваше, могао да учини нешто тако ружно и питала сам како је то све у ствари било. Испоставило се да се није бранио зато што се читава ствар десила потпуно другачије, а да се бранио морао би да открије нешто веома лепо о себи, чиме би се свако други и без такве прилике похвалио. Никада нисам видела ништа слично. Касније сам схватила да је то најчуднији човек ког сам упознала и ништа ме у животу није тако променило као један поглед до дна његовог срца. Био је веома племенит, али бих рекла да је то скривао као неко ко се стиди што је у предности над другима. Никада није урадио ништа што би показало какав је, а најлепше ствари чинио је тихо, са стидом, у потаји, али стварно у потаји, никада тако да изгледа као потаја. Када је умро – био је стварно сувише добар за овај свет и не бојим се те фразе, овде заиста искрено стоји – читала сам једном у његовом дневнику један мали догађај из детињства. И зато што ми се то чини као нешто најлепше што сам икада чула, испричаћу вам га за крај:

Када је био мали – био је веома сиромашан – добио је од маме шестак. Никада пре тога није имао читав шестак и то је био велики догађај. Он га је заслужио и зато је то било тако важно. Када је кренуо улицом да нешто за њега купи, видео је просјакињу која је била тако јадна да се страшно уплашио и одмах га је обузела страсна жеља да јој да свој шестак. То је било у време када шестак није био мала свота, за просјакиње и за мале сиромашне дечаке. Он се толико плашио похвала и захвалности којима би га просјакиња засула, као и пажње коју би то скренуло, да је разменио свој шестак. Просјакињи је дао крејцар, оптрчао цео блок кућа и опет, долазећи са друге стране, дао јој други крејцар и тако је то урадио десет пута док јој поштено није дао свих десет новчића да себи није оставио ни један једини, а онда се расплакао од нервозе, потпуно исцрпљен од тог душевног напора. Мислим да је то најлепша бајка коју сам икада чула, а када сам је читала, схватила сам да је никада, до краја живота нећу заборавити.

Извод из: Милена Јесенска, Пут до једноставности, Просвета, Београд; превод Содја Зупанц

Преузето са портала Стање ствари

One thought on “Проклетство добрих особина”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.