Зашто Варшава има мало «источних крстова», а потребна јој је Украјина и Белорусија

 У позадини текућег самоуништења Украјине и покретања сличног процеса у Белорусији, често се могу наћи изјаве да би суседна Пољска могла бити главни корисник пропасти ових држава. Варшава никада није заборавила на земље изгубљене 1939. године, тзв. «источне крстове», сада западне територије Украјине и Белорусије. Кијев је чак Пољацима дао прилику да правним путем врате ове територије, проглашавајући Молотов-Рибентропов пакт (совјетско-немачки пакт о ненападању из 1939. године) «криминалним» и неважећим. У Минску већ званично говоре о претњи одвајања области Гродно, са циљем његовог накнадног прикључења Пољској. Такве тежње постојано лебде међу пољским националистима и значајним делом елите, а често се пробијају у локални етер или штампу. На пример, бивши пољски министар образовања, оснивач Свепољског омладинског покрета Роман Гертих и популарни публициста Томаш Зомер говоре о овоме. Такође ћемо цитирати речи чувеног публицисте Војцеха Цејровског, упућене Белорусији: «Ако желите да будете демократска земља, молим вас, дајте Пољској оно што јој припада.»

ПИШЕ: Дмитриј Минин

Прикупљање и верификација имовинских захтева бивших пољских власника некретнина и земљишта «на креси» у Пољској, недавно је постало приметно активније.

Међутим, Варшава категорично пориче да намерава да спроведе аншлус западне Украјине и западне Белорусије. Пољски министар одбране Мариуш Блашћак негирао је оптужбе да његова земља наводно жели да добије део белоруске територије, истичући да она жели само да «делује као пример мирне трансформације државног система и подели сопствено искуство.»

И у ово се, иначе, може поверовати, јер је парадоксално. Наиме, Пољској је згодније и перспективније да постепено и у потпуности апсорбује ове постсовјетске државе, а не њихове одвојене делове. Покушаји једноставног припајања «изгубљених територија» у Европи би се лако могли сматрати учешћем у комадању Украјине и Белорусије, слично судбини саме Пољске, што нема одобрење Европљана. Несумњиви противник таквог исхода била би Немачка, која није заинтересована за даљи успон Пољске. Берлин би, у овом случају, такође имао право да покрене питање сопствених «источних земаља» које су јој одузете као резултат рата. Ова опција не одговара баш Вашингтону, јер би се преостале украјинске и белоруске земље у овој ситуацији неизбежно стопиле са Русијом, ојачавајући је.

Друга ствар је «лагано варење» Украјине и Белорусије у потпуности кроз савезе, који прелазе у асоцијацију и конфедерацију, а као резултат израза воље, за шта није потребан пристанак трећих земаља. Успут, корак по корак, мора се променити и културно-историјски код етничких група које тамо живе, односно наставиће се процес «полонизације» два источнословенска народа, пре свега кроз језик и религију. У његово доба, Јозеф Пилсудски се огледао у овом правцу, износећи концепције «Прометеизма» и «троморја» (три мора – прим. прев.).

Ј. Пилсудски

Модернизована верзија «доктрине Пилсудског» подразумевала би решење у првој фази главног задатка – отцепљење Украјине и Белорусије од Русије и хаотизацију њиховог културног и политичког простора, из којег би се накнадно могла створити нова геополитичка стварност. Властити «пример» и «искуство» на овом путу су много ефикасније оружје од бајонета и пушака.

 Заправо, ако погледате савремени украјински и белоруски језик, лако је уочити да су елементи који су неразумљиви за руско ухо углавном прилично касне позајмице, укључујући и оне вештачке природе, из пољског језика. Замените их оригиналним источнословенским речима  и превод није потребан. У условима «украјинизације» и «белорусизације», уз насилно одбацивање руског језика, што се већ дешава у Украјини, а може се развити и у Белорусији, неизбежан је процес даље полонизације њихових «државних мова» (државних језика – прим. прев.). То ће бити олакшано преласком на латинично писмо, који не само да промовишу десничарски националисти, већ и прозападни либерали у обе земље.

Сада је на дневном реду уједињење украјинских унијата и православних хришћана у јединствену цркву, што је до недавно изгледало прилично невероватно. Контролисана од Ватикана, Украјинска гркокатоличка црква (УГКЦ) и створена од Порошенка, али у основи «бескућник» тзв. Православна црква Украјине (ПЦУ), преговарају о уједињењу. Због својих материјалних и других могућности, унијати који се ослањају на ресурсе Рима владаће у таквој симбиози, јер тзв. ПЦУ нема ни од кога подршку. Васељенски патријарх Вартоломеј решен је само да узима, а не да даје. Пољски римокатолици, јасно је, да ће играти кључну улогу у ватиканској политици на овим територијама. У Белорусији потпуно заобилазе «унијатско чистилиште», тежећи директном преласку становништва земље у римокатоличанство. Према овој конфесији у земљи, позитивно се односе не само припадници пољске националне мањине, већ и велики део Белоруса, чему је допринело и државно руковдство својом попустљивошћу претходних година. Конкретно, надбискуп мински и Магиљевевски Тадеуш Кондрусевич, делегиран из Варшаве, показао је озбиљну активност у римокатоличком прозелитизму на белоруском тлу.

У модерној Пољској изузетно је популаран поглед на будућност земље, који је формулисао Џорџ Фридман, оснивач и дугогодишњи директор америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Стратфор. Такође је добро познат по својим блиским везама са америчким политичким естаблишментом и по објављивању сценарија и прогноза које радују Белу кућу. У својим списима и изјавама, Фридман доследно следи мисао, ласкајући пољском поносу, о неизбежној трансформацији Варшаве у најважнију геополитичку силу у читавој Евроазији. Изгледа да су управо његова «визионарска» открића, помножена модернизованим наслеђем Ј. Пилсудског, диктирала расположење и многе практичне кораке које је пољско руководство предузело према својим источним суседима.

Џорџ Фридман

У књизи «Следећих сто година», објављеној пре десетак година, која је, између осталог, објављеној и у Русији, Фридман је предвидео не само велику будућност Пољске, већ и доминантну улогу у централној и источној Европи (1). Од тог тренутка до данас, Фридман редовно говори износећи слична пророчанства на варшавском радију и телевизији. Према његовом мишљењу, «пољски блок» ће постепено апсорбовати читав европски део бившег СССР-а, стварајући тако државу са 100 милиона становника и територијом која достиже 1,2 милиона квадратних километара. Делујући у интересу Америке и уз њену помоћ, овај гигант ће ефикасно обуздати и контролисати не само Русију, већ и Немачку, спречавајући њихово зближавање. Временом ће Хрватска и Словенија постати део овог ентитета. «Пољска није била велика сила од 16. века. Али једном је била таква … и мислим да ће бити и поново», рекао је Фридман. Ове прогнозе се могу наравно оценити као плод необуздане маште, али не може се не приметити да све недавне спољнополитичке иницијативе Варшаве у источној Европи, укључујући и злогласна «Три мора», иду у приближно истом смеру.

Фридманова књига није само геополитичка фантазија. Његов жанр спада у уобичајену технику америчке обавештајне заједнице да даје «самореализујуће прогнозе» или «будуће догађаје». Односно, не описује се највероватнија, већ најпожељнија будућност. У теорији, светски играчи, занесени овим идејама, сами ће се прилагодити њима, повећавајући шансе за спровођење овог конкретног сценарија. «Стратфор» и америчке владине агенције попут ЦИА или «Националног обавештајног савета» пишу своје прогнозе користећи ову методологију, подржавајући их даље сопственим активностима. Прилично је тешко проценити ефикасност такве технологије, али пример Пољске показује да се неки учесници на светској политичкој сцени у ствари почињу водити сличним, уопште, прилично сумњивим развојем догађаја.

Великодржавље Пољске у 16. веку се срушило, пре свега због недовољне ресурсне базе. Исти основи за такав исход постоје и данас. Међутим, траба знати да сама Варшава може знатно да пати од «империјалног прегревања» (према Полу Кенедију), чак ни не ступајући на праг стварања «сопственог царства», већ у току самог приближавања.

С руског превео Зоран Милошевић

Литература

(1) Джордж Фридман, «Следующие 100 лет: Прогноз событий XXI века», М.: Эксмо,  2010. — 336 с.


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/09/08/proekt-velikaja-polsha-kak-barer-mezhdu-rossiej-i-germaniej-51790.html

One thought on “Пројекат «Велика Пољска» – као баријера између Русије и Немачке”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *