• „Упозоравамо: никоме не верујте! Ми немамо лице. Ако вам неко каже: „Ја сам аутор овог текста“, или „ја сам лидер Пројекта Русија“ – тај је преварант  и провокатор. Будите спремни на провокације. Непријатељ је јак и мудар.  Али ми ћемо издржати зато што НАС НЕМА. Зато што су „и музика и речи – народне“.

(„Пројекат Русија“, књига друга, Београд, 2009, стр. 6)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Мени су ових дана допале у руке три књиге једног изузетног дела из области политичке философије; наслов дела је `ПРОЈЕКАТ РУСИЈА`. Иако је руско издање `Проект Россия`, („Эксмо“ издательство, Москва, 2007) објављено још пре шеснаест година, а српско (издавач Академија за дипломатију и безбедност, Београд, 2009, уредник проф. др Ненад Ђорђевић, с руског превео Радослав Бошковић) пре неких четрнаест година, ова изузетна књига у три тома и поднасловом „Поруке прошлости – поуке за будућност“, је, ваљда због изостанка рекламе и маркетиншког представљања, прошла неприметно не само за ширу, већ и за ону ужу, стручну читалачку публику.

`ПРОЈЕКАТ РУСИЈА` садржи заиста, као што непознати аутор(и) у поднаслову наглашава(ју), драгоцене „Поруке прошлости – поуке за будућност“. И свака им је, што би се код нас рекло, „ка` у Његоша“. Полазна тачка књиге која нам пружа драгоцене „Поруке прошлости – поуке за будућност“, је једна мисао Винстона Черчила: „Што дубље загледамо у прошлост, то боље видимо будућност“.(књига друга, стр. 23)

ШТА ЈЕ ДОБРО, А ШТА ЛОШЕ

О мудрости политичке философије непознатих аутора нека за почетак као пример послужи једна насумице отворена страница прве књиге (стр. 47) где читамо следеће  поруке и поуке:

„Није могуће борити се за све што је добро и против свега што је лоше не утврдивши претходно шта се сматра добрим, а шта лошим. Израелци и Палестинци се боре за добро. Несрећа је у томе што они имају различита схватања о томе шта је добро. Не може се „уопште“ градити добра Русија или Француска не утврдивши какав се, у ствари, државни модел под тим подразумева, као што се не може направити „добар мотор“ ако се претходно не утврди принцип његовог рада. Ако у својим рукама имате глину, од ње нећете направити ништа док не одлучите шта конкретно хоћете – цреп или ћуп.“

„УЗМИ СВЕ ШТО ТИ ЖИВОТ ПРУЖА!“

О природи власти и о односу властодржаца према свом положају у 20. веку, непознати аутори пишу у другој књизи, стр. 14:

„За распад Совјетског Савеза нису криве „аристократе“ или маса која их је подржавала. Крив је систем који је на кључна места пропуштао мале људе. Нашавши се у врху друштва, они су схватили свој положај не као бреме и служење, већ као дар судбине. То осећање изванредно је сликовито изражено у речима папе Лава Десетог: `Уживајмо у папству које нам је даровао Бог`. Добијени положај он је схватао као озакоњену могућност да се придржава пароле: `Узми све што ти живот пружа!` Да ли је крив човек због таквог схватања света? Не, није крив. Крив је систем који је омогућио таквом човеку да се нађе на таквом месту.“

ПОДРАЖАВАЊЕ ЛУДИМА И ПОПУЛАРНИМА

О подражавању најглупљима и најпопуларнијима говори се у другој књизи, на страницама 15 и 16: „Ако чак и мајмун може да буде пример за подражавање, човек може тим пре. Чак и најглупљи. Савршена али популарна луда диктираће начин понашања и изгледа милионима жена. Не зато што је она паметнија или племенитија, већ зато што је њено лице препознатљиво. (…) Понашање било ког препознатљивог лица аутоматски постаје образац за подражавање. Из те чињенице следе веома озбиљни закључци. Сами лудаци (или луде) из разумљивих разлога не схватају свој утицај на друштво. Када сити и глупи проглашавају себе за елиту и позивају да се од живота узме све, друштво нема шансу. Ефекат „новог елитизма“ значи да је могуће друштво повући у понор преко претварања лудака и идиота у „звезде“. Занимљива је ситуација: отворених непријатеља нема, а отворена штета се прави и шири од самих чланова друштва. И све зато што се у њему `пале звезде`“.

„ДОСТА РАЗМИШЉАЊА!“

У поглављу „Теорија масовне партије“ (друга књига, стр. 293–300) аутори разматрају стварање партије „зато што само партија на прави начин може покренути масу“.(стр. 300) Овде је реч о европској геополитици и геостратегији:

„Размотримо ситуацију зашто је почео Други светски рат. Да би реализовала геостратешку замисао Енглеске, Немачка је морала да ступи у рат са Русијом. То је спречавало стварање крупног геополитичког савеза који је могао да наруши систем баланса и противтеже. (…) Био је постављен задатак из кога је следило: од Русије и Немачке је неопходно створити две природе које ће ступити у конфликт.“ (стр. 294)

„Химлер је, при сусрету дипломаца SS одреда на питање у чему је суштина нацизма, одговорио: `Веровати. Покоравати се. Борити се. То је све.` Хитлер је на питање о суштини нацизма био исто толико категоричан: `Није довољно говорити Ја верујем. Треба говорити Ја се борим.` Сећате ли се нацистичке пароле `Доста размишљања!`? То је квинтесенција нацизма. Нема ни речи о томе зашта се треба борити. То је увек у заградама. Циљ је изражен општим речима, какве сада користе демократе. Слобода, једнакост, срећа. Схвати како хоћеш. Са истим успехом оне се могу заменити речима `Праведност, срећа, мир.` Пробајте да се не сложите. (…) Теза да је Хитлер био створен од Англо–саксонаца, и то баш са циљем да нападне СССР, уобичајено је данас да се сматра сумњивом. Како је, у ствари, било, то нико не зна. Планови таквог нивоа не могу бити доступни јавности. Па, значи, ни историчарима. Ми не располажемо чињеницама, ми само полазимо од тога да је Енглеској претила опасност од Немачке, и да она није могла а да је не решава.“ (стр. 295)

МОНАРХ КАО СЛУГА БОЖЈИ

У поглављу под насловом „Власт заснована на ауторитету“ (друга књига, стр. 293–300) аутори пишу о монархији као „максимално стабилној конструкцији“ друштвеног уређења (стр. 295):

„Монархија се разликује од диктатуре по томе што има за основу ауторитет, а не силу.

Признајући монарха за слугу Божијег, народ види у њему мистичну фигуру. Глава породице служи Богу на свој начин, свештеник – на свој. На посебан начин служи Богу и цар. Ступати у сукоб са монархом значи ступати у сукоб са Оним Који је монарху дао власт. Сама помисао о бунту против такве власти је највећи грех. У атмосфери религиозности народ прихвата неуспехе монарха као казну Божју. У атмосфери демократије неуспехе власти народ увек приписује глупости владе.“

Књига `ПРОЈЕКАТ РУСИЈА` је, као што је на почетку речено, објављена 2007. године у Москви. Издавачка кућа „Олма прес“ је претходно (две године раније) покушала да пронађе аутора (или ауторе) ради уговора о легалном високотиражном издању. Зато је на њиховом сајту пласирана информација да је објављивање `Пројекта Русија` унето у њихов издавачки план и програм. Пошто се нико није јавио као аутор, „Олма прес“ је одлучио да објави књигу на своју одговорност и ризик. Издавач на крају званично изјављује: „Ако се аутор појави са валидним доказима, исплатићемо му солидан хонорар“.

Аутори су се јавили, али не ради „солидног хонорара“, него, напротив, да објасне разлоге зашто не желе да обелодане свој идентитет: „Ми немамо лице. Ако вам неко каже: `Ја сам аутор овог текста`, или `ја сам лидер Пројекта Русија` – тај је преварант и провокатор. Будите спремни на провокације. Непријатељ је јак и мудар. Али ми ћемо издржати ЗАТО ШТО НАС НЕМА. Зато што су `И МУЗИКА И РЕЧИ – НАРОДНЕ`.“ („Пројекат Русија“, књига друга, Београд, 2009, стр. 6)

One thought on “ПРОЈЕКАТ РУСИЈА”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *