С обзиром да влада Srbije не улази у расправу о продаји наше деце у иностранство, a да их америчка амбасада у Београду* и даље нуди на “усвајање’’, то јест, на куповину, ево једног шокантног документарног филма француске новинарске инвестигационе екипе која изванредно представља застрашујућу и невероватнy реалност трговине децом y SAD-y:
Филм је изашао још пре шест година и говори о једном нама непознатом, нехуманом обичају у SAD-y : представља ре-адопцијy деце, то јест, “поновно (ре) усвајањe“. Ради се о томе да амерички усвојитељи могу да врате дете агенцији од које су усвојили малишане, ако се им дете “не свиђа’’, ако испољи неку слабост или ако једноставно буде тужно, агресивно после преживљених траума одвајања од биолошке породице, одвајања од свог народа, језика… Филм носи назив ‘’SAD – деца за једнократку употребу“ или на француском, дословно преведено, “деца за бацање“ ( États Unis – Enfants jetables ).
На самом почегтку овог шокантног документарног филма, који преводим скоро у целини, можете да видите децу која дефилују на црвеном тепиху као на модној ревији у једној евангелској цркви y DIakon-y, у Пенсилванији, Topton-y. Oна ту, јадна и истрауматисана, пробају да се продају после неуспелог усвајања, или “да се рециклирају“ по зна који пут, као свака друга роба.
Ilina, око десетак година, је прва која излази на тепих, док једна госпођа представља дете : ‘’Ilina је дивна девојчица, која себе описује као неког ко је поштен, воли да помогне а такође воли да црта, воли уметност и декорацију.“
Друго дете, црно, Lola излази на тепих, a глас “продавачице“ своју робу хвали: ‘’Lola тражи једну традиционалну фамилију, али би радо прихватила и самохрану мајку. Треба јој оквир и пуно стрпљења (вероватно је ово алузија на то да је дете повређено, понекад тешко). Желела би да има браћу и сестре, старије од ње саме’’.
“Ово окупљање је одвратно и узнемирујуће“, каже француске новинарке. Сваке године овај “дефиле“ се организује са циљем да се деца усвоје. Тешко је за повероватри, али ови будући родитељи су ту да сортирају и изаберу дете између 16 кандидата. Они који дефилију су ту по трећи или четврти пут и спремни на све, само да нађу трајни дом. Деци се дају неколико минута да убеде појавом, а онда имају два сата да попричају са евентуалним усвaјачима. Ова метода потреса нашу савест.
Cyndy је неудата, има 40 година и тражи једног малог дечака од 0-6 година да усвоји. Камера фокусира дебели каталог комеpциалног crkvenog друштва са огромним бројем дечијих лица. “Предлажете ми Jason-a ?“, пита Syndy и показује ce лицe једног малог дечака. Продавачица јој каже : ‘’Y реалности дечак изгледа много млађе (продајна тактика, јер купци траже млађу децу)’’.
“Тражим млађе дете, овде су сва старија него што желим… Ово је као неки велики сајам где су продукт – деца. За једну будућу мајку, ово је узнемирујуће да се види“ каже Cyndy за камере.
“Овај страшан сајам деце је последица ре-адопције, re-homing-a, то јест, поновног усвајња. У SAD дете се може усвојити, па објавити оглас да га се отарасите. На интернету можете наћи хиљаде деце за усвајање, што је лице америчког кошмара. Једна четвртина усвојене деце су поново напуштена од стране нових родитеља – то je око 25 000 деце годишњe. Онa се зову “деца за једнократну утребу“ (на француском : “деца за бацање’’ ). Она се продају и мењају као роба,’’ закључује француска наративка.
Овде, ми можемо слободно да закључимо, да три четвртине деце долазе из иностранства, дакле и из Србије, како би годишња понуда од око 100 000 деце била испуњена за америчко срамно “тржиште усвајања’’. Јасно видимо да се амери још нису ослободили неких традиција трговине робљем.
Даље видимо дечицу којy представљају са својим именима : Frank, Nita… деца која су била продата као роба, напуштена, па опет продавана… Овo је њихова причa.
Сама реч ‘’re-homing“ коју у SAD употребљавају за “усвајање деце“ има значење по енглеском речнику : “наћи новог власника за животињу за друштво / пратњу, углавном за пса или мачку’’ (дословно преведено значи : “поновно-удомљавање“). После усликавања ове дефиниције на црној позадини, видимо забринута, тужна лица дечице коју чешљају, дотеривају и спремају за re-homing’’, то јест “усвајање’’. Неколико сати пре дефилеа, деца се и шминкају у нади да нађу нови дом.. показују дечка, Frank-а који има 14 година и кога су родитељи напустили кад је имао 8 година. Oн иде да се лепо обуче, донео је своје цртеже да их покаже евентуалном новом оцу који стиже на дефиле. Прича да су га прво ставили у дом где је чекао на усвајање са својом биолошком сестром али су га одвојили од ње, што га дубоко трауматизовало. Сада сâм, жели да покаже свом трећем оцу, своје најбоље стране, да је сензибилни уметник коме треба дом. Тоm, потенцијални тата је неожењен, учитељ и стигао је без да нешто специјално очекује (обучен у црвено, он оставља утисак педофила; примедба преводиоца). Frank је cа капуљачом прошетао по црвеном тепиху као манекенка. После дефилеа, има 2 сата да убеди Tom-a да га усвоји. Тоm треба да плати 5 000 долара за усвајање што је два пута јефтиније него класична адопција. Тоm чак има право на пробу – може да задржи Frank-а неколико месеци па да га врати, ако му не одговара, Један дан после снимања, Frank је отишао код новог оца Tom-a. Али, после 6 месеци Тоm је јавио да је вратио Frank-а у дом, због не-компатибилности. Frank се вратио у дом ! Његова прича је прича десетине хиљада америчке деце.
Недостатак закона у SAD дозвољава све врсте злоупотребе. Пијаца деце из друге руке нуди хиљаде деце, одмах, усвојивљих. Ни једна од многобројних агенција за “усвајање“ није хтела да прими француску телевизијску екипу на разговор. Зато су француски новинари одговорили на један оглас, претварајући се да cy клијенти за усвајање. На питање, шта је потребно за усвајање једе девојчице из каталога, Јустине, агенција је брзо одговорила, шаљући цену од 3’500 долара, без икаквих услова и провере идентитета. Новинарка је отишла у својим инвестицијама и до фамилије која хоће да се отараси усвојеног детета и која објашњава да малишан може одмах да дође код нове породице и пре него што центар за социјални рад утврди да су услови за нову адопцију повољни. Легална процедура може касније да траје и до једне године.
Паралелан, још бржи систем ‘’усвајања“ постоји. Nita има 19 година и живи у локацији где је побегла од ре-адопције коју сматра продајом људи. Њена дефиниција ‘’re-homing“ је : Увек бити спреман на одбацивање. Соба јој празна, а она je пуна рана. Пeт пута су је усвајали, било где, код било ког, као неки пакет преко поште. Nita је расла у дому на Хаитима, одакле jy је усвојила једна америчка породица. Мајка породице је после неколико месеци понудила бесплатно на усвајање и једна друга породица је задржала месец дана када су гласали, да ли да је задрже или врате – враћена је у прву фамилију која је није хтела, али која је законски остала усвојач. У петој фамилији, Nita је пала на педоКриминалце које је пријавила полицији. Отац те породице је осуђен на доживотну робију. У међувремену пунолетна, Nita не жели више ни да види прву фамилију која jy је пет пута давала на усвајање и која се сама распала.
Постоји само један центар за помоћ адоптивним родитељима у SAD где хиљаде људи тражи помоћ како да изађу на крај са проблемима које деца носе са собом. “Видели смо здраве породице које су полуделе, јер нису знале како реаговати на агресије усвојене деце која су викала, плакала… због траума из прошлости’’- каже директорка тог центра Пуно родитеља има висока очекивање при усвајању и не cxвата колико проблема могу да искрсну. Нису спремни за то бpеме. Терапија може да помогне деци да ожале предходне усвајање пре нeго што се вежу за нове. На интернету нема контроле и могуће је предати дете било коме. Предатори педофили се ту често налазе. Лажне представе и лажни услови за усвајање су могући (Big mama – прича Megan).
“Систем за ре-адопцију не би смео да постоји“, сматрају неки USA политичари. “Деценијама на Интернету, трговина на црно са децом на виртуалном e-пијацама где се деца напуштају, само иде даље. Ре-адопција би требала да буде криминализована. Држава би морала да помогне усвајачимa са средствима да би само једна једина адопција опстала.“ 50 милиона долара је потребно за овај буџет (пре 7 година). Нико у влади не сматра да би тај буџет требао да има приоритет.
На северу SAD-a створен је јединствен приватан систем за овај проблем “деце за бацaње’’ – центар за реедукацију усвојене деце. Ова деца су била усвојена из иностранства (вероватно и из Србије) и показала су се агресивна. Она су била суочена са насиљем у најмлађем добу, нека имају алкохолни урођени синдром… За многе, ово је задња шанса да избегну ре-адопцију. Поред све добре воље, овај центар у стилу изолованог ранча, ипак личи на затвор. Најстарије дете овде има 16 година и ту је већ 6 година. Спава са деветоро других у једној соби. Његови родитељи га не желе назад, нити желе да га дају неком другом. Слика једног мањег дечака са овог ранча који би требао да спречи re-adopciju, је ипак осванула на сајту за ре-‘’усвајање’’ (примедба преводиоца: највероватније, дете је спремљено за педо-‘’филе“ на овом ранчу, с обзиром да деца немају своје собе, своју интимност, која је део права у правној држави).
Документарац завршава са суђењем једном педо-‘’филу“ који је добио 30 година затвора. Megan-ина ћерка је била сведок. Последица овог суђења је промена закона у држави Ohio – садa je објава за усвајање деце преко огласа стриктно забрањена и може да иде једино преко судије. Али, само 9 од 51 државе су следиле измену закона. У већини земaљa USA, трговина децом иде даље. Ово стање је произвело забрану усвајања руске деце од стране Американаца. Да SAD не буде више земља деце за краткотрајну употребу, треба да среди свој ЈУРИСТИЧКИ систем и прилике 100 000 малишана који се сваке године нађу на е-пијаци – завршна реченица, потресног документа о приликама за усвајање деце у USA.
Зашто влада Sbije прати децу продату у иностранству само две недеље, a не више, постаје сасвим јасно – амерички родитељи могу да врате нежељено дете, па би опет пали влади на грбачу. Комунистичким, ратним и простим вулграним мафијашима који деценијама продају нашу изванредну децу, одговара само, да касирају паре, од продаје. Даље их не интересује ништа. Никада, нико није ни реч изнео о проданим малишанима.
Како су Руси пратили своје малишане, сxватили да су деца силована од педофила и болесника, па гласали за забрану усвајања руских малишана у САД ? Зашто наши нису могли да учине исто ? Или, да бар имитирају Русе, ако нису могли и хтели да истражују ? Ако су Руси и Французи, знали шта се дешава, зашто су Срби затварали очи, ћутали и даље децу продавали ? То нормални људи не могу да раде – само мафијаши, психопатске природе, могу.
Сама продаја, као део “права деттета на интернационално усвајање“ дефинисаног и потписаног од стране Srbije у Хашким документима, јесте супротна ПОВЕЉИ ЉУДСКИХ ПРАВА КОЈА ДАЈЕ ПРАВО НА ПОРОДИЦУ ЈЕДНОМ ДЕТЕТУ. Али зар адвокати, који делују баш као и мафијаши, да се брину о деци ? Цео систем је толико перверзан, да мора да потоне, буде спаљен и да не ни остане ни ПЕПЕО од њега. Сасвим је јасно да јуристички систем не штити децу – нити на националном нити на интернационалном нивоу. Зато се деца отуђују од биолошких родитеља који су једини прави бранитељи дечијег благостања.
Cкрива ce, по свим медицинским статистикама и јуристичким процедурама, да деца одвојена од мајки, тешо бивају трауматизована за цео живот. И тако, уместо да се мајке и породице помогну са свим видовима дарежиљовисти, доброте и милости, оне се руше, разарају отуђењем, безумно и сотонски. Мајке занемују, очеви се обезпомоћују. Србија замире.
Приметили сте да прича почиње управо у једној цркви која се трансформисала у модну писту за потребе трговине деце. Ту се види ко вуче конце у овом страшном и уносном бизнесу – теократе су одувек ако не трговале, онда искоришћавале децу за своје перверзне сексуалне потребе о којима сам писала овде :
Vatikan и његове шпанске, jezuit-ске слуге су најактивније у овим сотонским радњама – продаја деце није оно најгоре. Најпаметнија, најсветлија деца која зраче доброту се око једанаесте године приводе тајним ритуалима у којима се жртвују ђаволским силима и њихова крв пије (Perth, Australia, 13-convents). Крађа беба има исту сврху – углавном се бебe користe за сотонске ритуале или за даљу продају органа. A, зашто се органи не смејy ни добровољно давати – о томе сам писала овде :
Отимање беба и децe, се систематски спроводило у Шпанији против родитеља који су се ставли на страну револуционара. Њихова деца су давана на усвојење франкстима. Многе баке, траже своје потомоство и данас по шпаским администрацијама. Тако су поступали и аргентински диктатори – децу су отимали противницима режима. Постоје страшне репортаже о томе.
Тако, знамо да политички разлози могу бити разлог отимања деце и спровеођења тихог геноцида који се деценијама одиграва у злочиначкој тишини мафијашке државе Srbije, поред занемелих мајки. Зло је толико велико и толико страшно да је незамислово. Сасвим је јасно да продаја деце не служи добрим сврхама – одвајање од биолошке прородице је злодело које мора да се казни. Уместо да се проблеми сиромаштва, алкохола, дрога, болести… реше на самом извору, у породици која је изродила дете, проблеми се остављају нерешени а деца одводе стварајући и незалечиве трауме код родитеља који се углавном не подижу после доживљеног државног насиља. Несумљиво је да би и три дивна сина Aне Михаљице завршила на црвеном тепиху америчке e-пијаце децом.
Овај француски прилог о перверзном стању на USA e-пијаци “за ре-удомљавање“ пратиоца је додатак шведском документарном филму који је недавно изашао у срБским алтернативним медијима и који описује како се наша деца “усвајају“ по Швадској. Спознаја о овој internacionalnoj трговини би требала да буде довољна да се цела земљa дигне као један и промени целокупан систем. Постоје дивне алтернативе њиховом сотонском систему у коме и деца постају роба.
СрБска влада мора да падне због овог. Цео светски јуристички систем права, такође. Деценијско ћутање о крађи беба по срБским породолиштима мора да уђе у исти фокус под исту тему: ОТИМАЊЕ ДЕЦЕ ОД РОДИТЕЉА и ЊИХОВА УНОСНА ПРОДАЈА ПО ИНОСТРАНСТВУ. Сада је свима јасно, зашто држава нема паре да помогне сиромашним биoлошким породицама а има паре да плаћа “хранитељске“ фамилије. Одвајање деца од корена, од природне околине, од Србије – јесте циљ ових деловања. То су ГЕНОЦИДНЕ РАДЊЕ које морају одмах да се стопирају и кривично осуде.
“Нека борба буде непрестана’’
Свима са благословом,
превела с француског и коментарисала,
Др мед Јасмина Вучић Пеев
у срБској 7532-ој години, у сухом, 21-ог
*
US embassy in Belgrade:
[…] Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/prodaja-dece-za-jednokratku-upotrebu-po-usa-katologu/ […]