Признања једног од оснивача тзв. Православне цркве Украјине

Ростислав Павленко, човек који је у своје време водио основне преговоре по питању стварања ПЦУ, дао је интервју Youtube-каналу DetectorUA. У њему је испричао о стварању те организације и изнео неке индикативне тезе. Сценарио интервјуа је такав: део исповести је снимљен док је Р. Павленко шетао поред Врховне Раде и она је већим делом била посвећена оцрњивању УПЦ, а други део је снимљен поред Софије Кијевске, где се углавном причало о такозваном “уједињујућем сабору” на којем је била створена СЦУ-ПЦУ. Логично је и да се анализа исто тако подели у два дела.

Оцрњивање УПЦ

Р. Павленко: «Представници власти (В. Зеленског – Ред.) суштински раде на подршци Украјинске Православне Цркве, која се налази у јединству са Московским Патријархатом и што је још горе, са оним наративима са којима ради Руска држава, користећи Руску Православну Цркву, у суштини, као један од начина хибридне агресије».

Новинар: «Па значи, грубо речено – издаја?»

Р. Павленко: «Па, издаја је исувише често коришћен појам… Ја бих искористио реч “некомпетентност”, “неразумевање”, које користе управо они који желе да промовишу руске наративе».

Овде ми, као прво, видимо понављање мита о томе да неко користи Цркву као инструмент хибридне агресије. УПЦ није ничији инструмент. Она служи Богу и спашава душе људске зарад вечности.

Али најинтересантније – Павленко покушава да “избије” власт Зеленског са “црквеног изборног поља” које власт Петра Порошенка сматра својим. И у суштини Павленко је управу – сви контакти са Фанаром од 2015. године (како после признаје Павленко) водила је власт Порошенка, такође власт Порошенка убедила је патријарха Вартоломеја да започне пројекат Томоса, на крају, све  напоре за формирање ПЦУ је остваривала власт Порошенка. Сасвим је логично да се она сада са љубомором односи према покушајима Зеленског да ради у тој области.

Наравно, говорећи о подршци УПЦ од стране Зеленског Павленко говори отворену неистину: посете Председника, премијер-министра и делегације “Слуге Народа” на Фанар говоре о супротном. А посебно о супротном говори резултат тих визита – очекивани долазак патријарха Варфоломеја на пославу 30. Годишњице Независности Украјине.

Осим тога власт Зеленског опет подиже питање ступања на снагу закона по којем желе да одузму УПЦ  њено име и такође подносе у Врховну Раду пројекте закона усмерене на уништавање УПЦ и лишавање је њеног имања.

Р. Павленко: “Држава је дужна и чак обавезна да уради све да би заштитила украјинско друштво, украјинске цркве, украјинске вернике од утицаја Руске Федерације која се уопште не стиди да користи цркву за емитовање порука мржње, причајући ко је канонски, а ко није канонски, ко ће се спасити, а ко се неће спасити. То су поруке које уопште не би требало да се чују у таквом контексту”.

Као прво, држава РФ није субјекат који изражава или чак покреће изражавање таквих тема. Овде се ради о свесној манипулацији и замени појмова “црква” и “држава”. А као друго, Црква управо и треба да сведочи људима о томе шта јесте услов спасења душе и које околности воде људе ка пропасти. То је Њена света дужност. Црква управо треба да говори ко стоји на путу спасења, а ко страдања. И ако налажење у расколу, у не канонској религиозној организацији ствара за човека опасност да се нађе ван Царства Божијег, онда баш Црква треба да упозори човека. И ту нема никакве реторике непријатељства или мржње, постоји само љубав према човеку и брига о спасењу његове душе. Али то да се Црква брине пре свега о спасењу душа људских Р. Павленко и његови сарадници, из неког разлога, не могу  да схвате.

Р. Павленко (настављајући претходни одговор): “… није је срамота да прича да, тобоже, постоји неки раскол. Није је срамота да говори да је то, тобоже, слободан избор украјинских верника да буду у структури Руске цркве”.

Поновићемо, у Украјини постоји пуно случајева приморавања да се пређе у ПЦУ, између осталог и уз физичко и психичко насиље, али не постоји ни један случај приморавања да се остане у УПЦ. И то да верници УПЦ остају у тој Цркви није само слободан избор, већ избор направљен упркос приморавању да се пређе у ПЦУ.

Р. Павленко: “За веру, цара и отаџбину” – тај мото они (УПЦ и РПЦ – ред.) исповедају”.

У стварности такав мото не постоји ни у учењу Цркве, ни у савременом животу црквених заједница. Тај мото је био уобичајен у руској војсци у доба Руске империје. Данас га користе углавном десничарски руски националисти и монархисти. Али са Црквом он нема везе. Овде Р. Павленко покушава свесно да стави у главе својих слушалаца мит о идентичности Руске државе и Руске Православне Цркве.

Свесна манипулација јесте покушај Р. Павленка да оправда грубо мешање високе власти из доба П. Порошенка у решавање религиозних питања позивајући се на закон “О слободи савести и религиозним организацијама”.

Р. Павленко: «Постоји у Украјини такав закон “О слободи савести и религиозне организације” који опредељује право и обавезу државе да помаже око законских питања религиозних организација, и посебно,  око оних где се директно говори и о односима са страним верским центрима».

Као прво, члан 5 Закона изричито предвиђа да се “држава не меша у делатност религиозних организација која је у оквиру закона”. Сличан принцип се налази и у Уставу Украјине. Председник Украјине, глава Врховне Раде, премијер-министар и други високи руководиоци државе су ишли на Фанар, договарали се о стварању ПЦУ, потписивали уговор о предаји Константинопољском патријархату имовине (Андрејевска црква у Кијеву), организовали “уједињавајући Сабор” и суштински руководили његовим одржавањем, дочекивали у Кијеву фанарске “егзархе” и т.д. И Павленко жели да нас убеди да то уопште није мешање државе у религиозне послове, већ само помоћ у организацији односа са страним религиозним центрима?

Као друго, члан 30 Закона, који се зове “Централни орган државне извршне власти који реализује државну политику у области религије” (у време стварања ПЦУ то је био Департман за послове религија Министарства културе) гласи, да тај орган остварује “потпомагање учешћа религиозних организација у … пословним контактима са међународним религиозним центрима и страним религиозним организацијама”. Т.ј. Закон даје пуномоћ управо том органу, а не председнику или Администрацији Председника, или Врховној Ради да би било шта радили по том питању.

Ако је претходна лажна тврдња о неком, тобож, законитом мешању власти у послове цркве била изречена рачунајући с тим да нико неће пажљиво читати одговарајући закон, онда је одломак о покојном Митрополиту Владимиру (Сабодану) и његовом, тобож, добронамерном односу према расколницима и мешању Фанара изречен уз претпоставку да су многи већ заборавили шта је у ствари говорио Његово Блаженство Владимир.

Р. Павленко: “Код митрополита Владимира (Сабодана – Ред.) све се мирно решавало у атмосфери дијалога”.

Покојни Његово Блаженство Митрополит Владимир је вишекратно и недвосмислено говорио и о расколницима, и о мешању Константинопоља у црквене послове Украјине. Навешћемо само два цитата:

“О каквом се уједињењу може да прича? Не може се добити једнородна маса од уља и воде… Уједињење Цркава може да се деси само у случају покајања расколника, повратка у недра Мајке Цркве и будућег заједничког разматрања припадајућег канонског статуса уједињеној Украјинској Цркви”. 

“Молили смо Васељенског патријарха да се не меша у проблеме Украјине, јер је то унутрашња ствар самих православних Украјинаца. Он се тада увредио због тог писма, али, чини се, да код њега још није нестала жеља да се меша у решавање судбине Цркве у Украјини. То је било крајње непожељно јер постоји пример Естоније где је мешање Васељенског патријарха изазвало раскол цркве”.

А постоји мноштво сличних изјава.

А следећа изјава Павленко нас још додатно тера да се сетимо речи Гебелса о томе, да што је монструознија лаж, лакше ће у њу поверовати.

Р. Павленко: “Као прво видимо покушаје насилног заузимања од стране московске цркве… Управо оно за шта окривљују украјинску цркву често ради управо та московска црква: и довођење снажних људи  да би отели неки храм, и судске тужбе, и коришћење својих веза у органима власти”.

Ни једног случаја одузимања храма од стане присталица УПЦ нема не само за време постојања ПЦУ, већ и уопште за време раскола у Украјини. Напротив, одузимања од стране расколника, при том забележених и потврђених видео снимкама и фото материјалима има на десетине.

Р. Павленко: “Покушаји УПЦ да говори о прогонима не наилазе на одзив међу украјинским верницима”.

У циљу оповргавања ове изјаве можемо се упознати са материјалима насталим за време скупа представника запоседнутих храмова “Верни”, који је одржан у Кијево-Печерској лаври фебруара 2021. године. А могу се и саслушати исти ти припадници ПЦУ, које иритира то што заједницама којима су одузели храм, сада цела Црква помаже да изграде нови, и тиме признају да невоља тих заједница наилази на одзив међу верницима и исказује се кроз конкретну помоћ.

И како сад да се не присетимо реакције Павленко на скуп “Верни” која се не може назвати другачије сем врхунцем цинизма. Људе којима су одузели имовину, који су били подвргнути насиљу и узнемиравању окривио је… за напад на државну безбедност: “Да, 22.02 у Кијево-Печерској лаври одржан је скуп, који се не може схватити ни са црквене ни са државне тачке гледишта. Та хит парада мржње се не може назвати другачије него напад на стабилност и државну безбедност” (Цитат са странице Павленко на Фејсбуку).

То јест, то што су људе претукли, понизили, одузели храм – то није напад на државну безбедност и чак није ни мржња, а то што се они нису плашили да испричају о томе – то је напад и мржња. Успут буди речено, многи учесници окупљања су говорили како праштају оне који су их повредили и не желе им зло.

Р. Павленко: “Постоји веома активна веза са Москвом. Двојица владика УПЦ у јединству са Московским Патријархатом јесу представници Синода Руске Православне Цркве. … Не само генетичка веза, него заправо административна веза, ако желите тимска веза и, сходно томе, финансијска…”

Под један, ни један архијереј РПЦ није члан било каквог органа управе УПЦ. А то да двојица украјинских архијереја улазе у састав Светог Синода РПЦ доказује да не учествује РПЦ у управи УПЦ, већ обрнуто.

Под два, УПЦ је апсолутно независна од РПЦ у административној, економској, финансијској, кадровској и у другим сферама. То је уписано у уставним документима и потврђено праксом.

Р. Павленко: “У време Петра Порошенка радили смо све да не буде неке цркве-фаворита…”

Овде само постоји жеља да се немоћно рашире руке и са чуђењем упита: а ко је стално давао изјаве да ПЦУ јесте основ државе и услов независности? Ко је давао и наставља да даје изјаве о државној подршци ПЦУ? Ко на сваки начин даје ту подршку? Ко је путовао на Фанар да се договори о стварању ПЦУ? Ко је за то дао фанариотима Андрејевску цркву у Кијеву? Ко је на крају крајева, именован у Томосу као његов прималац? Ако је неко заборавио – то је Петар Порошенко.

О стварању ПЦУ

Р. Павленко: “Он (патријарх Варфоломеј -Ред.) је веома добар, мудар човек. Врло је отворен и једноставан у комуникацији. Чак ни наговештаја на неко подмићивање или још нешто није било, није звучало и није могло звучати. То је била његова одлука (издавање Томоса – Ред.), која је издиктирана љубављу према украјинском народу…”

Под један. 2018. године када се први пут поменуло стварање ПЦУ, на стотине верника УПЦ су писали на Фанар са молбом да се не мешају у украјинско црквено питање. Свештеници су тада односили на Фанар торбе у којима је било преко 420 хиљада сличних обраћања. Зар то није воља украјинског народа? Ништа слично са стране расколника нисмо видели.

Под два, какав резултат Томоса смо видели? Запоседнути храмови УПЦ, пребијени парохијани и свештеници… И то све као резултат деловања патријарха Варфоломеја. Јел’ то таква љубав?

Р. Павленко: ”Порошенко није био дужан и није му (Филарету Денисенко -Ред.) могао  ништа обећати: ни очување позиције, никакве сличне гаранције, јер су то питања унутар цркве…”

А сам Филарет Денисенко непрестано говори да су обећања била и много чињеница говори да је он највероватније управу. Тешко да би се Филарет усудио да укине своју Кијевску патријаршију да није рачунао да ће владати у новој структури.

Р. Павленко: ”Морао сам да се састајем са поглаварима многих других цркава и они су ми постављали три питања: Прво – По чему УПЦ МП није за вас украјинска црква? … Да неће почети рат код вас? … Не, неће почети. … Да нећете повући у ту цкрву коју морамо да прихватимо (ПЦУ – ред.) питања из прошлости, ставове из прошлости, људе из прошлости…”

Под један, представници Поместних Цркава схватали су и схватају до данас, бар они који нису признали ПЦУ, да је УПЦ стварно украјинска Црква.

Под два, масовна преузимања храмова и насиље над верницима то, наравно, још није рат, али јесте нешто томе блиско, и саговорници Павленко су то разумели.

Под три, Павленко и остали оснивачи ПЦУ су преварили своје саговорнике, јер су у стварности повукли у ПЦУ “људе из прошлости”.

И још једно питање које Павленко није поменуо, али је сто посто било постављено, а то је питање невалидности “хиритонија”. На то питање не може да одговори не само Р. Павленко, него чак ни патријарх Вартоломеј: одакле расколницима благослов свештенства и епископата?

Новинар: “Улога Петра Алексејевича… тамо је био спикер Парубиј, били сте ви… ви сте учествовали у том преговорном процесу или сте посматрали како свети оци покушавају да се не потуку?

Р. Павленко: “Понекад светим оцима треба предложити могућност да се међусобно договоре, али тако да схвате да им неће бити дато да обуставе процес”.

Другим речима, Р. Павленко је потврдио да руководство Украјине није дозвољавало расколничким “архијерејима” “да обуставе процес”. Изразио се дипломатски. А ево, други учесници тог “Сабора”, као на пример Филарет Денисенко или “митрополит” Симферопољски и Кримски Климент Кушч причали су да је власт толико жестоко контролисала “уједињујући Сабор” да када су се “архијереји” посвађали и састанак је малтене био прекинут, Порошенко је наредио да се затвори аеродром “Бориспољ”, да не би одлетели грчки “егзарси”, послати у Украјину од стране патријарха Варфоломеја.

Новинар: “Који су изазови, на шта сад треба сама Православна црква Украјине да обрати пажњу?”

Р. Павленко: “Најбитније је то да власт на свим нивоима треба да поштује закон, треба да поштује процедуру реализације воље заједница, које желе да се припоје Православној цркви Украјине, престане да прави препреке за то, у нади, да ће у Украјини некад бити власт која ће све то вратити на старо…”

Суштински Р. Павленко је признао да без подршке власти нико неће прелазити у ПЦУ. Оно што претходне власти зову испуњавањем закона, у стварности јесте безаконски превод црквених заједница у ПЦУ, што се у многим случајевима такође прати насилним преузимањем храмова. Та рејдерска шема је свима позната: уместо састанка религиозних заједница одржава се састанак територијалних заједница, на ком се доноси безаконска одлука о преводу религиозне заједнице у ПЦУ.

Она мала количина заједница које су стварно хтеле да се припоје ПЦУ урадиле су то у потпуности слободно. Нико им није правио препреке ни од стране чиновника, ни од стране УПЦ.

И на крају мало хумора.

Новинар је поставио Р. Павленку сасвим логично питање: ако је Порошенко добио на Фанару Томос и тиме испунио жељу украјинског народа, зашто онда тај народ, за кога је почињено благо, није гласао за Порошенка на изборима?

Одговор Р. Павленка је следећи: јер то није политичко питање, то је питање националне безбедности. И узимајући у обзир сав контекст односа власти и ПЦУ, фраза је стварно оштроумна. И она је посебно вредна јер ју је Павленко изрекао потпуно озбиљно.

ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/78514-otkrovenija-odnogo-iz-otcov-osnovatelej-scu-pcu