Препричавам причу коју сам чуо од једног мог даљег рођака, али сам промијенио имена споменутих људи и области, пошто ова забиљежка није ни против кога усмјерена, више више осликава модел по којем су се ствари дешавале.
Њему су ову причу изпричали његови када се распитивао за поријекло породице. Свакога та тема у неко доба живота заинтересује. Испричали су му да су њихови предци били доста сиромашни, а и живјели су у још сиромашнијој и оскудној Херцеговини, гдје једино камен добро рађа. Том општем сиромаштву је доста кумовао и окупатор који се трудио да Срби тог краја што теже живе како се не би развијали и јачали. Милановићи су били многобројна породица са много чељади, породица са много гладнијех устију. Тражили су некога ко би њихово најмлађе дијете које је већ било свјесно себе, примио на стан и храну, па докле ко издура. Нерадо су се за то одлучили, али су жељели да остала дјеца мање гладују.
Након дуже потраге јавила им се једна породицу из сусједне Далмације која није могла изродити потомство и која је била вољна да преузме дијете, али су одмах рекли да су они католици и да би дијете морало да пређе на католичанство више због села него њих лично. Како нису нашли никога другог ко би се бринуо о дјетету пристали су на тај услов, тјешећи се да је све то на крају крајева исто, крст-ово, крст-оно.
Дијете се током одрастања јавило својим правим родитељима само два пута. Први пут, након пар година након одлазка, са вијестима да је добро и здраво, да га његови нови родитељи веома воле и пазе, што је било његовим правим родитељима мило за чути. Други пут се јавио као већ велики човјек, али из Славоније, са вијестима да се планира женити дивном женом са којом жели да има потомство. Његовим правим родитељима је и ово било мило за чути, али сиромашни и остарјели нису ни могли да дођу на свадбу, али их њихово дијете, које дадоше другима, није ни позвало на вјенчање.
***
Једном приликом се тај мој рођак сасвим случајно нађе у неком друштву јавних личности и приђе једном познатом човјеку и ослови га са „Ди си родијак!“, на шта се овај добрано изненади:
– Како то мислиш „рођак“, па ми се и не познајемо.
– И ја сам Милановић – представи се мој рођак.
– Нисам ја Милановић, ја сам Милааановић – узпротиви се јавна личност.
– Ма, све ти је то исто – помирљиво ће мој рођак
– Па баш и није.
– Исто ти је октобар и октоообар, у оба случаја је то десети мјесец у години. – славодобитно закључи рођо мој.
– Одакле си ти? – преузе јавна личност иницијативу.
– Из Херцеговине.
– Е видиш, ја сам из Славоније и немам никога у Херцеговини.
– У ствари ти јеси директним поријеклом из Славоније, па онда из Далмације, а у ствари си старином из Херцеговине из дијела који је сада дио Црне горе. Ти си дијете …
… па му мој рођак исприча цијелу причу, на шта је овај само одмахнуо руком и рекао да су то луде маштарије, базиране на рекла-казала догмама.
Каже ми рођак да га је гледао послије овог разговора више пута на ТВ, и да то није онај исти човјек који је био прије њиховог сусрета. Промијенио се. Питао сам га да ли се промијенио на боље или на горе. Он ме је само гледао замишљено кроз дим цигарете и рекао онако више за себе:
– Промијенио се. Некако.
Душко Бошковић