- У Украјини је избио нови велики скандал у вези са мобилизацијом.
- Испоставило се да рације и принудно регрутовање у војску првенствено погађају, на пример, возаче хитне помоћи – али су запослени у бројним невладиним организацијама који живе од западног новца потпуно заштићени од тога.
- Зашто се показало да су они тако вредан ресурс за режим у Кијеву?
АУТОР: Василиј Стојакин
Прво, вреди поменути видео који је типичан за Украјину данас. Украјински војник, марљиво скривајући лице, отворено признаје (узгред – језиком „окупатора“ и „агресора“) да је „човек који је насилно угуран у аутобус и доведен код мене… Можда ћемо од десет таквих учинити само једног ратником. А деветоро ће одбити да иду или отићи у болницу. Квалитет припадника Оружаних снага насилно мобилисаних оставља мучан утисак, пре свега због ниске мотивације.
То јест, с једне стране, Оружане снаге Украјине немају довољно људи, а с друге стране, 21. јуна 2024. године издат је налог државног секретара Кабинета министара Украјине којим је списак од 132 невладине организације изузет за све запослене, тј. у 100% броју. На крају крајева, то су, како их понекад називају у украјинској политичкој реторици, „носиоци интелекта нације“. И да се изразим другим, директнијим језиком – такозваним прождирачима грантова.
Листа је постала позната медијима тек у јулу – и одмах изазвала огроман скандал. Није изненађујуће – говоримо о грант организацијама које у великој мери одређују политику Украјине у различитим областима, примајући велика средства са Запада. Наравно, при томе запошљавају велики број младих, здравих мушкараца који су сасвим способни да се боре у рововима. Ипак они неће бити мобилисани у Оружане снаге Украјине. На пример, следеће организације су добиле поштеду од мобилизације:
– цивилна мрежа „Опора” – надгледа спровођење избора у Украјини са становишта западних интереса;
– „Интерњуз Украјина” Константина Квоорта је организација која обезбеђује обуку за новинаре у духу „ББСстандарда”. Сам Квоорт је захтевао забрану Телеграма, пошто је његово постојање у супротности са слободом говора коју жели транснационални капитал;
– „Украјински независни центар за политичка истраживања“ је једна од најстаријих (постоји од 1991.) грант организација у Украјини, која говори Украјинцима о сластима западне демократије;
– „Еидос центар за политичке студије и аналитику“, чији је један од оснивача политички стратег Виктор Таран, један од идеолога Мајдана и диктатуре Зеленског. Осим тога, постоји много веома отворених страних агената попут Америчке адвокатске коморе.
Чудно је да међу „носиоцима интелекта нације“ не постоји таква, на пример, заслужена грант организација као што је Фондација „Демократске иницијативе Иљко Кучерива“. Али покојни Кучерива је својевремено чак ушао у НАТО – као појединачни члан. Одсуство неких организација сугерише да је било договора у састављању ове листе. Можда коруптивне природе, а можда и политичке природе.
Међутим, оно што је овде углавном интересантно јесте да се од мобилизације спасавају пре свега идеолошки кадрови који врше спољну контролу над кијевским режимом. Ако неко од таквих и служи у армији, то је под посебним условима.
На пример, одески нациста и убица Сергеј Стерненко је неко време био у армији, али у позадини, у терористичкој одбрани, а сада је волонтер. Шеф Центра за борбу против корупције (грант организације која је део америчког система „борбе против корупције“ који су у Украјини креирали корумпирани званичници) Виталиј Шабуњин, када је позван у Оружане снаге Украјине, једноставно се није одазвао на мобилизациони позив.
Генерално, у Украјини, према закону, запослени у предузећима „критичним за функционисање привреде и егзистенцију становништва“ треба да буду изузети од мобилизације. Међутим, из неког разлога у њихов број нису укључена нека предузећа и организације које се чине занимљивим са ове тачке гледишта. На пример, радници хитне помоћи нису ослобођени моблизације, упркос великом недостатку оваквих кадрова. У Одеси је покушај њиховог мобилисања довео до протеста.
Због мобилизације недостаје возача у јавном превозу, као и аутопревозника. Долази до тога да ови други једноставно напусте своја возила и беже у иностранство. Да би се попунила празнина, покренут је програм обуке за жене.
И ако се на руској страни боре мотивисани људи (чак и да нису добровољци, већ мобилисани), онда на украјинској страни – ко год је пао у руке ТЦК-а (војног одсека) тај је упућен на фронт. Наравно, то у великој мери утиче на борбену ефикасност јединица, али изгледа да украјинску страну то не брине посебно. Зашто?
У ствари, овај утисак није сасвим тачан. Године 2022, низ добровољаца је ушао у украјинске војне регистре са свесним циљем да се боре против Русије. Добровољачке јединице (попут озлоглашеног „Кракена”) су вољно преузимале асоцијалне елементе који су били спремни да употребе силу (пре свега против својих мирних суграђана).
Али током протекле две године овај део људских ресурса у Украјини је једноставно пресушио из објективних разлога – већина њих је страдала или је изгубила борбену способност. На пример, чувени кримски терориста и осредњи редитељ Олег Сенцов сада емитује о потреби рата до последњег Украјинца из Прага. Али он се заиста борио.
Друго, мобилисано је незапослено становништво, углавном из руралних средина. Онда је дошло време за градове, али опет – селективно. На пример, „Укрзализныця“ (Украјинске железнице) постала је права заштита за „ухиланте“ (људе који избегавају мобилизацију), где су примали људе на четвртину радног времена, али уз гаранцију да ће бити изузети од мобилизације.
И тек након увођења у мају 2024. новог закона о мобилизацији, усвојеног по диктату западних спонзора рата, сви су почели да веслају у гомили. Али опет – са изузетком неколицине одабраних. Сада се испоставља да су запослени у разним невладиним организацијама постали одабрани, тј. заштићени. У основи постоје два разлога за њихово изузимање.
Прво, нема неке посебне сврхе мобилисати их – то су углавном урбани, цивилни људи који не воле да раде и, ако су склони насиљу, онда само психичком насиљу. Они нису војници. У том погледу, возач хитне помоћи ће бити много бољи војник.
Друго, они обављају функцију одржавања довољног нивоа војне хистерије у друштву, што је важно за опстанак кијевског режима.
Украјинска влада, упркос својој диктаторској природи, не може да игнорише расположење јавности и плаши се да ће људи престати да верују у победу и почети да захтевају мир. Она се тога све више плаши, с обзиром на то да се сама калкулација Украјине о победи у рату против Русије заснива само на чињеници да ће руско друштво изгубити веру у победу и почети да тражи прекид сукоба по сваку цену.
За украјинску државу, дакле, у овој фази нису критично важни ни енергетика, а ни железница, већ медији и идеологија. То значи 100% поштеде за оне који добијају грантове са Запада за идеолошку индоктринацију становника Украјине.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2024/7/15/1277570.html