- „Сунцем које ме греје, земљом која ме храни, пред Богом, крвљу мојих предака, чашћу и животом, заклињем се да ћу се од сада па до смрти верно придржавати правила ове организације и бити спреман на жртве које се од мене траже“. (Заклетва коју приликом пријема изговара нови члан тајне организације „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Тајна револуционарна организација званично названа „Уједињење или смрт“, а незванично „Црна рука“, основана је 9. маја 1911. у Београду, престоници Краљевине Србије. Основали су је краљевски официри који су осам година раније (29. маја 1903) учествовали у завери и атентату на српског краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Разлог овог радикалног политичког потеза била је намера завереника да на српски престо врате династију Карађорђевића, за коју су веровали да ће сузбити превласт Аустроугарске у Србији и на Балкану, и заштитника потражити у православној Русији. Веровали су да би Руски император помогао Карађорђевићима да ослободе и уједине све српске и јужнословенске земље, чији је тада значајан део још увек био у границама турског и аустријског царства. А најважнији и коначни циљ ове револуционарне организације било је уједињење свих српских земаља у једну државу. „Уједињење или смрт“ је овај амбициозни циљ желео да оствари на начин како су то у 19. столећу учиниле Италија и Немачка.[1]
Одмах после аустро–угарског проглашења анексије Босне и Херцеговине, 5. октобра 1908, у Београду су избиле масовне демонстрације, на којима је хабзбуршка застава јавно спаљена. На територији Србије организована је обука добровољаца под покровитељством удружења `Народна одбрана`. Било је основано више од 220 локалних одбора широм Србије, али и у Босни и Херцеговини и међу емигрантима у САД. [2]
Аустроугарска је 19. марта 1909. предала влади Србије ултиматум тражећи од ње да призна анексију. Немајући у том тренутку подршку Русије и других савезника, Српска влада је била приморана да попусти:
1) признала је да анексијом Босне и Херцеговине њена права нису угрожена;
2) обавезала се да ће напустити протестно и опонирајуће држање и истовремено променити курс своје политике према Аустроугарској;
3) да ће разоружати и отпустити своје добровољце и чете и спречити формирање нових јединица, сводећи своју војску на стање до пролећа 1908. године. Због оваквог јадног, капитулатског држања Српске владе, српска јавност, а нарочито омладина и војни кругови, били су силно разочарани. [3]
Од 22. марта 1909. године, група разочараних официра и неколико цивила револтираних попуштањем званичних власти, почиње да се састаје ради оснивања тајне патриотске организације. Међу њима су били Велимир Вемић, Војислав Танкосић, Петар Живковић, Љубомир Јовановић Чупа, Богдан Раденковић, Милан Прибићевић и други. Велимир Вемић је о намерама ове групе људи обавестио Аписа 6. марта 1911. године, а организација је, као што је речено, основана 9. маја исте године. Тада је донет Устав и Пословник и то по угледу на италијанске карбонаре и немачка тајна, револуционарно–патриотска удружења. (Вл. Дедијер, Сарајево 1914, 2014, стр. 630-632) Циљ организације је био, као што је речено, уједињење Српства у једну државу и све друштвене и политичке догађаје њени чланови су посматрали и оцењивали у контексту корисности за остварење тог циља. [4]
Пуковник Драгутин Димитријевић Апис
Најутицајнија личност „Црне руке“ био је несумњиво пуковник Драгутин Димитријевић Апис (Београд, 1876 – Солун, 26. јуни 1917). У завршној речи на суђењу у Солуну 1917. године, где је на монтираном процесу осуђен на смрт, пуковник Апис је о оснивању организације „Уједињење или смрт“ испричао следеће:
„… ми смо сви усвојили потребу да за рад на националним пословима треба јаче ангажовати и обавезати из свих друштвених слојева Србије и Српства што више људи тако да национална идеја постане идејом водиљом масе српског народа. То је био можда сан, можда само маштање, али смо ми тада тако сањали и тако маштали… Тако је постала наша организација `Уједињење или смрт`(…) Једном приликом пуковник Туцовић је у друштву својих другова (то су били Петар Живковић, Јосиф Костић и Антоније Антић) за столом у кафани изнео један налог за заклетву нових чланова са печатом организације и шалећи се позвао их да улазе у друштво. Наљућени да их Туцовић зове у неко ново друштво, а сматрајући да су обиђени и да се нешто ради ван њих, они су тим поводом почели викати на тај рад називајући друштво, ваљда због печата, `Црном руком`.“ [5]
Племенити циљ тајне српске револуционарне организације `Уједињење или смрт`, касније у широј јавности познатије по надимку `Црна рука`, био је, дакле, ослобођење свих још увек поробљених српских земаља и уједињење Српства у једну државу. Југославија се у 20. столећу као федерација чак у два наврата (и као монархија и као република) показала као илузија и утопија не само српске масонске елите, него и већег дела српског народа.
Данас, после више од сто година упорних покушаја да остваримо амбициозне планове и узвишене циљеве српских родољуба, налазимо се поново на почетку, такорећи у границама обреновићевске Србије. Да ли то значи да, по угледу на краља Милана (владао од фебруара 1882. до фебруара 1889), треба поново да тражимо господаре и покровитеље на вероломном Западу и потписујемо тајне конвенције са „кнезовима таме“ овога света?!
БОЖЕ ПРАВДЕ, саклони и сачувај многострадални Српски род и његово руководство од нових заблуда и понижења! Амин!
НАПОМЕНЕ:
[1] Италија је политичком и дипломатском акцијом Краљевине Сардиније–Пијемонта и уз војну помоћ националноослободилачког покрета Ризорђименто који је предводио Ђузепе Гарибалди (1807–82) успела да од 1850. до 1870. године уједини расцепкане феудалне покрајине и државице Апенинског полуострва. Други пример је пружила Немачка чије је уједињење покренула Пруска, односно краљ Вилхелм Први Хоенцолерн (владао од 1861. до 1888) и канцелар (председник владе) Ото фон Бизмарк (1815–98). Уједињење немачких кнежевина окончано је 1871. године.
[2] Владимир Дедијер, Сарајево 1914, 2014, стр. 639.
[3] Вл. Дедијер, Сарајево 1914, 2014, стр. 627.
[4] Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду деветсто седамнаесте, Српска академија наука, Београд, 1955, стр. 13.
[5] Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду деветсто седамнаесте, Српска академија наука, Београд, 1955, стр. 459.