Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011.

Шта је то толико значајно изречено у овој књизи?

АУТОР: Радомирд Батуран, Торонто

Све оно што смо само начелно знали, без генезе, узрочно-последичне повезаности тајних и јавних планова егзекутора који су хришћанску Европу, колевку идеалистичких идеала, претворили у љуштуру хришћанства без Христа, са материјалистичким идеалима. Речју, есејиста и православни философ првог реда, Предраг Р. Драгић Кијук, у књизи Хришћанство без Христа аналитички, синтетизовано прати у свом историјском, антополошко-философском промишљању докумената о разбијању старе хришћанске Европе, оне с хуманистичким духом, у још увек, само љуштуром хришћанску Европу, са политичким идеалом воље за моћ, али засигурно без Бога.

Истовремено Кијук прати и рашчовечење човека Европе и света без човечности, претварање човека у скудоумног потрошача и политичко, а не хришћанско хуманистичко биће. И све то овај аутор чини акрибијом великог философа и књижевника, не изрекавши ни један суд без извора и доследног документовања и свестраног дубоког промишљања. А по чијим плановима се стара Европа, са Христом, трансформисала у нову Европску Унију, без Христа? По “папским, бонапартистичким плановима, савезима и средствима”, одговара Кијук. Почело је то са “Наполеоновим синдромом”, када папа Пије VI склапа савез с Наполеоном ради освајања православних простора на истоку, што ће га ускоро стрпати у затвор. Али, његов наследник Пије VII и папска курија подржаће католичку Француску и Наполеона, као и све будуће императоре који су кретали у походе да покоре свет: све Хабсбурговце, па Хитлера и Мусолинија, па све америчке председнике, посебно Регана и два Буша, у свему вођена идеолошким политичким идеалом освајања нових простора, а не пружања хришћанске љубави и наде погаженом човеку.

Освајање нових простора од стране Запада

А на ком народу и човеку то практикује бонопартистичка, хабсбуршка, фашистичка и ”демократска” Европа и империјална Америка? На оним људима и народима чијом је свешћу још увек владао хуманистички идеал, а не политички – на православним народима, а и сувише стварно – на граничном српском народу. То поприште још увек митског Хелма сагледава Кијук антрополошки, из године у годину, из рата у рат, из генерације у генерацију, из геноцида у геноцид над српским народом у последња два века.
Као конкретна потврда, документ о одстрањивању православних народа јесте договор Ватикана и Европске уније да се у Бриселу 1999. оснује Музеј Европе, чија ће почетна историјска делница бити 812. година, када је католичком Европом (латинском) доминирао Карло Велики, док су векови и велике и силне Византије и њених и силних и учених василевса одгурнути из историје Европе.

Како представити ову књигу?

Била би банализација препричавати садржаје Кијукове књиге Хришћанство без Христа, чак и ако би нам њена суштина то допустила. Али, њу је немогуће препричати. Узалуд нам је и добра меморија, страст за нарацијом, смисао за анализу. Не да се ова књига ни анализирати, уз сву моћ интелекта аналитичара и његову дубину промишљања. Из ове књиге може се непрестано учити и на њеним лекцијама кориговати наша сопствена свест, која је грађена на идеолошкој јавној свести прећуткивања, бруталних селекција и лажи.
Представљајући ову књигу можемо само назначити подручја њене антропологије, хамлетовске и донкихотовске упорности аутора да сагледа феномене, или бар оне главне релације склизнућа у зло и злочињење разбожене Европе и њених планера и тобоже клерикализованих рубних малих народа као извршилаца.
У уводној напомени, коју је насловио Упонорени свет, Кијук полази од Мартина Лутера и Еразма Ротердамског, који утемељују теологију порицања корупционашке папске цркве која разједињујућом логиком, успоставља агресивну теологију, а европски политичари успостављају еру западног просветитељства и идеолошког хуманизма. Лутер предлаже избацивање Прве и Друге посланице Јованове и Књиге откровења из Библије, Волтер се залаже за противхришћански свет, а Русо вапи за спасењем од јудеохришћанства. Тако ова лутеранска, волтеровска и русоовска теологија порицања историјске цркве укида традицију, медитеранско-византијски хуманизам и теистички хуманизам. “Тако су литургијску заједницу (…) замениле секташке заједнице”, закључује Ки- јук, а такав секуларизам је прерастао у монашко секташтво. Створен је тзв. “модеран свет”, не ослобођењем појединца од догме, не ни индустријализацијом и техничком револуцијом, него протестантском реформацијом. Тај нови свет ће тако прећи из утопизма у тоталитаризам, псеудохришћанство, дарвинизам до антихришћанства и антиморала, па ће модерна руља похрлити за рашчовеченим креатурама, какав је Лењин, Хитлер, Стаљин, до њихових “патографских рецидива: Клинтона, Солане, Буша”, закључује још на почетку књиге Кијук.

Реформама хришћанства до вере без Христа

У реконструкцији хришћанства предњачи сирова, секуларна европеизирана Америка. Њени реформатори хришћанства, скривајући се иза нове науке, предлажу “да се деформишу и одбаце јеванђеља” (Долингер) и псеудохришћанство проглашавају аутентичном хришћанском философијом. Сам председник САД Томас Џеферсон укључује се у редактуру и редукцију Библије “сводећи је на благонаклонији морални кодекс”, бранећи Христа од апостола! Св. Павла назвао је “коруптером Исусових учења” и забранио својој деци да читају Библију.
Дакле, још у Уводу, читавом библиотеком извора, књига и докумената, Кијук документује како реформације и редактуре хришћанског учења доводе до овог што данас живимо: “секуларизовано биће, заблудело у успењу прогреса и профита, коме предстоји пут суноврата. Ера стрепње већ је иза њега, и биће постхришћанске и постхуманистичке цивилизације се најзад суочава са истином о себи: оно јесте ‘самозвани бог на свом ђубриш- ту’” (стр.27), завршава Кијук уводно поглавље мишљу св. Јустина Ћелијског.
Проклети гроб “упонорене свести” Кијук је нашао у визији опет једног од америчких председника, Вудра Вилсона, кога су банкари довели на власт, а који је изрекао следеће још 1913:
“Наша велика индустријска нација се контролише кредитним системом. Наш кредитни систем се налази у приватним рукама и на тај се начин развој наше нације, као и све наше активности, налази у рукама неколицине људи који неизоставно, из разлога сопствених интереса, застрашују, контролишу и уништавају ис- инску економску слободу. Постали смо једна од најгоре контролисаних власти цивилизованог света” (стр. 23).

Постхришћанска Европа – хришћанство без Христа

Још је руски православни философ Николај Берђајев делио хришћанство у два непомирљива корпуса: “хришћанство као царство духа” и “хришћанство као царство ћесара”. Прво је “изворно, саборно, симфонијско, свечовечанско, хармонијско и православно, а друго државотворно, војујуће, употребно, политичко и идеолошко, инструментализовано, прагматско, односно хришћанство без Христа”, каже Кијук (стр. 31, 32). Прво је христоцентрично, а друго човекоцентрично. Првом је посвећена источна православна црква, а другом западна католичка и протестантска црква и све њихове фракције.
У православној, источној цркви у центру је Богочовек, Христ, а у другој Човекобог, папа. И по св. Јустину и по Кијуку, зато је “свет суочен са Христом најбољи од свих могућих светова”, макар и да су “људи учинили себе горим од свих људи” (исто). Свет са Христом је саздан на хуманистичком идеалу, а свет без Христа на политичком, друштвеном идеалу воље за моћ, ширења и освајања моћи и простора. Политичко хришћанство свакодневно показује да тежи замени царства духа царством хегемо-
на. “Историја хришћанства без Христа и није ништа друго до историја филистарске агресивности, историја у име хуманизма –против хуманизма, али и историја у име Христа – против Христа”, закључује Кијук само на први поглед парадоксално, а у својој дубокој суштини истинито и још увек актуелно.
Чак ни у књизи тако великог формата, на 400 страна, насловљеној баш називом овог феномена “Хришћанство без Христа”, којим се и сувише стварно и актуелно вековима прославља латинска црква, са својим антихришћанским папоцентризмом, ксенофобичношћу, расизмом, квазиисторичношћу, православнофобичношћу, антисловенством – православни филозоф није могао да наброји све њене фобије и карактеристике које је практиковала поразно по културу, историју, политику и целокупну западноевропску цивилизацију. Али, тачно је издвојио три њене стожерне одлике: прва је експанзионистички политички идеал; друга, пермананентно реформаторско-хришћански модалитет; трећа, тоталистички модалитет. За сва три модалитета Кијук даје више очигледних, непобитних доказа. Ми ћемо навести само по један.
Експанзионистички политички идеал најбескрупулозније је експонирао Војтила Пољски (папа Јован II) када је, после распада Совјетског Савеза 1991, успоставио 6 бискупија у Русији и послао генерала кармелитског реда, Филипа де Баранде, да носи по Русији “златни путир”, дарован од папе, да тражи идеално место за свој будући мисионарски центар. Занос руских унијата који прате папин благослов није делио почивши сверуски патријарх Алексеј, који се – у време радикалног антиправославља – успротивио планираном доласку римског патифекса у Русију, иако је римски првосвештеник добио благонаклону сагласност водећих структура руске власти 1993. године.
И за другу одлуку латинске цркве – перманентно реформисање хришћанске цркве – навешћемо само један пример пољског папе Војтиле, који 1992. године, у духу “хришћанства без Христа”, реформише хришћанско учење “Новим катехизисом”, који доноси 2865 нових заповести – као нових јеванђелских истина.
За антихришћански папоцентралистички тоталитаризам довољно је навести само установљење 27 принципа папске политике који издижу папску власт изнад краљевске и царске, које доноси папа Гргур VII само 20 година после раскола – 1075, а “папска енциклика” касније папу проглашава “непогрешивим”.

“Крватски маљ” у рукама Ватикана

Ово поглавље Кијукове књиге Хришћанство без Христа (у коме смо само прво слово изменили ради доследнијег изражавања значењске суштине спрега речи), открива нам прећутаног теолога и историчара Николу Милаша (1845-1915), познатијег као монах Никодим, школованог код римокатолика (францисканаца, доминиканаца и језуита), дипломираног теолога Карловачке богословије, студента философије на Бечком универзитету и Кијевској духовној академији. Наречени монах Никодим био је потоњи епископ далматински, уредник листа Истина и носилац високих одликовања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке, Аустроугарске и Србије. Посветио је свој живот науци и народу српском, који се нашао на удару Римске курије. Посебно се интересовао за историју и црквено право. Служио је у Цркви св. Илије у Задру. Нападали су га и етикетирали онако како је коме одговарало из политичких разлога: одметником од сопствене вере, русофилом, бечким агентом, националистом, ћирилашем, писцем који “залуђује свет” и “туђинством отачаствене цркве”. Римска курија злоупотребљава његово пријатељство са хрватским политичким вођама, па га позива да преводи Србе у католичку веру, што им никако не полази за руком, те му на све начине загорчавају живот и рад у православљу. Данас нам се чини да је он био први српски Кујук који је сагорео на њиви српској православној.
Кијук посебан значај даје његовој књизи Православна Далмација, као незаобилазном извору докумената о насилном католичењу Срба у Далмацији. У њој ће Никодим Далматински непобитно посведочити како је римокатолички фундаментализам тежио да негира словенско порекло становништва Далмације и потпуно уништи православни обред у делу тог становништва, иако се и Рим држао тих обреда све до 1014, а Хрвати све до 1059. када су, на Сплитском сабору, св. Методија прогласили јеретиком и затворили га у Риму. Хрвате су притом осудили за њихово дотадашње пра- вославно веровање и приморали их да се одрекну тог веровања, подводећи их прво под унију, а касније су им наметнули чисто католичанство поверивши им “свету мисију” католичења Срба Далмације, Истре, Срема, Славоније и Барање.
Идући трагом Николе Милаша (монаха Никодима) Кијук истиче:
“Милитантној сили Рима Хрвати ће се придружити практично 879. године када је кнез Бранимир убио Трпимировог сина Здеслава, који се ослободио франачке власти и пришао Византији. Придруживањем Риму кнеза Бранимира и хватске бискупије у Нину започиње период уније за хрватски народ, иако се односи са Византијом неће прекидати (Краљ Петар Крешимир IV је, у споразуму са Византијом, добио Јадар–Задар, Трогир и Сплит, као и острва Крк, Осор и Раб 1069). Унију ће подстицати у првом реду хрватски владари јер су у растућој сили Рима видели могућност ширења своје власти. Краљ Томислав (за кога нема историјских извора где је и када крунисан) највише је допринео гушењу нинске бискупије и гашењу словенске Литургије, односно успешности уније која му је помогла да задобије титулу (925) rex Chroatorum” (стр. 158). Милаш у својој књизи Православна Далмација осуђује Рим и Европу како с радовањем, мирно посматрају уништавање православља у Византији, Бугарској и Србији. Српски народ страдао је троструко: пред Турском, пред Папском куријом, пред Европом од Сплитског сабора 1059. до бомбардовања Србије 1999. године од злочиначког удружења 19 држава Запада”.
Милаш прати заједно историју Словена у Далмацији, историју дела православне цркве, историју српског и хрватског народа, историју православног становништва Далмације и историју римо- католичког фундаментализма и његове уније до прве половине XIX века, докле је живео. Та историја се посебно крваво и геноцидно извршавала над Србима 1941-1945. и 1991-1995, тако да су актерима тог погрома над Србима преживеле жртве измениле име од “Хрвати” у “Крвати”, ако им то није и изворно име. О историји злочина Хрвата над Србима Кијук је систематично, посве документовано писао у више својих књига, па и у постхумно објављеној Хришћанство без Христа:
“Снажни, унифони маљ Римске курије не само што је ’пороманио’ Хрвате, већ је створио снажну клерикалистичку идеологију, захваљујући којој ће Хрвати замењивати словенску прошлост, дозирано и константно, неком другом. Трагање у никада недовршеној секуларној идентификацији само је допринело фанатизованијем везивању за римокатолицизам” (стр.90).
О овом хрватском феномену пишу историчари Никодим Милаш и Предраг Драгић Кијук који је, такође, као и одговорни, учени теолог и филозоф, документовао све што је написао историјским изворима, од грчких и римских путописаца, преко путописа и писама образованих царева, опата и кардинала, све до незаобилазних историјских писаца и сувише стварних докумената. Срећа је што је српски народ имао овакве две енциклопедијске личности у два најстрашнија периода српске историје. Будући да сам добро познавао Кијука и са њиме 4 године уређивао загранични, двојезични часопис за књижевност, историју и културу Људи говоре, читајући ово поглавље о Никодиму Милашу и његовој књизи Православна Далмација чини ми се да читам Кијука I и Кијука II. Ова идентификација произилази из њиховог бриљантног документаристичког стила и ерудиције у промишљању и документовању свега што су изрекли и написали.

Свето чудовиште

Метафором “свето чудовиште”, састављеној од две речи у бинарној опозицији, Предраг Р. Драгић Кијук именује политичко хришћанство римског католичанства, “војујућу цркву”, експанзионистичку цркву тоталистичког модела, која не бира средства да се прошири и отме туђе територије по читавом свету, посебно их не бира у покатоличавању суседних православних народа, а најбруталније Срба на источној обали Јадрана. Учени кардинали и опати не либе се фалсификовања историје, етничких карти Европе и Балкана, одрицања словенства тим народима, преотимања њиховог народног стваралаштва, језика, вере. Чине то уценама, прогонством и убиствима, планираним државним законима и одлукама. Тако је клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска починила геноцид над православним Србима, својим грађанима, у читавом систему хрватских конц-логора за истреб-љење Срба, Рома и Јевреја 1941-1945.
Аутор књиге Хришћанство без Христа истражио је конкретне догађаје насилног покрштавања Срба, од уцењивања и прогањања до убијања, као и фалсификовања њихове културне баштине кроз све сачуване трагове у документима, новинама, путописима и научним радовима на ту тему. Поглавље Свето чудовиште саопштио је у свом предавању О преварама на Коларчевом универзитету 19. јуна 1996. поводом стогодишњице објављивања радова бившег дубровачког сјеменештарца Дум Ива Рајича, сакупљача народних песама, у којима је оптужио Матицу хрватску “за плагијатство, преверавање у политичку изопаченост примењену у науци о књижевности”.
У тексту На знање Матици хрватској Рајич пише да све песме које је сакупила у Босни и Херцеговини и објавила под насловом Хрвацке народне пјесме, “по етнолошким назнакама, по јунацима који се опевају, по духу и најсавршенијем епском стиху (десетерцу) несумњиво припадају српском народу, баш као што ’све што до данас добра у књижевности код Хрвата има’ јесте сакупљено народно ‘српско благо’”, парафразира Кијук Раича (стр. 91). Кијук цитира и Л. Бакотића из књиге Срби Далмације, у којој пише о насилничком покрштавању деце, уценама, тортуром, злочинима, расељавању и верској ксенофобији католичке цркве у Далмацији. И учени византијски цар Константин VII Порфирогенет пише да је словенско становништво Далмације примило православно крштење у време цара Василија I (867-886). Он тврди да су српске кнежевине у Далмацији постојале још у време владавине цара Ираклије (610-614). Касније је Млетачка Република један део далматинских Словена покатоличила. У Аналима Франачког краљевства пише да “Срби држе велики део Далмације”, а цар Константин VII Порфирогенет лоцира Србе у неретвљанској области, на острвима Мљету, Корчули, Брачу и Хвару, али и на северу (који воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели), све до иза Мађарске, “у крају који се код њих назива Бојка… Тамо су ови Срби од давнина настањени (De administrando imperio / Paris, Banduri)” (стр. 92).
Историчар Римокатоличке цркве из ХVIII века, језуита Фарлати, у књизи Ilirycum sacrum (штампана између 1751. и 1809), становништво око Неретве назива “Genes Serbica”. Фрањевац А. Лулић пише у књизи Compendi istorico да су Србе око Неретве и у макарском приморју “крстили калуђери послани из Цариграда” око 872.
То су вероватно и разлози што је одлуком на Х сабору у Сплиту 925. папска црква забранила богослужења на словенском језику, а на Сплитском сабору 1059. св. Методија прогласила јеретиком и одбацила јеванђељско и светоотачко учење православља. Војујућа папска црква кренула је у освајање територија и душа. Зато Кијук с правом тумачи историју папске цркве “као историју политичке организације која је религијско осећање (или било које друго својство) користила као политичко средство. У смислу изопаченог хришћанства зато и треба разумети перманентни репресивни процес на делу јужнословенског Балкана” (стр. 93). Последњи извор-запис-документ из кога сазнајемо да је православље приоритетно у Конавлама јесте из годнине 1444. када то записује свештеник Божидар Троковић. Исте те године се папа Евгеније IV жали да је Петар Војсалић “једини кнез католик у Босни”… Кијук наводи да је то “и разлог што је политички притисак све више добијао размере следујућег културолошког геноцида, па ће дело Лудовика Цријевића (1455-1527), Дубровчанина и члана бенедиктанског реда, бити стављено на Индекс забрањених књига (1734), само због тога што Римској курији није одговарала верска толерантност коју је овај члан папоцентричне организације заступао у књизи Commentaria suorum temporum” (стр. 93).
Прозелитизам и верски терор католичке цркве, од Тридентског концила, кроз цео XVII, XVIII и XIX век, систематски трају у региону Истре, Лике, Крајине, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Далмације и Боке. Први су покатоличени Срби у Истри, Пивки, Красу и Драги Винодолској. О томе сведоче описи загребачког бискупа Бенедикта Нинковића из 1639. Најразноврснији су начини како је то вршено: од уцена, лажних списа, погрдних изјашавања против “православног примитивизма”, преко корумпирања, убацивања двојних личности у православне институције, спречавања напретка у служби на територији Војне Крајине, давањa повластица и стипендирања талентоване деце, писања памфлета о “злоћудној психологији православних шизматика” и фалсификовања докумената, до пљачке, прогањања и убистава, нарочито православних свештеника. Епископ Симеон Кончаревић бежи у Кијев због тортуре Млетачке Републике, епископ Герасим Зелић бежи из Далмације у Боку, а одатле у Будим, где је и умро 1828. године. Епископ далматински Никодим Милаш стално је у сукобу са властима латинским и под сталном присмотром полиције, а по његовој смрти 1915. у Дубровнику аустријске власти су заплениле сву његову архиву и рукописе. По окупацији Београда, Аустрија усељава у овај град 300 моћних немачких породица, међу њима и трговца Јохана Георга Штросмајера из Беча. Све је ово Кијук пронашао у књизи Љ. Дураковић-Јакшић Србија и Ватикан (стр. 95).
У XVIII и XIX веку католички папоцезаризам из Рима опредељује се за културолошки геноцид над граничним Србима. Појачава се кроатизација, па се у свим католичким списима покатоличени Срби преименују у Хрвате. У XIX столећу из државне канцеларије Аустрије креће идеја о јединственом језику Срба и Хрвата. Покрећу читав културолошко-идеолошки покрет, тзв. Илирски покрет, финансиран државним новцем бечког двора, све ради прозелитског асимиловања православних Срба. Хрвати се одричу свог кајкавског језика и прелазе на новоштокавски, којим ће говорити и писати и Анте Павелић, рођен у кући православног Херцеговца. Тако сва књижевна и културна баштина Дубровника, Далмације, Херцеговине и Босне, све народне песме настале у том делу српског народа испеване на српском језику постају и хрватска културна баштина. Већ почетком ХХ века кроатизирају све оне, у вери католичкој, који, наводно, говоре тим заједничким језиком. Тако Хрвати чакавци и кајкавци прихватају српски језик, што филолози Миклошић и Решетар установљују у својим научним радовима, а творац “хрватског језика” дословно записује да вођама хрватског Илирског покрета није ни “на ум пало никада тврдити да то није српски, већ илирски језик” (Даница хрватска, 1846, бр. 31, стр. 124).
Значи, Илирски покрет није био културолошки покрет, него политички, идеолошки, смишљен у Риму и Бечу, финансиран државним новцем ради кроатизације Срба у Аустроугарској монархији и њиховог удаљавања од Срба у Србији и Црној Гори. Водили су га бискуп Јосип Штросмајер и гроф Јанко Драшковић,
Чех Људевит Гај, Словенац Јернеј Копитар (цензор за словенску књигу на бечком двору) и хрватски бан Иван Мажуранић. Када ни овај политички покрет није потпуно уродио плодом, бан Мажуранић ће потегнути државни декрет о забрани српске ћирилице, погазивши све оно што је говорио и као песник и као бан приликом потписивања мира са Мађарима, уз уважавајућу помоћ Срба: “Да се не погађамо као народ хрватско-славонско-српски”. Забраном употребе ћирилице у Бановини Хрватској погазио је и ову своју изјаву и историјску истину коју је Иван Кукуљевић обелоданио: “Овај нам је народ српски у најважнијим временима, кад смо под аустрокрацијом, латинизмом и германизмом стењали, нашу чисту народност сачувао” (стр. 95).
Читава плејада великана духа и учености, из редова Срба католика (Петар Илирикус, са полуострва Пељешац, кардинали – од првог из V века, до последњег Дум Ивана Стојановића – 1829- 1900, декана дубровачке столне цркве, преводиоца Публија Сиријанина, Петронија и св. Августина са латинског на српски,…), борили су се за српски језик и српско писмо у Дубровнику и Далмацији, али ни тада, као ни данас, брутални “крватски маљ” у рукама папе и ћесара није зазирао ни од једног злочина, па ни од геноцида над суседним народом, његовим језиком, писмом и културом. Католички политички и државни планови морали су се остварити папоцезаризмом латинског Рима и апсолутизмом германског Беча. Њихов брутални маљ сручио се на главе западних Срба све док их нису побили и прогнали, а остатак покатоличили. Узалуд је била и витешка борба Дон Јакова Групковића (1831-1911), професора српског језика у Дубровачкој гимназији, и његове Српске странке, коју је основао у Дубровнику. Исмејао је Јосипа Франка у Парламенту окупиране Босне, Херцеговине и Далмације у Сарајеву бранећи да се српски језик пише латинским писмом. Хрватски и српски прваци су се изборили да се настава у јужнословенским школама Аустроугарског царства изводи на српком језику и писму, али су папа и ћесар наредили да то буде на “народном језику” (само да не буде назван српким језиком!) и “обавезно на латиничком писму”. Посланици Парламента Босне, Херцеговине и Далмације нису то хтели да изгласају, па је ћесаров и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк позвао председнике странака да им открије државну тајну (свакако под претњом да је чувају!) да су се ћесар и папа договорили да “хрватство буде мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан” у Србију и Бугарску. Блистави ум професора и фрањевачког фратра Дон Јакова Групковића одговорио му је: “Ха-ха! По Франку је хрватство кљусе на коме Шваба по Босни шета” (Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон). Професор Групковић је због тих речи отеран у пензију.
И хрватски научник Натко Нодило пише да се у Дубровнику “од памтивијека говорило српски, како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у јавном животу” (стр. 97). Један од најстаријих уговора Дубровачке Републике са бугарским царом Асеном II (1253) писан је такође српским језиком и писмом.
По попису из 1851. и 1857. и аустријске власти су Дубровчане сврставале у Србе. О српском језику Дубровника посведочавају и научни радови Јиречека, Стојановића, Јагића и Недељковића.
Злоупотребљено је “употребно југословенство” Срба и Хрвата и његова кратковидост да се при уједињењу “обавезно призна равноправност српског народа са народом хрватским”, па су српски прваци пристали да се донесе Задарска резолуција 1905. да се Славонија и Далмација припоје Хрватској, каже Кујук (стр. 98). Ловро Монти, далматински препородитељ, јасно је указао и на наредбодавца и на извршиоца антисрпске политике у Далмацији. Он прихвата уједињење Хрватске са Далмацијом само под једним условом: да се у Далмацији призна “илирско-српска народност” и да се Хрвати обавежу да неће над Србима вршити похрваћење (стр. 98). Не само да се истински никада није признала равноправност српског народа у Далмацији од стране, прво, Бановине Хрватске, па Независне Државе Хрватске и Титове Републике Хрватске, него су Хрвати, предвођени милитантним католичким фанатицима, после уједињења Далмације и Славоније са Хрватском извршили три геноцида у једном веку: 1914-1918; 1941-1945; 1991-1995. године.
Даље, у поглављу Свето чудовиште, Кијук нотира кратке биографске податке о знаменитим Србима Далмације, који су оставили неизбрисиве трагове о бројности српског народа Далмације, а које нису могли избрисати ни три геноцида извршена над Србима, ни сва фалсификаторска машинерија “србосјека”: Јован Бован из Шибеника, учитељ прве народне школе за српску децу; Никола Милетић, такође из Шибеника, оставио тестаментом 1815. све богатство за потребе православне цркве (његова задужбина располагала је са 54945 форинти пред Први св. рат); Никола Тесла из Госпића, ненадмашни светски научник; барон Лазар Мамула из Горског Котара, војни инжењер, намесник Далмације; гене- рал Гавро Родић из Вргин Моста, војни командант, па гувернер Далмације 1870; барон Франо Гондола-Гундулић (“посветио је сав свој морални и интелектуални интегритет за враћање сло- венства и за обнову српства”, али је морао “предати општину града Дубровника наименованом комесару” аустријском, после чега је убрзо умро 1899); Спиридон Гопчевић, алијас Leo Brenner (го- ворио је 13 језика, био је аташе Србије у Бечу, пропутовао је цео свет: Европу, обе Америке, Сибир, Азију и Африку; по њему један кратер на Месецу носи име; умро је у Бечу 1936); Љубомир и Бранко Мицић, који су били са Кордуна, а живели су у Загребу и напустили га због антисрпског става средине (Љубомир покреће часопис “Зенит”, у коме окупља авангарду Европе; умире у Панчеву 1971); Бранко Ве. Пољански бежи у Париз, где живи као бард до смрти, припремио изложбу Савремени париски мајстори 1926; Божидар Петронијевић из Шибеника (189-1874), “одани члан православне цркве”, “није у српству и хрватству назирао два противна стожера” (по Рачком), био је српски философ из Граца, правник из Беча, доктор правних наука из Падове, покретач првог магазина за грађанско право и први часопис на српском језику и писму у Далмацији Љубитељ просвештенија 1835, који убрзо мења име у Српски далматински алманах, а касније у Српско- далматински магазин, а основао је и Матицу далматинску 1862; Саво Бјелановић из Ђевске код Задра, књижевник и политичар, оснивач друштва Јединство за време студија у Бечу, затим новина Српски лист у Задру који му забрањују па га преименује у Српски глас, заступник је у далматинском сабору и у бечком парламенту… (стр. 100-103).
Многе угледне српске породице нестаће у психолошкој и интелектуалној подвојености, прво у унијатству, онда у католичанству, па у југословенству, тако да ће и своја презимена прилагођавати средини. Тако ће се сродници Цара Душана, властелини Војиновићи, поседници Гатачког поља, касније владари Захумља и Травуније, покатоличити у Херцег-Новом и Дубровнику у XVIII веку, кад ће и име прилагодити вери у Војновићи, а онда нестати у југословенству. Последњи изданци те славне лозе, Иво и Лујо Војновић, ту своју подвојеност и смрћу ће потврдити: Иво умире у Београду 1929, Лујо у Загребу 1951. Мислећи да ће своју психичку и интелектуалну подвојеност помирити другим преверавањем у југословенство, умрли су као Југословени, иако су обојица изјављивали да су “ништавни потомци славних Војиновића”, али да “не могу друго да буду него Срби”. Са њима се гаси осећање и помињање, па и постојање Срба католика у Боки и Далмацији.
Изопачени политичко-верски идеал освајања, наметања и отимања простора и душа од стране војујуће папске цркве је и довео до најстрашнија три злочина Хрвата над Србима у Хрватској током логорског XX века. Због тога ће немачки парламентарац Јакоб Алтмајер 1953. поднети интерпелацију немачкој влади и питати је зашто даје азил ноторним хрватским злочинцима – усташама. У тој интерпелацији Алтмајер закључује: “…светска историја је регистровала многе крвнике и масовне убице – међутим, ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у кошарама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа”, Хрвата католика и босан- ских муслимана (стр. 108). И ово Кијук документује списом Л. Костића и закључује: “На основу познатих историјских искустава јасно је да феномен свепреверавања спада у сложен психолошки процес, као што припада временима растућег хаоса и зла. Овај вид политичке деспотије појединих црквених организација или квазихришћанских држава нема никаквих додирних тачака са слободном вољом или духовном надградњом (…) човеку је дата слобода у духовној надградњи. Присилно посезање за духом (како то на Балкану чине римокатолици од 925. године а Хрвати спроводећи геноцидне злочине над православним Србима) посезање је за вољом којом би људска сила да завлада небеском.” (стр. 110-111)

Завереници ћутања

У есеју Порицање истине Кијук се пита већ у поднаслову Космет или ко пориче србофобију, а онда одговара да су то они исти заве- реници ћутања који неће ни да обавесте свет о чињеницама да на Косову и Метохији живе православни Срби, староседеоци, који имају своју епископију стару 1100 годнина, са 1500 хришћанских сакралних споменика, које им сада Арнаути руше и темеље фал- сификују. То су исти они завереници ћутања, а активни освајачи српских душа и територија источне јадранске обале и залеђа прекрштавањем и истребљивањем још од 925. године. Поред сопственог терора, вековима су се користили турским, млетачким, аустријским, француским, немачким терором над народом тог простора, а најбруталније и најефикасније хрватским и арнаутским терором. Завереници ћутања прећуткују и своје аутентичне кар- тографе и историчаре (Dulcreto 1339; Wavasori 1539; Di Val 1663; Cantelli 1690), који никада Косово и Метохију нису уписивали у територију Албаније, него увек у централну област Старе Србије, као изворни део хиљадугодишњег српског духовног простора. А данас, са завереницима тог ћутања, ударају границе између Србије и Космета, постављајући царине и потписујући уговоре између Србије и њихове НАТО квазидржаве Косово. Папоцезаристи, илити Европљани без Христа, прећуткују и оно што им је записао њихов бискуп Марин Бицај 1610. у Бару да “на Косову и Метохији живе православни и католички хришћани и нешто Турака”, а Арнауте и не помиње. Потврђују то и турски дефтери из XVI и XVII века. Потврђује то и папски нунцијат и бечки архив из XVIII века.
Данашње “европско царство лажи”, како га Кијук назива, “фабрикује приче о угрожености људских права албанске мањине на Косову и Метохији, иако су прави помор староседелаца, православних Срба, Арнаути муслимани починили још 1574. између Ђакова и Скадра, када су се Турци послужили Арнаутима у овладавању Србијом и почели да их насељавају још од XV века у места својих утврђења, па су Срби “били приморани на две сеобе између 1683. и 1739” (стр. 112). Затим Кијук педантно набраја појединачне и масовне бруталне злочине Арнаута над Србима Косова и Метохије:
– присислна турчења;
– рушења хришћанских споменика;
– паљења шума и поља пшенице;
– сакаћење стоке;
– присилна исељавања;
– ритуална убиства;
– спаљивање конака Пећке патријаршије 1982. (2000 квадрат них метара);
– убиство младића Данила Миличића пред очима мајке 1982;
– набијање Ђорђа Мартиновића на данце флаше 1985;
– тужба Владе Краљевине Србије тек основаном Међународном суду у Хагу 1896. са обимном документацијом о злочинима Арнаута над Србима Косова и Метохије 1898;
– Стојку Милутиновић из Вучитрна Албанци су силовали 1899. у присуству њено двоје деце;
– Албанци су убили Јоса Радића, одсекли му главу, донели је у Пећ 1908. и дали је својој деци да се њоме куглају;
– Душана Ђајића и Неђу Видачића убили су на зверски начин и одсекли им полне органе у селу Грболе 1943;
– Савку Дујић је убио арнаутски кабадахија на радном месту у Косовској Витини, ударцем тањира у главу;
О хиљадама злочина Арнаута над Србима на Косову и Метохији сачувана је огромна документација у архивама српских манастира, сведочанствима страних аутора, архивима српских влада, извештајима српских конзула са Косова и Метохије које је Турска држала под окупацијом све до 1912, у из- вештајима и жалбама Светог синода СПЦ Државној комисији за верска питања и другим институцијама у Брозовој Југославији 1950-1990. О свему томе и југословенско и европско “царство лажи” ћути, а дречи о фабрикованој лажи да су Албанци на Косову и Метохији угрожени и подижу међународну заједницу за одбрану њихових права, иако им је југословенска комунистичка власт прогласила Косово и Метохију засебном територијалном јединицом у Србији и забранила Србима из Србије и Црне Горе, које су арнаутски фашисти протерали на почетку Другог светског рата, да се врате на своја имања (урадиле су то наоружане партизанске јединице које је Броз поставио између Србије и Космета). Истовреме, Броз је амнестирао све албанске фашисте (балисте) и дао им 1946. аутономну област, 1963. аутономну покрајину, а 1974. Косово и Метохија постају “уставна, конститутивна једини- ца федерације”.
И после свих тих аутономних права и злочина, дивље хорде арнаутске, потпомогнуте снагама европског и америчког “царства лажи”, фалсификују и историју и политику права и злочиначким НАТО-снагама одвајају темељну и свету српску земљу Косово и Метохију од Србије 1999. и предају је у руке терористима.
– Помажу им да етнички очисте Косово и Метохију од Срба;
– Помажу им да поруше 150 српских цркава и манастира, од којих 5 сагађених још у средњем веку;
– Протерују преко 200.000 Срба;
– Помажу командантима арнаутских дивљих, терористичких хорди да тргују људским органима, ишчупаним из тела преко 1000 киднапованих српских младића;
– Стварају најјачу нарко-мафију у свету и поклањају јој држву на древној српској земљи;
– Да би то све постигли, 3 месеца 19 земаља бесомучно бомбардују Србију и убијају хиљаде грађана, деце, стараца и уништавају јој све што је од Другог светског рата саградила;
– Србији су затровали земљу “осиромашеним уранијумом”, од чијег ће зрачења генерације Срба масовно умирати у наредних неколико миленијума;
– НАТО алијанса гради највећу НАТО-базу у Европи на српском Косову, али сада у НАТО-држави Косово;
– На другој страни Проклетија, у до јуче стаљинистичкој Албанији, од 1934. Србима не дају никаква права, насилно им мењају имена, руше српске верске објекте и мењају географ ске називе и имена места у којима Срби живе, и то све зва ничним државним декретима државе Албаније, од којих су последњи под редним бројевима: 5339. и 5354. из 1975;
– Отварају конц–логоре у којима касапе српске младиће и ваде им органе за продају по Европи, Америци и свету. О свему томе “завереници ћутања” и атлантско-европско “царство лажи” ћути, а бомбама “пуњеним осиромашеним уранијум” боре се за “демократију”, “хумано друштво” и “људска права”.
Због свег овог бандитизма албанске државе, православни фило- соф Предраг Р. Драгић Кијук предлаже новом “демократском” ру- ководству Србије:
– ургентно отварање забрањених и затворених школа у српским и горанским селима у северној Албанији, по свим стан дардима Европске заједнице;
– да Европска Унија да пуну слободу верског исповедања Србима у Албанији;
– обнављање Немањиних, Милутинових и Душанових задуж бина у северној Албанији;
– враћањесрпскихименаипрезименаСрбимауАлбанији;
– успостављање обједињене територијалне аутономије српских насеобина у северној Албанији…
Узалуд Кијук набраја сва ова одавно у свету призната и остварена грађанска и мањинска права свим нацијама, сем српској. Узалудно му је набрајање и потврђивање тих права обилним документовањем о српским староседелачким правима у Албанији, од раног средњег века, поседовања земље и градова до сто- ловања српских владара у Скадру, Елбасану и Преспи и управљањем читавом Албанијом. Набраја он и фалсификовање албанског порекла Ђорђа Кастратовића, алијас Скендербега, сина Ивана и Војиславе, чији су отац и брат сахрањени у српском, безмало миленијском манастиру Хиландару.
Узалуд! Јер, све новије, актуелне српске власти (и жуте, и де- мократске, и радикалне, и социјалистичке!) јесу квислишке, оку- пационе, колонијалне власти – постављени оберкнезови од бриселске и вашингтонске порте да потпишу све међународне уговоре о признавању злочиначке “НАТО-државе” Косово на светој српској земљи Косову и Метохији.
Терор “католичког маља” и “хрватског србосека”
Римска курија је подешавала своје планове унијаћења Словена и “решавања српског питања” на источној обали Јадранског мора и
целом Балкану према учинку терора oтоманске Турске над бал- канским народима. Тако је вребала најпогодније време у којем ће извршити своју католичку асимилацију тамошњих словенских народа. Прво ће то извршити са хрватским народом, којим ће касније ударати као католичким маљем и хрватским србосеком по распрострањеном српском народу у суседству када им се укаже најпогоднија ситуација.
С тим циљем папска црква у 14. веку оснива Каптол св. Јерони- ма, који ће се бринути о Илирику (Далмација са Истром, Бока, Захумље, Травунија, Хрватска и Славонија), које већ тада види папа Сикст V као будуће католичке земље. У Каптолу се оснива Друштво св. Јеронима, у коме се фратри подучавају политичкој и територијалној стратегији католичког освајања Илирика. Резул- тати те стратегије већ се виде у предговору Златарићевих песама из 1597, где он српски језик назива “хорвацкиј”. Немачки историчар Јохан Кристијан фон Енгел (1770-1814), писац историје Срба, замера издавачу и аутору предговора и изричито каже да то не одговара научној истини, него да је то српски језик. Све до краја XIX века у науци није спорно да се у Илирику говори српски и пише старословенском глагољицом и ћириличним писмом. Тако и универзитетски лексикон Пјера Ларуса за XIX век има једино одредницу за “српски језик којим се говори у Босни, Херцеговини, Србији, Црној Гори, Далмацији, Славонији и Банату”.
Похрваћени Немац Павле Ритер Витезовић својoм књигом Илириа (Croatia) rediviva regnate Leopoldo Magno ceasare, објављеном у Загребу 1700. године по вољи Папске курије, удариће темеље мистификованој лажној историји Хрвата и Хрватске, као теритoрији некаквог јужног Илирика (Јужне Хрватске: Далмације, Хрватске, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Србије, Македоније) и неког северног Илирика (Северне Хрватске: Славоније, Аустрије, Чешке, Пољске и Русије). Ова мистификација хрватске историје у науци никада озбиљно није узимана, али у политици Рима и Загреба јесте, и то преозбиљно. Од тих квази-историјских науковања полазе сва отимања православних простора Балкана од стране Рима и сва хрватска геноцидна истребљења православних Срба са ових простора. С том намером се и преименује Друштво св. Јеронима, прво у Collegium Chroaticum ad S. Hieronymum 1790, а онда га папа Лав XIII својом енцикликом Sclavorum gentem, 1. августа 1901. проглашава Заводом св. Јеронима за хрватски народ. После посете Јосипа Броза Ватикану 28. марта 1971. папа Павле IV дао је 22. јуна 1971. Илирском заводу име Хрватски папски завод св. Јеронима. Тако ће овај завод постати, од свог оснивања до данас, инспиратор и промотер милитантног католичанства, пап- ства и хрватства на Балкану. Инспирисао је све примитивне клерикално-фашистичке војске Хрватске на погроме у хрватском систему логора за истребљење Срба 1941-1945, као и спасавање и пребацивање у Европу и Америку егзекутора из тих хрватских конц-логора тзв. “пацовским каналима”. На истим методама ствараће се и друга независна Република Хрватска 1991-1995. У њиховим аналима и издањима скоро да неће бити ни споменути православни Срби, сем у тајним договорима, као на пример “трећину побити, трећину покатоличити и трећину протерати”. Када и помињу Србе на Балкану у својим књигама, називају их “власима”, “ускоцима”, “пребјезима”, редовно “шизматицима” и “четницима”, а никада њиховим правим именом.
Увек је папски Рим усаглашавао тзв. “католичку акцију” са бечким двором. И када су бечки цареви и гувернери давали Србима извесне привилегије, давали су их уредбама због “данка у крви”: да гину бранећи њихове границе од Турака (Сигмундова 1412, Јована Запоље 1536, Фердинандова 1630, Леополдова 1690, Марије Терезије 1770, 1777. и 1779, као и уредба краља Мађарске 1868, којом добијају, уз црквену, и школску самоуправу).
Исто као што је једнако јасно и једноставно дотакао суштину католичења православне Далмације и других српских земаља, Кијук је на сличан начин објаснио “Књижевни договор” хрватских и српских првака 16. марта 1850. у Бечу као “успон демагогије папског Рима” и глади злоћудног хрватства за стварањем властите државе од туђих земаља и других народа који исповедају католичанство и говоре српским језиком, да би отели територије, народ асимиловали, а веру му поунијатили и покатоличили, а језик присвојили. “Књижевни договор”, каже Кијук, “представља и успешно спроведену мисију латинских хришћана који су последња три века форсирали изједначавање католицизма и хрватства на нашем тлу” (стр. 126). У ту сврху су били употребљени најватренији заговорници јужнословенства. “То конкретно значи да се (уз верски) сада и заједнички језик укључио у идеолошку методологију по којој један народ има један језик и једну веру” (исто), а све у циљу ширења хрватства на српске земље. У томе је водећу улогу имао Штросмајер и Илирско друштво св. Јеронима. Они су довели оримљену идеологију Илирског покрета дотле да се замени име Србин именом Илир и предлагали да се сви мусли- мани у Босни преведу у католичанство, као што су српско ћирилично писмо заменили латиничним. Тај проглас “Католичке акције” допро је до Дрине, а данас прешао и Дрину, и Саву, и Дунав, и све три Мораве и добрано закорачио Нишавом ка Бугарској, док на североистоку словенском распарчавају Украјину и излазе на границу Русије.
Папска курија ће флертовати и са богумилима, и са муслима- нима, тако да је Босна “пала шапатом” под турску окупацију, само да би расрбили православну Босну поунутрашњеним хрватством. Босна се снажно опирала, као што се и данас опире, бар један њен део, да не постане папска провинција. Још је Марво Орбин писао 1601. о Босни као “Војводству Светог Саве у Босанском Краљевству” (исто). И поред турчења и свих “католичких акција”, становници Босне “поштују Христа према обреду источне вере”, сведочи и бискуп Петар Ранзанус 1463, а са којим жртвама и подвизима најбоље посведочује данашња мученичка и достојанствена Република Српска са својим утемељивачима и актуелним првацима. Илустративна је историјска паралела папске принуде Кулина Бана да сазове свенародни скуп на Билином пољу код Зенице 1203, на коме ће се обавезати, пред папиним легатом Иваном Казамаријем, да ће “своју монашку заједницу прилагодити пракси западног монаштва” са присиљавањем председника Републике Српске, из времена грађанског рата у Босни 1992-1995, да напусти место председника “српског ентитета у Босни”, а Сабор Републике Српске да донесе одлуку да је измишљени број побијених муслимана у Сребреници онолики колики је наредила бриселска и вашингтонска порта. Дијаментрално различита времена, прилике и учесници, а скоро идентичан маљ западног хришћанства без Христа. Два НАТО-бомбардовања Срба крајем 20. века најбоље то потврђују.
Сви сачувани богослужбени рукописи, сви историјски документи сведоче да су у Босни од памтивека живели Срби, да су њихови банови и краљеви били Срби, да се најмоћнији од њих, Твртко I, крунисао на гробу Светог Саве, да су становници Босне, њихови владари (сем оних преверених и збачених!) били у православној вери, да су све њихове повеље писане на српском језику и писму.
Римска курија и њен маљ са загребачког каптола не престају да кривотворе и фалсификују или прећуткују та документа, па упорно говоре и пишу о њиховој “изворној цркви босанској”, или да “хрватском глагољицом пишу и у Босни”, о босанским бановима и католицима, а само су покушали да, после Тврткове смрти, на краљевски престо Босне доведу њговог политички покатоличеног брата Вука, али су га босански Срби протерали из Босне. Последњем краљу Босне, Томашу, наклоњеном Риму, папа обећава преко сплитског надбискупа, да ће објавити булу ако Турци нападну Босну или Херцеговину. Турци потом и нападну и покоре Босну, а папа изневери свог штићеника и у народу оста узречица: “Паде Босна шапатом”.
Кроз све векове и епохе константна је једино политичка идеја и “католичка акција” римског папства и западног хришћанства да се прекодрински и прекосавски Срби што више удаље од Срба из Србије. Чине то на све начине, од мисионарских до бомбардерских акција, а најуспешније преко бескрупулозног, јуришног хрватства које убија, прекрштава и прогони Србе док им не отме целу Далмацију, од Босне до Истре, целу Славонију, Барању и источни и западни Срем, па крећу и на Босну. Свесрдно подупиру ту идеју и сви мисионари, и сви верски, културни и просветни покрети, попут Штросмајеровог илирског програма. Завод св. Јеронима у Риму, који студијом Богумили и Патарени екстериторизује Босну из политичке историје Срба, квазинаучно патаренизујући је побошњавањем, а онда оримљавањем па хрватизовањем.
Као енциклопедијска личност, Предраг Р. Драгић Кијук и људски и интелектуално поштено признаје Хрватима право на националну тежњу и политички прагматизам да створе своју државу и ојачају своју нацију, али им не даје право да то чине геноцидима над другим народима (Србима, Ромима, Јеврејима и Италијанима).
Старо лице нове Европе је поднаслов једног поглавља у Кијуковој студији Терор папократије, укључене у књигу Хришћанство без Христа. Њиме Кијук заокружује биографију православнофо- бичне Европе, која је у свим временим “скраћивала територије српског народа а папство границе православног света. Те своје биографије, православнофобичне, као и колонијалне и инквизиторске – Европа се никада није ослободила”, ни одрекла, каже Кијук (стр. 139/140). Он је све своје закључке о ставовима о Босни поткрепио радовима уважених и српских, и страних, и хрватских аутора, са више докумената, често опречних: Уговор између босанског бана Матије Нинослава и Дубровника, 1240 (писан ћирилицом); Антун Сорго-Соркочевић, Origine et chute de l’ anciene Republique de Raguse / Постанак и пропаст некадашње Дубро- вачке Републике, Париз, 1839; Анте Кузмић, Посланица Далмати- нцима, 1861; Фрањо Рачки, Богумили и Патарени, 1869/70; др Васо Глушац, Средњовековна босанска црква, 1924; Драгољуб Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији (I и II, 1974. и 1982) и Кристјани и јеретичка Црква босанска 1987; Томо Басиљевић / Thomas Bassegli …
Кујук је посветио једно поглавље у својој књизи Хришћанство без Христа и експанзији ислама у Босни. Слично као што су православни Срби у Босни бежали од насилничких мађарских унијата и приклањали се римским и млетачким католицима после уласка Турака у Босну, многе угледне српске породице прибегавају исламу: Скендер-бег Михајловић, Синан-паша Боровинић, Ахмед-бег Вранешевић, Мехмед-бег Обреновић… Турци исламизују Србе и у Славонији, па је сеоба била на обе стране: прво Срби из Босне беже у Славонију, а касније из Славоније у Босну. Поготово су те миграције биле честе и на више страна када Аустроугарска ствара војне крајине дуж своје границе са Турцима. Суочавајући се са једностраним приказивањем исламизације Босне и Славоније, Цвијићеви научни радови свакако су помогли Кијуку да формулише овакве закључке. Младен Лорковић, у књизи Народ и земља Хрвата, види стару хрватску границу на Дрини, иако она никада тамо није била, сем у време Павелићеве клеро-фашистичке НДХ. Кијук супротставља и “културни геноцид” хрватских власти у свим добима (избацивање назива Србин, српског православног исповедања, српског писма ћириличног…) мудром поступку мађарског краља Матије Корвина, који за дипломатски језик узима српски, или турских султана, од Мурата II до Сулејмана II, који у државној канцеларији Велике порте користе српски језик и писмо.
Ослобађањем од Турака, а отимањем од српског народа, Босна се поклања Аустроугарској Монархији да влада њоме. А зна се како свака империјална сила влада: принципом “завади па владај”. Пошто им владање није ометало хрватско католичанство, Аустрија је учинила све да за њега веже босанске муслимане и да их, удружене са Хрватима, усмери против Срба. И тако удружени, неофитско муслиманство и конвертиторско католичанство, иако на различите начине, дочекали су и Први и Други светски рат, у којима ће, удружени у злочину, геноцидно настојати да униште Србе у Босни и Херцеговини. Тако ће се и Срби муслиманске ве- роисповести и Срби католици, уз оно мало Хрвата католика у Босни и Херцеговини, уцелинити у верско муслиманство и национално Хрватство, који јачају њихову везу историјским верским прагматизмом и интелектуалним муслиманским елитизмом, који се од почетка XX века национално освешћиовао као хрватство.
“Зато се може закључити да латинско хришћанство није успело да поунијати православну Босну, али је успело да политички олатини муслимане у Босни”, каже Кијук (стр. 145). До овог закључка Кијук је дошао ишчитавањем опречних бо- санских аутора: исусовца из Славоније Фрања Ксавера Пејашевића, Historia Serviae seu colloquia XIII de statu regni et religionis Seviae ab exordio ad finem sive a saeculo VII ad XV, исувише стварне антисрпске радње сарајевског жупника фра Грге Мартића и аустроугарског “краља од Босне” Бењамина Калаја, мађарског племића, који ће 1881. забранити учење српске историје, што ће касније наставити Мачек у, још увек југословенској, Бановини Хрватској, а геноцидом довршити клерофашиста Анте Павелић у НДХ. Нажалост, понавља се то и данас од стране европских колонијалних управника у Босни.
Све историје Далмације, Хрватске и Славоније прожима иста политичка идеја Ватикана и Европе: како потиснути Србе. Како? Мисионарским превођењем у католике; забраном учења српске историје; забраном српског писма; погромима над Србима у свим ратовима: од вешања на сарајевским улицама 1914, преко јасеновачког система хрватских конц-логора за истребљење Срба, Рома и Јевреја 1941-1945, до најновијег уништавања 2000 српских села у Босни и Херцеговини од стране босанских муслимана и Хрвата потпомогнутих америчким и европским НАТО-бомбама, пуњеним “осиромашеним уранијумом”. Западни хришћани Европе (без Христа!) вековима су спречавали уједињење Срба и врло успешно су балканизовали Балкан разбијајући га на мале државе. Не може се ни побројати сва инфантилна европска еквилибристика како што више да удаље Србе једне од других, како да их што више униште, како да што успешније њима владају самопорицајући и европеизирајући их. Колико има нечасности у тој политици најбоље потврђује етички витез хуманистичке науке код Хрвата, академик Ватрослав Јагић, у писму Фрањи Рачком 4. новембра 1876. Наиме, Рачки је организовао хрватску универзитетску омладину на загребачком свеучилишту да издају прокламацију којом еуфорично подржавају турску војску која је кренула да угуши Херцеговачки устанак у Босни и Херцеговини. У том писму Јагић каже:
“По свој прилици су Турци окуражили што је хрватска академска младеж издала своју фамозну прокламацију. Ја бих се стидјео бити сада професором загребачког универзитета, из средине којега могаше изаћи на свијет ова глупост” (Ватрослав Јагић, Спомен мојега живота).
Ватикан, Енглеска, Аустоугарска и Европа “балканизују Балкан” и тако што остављају Турској и Свету Софију за џамију, и Цариград за престони Истанбул, жртвујући потпуно Јермене, а делимично и Грке и Бугаре, остављајући Турској у посед Босфор и Једрене као исламску чељуст и чизму на Балкану да Руси не би изашли на Балкан, или да се не повампири изворна грчка пра- вославна сила. И на југозападном Балкану Ватикан, Аустрија и Енглеска (исти актери!) жртвују српски и цинцарски народ и стварају свим империјама поузданију албанску државу, а данас и отимају од Срба и Арнаутима поклањају другу албанску државу, тзв. “Косова”. Припремили су све између два светска рата да Хит- лер олако разбије Југославију и да створи његову сателитску, клеро-фашистичку НДХ, која ће извршити најбруталнији геноцид над својим грађанима Србима, Ромима и Јеврејима и побити их око милион у јасеновачком систему хрватских конц-логора, међу којима ће имати и конц-логор за децу (а нису га имали ни Дахау ни Аушвиц!), у коме ће побити 130.000 деце. “Хришћанска Европа без Христа” и фашизоидна Америка ни до данас неће признати да је то био геноцид! И што је најстрашније, све ће то прећутати папска црква и “хришћанска” Европа и Америка и данас наставити да фалсификују и лицитирају број побијених мученика у хрватским логорима смрти!
Ни толики злочини почињени у монструм-држави Хрватској 1941-1945, уз директно учешће папске цркве, са документованим злочинима, са нареченим актерима, са именима и чиновима световним и духовним (папа, кардинала, надбискупа, бискупа, опата и фратара) није био довољан разлог католичкој цркви да се заустави и више не срља у злосрећно истрошеним идејама историјских искушења освајања туђих територија преко масовног убијања недужних цивила другачије вероисповести, па ће се она, са истом страшћу и подмуклошћу, поновити у Хрватској и Босни у другом разбијању Југославије 1991-1992. и дотуцању “скраћене Југославије” 1999. Исти су програми и методе, само су актери нови клеро-фашисти. Уместо папе Пија II, Јован Павле II; уместо надбискупа Степинца, надбискуп Кухарић; уместо Павелића, Туђман; уместо Будака, Главаш; уместо фра-Сотоне – Сотонина “вампирска деца”… Историја Срба у Хрватској најбоље илуструје антисловенство и православнофобичност папске цркве. Јездећи својим крвавим путем тираније одмах после раскола хришћанске цркве 1054. године, римска црква је ударила и мачем и маљем по западнословенским земљама. Наставила је већ 1095. великим крсташким ратовима, који никада више нису престали нису. Вођена лажљивим, али врло бруталним језуитским методама, католичка црква је хушкала и склапала политичке, чак и војне савезе увек са најјачим империјама: франачком, млетачком, аустроугарском, француском, енглеском, па са фашистичком Немачком, све до данашњег савеза са неофашистичким САД, ЕЗ и НАТО-савезима. Ако пратимо фамозну историју католичке цркве и све њене језуитске методе у освајању и отимању и душа и народа и територија, онда ћемо разумети одлуку Првог ватиканског концила 1870, који папу оглашава божанством, човекобогом. На истом је трагу “непо- грешивих” и условљавање САД да ће признати Међународни суд ако унапред ослободи одговорности све америчке војнике и официре који учествују у свету у тзв. “мировним мисијама”. Већ данас се свет осведочио да где год дођу да “обезбеђују мир” амерички војници, тамо започињу грађански ратови, помор цивила и растурање државе, уз обавезне фашизоидне злочине америчке војске.
О језуитским методама крсташа бележи Никита Хонијат још у првим деценијама после раскола 1095, када “свети” папини крста- ши, латински, католички европски витезови, освајају Солун:
“Нису помагале ни прошње ни жалбе; мач је све и свакога дохватио… Узалудно су се многи приклањали у цркве, узалудна је била и нада под светим иконама. Варвари они, помешавши божанско са човечанским, нису зазирали ни пред светим местима… ИконеИсуса Христа и Његових угодника, газили су ногама… скакали на свети престо, пред којим се клањају и сами анђели, и ту играли певајући најразвратније песме, а затим каљајући својом нечисти свето место…” (стр. 158). Крсташи су овакве своје бестијалне ратове наставили до данас, само што су мачеве заменили бацачима пламена, напалм-бомбама, ракетама, бомбама пуњеним “осиромашеним уранијумом” и – атомским бомбама које бацају из невидљивих авиона и спаљују читаве градове, државе и народе – милионе људи!
Хрватски “хришћански витез”, поглавник Павелић, у својој држави НДХ – држави система конц-логора – држаће у својој председничкој канцеларији кошару ископаних очију српске деце које ће му фратри-сотоне донети као ратни трофеј из хрватских конц-логора за српску децу, а амерички председници Клинтон и Буш ће у наше дане бомбама разнети и градове и људе древних Багдада и Ирака, док ће њихови војници мокрити по лешевима које су, у огромном броју, сваког дана остављали по улицама и својим тајним затворима свуда по свету, а онда тражити од Међународног суда правде да њихови војници буду недодирљиви баш онако како је Први ватикански концил прогласио папу непогрешивим.
У свим ратовима на Балкану конце је повлачила папска рука и актуелна империја. Јер, дволични Рим је од почетка византијски Балкан сматрао својим феудом и настојао да га поседује по сопственој вољи. Папини клерикални бојовници имали су илузије о свемоћи и у њој незамисливе злочине починили. О њима Кијук пише и објашњава методе, генезу, узроке и последице злочина војујуће папске цркве у свету, а нарочито на Балкану, над православним народима, посебно српском као првом суседу. О томе детаљно говори средишње поглавље Терор папократије Кијукове књиге Хришћанство без Христа.

Европа и Срби

Кијук започиње ово поглавље брилијантним уочавањем када и где је започео сусрет Европе и Срба које оставља гротескну сенку и дубоку побуну духа народа српског када данашња Европа не признаје, сем сатанизацијом, Србе. Ево тог почетка:
“Тамо где се нико не рађа, а живот вечно траје, започео је трајан сусрет српског православља са Европом, у Хиландару, на Светој Гори. Тај сусрет ће бити врло плодоносан и они који се баве историјом уметности знају да једна од најутицајнијих школа за портрете у историји Европе – Пизанска школа – која свој врхунац достиже 1280. године, дугује своју уметност оним импозантним Богородичиним ликовима и портретима рађеним у манастиру Хиландару. Биће то, чини нам се, и разлог да сусрет српског православља и Европе допринесе и ближим односима и интересовањима Европе за Србију. То је и разлог што и највећи Европејац, Данте Алигијери, у одељку Рај своје Божанствене комедије, у 19. поглављу а 140. стиху помиње српски народ и краља Милутина” (стр. 174). Посредством Растка Петровића додајемо и ми да ће то бити и разлог што ће овај славни уметник и праведољубац, који се први наругао папиној “непогрешивости”, изабрати да се сакрије међу избеглим Србима у Италију после Косовске битке и губавцима од папине анатеме и његове инквизиције, на које је, такође, папа био бацио анатему.
У своме (имам ли право овде рећи?) полувековном бављењу књигом, првенствено српском, нико ме пре Кијука не научи да се Европа примајући хришћанство оправославила, “јер евопски народи су крштавани изворним хришћанством, значи православним хришћанством. Али тај процес се није одвијао нити у два смера до пуноће, нити на корист византијске цивилизације и византијског центра који ће се држати Христових завета” (исто). Од раскола 1054. римска црква, папска црква, кренула је корисносним, интересним доградњама и надградњама примамљивим новатаријама, те се тако није могла христијанизовати у целости. Овде Кијук лаконски поентира: ”Европа се охристовила али се никада није ухристовила” (стр.175).
Папска црква је кренула путем ограничавања хришћанске философије практичним, сврсисходним, политичким програмима, а дух се не може организовати ни прагматично ни политички, а да притом остане слободан људски дух. На тај пут безнадних новачења кренула је и актуелна Српска православна црква и то је један од значајних разлога што су и српски дух, и српско друштво, и држава данас посрнули.
Ову тезу ће Кијук поткрепити већ својим пословичним документовањем. Одлуке црквених сабора и њихово укидање документује:
– књигом св. Јована Дамаскина Извор сазнања;
– философским списима Јована Скота Еригена;
– учењима Максима Исповедника;
– књигама Генедија Сколарија и његовим преводом Томе Аквинског и коментарима Аристотелових дела…
Српски православни философ Кијук све то чини дубљим промишљањем и са бољим осећањем духа времена и духа народа поробљивача и поробљених него и један актуелни европски и амерички мислилац идеологизоване свести. Актуелне “евроатлантске” мислиоце захватила је зеленозлатна грозница долара и евра, па неће, не смеју или не могу да наслуте највеће искушење пред којим се нашао савремени свет: тотални рат и тотално уништење. Слободни мислилац, какав је Кијук, уочава да је овај свет у коме живимо толико усавршио технологију зла – рата – да може да уништи сам себе. Зато се наш философ пита:
“Шта је то онда за српски народ, после процеса сатанизовања, важно у заједничком корачању са Европом?” (стр. 176). Кијук не каже “у корачању према Европи”, него наши скудоумни политичари узвикују ону глупаву паролу: “Европа нема алтернативу!” Ми корачамо са Европом најмање миленијум, а они открили да то тек сада чинимо. Овде ћемо парафразирати Кијукове одговоре на постављено питање:
– Не треба идеализовати ни један политички систем, па ни демократски, иако кроз историју идеја и политичких доктрина није било успешније од демократске;
– И Поперова доктрина “отвореног друштва” значајна је за спречавање тираније над појединцем и колективитетима, али су сва друштва 19 НАТО-држава које су бомбардовале Србију у Европи бомбама “пуњеним осиромашеним ура- нијом” била тиранска када то нису спречили – следствено: не треба идеализовати ни Поперово учење;
– Србија не треба да се залаже ни за демократско, ни за отворено друштво, него за здраво друштво које ће градити из богате српске духовне и културно-политичке традиције, а то је – здраво хришћанско православно друштво;
– Не можемо се бранити незнањем од свих патологија којима је свет изложен “у хаосу царства осредњости”, него морамо спознати и објаснити да бисмо се могли борити против њих. Надаље се не да парафразирати Кијук па ћемо га морати цитирати: “Императив је стога у залагању за здраво друштво, јер је идеја о здравом хришћанском и православном друштву једини прави допринос на корист велике фамилије европских народа. Изворно-хришћанска начела, наиме, представљају одбрану од друштвене патологије, виртуелне стварности и зацареног медиокритетства. А то, онда, значи да за разлику од капиталистичког дужничког ропства, популистичке либералне кретенократије и социјалног дарвинизма (односно похлепе, престижа и профита) – здраво друштво успоставља хуманистички модел, па тако и од- брану од друштвене патологије” (стр. 177). Као философ који се пола столећа бавио српском књижевнош- ћу и језиком, Кијук ни у овој књизи није заобишао ове области духовног жевота свог народа. Високо је носио језичку заставу од умне српске богиње језика, Исидоре Секулић, која је говорила да је “језик дом народа”, до свог досега да је “језик саборна кућа једног народа” (стр. 178). Кијук овде истиче да је посебно важно знати у међународним протекторатима какве су све створене јужнословенске назови државе, да су оне све настале на српском језичком простору, на коме се данас српском народу “поништавају трагови националног идентитета”. Језик јесте један од најпоузданијих трагова његовог народа, а данас га потире америчко-европска сила преименујући српски језик у четири језика: српски, хрватски, босански и црногорски. Сви историјски документи говоре да на тим подручјима живе Срби и говоре јединственим српским језиком, само различитих дијалеката. Позива се на Вука Караџића који је говорио да нити има Срба који нису штокавци, нити има штокаваца који нису Срби. Између мноштва докумената који ову Вукову тврдњу потврђују, Кијук издваја два најекспицитнија: Повељу Дубровчанима босанског бана Котромановића из 1333, у којој изричито каже да он пише српским језиком, и документа из 1234. и 1434. босанског бана Матије Нинослава и босанског војводе Јураја Војиславића који, у размаку од два века, такође кажу “да су њихови поданици Срби и да они владају српским народом на својим територијама у Босни (стр. 178). На крају трактата о језику Кијук наводи пример Дејтонског споразума, у чијој преамбули стоји да је написан на четири језика, “босанским, српским, хрватским и енглеским”, и толику памет евро-америчких идеолога иронично приписује њиховом “убрзаном курсу из ступидологије” закључујући да је недопустиво преименовање језика. Зато се ни енглески у Америци не назива “америчким”, нити у Аустралији “аустралијским”, као што се ни португалски у Бразилу не зове “бразилским” (стр. 179).
Папско тријумфално хришћанство иде из једног патолошко- политичког стања у друго. Кијук наводи случај Наполеона, који је прво 1804. довео папу да га крунише за цара, а онда га ставио у за- точеништво од 1809. до 1815. да му не ремети својом тријумфалном политиком католичке цркве његову тријумфалну политику у походу за освајање света. Ово показује како су и папска и импе- раторска политика тријумфалистичке и понекад ривалске, иако су папе увек склапале савезе са најјачим империјама у свету. Да се ово више никада не би поновило, војујућа папска црква узвраћа ударац и доноси енциклику о непогрешивости папе 1870.
Насупрот начелу тријумфализма, Кијук предлаже начело хармоније, на коме почива здраво хришћанско православно друштво, за које се он залаже. Јер, “Царство Христово није царство по- литичке слободе, него духовне слободе” (Никодим Милаш). На крају овог трактата о језику Кијук размишља о политичкој слободи као манипулативној слободи и пита се: “Ко је слободан у Напо- леоновом тријумфализму, Хитлеровом новом светском поретку, Стаљиновом интернационалном гулагу, Бушовом империјалном лихварству итд?” И одговара стиховима Бертола Брехта, који је још 7. априла 1941. предвидео америчко утеривање демократије бомбама и тенковима јер је политичка слобода манипулативна:
“Твој нос штрчи из тенка
И тражи где је нафта.
Тада си нањушио нашу земљу.
Позвао си наше главешине.
За два-три дана
Продаше нас теби
За шиваћу машину и три гроша.”

Нећемо даље расправљати о Кијуковој књизи Хришћанство без Христа, иако је он у другој половини књиге написао брилијантне есеје: Постниколајевска Европа, Постхуманистичка Европа, Теохуманизам и патохуманизам, Суноврат расхристовљене алијансе, Конвертитско успење и пад (Амерички сребренички мит), Порицање жртве (Председник у геноцидном кључу), Хашка конквиста, Прозелитска антиисторија и Доусавршавање Европе. Остаћемо на овим Брехтовим стиховима, којим је Кијук документовао и постниколајевску, и постхуманитичку, и Европу без Христа. Неко је рекао да су “песници со земаљска”. На овом месту просуо је европски песник Брехт ту суштаствену со на живу рану његове и наше Европе.

1 Предраг Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа. Рашка школа, Београд 2011, стр. 8 (У следећим навођењима из овог издања само ћемо писати број стране у заградама уз цитирани текст).

ИЗВОР: https://www.ljudigovore.com/2022/01/radomird-baturan-toronto-deset-godina-od-upokojenja-predraga-r-dragica-kijuka/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.