ПРЕГАЛАЦ ЈОСИП ЛУЈАК ИЗ ДУБРОВНИКА

ФОТО: Јосип Лујак 1912.

• Као студент Јосип Лујак тежио је уједињењу Срба. На почетку Првог светског рата пребегао је Русима и борио се за ослобођење и уједињење. После рата био је члан родољубивих друштава.
• У међуратном раздобљу национална друштва у Дубровнику у којима су били Срби и Југословени била су на удару хрватских сепаратиста повезаних са већином Римокатоличке цркве.
• Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и његова околина  су  одвојени  од  Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима, отпуштањима и забранама.

Јосип Лујак је као студент био припадник омладине која је сањала о  ослобођењу и уједињењу. На самом почетку Првог светског рата прешао линују фронта у Галицији и предао се Русима. Јавио се као добровољац у српску војску и учествовао у борбама у Добруџи, где се истакао, био одликован и напредовао у чиновима. У Русији је научио руски и заволео руски народ. Русију је прошао од Одесе до Владивостока, и крајем 1919. био је репатриран. Био је разочаран збивањима после рата и није хтео да се политички ангажује. Завршио је правне студије у Загребу. Био је судија у прво у Котарском, а после у Окружном суду у Дубровнику. Као судија је стекао велики углед. Уживао је велики углед у грађанству уопште, а посебно у југонационалистичким круговима. Удружење ратних добровољаца бирало га је за свог председника.  (1) Тамара Лујак ми је пренела податке из разговора са својим оцем о свом деди Јосипу Лујку. Био је активан члан Соколског друштва Дубровник и учествовао је на соколским слетовима. Имао је пуно фотографија у соколском свечаном оделу, али су током година све пропале. Остао је амблем Сокола који је носио пришивеног са унутрашње стране зимског капута, са леве стране, уз срце. Кад није био у соколском оделу, увек је носио тај капут. По налогу председништва Апелационог суда у Сплиту забрањено је Јосипу Лујаку, окружном судији у Дубровнику, да носи соколску значку у канцеларији, а и ван канцеларије, док се налазио у вршењу службе.(2)

После ослобођења и уједињења 1918. Срби католици сматрали су соколски покрет за цемент у темељима Југославије. Зато су масовно ступали у редове сокола. (3) У међуратном периоду национална (српска и југословенска друштва) у Дубровнику нашла су се на удару хрватских сепаратиста подржаних од већине римокатоличке цркве који су се трудили да Дубровник буде хрватски.  У сукобу са таквим снагама национална друштва су наступала заједнички. Дубровачки бискуп др. Јосип Марија Царевић организовао је марта 1935. Духовни концерт у катедрали у Дубровнику ради прибављања средстава за помоћ сиромашнима и незапосленима. Бискуп Царевић позвао је само део друштава из Дубровника на сарадњу. Међу њима су били Хрватско пјевачко друштво „Гундулић” и Пјевачко друштво „Дубрава”. Национална друштва из Дубровника одржала су састанак 7. марта 1935. у Соколани. У Прогласу који је упућен грађанству као протест што и та друштва нијесу позвана да суделују у акцији за сиромашне и незапослене истакнуто је : „У посљедње вријеме наша је јавност свједок извјесних акција у име Дубровника и дубровчанизма, које се редовито стављају под разне културне и хумане наслове да би се лакше постигла сврха која стоји у опреци са најбољим одликама културне и националне прошлости нашега града. Сарадња националног грађанства и националних установа у културним и хуманим приредбама, које су на дневном реду, редовито је онемогућена добро смишљеним аранжманима или је врло ријетко отворено одбијена као сувишна и немогућа. Јасна је намјера да се створи уверење како само једна вјерски, племенски и политички обиљежена страна представља културне капитале и духовне напоре нашега града те смисао за хуману и социјалну акцију. При томе аранжери овакових акција не одбијају него чак и траже материјалну помоћ баш од оних које искључују из рада у такозваним културним и хуманим акцијама. Потписане националне установе, као представнице огромног дијела националног грађанства, не могу остати индиферентне према оваковом раду, који нетачно представља расположења у нашем јавном мишљењу пак изјављују да ни у ком случају не могу бити противнице никакве акције у којима има да се манифестује културна и хумана активност нашега града.  Потписана друштва посебно утврђују да су била намјерно искључена од приредбе духовног концерта у дубровачкој катедрали којему је циљ да се помогне градска сиротиња. Одбијање националних установа од овакове хумане акције има јасну тенденцу да се ради једностраног политичког интереса жртвује опћенити, што може да послужи само цијепању снага. Осуђујући овакав рад потписана друштва ријешила су да организују истинску и опћу хуману акцију на најширој основи не забрањујући своме чланству да приносом помогне и ову акцију за помоћ неупосленим, сиромашним и болесним. Дубровник, 8 марта 1935.” Проглас су потписали : Добровољна ватрогасна чета, Дубровачко радничко друштво, Дубровачко Српско пјевачко друштво „Слога”, Јадранска Стража, Југословенско Муслиманско друштво „Препород”, Обласни одбор народне обране, О.Н.О. „Нова Југославија”, Пододбор друштва Кнегиња Зорка, Савез ратних добровољаца Среска организација Дубровник, Соколско друштво Дубровник, Удружење четника, Удружење   „Чуваћемо Југославију”, Удружење ратних инвалида, Удружење резервних официра и ратника. (4)

Соколски знак који је носио са собом Јосип Лујак

Јосип Лујак био је члан више националних друштава у Дубровнику. У Официрском дому у Дубровнику одржана је априла 1938. скупштина пододбора Удружења резервних официра и ратника. На њој је изабрана нова управа и то : председник Лујак Јосип, судија; подпредседник Спавенти Јерко, секретар Сурић Јосип, благајник Мурати Стијепо. У одбор су ушли још Белоти Мишко, Бубало др Бранко, Бурина Сафет, Ђакони Михајло, Икић Јордан, Лучић Влахо, Свилокос др. Иво и Жишка Франо. Из поднесених извештаја констатовао се напредак друштва. Изабран је Надзорни одбор чији је предсједник био кап. Иво Хаџија и Суд части. (5) Резервни официри били су одликовани 1938. и то бивши предсједник удружења Јордан Илкић орденом Југословенске круне IV степена, Јосип Лујак орденом св. Саве V степена, Јерко Спавенти, др. Анселм Скриванић, Иван Густетић и Влахо Лучић златним медаљама за војничке врлине. (6)  Удружење резервних официра и ратника прославило је своју крсну славу 15 септембра 1938. свечаном седницом којој су присуствовали делегати Савеза добровољаца, Удружења Ратних Инвалида,  Соколског друштва и бригадни генерал М. Вуковић, командант мјеста. Седницу је отворио председник пододбора Јосип Лујак, који је у свом говору истакао важност солунског фронта и борбе које су се на њему водиле. Истакао је улогу српске војске којој иде заслуга за пробој фронта. Командант мјеста Вуковић захвалио се у име војске на признању, истакао је улогу и важност резервних официра, честитао славу и пожелео напредак Удружењу. Војни лист од 6.септембра 1938. донео је указ о унапређењу резервних официра и то : Иван Чижек, кап. Иван Хаџија, Јерко Спавенти, Јосип Сурић, Звонимир Гоић у чин поручника бојног брода II класе, Влахо В. Лучић у чин пешадијског поручника. (7) Годишњи збор пододбора Удружења резервних официра и ратника одржан је крајем априла 1938. Изабрана је нова управа : председник Јозо Лујак, подпредседник Јерко Спавенти, секретар Сурић Јосип, благајник Мурати Стијепо; чланови Нико кап. Бауле, др Бранко Бубало, професор Сафет Бурина, Икић Јордан, Ђакони Михајло, Лучић Влахо, др. Иво Свилокос и Жишка Франо. Надзорни одбор предсједник капетан Иво Хаџија, чланови : Петар Радоничић, Антун Корчуланин, др. Луко Дражић, Мирко Мандић и др. Анселмо Шкриванић. Суд части: председник др. Карло Дешковић, чланови Светозар Барбић, др. Јозо А. Дражић, др. Нико Перушина, Коломан Мрзљак. (8)

Истовремено као истражни судија Окружног суда у Дубровнику Јосип Лујак упознао је све страхоте полицијских режима Краљевине Југославије. У великом судском већу од 5 судија редовно је предлагао ослобођење од свих оптужби за све оптуженике, тврдећи да су признања дата пред полицијом плод недозвољене изнуде. У свим тим процесима у Дубровнику, сви комунисти су били ослобођени оптужбе, упркос притиску власти. (9)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „ Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. (10) Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик доље „Дубровник”, „крвави” Београд, Стојадиновић, Влада итд. Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (11)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и његова околина  су  одвојени  од  Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима, отпуштањима и забранама. Лист „Дубровник” пренео је 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест”, који је излазио у Дубровнику, да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу.  (12)  Са своје стране соколи су истицали да су приправни да сарађују са сваком југословенском, сваком српском, хрватском и словеначком организацијом, која је спремна да брани целокупност и независност југословенске државе. (13) На подстицаj из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан jе 16. децембра 1939. „jавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акциjе” у циљу „бескомпромисног одражавања свих установа коjе су битне за чување и одржавање народног jединства”. (14)

На почетку Априлског рата 1941. био је Јосип Лујак као резервни мајор, заменик команданта места у Дубровнику. (15) Мато Јакшић јавио се као добровољац. Пошто официр није хтео да га прими, на интервенцију резервног мајора Јосипа Лујка био је примљен као телефониста. (16) По упуству од вођства ХСС из Загреба а уз  благослов ондашњег посланика ХСС професора Рока Мишетића,  чланови локалног огранка Заштите, ставили су се на расположење усташкој власти, и узели учешћа и у спровођењу усташког терора.(17)

Пре него што је напустио команду, пред долазак окупатора, Јосип Лујак је са осталим резервистима палио поверљиву и строго поверљиву архиву, нарочито ону која се односила на евиденцију комуниста и антифашиста, како не би пала непријатељу у руке, иако су услови капитулације прописивали да се некакнута преда окупаторима. Чим је успостављена усташка власт Јозо Лујак је ухапшен и држан неко време у затвору из кога је једва успео да се извуче.  Касније је поново ухапшен и доведен у тамницу, у Сарајево, у Хасан-кулу. У њој је разговарао са Матом Јакшићем о тадашњој ситуацији и перспективама за борбу.  (18) Пуштен је 20 јуна 1941. (19) С њим је поново ступио у контакт комуниста Мато Јакшић. Лујак је пришао комунистима. Уживао је велики углед у редовима југословенских националиста, резервних официра и бивших добровољаца и ратника. Својим угледом допринео је ширењу партизанске организације у Дубровнику. (20) Истовремено јавио се и ЈВуО у Дубровнику и околини. Избегличка влада их је подржавала преко радио-Лондона, а амбициозни фрањевачки проповедник О. Марјан Блажић је са проведаонице Мале браће својим „савонароловским бунтом” величао пред верницима „патриотску улогу четника” и њихову „самопригорну борбу”. (21)

Јосип Лујак упутио је Мати Јакшићу др. Јуре Арнерића, адвоката и старешину сокола са  Корчуле. Мато Јакшић је предложио др. Јури Арнерићу да разговара са Роком Мишетићем из ХСС. Разговарао је са њим у Градској кафани. Убеђивао га је да је потребна заједничка борба против окупатора и приступања широком фронту НОР. У почетку је Мишетић покушавао да Јуру да убеди да је борба искључиво дело комуниста, за њихове уске партијске циљеве. Кад у томе није успео, изјавио је да он о томе не би могао ништа да одлучи, уколико се не би консултовао са Мачеком или Кошутићем и да би зато требало путовати у Загреб. Кад му је Јуре предложио да иде у Загреб, Мишетић му је одговорио да би за то нема новца да плати возну карту. Јуре га је питао колико то кошта.  Мишетић је одговорио  да би требало потрошити 3.000 куна, па му је Јуре извадио новац и рекао : “Ево Вам, путујте у Загреб”. Мишетић је одговорио да неће ићи у Загреб, јер Мачек и Кошутић  нису мјеродавни, већ одлучују Енглези. Њима је остало да чекају. (22) На веранди куће Мате Јакшића у Лападу одржан је састанак ради оснивања Народноослободилачког одбора Дубровника 1941. У Одбору су били секретар Одбора Јосип Лујак, благајник Мато Јакшић и члан одбора Михо Мрнаревић.(23)  Усташе су ухапсиле Јосипа Лујка и држали га неколико дана. Пуштен је на интервенцију Нунзија Детонија, истакнутог дубровачког фашисте, са којим је Јосип био пријатељ из детињства, јер су живели у суседству.  Јосип Лујак је истицао да како би он, кад би као судија био позван да суди Нунзију Детонију, мирне савести изрекао смртну пресуду, јер ситна услуга указана појединцу, није могла да ублажи одговорност фашистичке политике. Јозо Лујак је преузео на себе да нађе начина да обавести  Нунзија Детонија да уколико жели да од себе отклони одговорност за фашистичке злочине, сместа напусти руководећи положај у фашистичкој организацији у Дубровнику и повуче се у миран живот, у Италију. (24) Међу онима који су помагали борбу партизана снадбевајући их били су између осталих кап. Антун Рачић, директор хотела Ексцелсиор и Михо Ерцеговић, власник књижаре и штампарије  „Јадран”. (25) Јосип Лујак који је неколико пута био хапшен, умро је неколико дана пре ослобођења Дубровника 1944. (26) Помоћ које је становништво Дубровника пружало борцима против окупатора за време рата, није значила и подршку комунистичком режиму. После рата, приликом избора 1945. Дубровник је био једини град у Југославији који је гласао 55 од сто, против Тита. (27)

Као студент Јосип Лујак тежио је уједињењу Срба. На почетку Првог светског рата пребегао је Русима и борио се за ослобођење и уједињење. После рата био је члан родољубивих друштава. У међуратном раздобљу национална друштва у Дубровнику у којима су били Срби и Југословени била су на удару хрватских сепаратиста повезаних са већином Римокатоличке цркве. Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник и његова околина  су  одвојени  од  Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима, отпуштањима и забранама. Национална друштва су пружала отпор власти ХСС, и припремала се за сукобе током рата који је већ избио али није још захватио Краљевину Југославију.  Са своје стране соколи су истицали да су приправни да сарађују са сваком организацијом, која је спремна да брани целокупност и независност југословенске државе. Тако су и поступали.  Током Априлског рата 1941. по упуству  вођства ХСС из Загреба чланови локалног огранка Заштите, ставили су се на расположење усташкој власти, и узели учешћа и у спровођењу усташког терора. Становници Дубровника Срби (католици и православни) и Југословенски националисти били су антифашистички опредељени и спремни да помажу борбу против окупатора, упркос томе што су били подељени у две струје. У Другом светском рату Јосип Лујак пришао је комунистима. Упоредо са партизанима у Дубровнику је деловао ЈВуО. Народноослободилачки одбор Дубровника на челу са Јосипом Лујком уједињавао је активне борце у Јединствени народноослободилачки фронт. С друге стране избегличка влада у Лондону организовала је своје присталице у ЈВуО које је предводио кап. Нико Бауле. Помоћ које је становништво Дубровника пружало борцима против окупатора за време рата, није значила и подршку послератном комунистичком режиму. Соколски амблем који је стално носио са

АУТОР: Саша Недељковић,  члан  Научног друштва  за  историју здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 127, 128;

1. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 130;
2.  „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;

4. „Духовни концерат”, „Дубрава”, Дубровник, 15 ожујка 1935, бр. 25, стр. 1; „Проглас националних друштава.”, „Народна Свијест”, Дубровник, 13 Ожујка 1935, бр. 10, стр. 3;
5. „Скупштина пододбора Удружења резерв. официра и ратника”, „Дубровник”, 9 априла 1938, бр. 14, стр. 4;

1. „Одликовање резервних официра”, „Дубровник”, Дубровник, 4 јуна 1938, бр. 22, стр.3;

7. „Прослава пробоја солунског фронта”, „Унапређење резервних официра”, „Дубровник”, Дубровник, 24 септембра 1938,  бр. 38,  стр. 4;
8. „Годишњи збор “, „Дубровник“, Дубровник, 6 маја 1939, бр. 18. стр.4;
9. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 128, 129;

1. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127;

11. „У фонд листа „Дубровник”,  „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938, бр. 30, стр. 3;  „У знаку хиљадугодишње културе”,  „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938,  бр.30, стр.3; „Самоуправа” о демонстрацијама”, „Дубровник”, Дубровник, 6 августа 1938, бр. 31, стр.4;
12. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;
13. „Штампа о соколству”, „Соколски Гласник”, Београд, 9 август 1940, бр. 32, стр. 6;
14. „Дубровник у народноослободилачкоj борби и социjалистичкоj револуциjи 1941-1945”, Сплит, 1985, стр. 1051;
15. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 129;
16. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 9;
17. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 19, 133;
18. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 127-130;
19. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 68;
20. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 127;
21. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 24,  139;
22. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 147;
23. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр. 155, 156;
24. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр.  161, 162, 163;
25. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр.  159;
26. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, Београд 1966, стр.157;

1. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац. 2008, стр. 1.037;