Одбору за стандардизацију српског језика – председнику академику Стрети Танасићу и свим члановима

            Удружења за враћање Србима српске ћирилице првооснована “Ћирилица” (Нови Сад) предлаже српским лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика:

 Прво, решење питања српског писма у складу с уставном обавезом у ставу првом Члана 10. Устава Србије и с праксом у свим другим престижним језицима у свету;

Друго, нови, адекавтнији назив за правопис нашег језика.

                                                        ПИСМО

Ново решење питања српског писма у српском правопису има сваковрсно оправдање да гласи (овако или слично):

“1. Срби у свом језику јединствено користе српску верзију модерне ћирилице из коначне Вукове реформе. То су ова штампана велика и мала ћириличка слова: А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ њ, О о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ, Ш ш, као и писана велика и мала слова:


             “2. У текстовима с матеамтичким темама, затим у темама из физике, хемије и сл. у српском језику употребљавају и нека друга слова, најчешће латиничка.”  

             “3. Све оно што су Срби објавили на хрватској латиници – која је, посебно успешно у комунистчкој Југославији, била плански од политичара надређивана српском писму с очигледним, дакле нескриваним циљем да се постепено српска ћирилица замени хрватским националним писмом – разуме се, припада српској културној баштини.

             “4, У лингвистичким варијантама српског језика, политички озваниченим под називима ,хрватскиʻ, ,босански / бошњачкиʻ и ,црногорски језикʻ углавном је у употреби хрватска латиничка верзија (гајица), па је за Србе корисно да науче то писмо како им не би требао “графички превод” за читање текстова тих народа који користе издвојено нормиране језичке варијанте српског језика. Али, то не значи да се може користито то, или било које друго туђе писмо као алтернативно ћирилици, јер се алтернативно писмо не уводи ни у било који други престижан језик зато што би то изазвало идентитетски, културно и цивилизаацијски штетну деобу народа, као што је до данас изазавна та врста опасне деобе у српском народу.”

             “5. Српско (ћириличко) писмо – оцењено од офтамолога, психијатара, графичких и других естетичара и ликовних уметника, затим од лингвиста и филолога – наших и иностраних – а разлогом се сматра по више елемената најбољим, најчиткијим, најпрактичнијим, најлепшим, најподеснијим писмом и за компјутерску и другу сличну технику. Свакако, српска ћирилица се објективно означава као модерно писмо, примењиво за сваку врсту употребе.”

СРПСКИ ПРАВОПИС – БОЉИ НАЗИВ

             Убеђени смо да је бољи, прецизнији и адекавтнији назив новог правописа: СРПСКИ ПРАВОПИС.

             Ево зашто.

             Зато што назив ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА тербало би да обухвати и варијанте српскога језика у Хрватској, БиХ и Црној Гори, јер су њихови језици лингвистичке посебно нормиарне варијанте њихове “мајке-језика” – српског језика. Како се, ипак, у српском правопису у примени ради о правописним прописима само за све Србе, неупоредиво је адекавтнији, краћи, лепши и потпуно тачан назив СРПСКИ ПРАВОПИС.

             Тај назив је постојао као споменута могућност у Матици српској када је разматран назив Пешикановог Правописа, ЗАВРШЕНОГ 1993. а ПОЈАВЉЕНОГ у јавности 1994. у коауторству за правописни речник Ј. Јерковића и М. Пижурице. Нажалост, тада су се у Матици српској унеколико погрешно одлучили за чињенично мање адекватан назив.

             Истина, назив правописа није пресудан за његову вредност, али је добро и погодити најбољи, најадекватнији назив. Зато је сада шанса да се исправи та унеколико погрешна одлука у Матици и да се нови правопис најпрецизније и за око и за садржај лепше и боље наслови: СРПСКИ ПРАВОПИС.

             Зашто се (и) у томе не бисмо и лепше и прецизније стручно одредили овога пута?

             Напомена. Лингвисти ће моћи да стилски и прецизније преформулишу овај предлог Удружења “Ћирилица”, али се не сме одступити од суштине овог предлога решења питања писма (у једноазбучју), принципијелно по угледу на правописе свих других језика и у складу с већинском вољом грађана у потпуној и изричито јасној обавези у ставу првом Члана 10. Устава Србије из 2006. године То је у потпуној сагласности с решењима питања писма избором једног писма у сваком престижном језику у свету за потребе целокупног сваког дотичног народа, па зашто не и српског народа.

У име Удружења првоосновна “Ћирилица”

Проф. Драгољуб Збиљић, с. р.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *