- Дуге и напорне теолошке расправе и преговори вођени у Фирентинској катедрали довели су најзад до потписивања Уније, па је тако сакупљен 31 потпис. Недостајала су два потписа: ефеског митрополита Марка Евгеника, који је одбио да потпише документ препун јеретичких (лажних) догмата Латинске цркве, и представника Српске православне цркве, који уопште нису присуствовали Сабору.
- И без њих, 6. јула 1439. године у Фирентинској катедрали свечано је на грчком и на латинском језику проглашено уједињење Источне и Западне цркве у тзв. Унију.
- Али због изостанка она два потписа Папа је разочарано закључио: „Ништа нисмо урадили!“
ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић
Ђурађ Вуковић Бранковић (Приштина, 1377 – Сребреница под Рудником, 1456), познат и као Ђурађ Смедеревац, био је други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Ђурађ је српском земљом и народом владао од 1427. до своје кончине 1456. године, у претешко време последњих тридесет година делимично слободне српске државе.
Престо српске земље наследио је у 50-тој години живота од свог ујака и вршњака Деспота Стефана Лазаревића Високог (Крушевац, 1377 – Црквине код Младеновца, 1427), сина кнеза Лазара (владао од 1371-89) и кнегиње Милице (+1405).
Ђурђев отац, Вук Бранковић (око 1345–97) је био најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Вук је са Маром, ћерком кнеза Лазара имао три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. Као зет кнеза Лазара, Вук је са њим блиско сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио пространу област звану Земља Бранковића. На свом врхунцу Вуков феуд је обухватао простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче, у којој су се налазили градови Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, а престоница је била Приштина.
Обласни господар Вук Бранковић је до краја живота био велики дародавац. Са својом браћом Гргуром и Радоњом (који се замонашио на Светој Гори и добио име Роман, а после велике схиме Герасим), Вук је нештедимице помагао светогорске манастире. После мученичке погибије св. кнеза Лазара на Косову (+1389), који је био ктитор Хиландара, Вук је први од српских обласних господара постао покровитељ и нови ктитор најзначајнијег српског манастира.[1]
Народна песма Вуку неправедно додељује „титулу“ издајника, вероватно зато што је преживео Косовску битку. Да није био издајник говори чињеница да је живот окончао у турском затвору 1397. године.
После смрти господара Вука покровитељство над светогорским манастирима преузели су његова удовица Мара и три њихова сина Гргур, Ђурађ и Лазар, васпитани у духу племенитог задужбинарства и хришћанске великодушности. Ђурђев старији брат Гргур се замонашио у Хиландару узевши стричево монашко име Герасим. Није му се дало да дуго поживи: преминуо је 1408. године у Хиландару, у 42. години живота.
Манастир Св. Павла на Св. Гори, задужбина породице Бранковић
Ђурађ је од 1408. преузимао управу над својом облашћу. С мајком Маром и братом Лазаром, поклонио је Св. Павлу село Кузмино на Ситници, сматрајући овај светогорски манастир породичном задужбином Бранковића. Одлуку о дару Бранковићи су донели 11. јула 1410. У међувремену, Лазар је погинуо у турским династичким сукобима, па је у повељи коју је Ђурађ, сада као једини наследник лозе Бранковића издао 15. новембра те године, наглашено да се поклон манастиру чини „за помен Лазарев ва утвержденије вечно и непоколебиво“.[2]
Од 1402. до 1427. Ђурађ је био највећи покровитељ Хиландара и Светог Павла, поклањајући овим манастирима метохе (поседе) у својој области.
Када је после смрти Стефана Лазаревића (19. јула 1427) Ђурађ постао владар Деспотовине Србије, поклањао је манастирске поседе и другим светогорским братствима. Брзо су му дошли игуман Харитон и старац Матеј из Светог Пантелејмона – Старог Русика, у коме је Свети Сава Српски првобитно боравио по доласку на Свету Гору. Ђурађ им је, као „господин Србљем“, повељом из 1428/29. потврдио поседе како је то било записано у хрисовуљи (златопечатној повељи) Деспота Стефана. У Повељи се наглашава да „ако с Божјом помоћу земља српска“, чији је један део потпао под Турке, опет доспе „у наше руке“, манастир Русик ће поново добити своја села која је држао под Деспотом Стефаном. Ђурађ је, иначе, Русик називао „нашим манастиром“.[3]
Исте, 1429. године, дошао је на Деспотов двор „духовник јеромонах господин Давид“ из опустелог манастира Есфигмена. Овај „најчаснији међу свештеноиноцима“ је замолио српског Деспота да буде ктитор Есфигмена. Деспот Ђурађ је „препоруком заповести“ спремно прихватио молбу преподобног оца Давида. Деспот је већ те 1429. године (или 6938. по старом српском календару) септембра 11. у патријаршији у Жичи издао Есфигменску повељу где пише следеће: „(…) прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра“.[4]
Ђурађ се женио два пута. Име прве жене није познато, а друга је била Ирина (рођена Кантакузин, грч. Ειρήνη Καντακουζηνή, у српским народним песмама „проклета Јерина“), праунука византијског цара Јована VI Кантакузина (1292–1383). Ђурађ се оженио Ирином-Јерином 26. децембра 1414. године. Из два брака деспот Ђурађ је укупно имао четири сина и три кћери. Најстарија је била Мара (1412-1487) из првог Ђурђевог брака. Као турски вазал, Деспот је био приморан да 1435. године 23-годишњу Мару пошаље у харем и уда за султана Мурата II (тур. Murad; звани Коџа – Велики, 1404–51, владао од 1421-51. године). Једини захтев, или тачније молба таста Ђурђа упућена зету Мурату, била је да Мару не приморава да мења веру праотаца.
Непоколебиво утврђење у православној вери Деспот Ђурађ је показао 1439. године. Наиме, Турци су у то време освојили читаво Ромејско царство изузев престонице Цариграда, целу Бугарску и већи део Србије. У очајању ромејски цар Јован VIII Палеолог (владао од 1425-48) моли папу Евгенија IV (столовао од 1431-47) да му пошаље војску како би одбранио Цариград од Турака. Папа користи ситуацију да уцени православне хришћане: тражио је да представници свих помесних православних цркава потпишу тзв. Унију са Римом, тј. признају првенство папске власти над читавим хришћанским светом.
Цар Јован VIII прихвата уцену и већ у новембру 1437. путује на Запад у пратњи брата Димитрија, патријарха Јосифа и бројних митрополита, епископа и игумана. У Ферари (у данашњој Италији) 9. априла 1438. године почиње саборско саветовање. Сви великодостојници православних помесних цркава су дошли на Унијатски сабор, изузев српског патријарха Никона (столовао од 1425 – после 1435). Деспот Ђурађ је свом патријарху запретио да ће га обесити уколико оде на Унијатски сабор.
Ти преговори су се отегли због антипапског сабора у Базелу, па је Унијатски сабор пресељен у Фиренцу. Зато ће у историји бити упамћен као Фирентинска унија.
Дуге и напорне теолошке расправе и преговори вођени у Фирентинској катедрали довели су најзад до потписивања Уније, па је тако сакупљен 31 потпис. Недостајала су два потписа: ефеског митрополита Марка Евгеника, који је одбио да потпише документ препун јеретичких (лажних) догмата Латинске цркве, и представника Српске православне цркве, који уопште нису присуствовали Сабору. И без њих, 6. јула 1439. године у Фирентинској катедрали свечано је на грчком и на латинском језику проглашено уједињење Источне и Западне цркве у тзв. Унију. Али због изостанка она два потписа Папа је разочарано закључио: „Ништа нисмо урадили!“ [5] Папска власт Србима ово рушење Уније никад није опростила. Наиме, понајвише због изостанка српских представника, Унија је сасвим пропала већ 1444. године, јер су за тих шест година (од 1439-44) од 31 потписника њих 21 повукли потписе и донекле спасли образ.
Зато су папе и њихови мисионари вазда (зло)употребљавали тешке ситуације иноверних владара ради верске уцене.
Деспот Ђурађ се крајем јуна 1455. нашао на државном сабору у угарском граду Ђуру, где му је стигла непријатна вест о паду Новог Брда под Турке. На овом сабору је договаран „крсташки рат“ и сакупљана војска за одбрану од Турака. Иако „тешко оштећен“, Деспот Ђурађ је обећао чак десет хиљада обучених ратника.
На сабору се ватреним беседама истакао седамдесетогодишњи италијански фратар Јован Капистран, кога је лично Папа послао у ове крајеве. Иако је проповедао на народу неразумљивом латинском, свет га је одушевљено слушао, па се Капистран брзо наметнуо за духовног вођу крсташког рата против Турака.
Деспот Ђурађ је Капистрана 28. марта 1455. писмом позвао да дође у Србију. Фратар ипак није дошао у тада ратом захваћену земљу, па су се ускоро састали у Ђуру. Капистран је „много желео“ да разговара са српским Деспотом. Пошто је Ђурађ прихватио понуду, састали су се и разговарали уз посредништво тумача. Сматрајући да је повољан тренутак, мисионар је затражио да стари српски владар напусти православље и „са свим својим народом“ пређе у римокатолицизам. Према извештају који је добио Енеа Силвио Пиколомини (1405–64), будући папа Пије Други (столовао од 1458 – 1464), православни српски владар је дословце одговорио овако:
„Annis nonaginta vitam produxi: nec aliam religionem, quam suscepi a patribus, novi, sapientem me cives mei quamvis infelicem bactenus putavere. Tu nunc, quod saepe agitant senem delirum efficere cupis: laque vitani finire malim, quam partum traditiones relinquere“.
(„Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, када би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем, него да изневерим веру својих предака“.)
Тим речима благоверни српски владар је прекинуо даљи разговор и јалово убеђивање.[6]
Следеће 1456. године, 24. децембра, у Сребреници под Рудником, Деспот српски Ђурађ је чиста образа напустио овај метежни свет. Иако је цео живот пропатио борећи се за „Крст часни и слободу златну“, несрећни српски владар ни у највећим невољама прадедовску веру није „продао за вечеру“, а свој православни српски народ никада није препустио лукавим прозелитским уцењивачима.
[1] М. Благојевић, Кнез Лазар, ктитор Хиландара, у зборнику Свети кнез Лазар, Београд, 1989, стр. 53-55.
[2] Д. Синдик, Српске повеље у манастиру Светог Павла, Историјски институт, Београд, 1978, 193-194.
[3] Момчило Спремић, Бранковићи и Света Гора, у зборнику Друга казивања о Светој Гори, Просвета-Београд, 1997, стр. 87-88.
[4] Павле Ивић, Војислав Ђурић, Сима Ћирковић, Есфигменска повеља Деспота Ђурђа, Београд-Смедерево, 1989, стр. 11, Повељу превео Димитрије Е. Стефановић.
[5] Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010. стр. 300-312.
[6] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Клио-Београд, 1999, стр. 529-531.