- Аутор указује на проблем диктатуре политичке коректности не само у Сједињеним Државама, већ и у западној Европи
- Сужавање простора за дискусију, доминација нових помодних струјања „деколонизације“ или „критичке расне теорије“ доводи до нове цензуре. А то значи и за новом самиздатству
- Најгоре је што је та нова неслобода дошла са универзитета – они више нису место за дискусију
- Сједињене Државе су толико заокупљене борбом против расистичке мржње да полако трансформишу своје друштво у један велики камп за превеспитање. И све то у најбољој намери
АУТОР: Матје Бок-Коте (Mathieu Bock-Côté)
Они који живе „животом духа“ на савременом Западу, изгледа да ће морати да извуку поуке из интелектуалног живота на јучерашњем Истоку.
Спорења око универзитета подстичу страсти на обе стране Атлантика, јер је с њима везана будућност интелектуалне слободе. Било да су то исламско-левичарска струје у Француској или борци за социјалну и расну правду у Америци, говоримо о истој тенденцији ка идеологизацији и фалсификовању знања. А институција која би, теоријски, требало да покаже максималну отвореност према интелектуалном плурализму, према њему је непријатељска. Западни универзитет је данас затворен за ум као никада раније.
Правоверност различитости доминира не само друштвеним наукама, већ и најнеочекиванијим областима, попут математике и физике: и њих треба „деколонизовати“, спасити од „беле доминације“. Њен инхерентни жаргон је представљати бесмислене измишљотине као научно знање и денуцирати оне који тврдоглаво одбијају да се покоре, али и да их представе као идиоте.
Теме истраживања као препрека за слободу истраживања
На универзитетима постоје теме и подручја истраживања која постају готово обавезна. Ко их не прихвати, осуђен је да остане на периферији и тешко да ће направити каријеру. Жан-Франсоуа Ревел (Jean-François Revel) је овако описао услове интелектуалног живота у СССР-у: „Идеолошки злочин, очигледно, започиње у тренутку када се интелектуалац занима за нешто друго осим за теме званичне пропаганде. Руководство се осећа угрожено чим се ум окрене нечему другом, а не одржавању совјетске стварности “. Исто тако, ако млади професионалац данас не прихвати родне студије или постколонијалну теорију, он има мале шансе да избори место у друштвеним наукама. И што године брже пролазе, све је мање наследника велике универзитетске традиције међу наставницима и професорима. И последњи простор слободе нестаје и ускоро ће нестати.
Одређени погледи на свет постали су практично немогући на савременим универзитетима. На универзитету више не мисле својом главом, већ настоје да покажу да мисле, као и сви други. За то се користе посебне кључне речи које служе као знак подршке политички коректном режиму. Чак и они који покушавају да се тихо дистанцирају од режима, морају се поклонити пред тим тотемима и ритуално осудити непријатеље режима како би им се онда дозволио кратак тренутак личне интелектуалне слободе. Можемо разговарати о одређеним греховима, популисти или интелектуалцу са лошом репутацијом, да када се помене сви задрхте. Да бисмо разумели савремене обичаје универзитетског окружења, требао би нам талентовани етнолог.
Идеолошка контрола – идеолошки прогон
Услови за интелектуални живот нестају. Шта год би рекли они који не схватају озбиљно хипотезу о тоталитаризму различитости, да би разум на модерном Западу преживео, можда ће морати да извуку закључке из интелектуалног живота на јучерашњем Истоку. Ако се сећате, у тим земљама током периода дисидентства део интелектуалног живота одвијао се у облику тајних семинара. Они су формирали простор за размишљање, чији учесници нису требали да демонстрирају чуда теоријске еквилибристике како би изразили бар неко неслагање са режимом. Ово окружење је омогућавало размишљање на другачијој основи, без подвргавања сталној идеолошкој контроли. Давала је радост размишљања без слеђења догми. Можда би требало интелектуалне радионице мисли вратити у такве просторе који ће омогућити оживљавање универзитетског идеала, који се данас одбацује. Постале би, заправо, интелектуалне оазе.
Тренутна идеологизација мишљења далеко превазилази границе универзитета. У Северној Америци „антирасистички“ курсеви расту у свим сферама живота, било да се ради о предузећима, синдикатима или школама. Друштво се претвара у камп за преваспитање. Све више закона се појављује против „изражавања мржње“ чија дефиниција постаје шира. Изражавање противљења режиму све више подразумева социјалну и професионалну изолацију. Испоставило се да у наше време постоји нешто попут идеолошког прогона. Донедавно наизглед безазлена фраза одједном може постати ужасна увреда. Да би се супротставио овој тенденцији у мери у којој је то још увек могуће, самиздат ће једног дана, највероватније, оживети и на Западу.
Превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.lefigaro.fr/vox/societe/mathieu-bock-cote-le-prochain-retour-du-samizdat-a-l-ouest-20210319