ТУЖИЛАШТВО ИЗ БИЈЕЉИНЕ НАЛОЖИЛО УКЛАЊАЊЕ 3.267 СЛИКА СРПСКИХ ЖРТАВА ПОСТАВЉЕНИХ УЗ ПУТ БРАТУНАЦ-ПОТОЧАРИ

* Начелник братуначке општине Срђан Ранкић објаснио је да су фотографије уз његову сагласност и подршку поставили чланови породица погинулих, са циљем да се укаже на то да су на овом подручју страдали и Срби и да су над њима почињени многи злочини за које нико није одговарао. Нагласио је да су фотографије убијених Срба постављене да их виде међународни представници када буду долазили на комеморацију настрадалим Бошњацима у Поточарима 11. јула

* Поштени записи партизана Пере Ђукановића из Кравице о страдању подрињских Срба у Другом светском рату нису се 70 појавили у „Политици“ и због става Родољуба Чолаковића. Објављени су тек 1994-те

* Кад сам, исте те 1994. године, полутајно носио у САД и тамошњим државним институцијама предочио документарни материјал о страдању српског цивилног становништва у општинама Братунац, Скелани и Сребреница током 1992. и 1993, већина саговорника није изражавала неверицу у погледу веродостојности материјала, а у ЦИА су га чак похвалили као изузетно професионално урађен. Сви су, међутим, а обавештајци и сасвим изричито, напомињали да се он, у датој констелацији, објективно не може валоризовати ради исправљања представе о „злим Србима“ и уравнотежења, јер су карте политички подељене, а српске су празне, без адута

* Кинези кажу да је „политика кривудава река“. Међутим, однос према нашим жртвама у ратовима који су Србима наметани није, и никада више не сме бити, ствар политичког подешавања и у функцији било којег крајњег циља, сем етичког. А то значи и метафизичког. Као што нема икона говори више од обичне слике, портрети српских новомученика и страдалника више су од фотографија. Сви смо ми на њима

______________________________________________________

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

И ОВОГА 11. јула, уз интензивну политичку, дипломатску и пропагандно-медијску припрему у земљи и у иностранству, у Меморијалном центру у Поточарима уприличен је ритуал обележавања 27. годишњице „геноцида“ у Сребреници и сахрањивање у међувремену пронађених и идентификованих шехитских посмртних остатака, овога пута њих 50.

Нека им је лака земља! Нећу овом приликом о томе, јер не вреди. На миту без пукотина о сребреничком ратном злочину као геноциду толико се плански и систематски локално и глобално ради, да се свака опаска и, не дај Боже, постављање питања у вези с његовом одрживошћу дочекује као светогрђе, а наметањем и доношењем разних политичких одлука и резолуција настоји издејствовати правно санкционисање таквог „негационизма“.   То је данас вероватно једина противречна тема о којој је забрањено аргументовано расправљати и рационално расуђивати, што само по себи побуђује разумно основану сумњу.     Зато је и више од хиљаду страница садржајног и стручно урађеног „Извештаја о страдању припадника свих народа на подручју Сребренице“, који је припремила Независна међународна комисија експерата, аутоматски проглашено недостојним плаћеничким смећем, а угледни проучавалац Холокауста Гидеон Грајф морао да прође кроз „топлог зеца“ бошњачких, иностраних, али и појединих овдашњих самопроглашених, беспризивних судија/инквизитора, иначе махом научних и/или моралних нула.

Помрачење истине и даље траје. Nihil sub sole novum! Заправо, сунце се и не види…

Овако су биле постављене до одлуке Окружног тужилаштва у Бијељини

Ипак, ове године збило се и нешто ново. С обзиром на то да се на српске жртве у Подрињу, од којих су многе страдале пре трагичних догађаја у Сребреници 1995, као и на њихове комеморације, представници међународне заједнице и бошњачка јавност доследно оглушују и игноришу их, Срби су се одлучили на један необичан, али симболички снажан вид протеста и подсећања. Дуж пута Братунац – Поточари истакли су фотографије 3.267 српских цивила и војника из средњег Подриња убијених и погинулих у грађанском рату у БиХ.     Начелник братуначке општине Срђан Ранкић објаснио је да су фотографије уз његову сагласност и подршку поставили чланови породица погинулих, са циљем да се укаже на то да су на овом подручју страдали и Срби и да су над њима почињени многи злочини за које нико није одговарао. Нагласио је да су фотографије убијених Срба постављене да их виде међународни представници када буду долазили на комеморацију настрадалим Бошњацима у Поточарима 11. јула:

„Редовно долазе на ову комеморацију, иако се ту ради о погинулим војницима, док се не интересују за српске цивилне жртве. Можда ће ове фотографије изазвати нечију савест и реакцију да се запита како је могуће да за толико убијених нико није одговарао“.

Што се буђења савести, а поготово евентуалног реаговања међународних чиновника и званичника тиче, нереално је нешто нарочито очекивати, али им вероватно не би било баш пријатно да пролазе кроз овакав шпалир немих сведока безочног лицемерја држава и политика у чије име долазе да се дискриминаторски поклоне сенима страдалника из редова само једног народа. Пробе савести и личног морала ипак су обазриво поштеђени, јер je, према сопштењу Полицијске управе Зворник, Окружно тужилаштво из Бијељине издало налог да се са јавних површина у Братунцу уклоне фотографије погинулих бораца Војске Републике Српске и српских цивилних жртава, што су породице жртава и учиниле.        Портпаролка Полицијске управе Зворник изјавила је да је полиција, у складу са законом, наредила уклањање фотографија страдалих цивила и припадника Војске Републике Српске са магистралног пута у правцу Поточара, због чега су оне пребачене на ограде и у дворишта кућа у близини пута, тј. на приватне поседе.        Нема сумње да за ову одлуку тужилаштва и њено спровођење, по пријави анонимног лица, постоји правни основ и да је поступање надлежних органа РС било формално исправно и законски покривено. Помиње се и безбедност саобраћаја! Али, то је споредно.

Битно је једино још једно болно осведочење да истина о српским страдањима и даље није за магистрални пут, већ за приватно туговање у тишини! Мада је и овога пута Шефик Џаферовић у Поточарима папагајски поновио флоскулу да српски народ није кривац за „геноцид“,  учествовањем у морбидном хепенингу на поточарском мезарју подржава се пројекат дехуманизовања живих, односно свих Срба, а уклањањем јавно постројених фотографија српских жртава одузима се достојанство људскости онима побијеним.       Одавно је то, нажалост, у суштини тако, а почело је, и ушло у навику, много пре тешких деведесетих година, кад је тзв. „међународна заједница“, из неких својих разлога, одлучила да као политички и морално коректан прихвати званични, једнострани сарајевски наратив о Бошњацима као жртви, а Србима као злочинцима у грађанском рату који је сурово унесрећио и уназадио Босну и Херцеговину и све њене народе.

Део је потом премештен поред гробља у Залазју

Дубоки су корени склоности да се, ради неког тобоже вишег циља и општег добра, прикрива и ван домашаја јавности потискује оно што би се могло назвати „српско становиште“ о сопственој историји, укључујући и о жртвама којима је она истински и натпросечно обилна.

Много је речено и написано, посебно у новије време, о томе како је, зарад јачања „братства и јединства“ и идеолошке монолитности југословенског прокламовано наднационалног „титоизма“, грубо окљаштрено стабло српске историјске свести и уобличавана неповољна порцепција Срба у колективној представи других југословенских народа, а и у иностранству.

У том тенденциозном инжењерингу, на уклањању веродостојних призора са магистралног пута Истине, или бар слике ближе стварности, предано су радили и многи Срби, често искрени и уверени да поступају часно и исправно.

Могло би се наводити, и навођено је, сијасет примера таквог понашања, али мени се у сећању пројави један, можда због подрињске туробне завичајности и босанскохерцеговачке контекстуалности свога исходишта. Сви они који су прочитали записе Пере Ђукановића (1892 – 1986) „Устанак на Дрини“ (Београд, 1994), а таквих нажалост има сразмерно мало, без обзира на идејну оријентацију, идеолошка оптерећења и политичка опредељења, а и на књижевни укус, под условом да су поштени, слажу се у оцени да је хроника ратних збивања у БиХ током Другог светског рата, коју је исписао овај сељак, пучки трибун, родољуб и ратник, међу најверодостојнијима које се могу пронаћи.

Перо Ђукановић је рођен у Кравици, а велики део његових бележака односи се у ширем смислу на родни крај, али и на неке друге делове БиХ и Србије. Био је уважавани борац у партизанској војсци, већник ЗАВНОБИХ-а и АВНОЈ-а, али и човек без икаквих политичких амбиција, тако да је његово приповедање догађаја лишено било какве ускогрудости, али и пристрасног суђења о актерима рата на југословенском простору. Ипак, Ђукановићеви драгоцени записи објављени су тек 1994, иако се за њихово постојање знало већ на крају рата.

Родољуб Чолаковић, који у свом „Дневнику“ јуна 1972. године о Пери Ђукановићу пише као о „ратном другу и личном пријатељу“, са којим је водио и преписку, позитивно се изражава о његовом „рукопису-сећању“, написаном „поштено и без улепшавања“,  сугерише да се текст среди за штампу и да ће, кад буде објављен, „бити један од извора за писање историје устанка у том делу Босне и Херцеговине“.

Перо Ђукановић

У писаној заоставштини Пере Ђукановића налази се писмо новинара „Политике“ Миодрага Максимовића, познатог Макса, датирано 20.03.1974, у коме га обавештава да је помно прочитао његове мемоаре и одабрао неколико већих целина, које је дао на увид тадашњем главном и одговорном уреднику Војиславу Ђукићу. Овај је оценио да је то „занимљива грађа из које ваља начинити већи избор и прилагодити га за објављивање“ у „Политици“.

Максимовић претпоставља да би се редиговање рукописа могло обавити за приближно месец дана и да би тада верзију за објављивање послао Ђукановићу на увид ради одобрења за штампу.

До објављивања текста није дошло, ни за месец дана, а ни касније… И ево опет податка из Чолаковићевог „Дневника“, односно белешке о разговору са Миодрагом Максимовићем (19.04.1974): „Питао ме је за мишљење да ли је опортуно објавити сећања Пере Ђукановића. Рекао сам му ко је Перо, као и то да би вредело објавити његова сећања у књизи, али не сматрам да се она објављују у листу са таквим тиражом. Каже да је и сâм тако мислио“.

Јасно је да друг Роћко није имао никакве резерве у погледу идејне, политичке и моралне подобности друга Пере, али је ипак спречио објављивање његових ратних бележака, писаних „без улепшавања“, у високотиражном, најчитанијем дневном листу.

Знао је искусни Чолаковић да књиге мало ко чита, као што и фотографије страдалих Срба, тешко да ће ко видети у кућном дворишту или у породичном албуму, а истакнуте уз магистрални пут, па још кад је живљи саобраћај, као нпр. 11.јула, то је већ друга ствар… Не треба претеривати!

А у Ђукановићевом сведочанству „без улепшавања“ читамо, рецимо, и поглавље насловљено „Заклати Рашо“, са следећом епизодом на обали Дрине у зворничком крају: „Чим су мали Јово и његов стриц Душан заклани и отурени са стијене, као и ови из Чолопека, дошо је ред на Рашу. Како прича Рашо, он се успротивио и отимо се. Јурић (= Анте Јурић, усташки кољач) је подвикнуо на Јусу и Османа, да га завале и држе чврсто. Метно је нож од пушке, са којим је клао, на његов врат и пробо испод гркљана. Ово је радио са пушком на којој је био натакнут нож – бајонет. Рашо је мало врдно са главом. Осово му је српску мајку говорећи да му је тврђа кожа него у пса. Пробо га је бајонетом у стомак. Отисли су га низа стијену куда они 13 прије њега“.

Рашо је неким чудом преживео, али је истина о његовом клању „сахрањена“, односно тек 1994, после нових подрињских клања, без икаквог публицитета похрањена међу корице релативно нискотиражне књиге у издању Балканолошког института САНУ.

Миливоје Иванишевић

Кад сам, исте те 1994. године, полутајно носио у САД и тамошњим државним институцијама предочио документарни материјал о страдању српског цивилног становништва у општинама Братунац, Скелани и Сребреница током 1992. и 1993, који је сакупио и обрадио предани и неуморни Миливоје Иванишевић, већина саговорника није изражавала неверицу у погледу веродостојности материјала, а у Централној обавештајној агенцији (ЦИА) су га чак похвалили као изузетно професионално урађен.

Сви су, међутим, без разлике, а обавештајци и сасвим изричито, напомињали да се он, у датој констелацији, објективно не може валоризовати ради исправљања представе о „злим Србима“ и уравнотежења, јер су карте политички подељене, а српске су празне, без адута.

Исту Иванишевићеву документацију је на једвите јаде, уз приватну анонимну донацију, 1994. године под насловом „Хроника нашег гробља“ објавио ефемерни патриотски Центар за геополитичке студије „Југоисток“. Данас је библиофилска реткост.

Што се јавног представљања и промовисања тиче, пала је као камен у бунар. А све се то догађало пре злочина у Сребреници. У предговору сам тада написао, поред осталог, и ово:

„Мали земљишни одсечак средњег Подриња, с општинама Братунац, Сребреница, Милићи и Скелани… примерно, као паклена реторта, сведочи о поновљеним страдањима српског народа с оне стране Дрине, те кобне границе утиснуте у предубеђења оптерећених историјских свести. Од самог сведочења о злочину још драгоценији је, поготово у овом тренутку, кад је погубност лажљивог пера и искривљене слике о Србима превазишла убитачност ножа и куршума, ударац који неми, а толико речити, спискови жртава и злочинаца задају колосалном светском медијском фалсификату босанске трагедије. Будући непоткупљиво документарна и методолошки узорно сачињена, ‘Хроника нашег гробља’ не казује да су у Подрињу страдали и да у овом рату страдају само Срби. Она прича о ‘нашем гробљу’, не скрнавећи, лажном речју или омаловажавањем, мир и достојанство туђих мезарлука“.

Гробље у Залазју

Ко би тада рекао да ће бити разлога да се ови редови испишу и три деценије касније, с тим што би се „спискови жртава“ заменили са „фотографије жртава“. И ко би рекао да ће оне на српској територији српском руком бити склоњене са магистралног пута који води ка туђим мезарлуцима, чији су мир и достојанство трајно нарушени бестидном политичком злоупотребом.

Докле тако?

Свако разуман и одговоран зна да је у политици нужно чинити разне компромисе и прилагођавати се околностима, али уз јасну идеју о крајњем одредишту пута.

Кинези кажу да је „политика кривудава река“. Међутим, однос према нашим жртвама у ратовима који су Србима наметани није, и никада више не сме бити, ствар политичког подешавања и у функцији било којег крајњег циља, сем етичког. А то значи и метафизичког.        Као што нема икона говори више од обичне слике, портрети српских новомученика и страдалника више су од фотографија.

Сви смо ми на њима.

ИЗВОР: https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-potocarski-tabuti-oterali-s…  ; http://fakti.org/sta-to-pisu/tanaskovic-potocarski-tabuti-oterali-srpske-fotografije-dokle-tako

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.