Ко су били синови Српске?
„Када је кренуо тај несрећни рат, сви Срби су бежали на нашу страну и у кући моје баке 1992. формирана је локална команда јединице. Крајем исте године ослобађамо Јајце, а већина здравствених радника бива пребачена на рад у болницу. Као болничарка са борцима сам на првој линији од пробијања Коридора и тзв. орашког до касније травничког ратишта. Сусрећем са са тешким рањеницима, виђам људе без главе, ногу, обливене крвљу, запаљене и никада не постављам питање да ли могу — знам да ми је то дужност“, прича Сњежана и додаје да је тешко описив осећај знати да је један метак увек онај твој, онај који чуваш у случају заседе, спреман да радије пуцаш у себе него да допаднеш у непријатељске руке.
Жена у строју
„ У Пјеновац код Хан Пијеска стигла сам у једном од десетина аутобуса. Испред строја је покојни пуковник Шаренац, а ми иступамо и представљамо се именом. Чим су чули женски глас, одмах су ме извукли из строја и закључали у једну просторију са намером да ме врате првим аутобусом. Када сам објаснила да долазим као формиран борац са пушком и торбом за прву помоћ, одлучују да ме задрже.“
„Често ме је командант пуковник Лазић изводио пред строј да на тај начин охрабри борце. Ти моменти су ми били тешки, али знала сам да тако мора. Гинули су најхрабрији синови.“
Ако стигнеш до доктора Лазића — преживећеш
„Хоће ли ми остати нога? Хоће, брате, како неће“
„Пуцала сам само у критичним моментима. Сећам се, на Горажду, око мене све ’гори‘ од бомби и метака. У тим тренуцима сам голим рукама копала земљу у покушају да сакријем главу. Док сам лежала иза стабла, гледам као на успореном филму како се бомба котрља ка мени и помишљам да је то крај. Није експлодирала. Осетим олакшање, а затим чујем како Мирослав, спортиста, учесник у Олимпијским играма и пушкомитраљезац виче да се померим и већ у следећем тренутку видим како из његове ноге шикља крв. Довикује, пита, да ли ће му остати нога. После пружене прве помоћи кажем: Хоће, брате, како неће! Тешка повреда крвног суда. Касније, из Зворника добијамо извештај: Мирослав Грбић, наступила гангрена, остао је без ноге. Шок за све саборце. Још већи када смо чули да се враћа на ратиште.“
Са обезбеђењем Ратка Младића
„После Петровдана 1993. године и ослобађања Трнова команда ме је распоредила да будем са обезбеђењем генерала Ратка Младића, који је ишао испред својих војника према Проскоку.“
Спремни на смрт
„Често сам ишла у пратњи и то су ми после сазнања да је неко погинуо били најтежи моменти. Када су бомбардовали Касиндол, санитетом су довезена двојица гардиста не старија од 19 година, погинула у заседи, у којој је учествовао, касније ће се успоставити, и Кфор. Из очних дупљи су им извирали црви, а ја сам правила руску капу и завојем обмотавала очи да их родитељи не би видели у таквом стању.“
Ни глас да пусти
„Један од њих, младић од двадесетак година, довезен је санитетом. Каже, четири месеца није скидао чизме. Доносим лавор топле воде и гледам како у њега испадају врхови промрзлих прстију, а он ни вапај, ни глас да пусти. Целу ноћ сам му превијала ране, срећна када сам сутрадан чула да је примљен у болницу у Фочи и да је гангрена спречена у последњем моменту.“