• Новак Новица Церовић (Тушина, 1805-95) је био најпре кнез и главар дробњачког братства у старој Херцеговини, а од 1841. војвода, сенатор и бан код господара династије Петровића на Цетињу у Црној Гори.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

У познатом спеву „Смрт Смаил-аге Ченгића“ опевано је јунаштво Новице Церовића и његових ускока. Новица је добио молбу и налог са Цетиња од митрополита Петра Другог Петровића Његоша (1813-51) да уприличи смакнуће харачлије и насилника Смаил-аге Ченгића (око 1799–1840). Овај познати херцеговачки харачлија, зулумћар и убица је 1813. године на „турску веру“ домамио у Пљевља (тада у Херцеговини), Новициног оца и дробњачког главара протопопа Милутина Церовића. Преки турски суд је протопопа Милутина осудио на смрт због дробњачких буна, окупљања ускока на својим имањима, отимања харача, псовања дина и Мухамеда, и ко зна чега још.

Смаил–ага је одговоран и за погибију Његошевог рођеног брата Јована Јоке и неколико синоваца и Његошевих рођака, затим за погибију војводе Церовића, Сима Секулова, па војводе Ђура Симова и војводе Рада са два му брата, као и проте Марка и Станка… Сви су они јуначки пали у неравноправној бици против Смаил-агине коњице на Граховцу 1836. године. Тако је силна жудња за правдом и осветом ујединила Церовиће и Петровиће.

Црногорци су најпре лукаво протурили вест да је Смаил-ага кукавица, те да не сме код Дробњака да купи харач. Када је чуо за то, Смаил-ага је решио да што пре пође Дробњацима. У вешто постављеној заседи у Мљетичку дробњачком, 23. септембра 1840. године, погинуо је заједно са још четрдесетак Турака.

Смаил–агина глава је одсечена и однета на Цетиње као дар митрополиту Петру Другом Његошу. Од агине главе, одеће и оружја направљена је лутка и постављена у једној просторији на двору. Када би неко ушао и нагазио даску на којој је лутка, она би се клањала.

Када се у јуну 1888. године у Тушини бану Новици Церовићу родио још један праунук, Стојан, прађед Ноко је узео новорођенче у наручје, окренуо га по народном обичају три пута, пољубио у чело и излио овакав благослов:

„Нека си нам срећан! Више волим да постанеш учена глава која ће пером ширити писменост, ријечју просвету, а умом науку, него да постанеш војвода који ће сабљом сјећи главе, а јунаштвом дијелити мегдан.“ (По казивању Жарка Церовића 1935. године)[1]

Стојан Церовић (1888–1943) је заиста постао „учена глава која пером шири писменост и просвјету, а умом науку“. У Београду је Стојан завршио 7. и 8. разред Прве београдске гимназије; матурирао је 1909, па се те године уписао на Београдски универзитет, где му је предавао чувени Јован Скерлић (1877-1914). Стојан је био и добровољац у Балканским ратовима 1912-13, а 1915. је са српском војском прошао Албанску Голготу. Са Крфа је делимично излечен упућен у Париз, где је на чувеном универзитету Сорбона наставио студије. Убрзо је постао  наставник у новооснованој школи за српске ђаке у Клермон Ферану. Вратио се у отаџбину 1918. где је ускоро дипломирао на Београдском универзитету. Године 1920. је у Београду основао лист „Југословенски Пијемонт“. а следеће, 1921. године Стојан се враћа у завичај. Постављен је за професора у Вишој реалној гимназији у Никшићу, која данас носи његово име.

Стојанов прађед Новица Ноко Церовић је имао дара за приповедање.  Својим вољеним, бројним потомцима је причао о чојству и јунаштву Херцеговаца и Црногораца, што је Стојан, када је постао писац, преточио у три књиге анегдота под насловом „Црногорци о себи и животу“.(2)                       [2]

Једна од најлепших је прича о погибији Смаил-аге Ченгића.

Поп Головић и Смаил-ага Ченгић

Када је Смаил-ага изашао у Дробњак да купи харач, ударио је на велике муке попа Головића, јер му га је био неко грдно опањкао. Поп је једва претекао жив. Смаил-ага дође на Мљетичак и ту се улогори; овдје су му дробњачки главари дошли у посјету. Поп Голе, који је знао да се Смаил-аги ради о глави, и сам се дигне онако јадан и измучен и дође на Мљетичак код аге. Кад га ага види пред шатором, зачуди се, па ће га упитати:

– Окле ти, попе, овдје?

– Вала, честити ага, мајка била, мајка мила, на то ће поп – па и ја дош`о код тебе.

– Таки ми се рађали, рече ага, па га потапша по плећима и посади крај себе у столицу.

Мало затим доћераше Дробњаци велики буљук говеди да кољу Турцима за вечеру, али се устезаху да кољу, јер свакоме бијаше жао своје, па гледаху један на другога.

– Шта се устежете, но кољите то! – довикну им поп Головић, ви му сви дајте ноћас вечеру, а ја ћу сјутра, ако Бог да, и ручак и вечеру.

Аги ово би мило, па опет потапша попа по леђима, и рече му:

– Аферим, попе, таког те `оћу!

Тако Дробњаци даду аги посљедњу вечеру, а исте га ноћи убију, и тако је сјутрадан попу Головићу било лако дати му и ручак и вечеру.(3)

ЛИТЕРАТУРА

1 Перо Крстајић, Стојан Церовић, Универзитетска ријеч-Никшић, без године издања, стр. 15-16.

2 Стојан Церовић, Црногорци о себи и животу, три збирке анегдота, Никшић, I књига 1929, II 1932, III 1936.

3 Перо Крстајић, Наведено дело, на стр. 136-137. наводи анегдоту „Поп Головић и Смаил-ага Ченгић“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *