- Речи лете, дела остају, и по њима се суди о патриотизму. Када је већ тако, онда је време да се патриотизам истински покаже на делу и у вези са Сребреницом и декларацијом из 2010.
Однос према лажи да се у Сребреници догодио геноцид постао је битна карика у нашој прљавој предизборној кампањи која је у току. Политичари схватају да огромна већина Срба не прихвата сребреничку стигматизацију нашег народа. Чињеница је да се ту десио низ ратних злочина, као што их је било и у другим деловима грађанским ратом захваћене БиХ, али нити су недела чинили само Срби, нити је оно што се догодило у Сребреници геноцид.
Сребреничко питање је ових дана ставила у први план актуелна власт са намером да се представи као патриотска, а да се њени опоненти окарактеришу као „издајници“. Највише је ударима изложен кандидат за председника дела опозиције Здравко Понош. Тврди се да он „признаје геноцид у Сребреници“. Такав закључак се изводи из тога што је он изјавио да је његов став по том питању дефинисан Декларацијом о Сребреници коју је Народна скупштина Републике Србије усвојила у марту 2010.
Њен кључни део гласи овако: „Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде, као и све друштвене и политичке процесе и појаве који су довели до формирања свести да се остварење сопствених националних циљева може постићи употребом оружане силе и физичким насиљем над припадницима других народа и религија, изражавајући притом саучешће и извињење породицама жртава због тога што није учињено све да се спречи ова трагедија“.
Иако у Декларацији нема помена геноцида, јасно је да она посредно прихвата да се он догодио јер се позива на пресуде Хашког трибунала, који заправо није никакав прави међународни суд већ је геополитички инструмент западних сила. Стога је лоше што се генерал Понош поставља тако да беспоговорно прихвата Декларацију. Једно је рећи „док је она на снази, ја сам дужан да је поштујем, а свестан сам њених недостатака“, а друго је доживљавати је као црвено слово.
То исто важи и за актуелну власт, односно њеног поновног кандидата за председника Александра Вучића. СНС је са својим (променљивим) партнерима на власти од 2012., и од тада је много пута могао да кроз Народну скупштину прогура одлуку којом би била поништена Декларација о Сребреници из 2010. године, односно да је замени новом, која не би у себи садржала прикривено прихватање лажи о сребреничком геноциду. Међутим, власт то није учинила.
Садашњи државни врх дао је низ изјава како не прихвата да се српском народу лепи геноцидна етикета, али, како се не би замерио Западу, није предузео одговарајуће мере којима би у системским оквирима потврдио такав став. Отуда је Декларација о Сребреници и даље валидна и, формално гледано, обавезујућа за све институције државе Србије и оне који претендују да буду њихов део. Полазећи од тога, лицемерно је по том питању наметати поделу на „патриоте“ на власти и оне који то нису из редова тзв. прозападне опозиције.
Речи лете, дела остају, и по њима се суди о патриотизму. И то по правим делима, а не онима маркетиншке природе која треба да заклоне суштину. Када је већ тако, онда је време да се патриотизам истински покаже на делу и у вези са Сребреницом. То могу да ураде и они који су сада део владајућег блока, и они који претендују да их замене на челу државе. Згодна прилика за то је већ интензивирана парламентарна и председничка кампања.
Зашто власт и/или опозиција (или неки њен део) не би понудили грађанима своје предлоге Декларације о Сребреници или, тим пре, Декларације о свим злочинима почињеним током ратова за југословенско наслеђе, уз јавно обећање да ће бити усвојена после избора, упоредо са недвосмисленим поништавањем одлуке из 2010. године? Па да видимо ко хоће и сме тако да поступи и на национално одговоран начин допринесе редефинисању државног става према хашким и другим лажима које нам се намећу у вези са Сребреницом.
Тек након тога имаћемо основа да донесемо истинске закључке о тзв. сребреничком аспекту патриотског опредељења ове или оне странке, односно њихових кандидата. Овако, остајемо заглибљени у блату таблоидне кампање која неретко више негативног говори о онима који стоје иза ње него о жртвама њихових напада!
Драгомир Анђелковић је историчар и политички аналитичар. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Wikimedia/Adam Jones, Ph.D., CC BY-SA 3.0
Извор Нови Стандард