АУТОР: Првослав Радић

  1. Предисторија књиге: од хрватске језичке Декларације и српског Предлога за размишљање до Стандардног језика Д. Брозовића

 1.1. Време пред појаву књиге Павла Ивића (1924–1999) Српски народ и његов језик, потоњег академика САНУ и најпознатијег српског лингвисте друге половине 20. столећа, обележено је првим јасним назнакама распада СФР Југославије, најбоље представљеним управо на језичком плану. Некако баш 1967. године, када се у Београду и Загребу према плановима тзв. Новосадског договора (исп. П. Радић, http://www.srpskilegat.rs/novosadski-dogovor-1954-izraz-laznog-politickog-ne-jezickog-jedinstva/?pismo=lat), поред објављеног заједничког правописа „српскохрватског“ књижевног језика (1960), почео објављивати и заједнички вишетомни речник двеју Матица, српске и хрватске (Речник српскохрватскога књижевног језика / Rječnik srpskohrvatskogа književnog jezika), – појавила се у Загребу, на насловној страни недељника Telegram (17. марта), Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Израда Декларације, која је већ насловом представљала одступање од ставова Новосадског договора о називу заједничког језика (с обавезним учешћем оба национална имена), започета је управо у Матици хрватској (Р. Катичић, Д. Брозовић и др.), а по објављивању је и званично достављена широј јавности, као и државним органима. Потписало ју је осамнаест културних и научних институција из Хрватске, многи културни посленици и књижевници, међу којима М. Крлежа, В. Калеб, Г. Крклец и др. (в. садржај документа пренет у: Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, Matica hrvatska, Zagreb 19973, 25–29). У њој се уз позивање на начело „potpune ravnopravnosti“ и „nacionalnog suvereniteta“ у Југославији истиче да је и „vlastito nacionalno ime jezika“ један од националних атрибута који има „odsudno važnu ulogu“ (курз. П.Р.), те да је „neotuđivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vlastitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom fenomenu koji u obliku zasebne jezične varijante ili čak u cijelosti pripada i nekom drugom narodu“ (25). Не спорећи, дакле, заједничку лингвистичку основу „srpskog i hrvatskog književnog jezika“, на коју је, и према самим потписницима, оправдано указао Новосадски договор (25–26), Декларација тражи да „hrvatski književni jezik“ буде заштићен од оживелих појава етатизма, унитаризма и хегемонизма, и наметања „državnog jezika“, а та је улога „u praksi bila namijenjena srpskom književnom jeziku zbog dominantnog utjecaja administrativnog središta naše državne zajednice“ (26), дакле Београда. У накнадним тумачењима историјата овог документа, међу Хрватима се као важан чинилац истицала и по њих повољнија политичка клима након уклањања с власти српскога политичара А. Ранковића (1966), чиме је, наводно, омогућено и одустајање Хрвата од Новосадског договора и његових планираних пројеката, на пример од израде речника двеју Матица (102). Тиме су српско‑хрватски језички спорови ушли у нову критичну фазу (исп. П. Радић, О српско‑хрватским језичким споровима, Зборник радова, 7, Учитељски факултет у Јагодини, Универзитет у Крагујевцу, Јагодина 2003, 159–175).

 

Павле Ивић

Декларација се усредсредила на две тачке. У првој потписници траже да се уставним изменама омогући несумњива „jednakost i ravnopravnost četiriju književnih jezika: slovenskoga [= словеначкога], hrvatskoga, srpskoga, makedonskoga“ (27). Несагласност ових ставова с тада важећом уставном одредбом (као и с Новосадским договором) о заједничком „srpskohrvatskom odnosno hrvatskosrpskom jeziku“ потписници правдају тиме што она „omogućuje da se u praksi ta dva usporedna naziva shvate kao sinonimi, a ne kao temelj za ravnopravnost i hrvatskog i srpskog književnog jezika […] Takva nejasnoća omogućuje da se u primjeni srpski književni jezik silom stvarnosti nameće kao jedinstven jezik za Srbe i Hrvate“ (27). Занимљиво је да текстописци не укључују питање стања ствари по овој основи у Хрватској као вишенационалној републици, где су, на пример, Срби по тамошњем Уставу тада конститутивни народ, а не национална мањина, односно у тој се својој лингвополитичкој визури не дотичу питања језичког статуса Срба у Хрватској. Но, у том је смислу прилично илустративан текст у вези с 2. тачком: „U skladu s gornjim zahtjevima i objašnjenjima potrebno je osigurati dosljednu primjenu hrvatskoga književnog jezika u školama, novinstvu, javnom i političkom životu, na radiju i televiziji kad se god radi o hrvatskom stanovništvu, te da službenici, nastavnici i javni radnici, bez obzira otkuda potjecali, službeno upotrebljavaju književni jezik sredine u kojoj djeluju“ (28, курз. П.Р.).

Документ је, дакле, поред тежње за издвајањем „хрватског језика“ за све Хрвате у Југославији, најавио и борбу за увођење (наметање) „државног“, тј. републичког језика у Хрватској и онима који нису Хрвати. А то је управо исти онај административни механизам који се творцима Декларације привиђао на савезном нивоу у лику српског (и то екавског) као „државног“ књижевног језика, и чега су се, наводно, највише прибојавали. Управо овај фронт, који се јавља у 2. тачки Декларације, био је, изгледа, њена суштина, замаскирана хрватским тобожњим страховима, како је касније правдана Декларација, „da se u neka hrvatska područja uvede i nastava na srpskohrvatskoj, u stvari srpskoj ekavici“ (155). Иако потуљено огрнута у политичко рухо тековина социјалистичке револуције и самоуправног социјализма, те тзв. Народноослободилачке борбе и права народа на равноправност (уз већ уобичајено помињање авангардне улоге Савеза комуниста), Декларација је у овој тачки, истурајући у први план језичку политику, заправо најавила заоштравање и језичке и сваке друге политике у Хрватској према припадницима осталих нација. Наравно, пре свега према бројним тамошњим Србима, којих је по комунистичком попису из 1948. године, ако му је веровати, у Хрватској било преко 500.000, и то, дакле, након спроведеног усташког геноцида над Србима у тзв. Независној Држави Хрватској. Зато се тамошњим „Власима“, који су Други светски рат у Хрватској изнели на својим плећима, a већ непосредно после рата се суочили с организованим гажењем својих основних националних права, овога пута није било тешко досетити шта им хрватска Декларација доноси. Они се у Декларацији и не спомињу, или су подведени под „hrvatsko stanovništvo“, али се, парадоксално, у исто време вероватно од њих тражи да „bez obzira otkuda potjecali [!?], službeno upotrebljavaju književni jezik sredine u kojoj djeluju“ (28). Тиме је на дискриминаторан начин тамошњим Србима, аутохтоном становништву (па и другом истојезичком становништву које се различитим разлозима досељавало у Хрватску из других република), дубоко уцртавано досељеничко обележје, у већ вишевековној хрватској вери и намери да, милом или силом, Срби прихвате хрватство. Декларација је, заправо, агресивно отворивши српско питање у Хрватској (што за тамошњи српски народ није била првина), најавила да ће ионако тежак положај тамошњих Срба у предстојећим деценијама, са слабљењем Југославије и даљим развојем сепаратистичких тежњи у Хрвата, постати још тежи. То ће, најзад, потврдити и побуна Срба у Хрватској крајем прошлога века, која ће прерасти у тамошњи грађанско‑верски рат. Уосталом, не рачунајући стање већ након Другог светског рата, које се развијало у овом правцу, од 60-их година у Хрватској организовано јача агресивни национализам, исказиван пре свега кроз све јаче притиске на тамошње Србе: њихови политички кадрови се пребројавају и смењују, гуши се ћирилично писмо у јавној употреби, назвања улица по Србима бивају мењана, склањају се медијски прилози о Србима и српским крајевима, итд. (исп. Č. Višnjić, Vreme sporta i razonode. Titina Hrvatska i njeni Srbi. 1951.–1971, SKD „Prosvjeta“, Zagreb 2017). Неука је, зато, или недобронамерна, критичка опаска појединих страних испостава у Србији да се у данашњим србијанским уџбеницима историје „ne pominje […] da su Srbi u Hrvatskoj preduzeli akcije u cilju odvajanja od Hrvatske već 1990. godine“ (Predlog praktične politike: Ratovi 1990‑ih u nastavi istorije, Fond za humanitarno pravo, septembar 2020, 23–24, курз. П.Р.). Срби су, заправо, с овим акцијама задоцнили, и то фатално.

Појава Декларације најавила је и хрватску активност на додатном изграђивању, вештачком инжењерингу хрватске књижевнојезичке (а ако би могло и језичке) посебности, на снажењу разликовног, но пре свега лексичког фонда између загребачке и београдске варијанте српског („српскохрватског“) књижевног језика, на појачаном прогону тзв. србизама и др. Документ је, тако, најавио и прекид хрватске културне сарадње са Србијом, што је на језичком плану резултовало хрватским једностраним раскидом Новосадског договора, те повлачењем Хрватске из рада на заједничком речнику, њеним напуштањем заједничког правописа, итд. Документ је, најзад, потврдио и спремност хрватске политичке елите да ради на окупљању и предвођењу антисрпског политичког савеза (за почетак хрватско‑словеначко‑македонског) по различитим југословенским политичким питањима у предстојећим годинама. Но, то је већ, с извесним изменама и допунама, константа и наших дана.

1.2. Исте године, непосредно после објављивања Декларације, појавио се као одговор на њу Предлог за размишљање скупине од 45 чланова Удружења књижевника Србије (с Б. Михајловићем Михизом на челу), који је достављен државним органима и објављен у листу Борба (2. априла). У на брзину припремљеном документу, без шире организоване националне подршке (па и уз видан изостанак лингвистичке струке), прихвата се да је легитимно и неотуђиво право сваког народа да брине о свом сопственом језику, као и да се из званичне употребе избаце називи „српско‑хрватски“ одн. „хрватско‑српски“ [sic!], те се тако спроведе равноправност свих југословенских језика и азбука, при чему се у овом низу наводи и српска ћирилица (в. садржај документа пренет у: Б. Брборић, О језичком расколу, Социолингвистички огледи I, ЦПЛ, Београд – Прометеј, Нови Сад 2000, 16–17). Прихватајући будућу самосталност и равноправност „хрватског и српског језика“ (16), потписници су сагласни да је овим чином Новосадски договор, као и некадашњи Књижевни договор из Беча, поништен. Међутим, као одговор на 2. тачку Декларације потписници подсећају на Уставом гарантована права на пољу националног језика и културе југословенских народа и народности, па захтевају „да ово право буде уставним прописима обезбеђено и свим Хрватима који живе на територији СР Србије и свим Србима који живе на територији СР Хрватске“ (17). У вези с тим је и закључни став у коме пише: „Група писаца захтева да се у Устав СР Србије и СР Хрватске унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима. Право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе“ (17, курз. П.Р.). Предлог је овиме, уз посредна али јасна упозорења на све лошије стање српског народа у Хрватској, покушао да на кључним питањима „допуни“ хрватску Декларацију, али је јасно да њеним састављачима и покретачима у Хрватској, у републици с тако бројним српским становништвом, уз то и национално јасно опредељеним, то већ није могло одговарати.

Наравно, ни у српској (пре свега србијанској) лингвистичкој јавности Декларација није могла проћи неопажено. Реакција проф. П. Ивића из исте године била је усмерена на тактичност и помирљивост. Она је потцртавала чињеницу да је „српскохрватски“ књижевни језик један језик, но неуједначен, тј. варијантски поларизован (П. Ивић, Полемички и други сродни списи, IX/1, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2014, 16). Аутор је овде, ради очувања југословенске заједнице и из других практичних разлога, за равноправност језичких варијаната, но не и за њихово међусобно продубљивање. Напротив: сматра да би било корисно и њихово постепено смањивање. Као представник српске лингвистике, он сматра да је потребно понашати се трпељиво и неисхитрено (укључујући останак на сложеном, двонационалном називу језика) зарад остављања отворених врата према другима (19). Чини се, ипак, да је за новонасталу ситуацију овакав одговор био неодговарајућ, па и унеколико закаснео за догађања која су се већ прилично убрзавала у Хрватској, што се у том тренутку, вероватно, није одмах ни дало препознати. Већ у чланку из следеће године (али и касније, в. 2), аутор ће појаснити колико би се хрватске идеје могле показати погубнима ако се као принцип прошире на друге републике (а оне су такође углавном вишенационалне) у којима је у употреби „српскохрватски“ књижевни језик. С тим у вези, он се поново залаже за опстанак двочланог назива језика, сада конкретније истичући његов значај у вишенационалним срединама, на пример у Хрватској: „Коректније је, на пример, према Србима у Хрватској ако језик који је и њихов називамо хрватскосрпским, а не само хрватским“ (23). А управо тај контекст тадашњег српског питања изван Србије, кроз који се мора сагледати и тадашње српско прихватање постојања „варијантности“ у оквиру једнога („српскохрватског“) језика, вероватно као покушај предупређивања издвајања „хрватског језика“ према српском (што су Броз и његова партијска клика обећавали Хрватима већ у време Другог светског рата) – једном броју савремених српских лингвиста остао је недовољно јасан. Уз ово свакако треба да иде и чињеница да су и хрватска Декларација и српски одговор на њу имали, заправо, у свом фокусу темељито различите приступе управо српском питању изван граница Србије, у овом случају у Хрватској, што су поједини наши новији аналитичари пропустили да уоче, иако је за похвалу њихов допринос враћању ове важне историјске теме у српску научну јавност (в. В. Брборић, Језички спорови после Новосадског књижевног [sic!] договора: од Декларације до Предлога, Српски језик, XXVI, Београд 2021, 219–236).

Што се ондашње комунистичке власти тиче, она и њени представници (уз помоћ режимских лингвиста), по старом принципу равнотеже у подели одговорности, у јавности су подједнако осудили оба документа, уз критику да су донети у тајности, мимо политичких организација. За сваки случај, режимска лингвистика у Србији се потрудила да србијански тас на ваги ако може и превагне, па је Предлог оцењен и као „nepromišljena, nabusita, nacionalistička“ реакција, изнедрена „bez volje naroda i njegovih legalnih političkih tela, u krugu uske intelektualne elite“, итд. (S. Vukomanović, Jezik, društvo, nacija, Jugoslovenska revija, Beograd 1987, 92). Испод површине тог тада већ добрано пролињалог партијског популизма успешно се скривао концепт будућег растакања Брозове Југославије по републичким (и покрајинским) границама, чега ће се обриси указати већ у наредних неколико година, и у чему ће свесно учествовати и сам југословенски партијски и државни врх (в. 3).

1.3. Крајем шездесетих година под плаштом језичке угрожености хрватска страна чини све јасније отклоне од Новосадског договора, с тежњом да се прихваћена „хрватска варијанта српскохрватског књижевног језика“ унапреди и призна за посебан „хрватски језик“. Нешто озбиљнији хрватски лингвисти су разумевали безначајност разлика између књижевног језика у Срба и Хрвата, иако су се оне у хрватском народу већ тада покушавале представити као знатне (тамошње процене су нпр. ишле до 10 хиљада речи, око 85 гласовних закона, преко 200 посебних правила из области творбе речи итд.), због чега су се радије усмеравали на разраду и дораду општетеоријских питања језичке стандардизације. Јер, управо су неслућене могућности теоријских лингвистичких конструката (а по једном од њих, посебно залагањем Хрвата, настао је својевремено и сам „српскохрватски“, в. 2.4) давале Хрватима прилику за остварење сопственог (сада „хрватског“) лингвистичког конструкта, те с њим и остварење политичких циљева у тада већ добрано поколебаним међунационалним односима у држави. Године 1970. у издању Матице хрватске појавила се у Загребу књига Д. Брозовића, Standardni jezik, која представља збирку ауторових чланака из претходног периода (1965–1970), прилично илустративних за низ тада актуалних језичких дешавања, у која се неизоставно укључивала и културна повест. Аутор овде писани језик Хрвата на „штокавској“ основици (али у неколико регионалних „варијаната“) датира „već od samog početka 16. stoljeća pa do ilirskog preporoda“, и то „u štokavskoj Dalmaciji s Dubrovnikom, u Bosni i Hercegovini i u Slavoniji“ (93) – у областима за које нема јасних показатеља да је у то време тамо уопште и било (/ могло бити) Хрвата. В. Караџић је, на пример, „штокавицу“, која се у науци везује за широке просторе централне јужнословенске области (у односу на тзв. чакавицу, на крајњем југозападу, и кајкавицу, на крајњем северозападу), видео као српски језик (па тако, по аналогији, и „штокавце“ као Србе) – а њену ијекавштину, заправо, сматрао типично српском одликом, српским језичким представником. По Брозовићу је, иначе, то (назовимо га репрезентативно) српско пронађено далеко источније: од четири групе дијалеката (према хрватском приступу), тзв. кајкавске, чакавске, штокавске и торлачке – „prve dvije [su] samo hrvatske, četvrta je samo srpska, ali treća je u punom smislu riječi i srpska i hrvatska“ (97). (Потоња хрватска дијалектологија ће, на једној страни, наставити да традиционално одузима право словеначком на „кајкавицу“, а на другој ће у међувремену, поред „штокавице“, прилично добро расрбити и ову „торлачку“ групу, не признајући више ни њу за „само српску“.) Што се тиче одабира „штокавице“ у књижевном језику и код Срба и код Хрвата, Брозовић сматра да је овде најважнији био практичан моменат – такмичење у окупљању око једног или другог (српског или хрватског) националног језгра. То се, међутим, није уклопило у ауторову анахрону поставку да већ од 16. столећа у Далмацији, Дубровнику и Славонији живе Хрвати (или је то национално такмичење аутор датирао већ 16. столећем): „i tako su se obje strane odlučile za isto rješenje kako tu prednost ne bi stekla nijedna!“ (99). Титоистички метод балансирања у подели одговорности лако се преносио на хрватску лингвистику.

Брозовић чешће истиче „da je sh. standardni jezik veoma neobična pojava u društvu standardnih jezika uopće“, што потиче из чињенице да је овај књижевни језик „instrument dviju nacija“ (96). „Među slavenskim standardnim jezicima srpskohrvatski je kao pojava sasvim specifičan“ (88), при чему аутор ламентира над судбином „српскохрватског“ и над, по њему, различитим неповољним околностима његовог формирања. У том светлу је неповољна и „njegova služba dvjema nacijama“ (102), из чега извиру пре свега давно познати лингвистички комплекси у Хрвата. За „варијанте“ сматра да су „adaptacija jedinstvenog standardnog jezika tradiciji i suvremenim potrebama nacija kao definiranih socio‑etničkih formacija“ (35). „Српска“ и „хрватска“ варијанта су му аналогне „енглеској“ и „америчкој“ („Bosna i Hercegovina bila bi, kao i Kanada, teren na kojem se ukrštaju osobine varijanata“), али аутор одбија ову аналогију када је реч о генези ових појава, сматрајући да „u hrvatskosrpskom slučaju imamo paralelne formacije, u engleskom jedna potječe od druge“ (36). Друштвеноисторијски подаци са западног Балкана, укључујући и оне о снажним српским средњовековним миграционим кретањима према северозападу, о којима и Хрвати често и то у негативном тону говоре, – о томе, међутим, другачије сведоче (исп. 2.2).

По аутору, код Срба и Хрвата није се ишло у правцу формирања два књижевна језика на различитим дијалекатским основицама истог језика („српскохрватског“), већ ка формирању једне књижевнојезичке (стандарднојезичке) „форме“ у оквиру једног језика, „bez obzira što ona ima služiti dvjema nacijama“ (96). Аутор, међутим, није доследан овоме када на дијалекатском плану дели „штокавштину“ на „источноштокавско“ и „западноштокавско нарјечје“ (исп. и карту на 154), назначујући тезу о учешћу (донекле) различитих дијалекатских база у тзв. српској и хрватској варијанти књижевног језика: „Vukov istočnoijekavski novoštokavski tip, klasičan temelj standarda, u Srba je sve više dobivao boju ekavskog novoštokavskog tipa, pa i kad su ostajali ijekavci, a u Hrvata je sve više prevladavala boja novoštokavskog ikavsko‑zapadnoijekavskog tipa“ (115). (А питање је колико се ово уклапа и у његову причу о „jednoj standardnoj formi“.) Међу различитим неповољностима приликом формирања заједничког књижевног језика аутор препознаје и ону да је „od svih kandidata za osnovicu standarda upravo najprimitivniji imao jedini šanse“ (117), као и „civilizaciono najneprikladniji za moderan jezični instrument“ (125) – а претходно указује и на „barbarske uvjete u kojima se NŠFK [новоштокавска фолклорна коине] rodila i razvila“ (105, курз. П.Р.). Чини се да је употребом ових унеколико погрдних (а свакако нелингвистичких) квалификација аутор ненамерно открио и свој лични став према „штокавској“ области, тј. према њеном централном делу, јасно је успут и етнички идентификујући као нехрватску. Но, и то је, вероватно, био део хрватскога дуга бечко‑ватиканском Западу, којем је балкански Данкедојчланд крупним корацима поново хрлио у загрљај, за шта ће, уосталом, нешто касније бити награђен и улазницом за ЕУ.

Важно је, по Брозовићу, да књижевни језик има свој континуитет, да се формира уз природни и спонтани развој, при чему аутор као да не уочава да је управо то у хрватском случају изостало. Он, додуше, уочава правило „da standardni jezik to bolje funkcionira što je u njegovu formiranju bilo više elemenata autonomnog prirodnog unutarnjeg razvoja i manje elemenata svjesne intervencije“ (101), но упркос томе „često su, na žalost, potrebne svjesne intervencije za njegovo ubrzanje“ (100, курз. П.Р.), јер одрицање од књижевнојезичке форме „vodi ili etničkoj ili jezičnoj likvidaciji, a najčešće i jednom i drugomu“ (101). Дакле, по аутору, нација не може без свога (јединственог) књижевног језика, те ако га нема, или је недовољно јасно профилисан у односу на књижевни језик друге (истојезичке) нације, на њему треба порадити и коначно га створити. Утолико се лакше разумеју стандардизацијски процеси у Хрвата у прошлости, на пример у време НДХ, као и у Брозовићево време, које најављује наставак трке у прављењу новохрватског. То ће истовремено бити још једна трка између хрватске власти и њене тежње за непрестаним језикословним иновацијама, наводним потврдама језичке посебности, на једној страни, и, на другој, корисникâ језика, широких народних маса које, по логици ствари, теже да савладају наметнуте иновације. Колико хрватско грађанство, изложено тој врсти непрестаног језичког муштрања, може бити успешно у свом циљу, посебно је питање. Но, као својеврсну илустрацију тог жалосног стања могу, мање‑више анегдотски, навести један мој доживљај од пре двадесетак година из Јужне Кореје с тамошњим студентима „србокроатистике“ (HUFS, Сеул). Студенти су, наиме, за време наставе упозорили гостујућег професора из Хрватске, мога колегу, да реч „група“, коју је употребио на часу, није хрватска, већ српска. Колега се није одмах могао сетити на шта студенти тачно мисле, односно није се могао сетити те одговарајуће „хрватске“ речи, па сам после часа, када ми је о томе причао, прокоментарисао да су студенти вероватно мислили на реч „скупина“, с чим се и он сложио. (Но, то је и добра илустрација заинтересованости западног света – у овом случају с његовом испоставом на Далеком истоку – да преко језичких питања учествује у политичким процесима подривања држава и народа који су за то одређени.)

Када Брозовић, очито под бременом тадашњих догађања у југословенској лингвистици, покушава да пронађе решење у вези с језичком стандардизацијом у Хрвата, он налази за вредно да понови ставове о језичком разлазу, наводну дилему из свога годину дана раније објављеног дела: „zadržati stare mitove i iluzije […] ili da priđemo rješenjima koja će ukloniti stare probleme za sve, ali stvoriti, doduše, i neke nove probleme za manjinu“ (161–162, курз. П.Р.). Јасно је да су „митови и илузије“ намењени Србима, а решења (уз ауторова терминолошка лавирања између појмова из западне цивилизације и марксистичке идеологије) – Хрватима. У та за аутора практична решења спадају, међутим, овде најављени проблеми за Србе у Хрватској, виђене као својеврсна колатерална штета овог хрватског (но мање‑више и европског) лингвистичког пројекта. Иако је видљиво да је то наговештавало и обећавало националне сукобе у већ посрнулој Титовији (што ће и потврдити даљи развој догађаја у Хрватској), аутор лицемерно тражи, несумњиво најпре од Срба у Хрватској, који су у то време увелико национално обесправљени (в. 1.1), – више поверења у „bratska rješenja“ (162), као и у „slobodan i civiliziran razvitak varijanata“ (165). Колико му је у овоме требало веровати, најбоље је показао његов, након непуних пар деценија, из времена распада СФРЈ, запажен политички ангажман у оквиру ХДЗ‑а (Хрватске демократске заједнице), чији је суоснивач и потпредседник био, као и његови тадашњи ратнички покличи за одбрану Хрватске ни мање ни више него на Дрини, управо на некадашњој граници НДХ према Србији.

Д. Брозовић је као лингвист имао особен методолошки приступ, иако таква својеврсна акробатика у науци није била непозната ни другим хрватским језикословцима. На свој особени приступ науци и сам се хвалисаво освртао кроз своју већ познату крилатицу: „Дај ми три податка и ја ћу направити теорију“ (према Д. Петровић, Српски језички заперци, Мирослав, Београд 2018, 183). Међу српским лингвистима ће се зато јавити оцена да је Брозовић био „несклон научној доследности и учењачкој акрибији“ (Б. Брборић, Предисторија и социолингвистички аспекти, Српски језик на крају века, Институт за српски језик САНУ – Службени гласник, Београд 1996, 33). Но, сличне оцене у вези с појединим деловима његовог научног рада забележене су и код једног броја страних лингвиста.

  1. Српски народ и његов језик – осврт на дело

2.1. Друштвенополитички услови крајњих шездесетих година прошлог века били су, дакле, посебно сложени у Југославији и у томе је, како је то на западном Балкану постало уобичајено, поново барјактарила лингвистика низом својих (често тек наводно) отворених питања (језичке и дијалекатске границе, стандардизација, варијантизација и др.). Иако су се на српској (пре свега србијанској) страни партијски кадрови трудили да будним оком прате кретања у култури и науци, посебно друштвеној, укључујући и лингвистику и лингвистичко јавно мнење (исп. забрану Речника савременог српскохрватског књижевног језика, М. Московљевића 1966. год.), дешавања на југословенском западу нису могла остати без одговора у србистичким круговима, о чему сам већ понешто казао у претходном тексту (в. 1.2). Тадашње узаврело друштвенополитичко стање и језичка питања која су се овде непрестано уплитала од стране Хрвата, изискивали су од лингвистичке науке у Срба (са снажном традицијом посебно у домену дијалектолошке науке) јасан одговор кроз још једно целовито етничко‑лингвистичко сагледавање „српскохрватског“ језичког простора и потцртавања места српског народа (и његовог језика) у њему. У таквим условима ступио је на сцену П. Ивић, знаменити српски дијалектолог, тада већ надалеко познат по својим радовима (нпр. по његовој Дијалектологији српскохрватског језика, Матица српска, Нови Сад, 1956). Крајем 1971. године појавила се у реномираном издању Српске књижевне задруге његова књига Српски народ и његов језик, углавном популарно писана будући намењена ширем читалаштву. Књига је добрим делом одговор на актуална лингвистичка збивања на хрватској страни, а овде није изостао ни језгровит критички осврт на поједине делове Брозовићеве књиге (нпр. 151–153). Ивић се поред израза „наш језик“ држи за то време још увек обавезујућег термина (обавезујућег бар када је о Србији реч) „српскохрватски језик“, иако се у појединим контекстима јасно препознаје о ком је језику заправо реч. Пажљиво, бираним речима, на махове дипломатски, ући ће у сва битна питања везана за Србе и српски језик, те њихов однос према суседству, пре свега на западу. У предговору (У приступу теми) аутор истиче да жели да пружи „скицу спољашње историје нашег језика“ у етноисторијском и културноисторијском смислу (5), уз пажљиво срочену тврдњу: „Језик којим говори српски народ шири је од тог народа. Откако постоји тај језик, њиме говоре и људи који нису Срби“ (6). Након оваквог почетка (у којем није тешко закључити који је то језик „којим говори српски народ“), аутор у истом тону наставља: „Историју тог језика немогуће је цепати према данашњим националним деобама“ (6), а књига ће, заправо, показати да нема научне логике ни у савременом цепању тог језика према националним критеријима. Књига има неколико поглавља (Наша етничка историја и наш језик, Наши дијалекти и модерно доба, Судбина нашег језика као оруђа културе, О Вуковом Српском рјечнику из 1818. године), а на крају су прилози, међу којима и чувена ауторова дијалектолошка карта тзв. српскохрватског језичког простора. Задржаћу се на нешто подробнијем прегледу књиге.

2.2. У поглављу Наша етничка историја и наш језик (7–89) Ивић даје скицу почетака развоја „српскохрватског“ језика од самог тзв. досељавања Словена на Балкан из својих старих станишта која су се, према владајућој научној парадигми, налазила у садашњој Пољској и Украјини, „подаље од граница Империје“ (8). У деловима Балкана и средње Европе Словени су се асимиловали у друге народе (Грке, Шиптаре, Германе, Мађаре, Румуне, 9–10), а што се посебно Јужних Словена тиче, они су у то време били многоструко повезани и с другим прасловенским дијалектима (с источним у односу на западне и обрнуто, 14). И данас, сматра аутор, има елемената из словеначких дијалеката и тзв. чакавских говора (Истра) који сведоче о њиховим прастарим везама са Западним Словенима (15, 31–32), као што у словачким дијалектима има језичких „југославизама“ (16). У том смислу се могу посматрати и „словеначко‑кајкавске“ особености (нпр. меко р) у односу на „штокавске“ и „чакавске“ говоре (32). Отуда и претпоставка да су „преци кајкаваца и Словенаца још у доба насељавања чинили једну језичку скупину“ (35). Аутор, стога, констатује да „хрватски кајкавци“ (чије је средиште Загреб) јесу по националности Хрвати, али „ако бисмо остали на тлу чисте дијалектологије“, требало би их „уврстити у исту скупину са Словенцима“, „или би требало издвојити две посебне јединице, словеначку и хрватску кајкавску“ (36–37). (То је наставак давних истраживања А. Белића који је у хрватској „кајкавици“, некада и називаној „словенским“ језиком, препознавао континуитет са словеначким.) На другој страни, Ивић указује на почетну генетску блискост између тзв. штокавских и чакавских говора (у главнини ових говора заједнички су рефлекси низа старих фонема, 40), али и на рано постојање крупне разлике у њиховом консонантизму, на пример редуковање броја африката у „чакавском“ (исп. меја м. међа, осујен м. осуђен), у односу на очување, па и повећавања (нпр. џ, дз) њиховог броја у „штокавском“ (40–41).

Период од 12. и 13. столећа донео је низ тзв. штокавских иновација (унук м. внук, све м. все, црн м. чрн и др.), којима се „штокавица“ оштрије почела одвајати од „чакавице“, а ове особине су се распростирале „отприлике до хрватских граница, али понекад и преко њих на далматинско земљиште“ (41, курз. П.Р.). И ово ауторово виђење ће сугерисати српску језичку (и етничку) природу „штокавице“, уза шта иде и следећа његова тврдња: „Основна политичка формација у којој се развио штокавски дијалекатски тип била је средњовековна Србија“, а она је захватала Рашку, најчешће и Травунију (Требиње – Никшић), Дукљу (потоњу Зету, тј. Ц. Гору), Захумље или Хум (већи део Херцеговине) и Босну (41). У вези са средњовековном Босном, аутор истиче да је она била најпре у саставу српских земаља, а подсећа и да је, иако се Босна политички издвојила већ у 12. столећу, и у следећем веку бан Матија Нинослав „своје поданике у повељама упорно звао Србљима“ (42). Уосталом, и говори Босне су претежно „штокавски“, иако имају и „чакавских“ црта, „што одговара положају Босне између српских и хрватских области“ (42). Овом скицом аутор, заправо, као да прати основну нит Миклошич‑Караџићеве теорије о српској „штокавици“ и хрватској „чакавици“. (Свакако полазећи управо од ових ставова, он је и у својој Дијалектологији обрадио само „штокавски“ ареал, о чему говори већ њен поднаслов: Увод и штокавско наречје.) У сличном тону Ивић закључује „да су динарски предели под немањићком владавином били извориште иновација које су, прекривши затим пространа подручја, одредиле тако изразиту физиономију штокавском језичком типу“ (42).

За потоњу епоху турског освајања Балкана (идући за Ј. Цвијићем), аутор бележи да су њени миграциони покрети „испремештали више од половине живља који говори српскохрватски“ (54), исцртавајући нове дијалекатске границе. Источнохерцеговачки ијекавски је у ово време начинио највећи продор, када су „његови припадници, Срби из некадашњег Хума и Травуније, преплавили […] западну Босну“, а затим се ова „велика етничка формација наставља и преко границе данашње републике Хрватске“ (64). Она овде покрива велики део северне Далмација, област у близини Шибеника, ушће Зрмање, источну Лику, Кордун, Банију, делове Горског Котара, Беле Крањске и Жумберка, те Славоније (64–65). Пратећи домете ијекавице на западу, аутор за низ области констатује да ијекавица у Хрвата или сведочи о покатоличавању овдашњег српског православног становништва, или је резултат утицаја српске ијекавице (65). „За јекавске народне говоре код Хрвата у СР Хрватској, осим оних у Дубровачком приморју, важи опште правило да је ту нешто секундарно“, – или је ијекавски говор накнадно примљен или католицизам (65). За „дубровачки дијалекат нашег језика“ аутор подсећа да је „огранак источнохерцеговачког дијалекта његове најближе околине“, те да је формиран „у доба кад је дубровачка околина припадала српској држави“ (80).

У сваком случају, у западним областима (Босанска Крајина, суседни делови Хрватске с Далмацијом и Славонијом) „данас живи, после свих популационих губитака, – пише аутор – преко милион и по Срба“ (75). Но, прилике на северозападу нису биле повољне за стварање „српске територијално‑политичке формације у тој области – док су југоисточни Срби у XVIII и XIX веку стекли две државе, Црну Гору и Србију“ (75). Усредсређујући се на питање српско‑хрватских односа, не без рефлексија на савремено стање, он бележи и следеће: „Присуство северозападних Срба, који у непрекинутој маси избијају на морске заливе у задарском и шибенском региону, и који допиру до близу словеначке границе на Купи и мађарске на Драви, разбило је компактност хрватске етничке територије и обавезало све политичке струје у Хрватској да се стално одређују према Србима“ (75, курз. П.Р.). Ово последње чињено је у широкој методолошкој скали, пише аутор, „на чијим екстремним половима стоје интегрално југословенство и усташки геноцид“ (75). Ипак, Ивићеви потоњи радови, као и поједини његови ставови из ове књиге, релативизоваће, с правом, појам „хрватске етничке територије“ када је о ранијим вековима реч.

2.3. У поглављу Судбина нашег језика као оруђа културе (107–237) кроз неколике целине (I. Од почетака до Вукових времена, II. Од Вука до данас, III. Актуелни тренутак) Ивић даје шири преглед писмености на „српскохрватском“ језичком простору од њених почетака до времена настанка ове књиге. Аутор ће, поредећи ситуацију у западним јужнословенским крајевима с оном међу главнином Срба нагласити значај српске православне цркве (укључујући и период Пећке патријаршије) за стварање и очување српске писмености. Он потцртава чињеницу да је српска црква била „аутокефална и већ због тога оријентисана национално, чега у католичкој цркви онога времена нигде није било“ (113). У том смислу посматра и постепено укорењивање ћирилице међу православним Србима, иако је она у средњем веку била далеко распрострањена и на западу (укључујући и „чакавске“ крајеве). Аутор бележи да се и: „у самом Дубровнику ћирилицом […] почело писати на нашем језику око два века раније него латиницом“ (137), док се на дијалекатском плану ослања на закључке дубровачког Србина М. Решетара о изворно „штокавској“ природи дубровачкога говора (139–140). Чешће се задржавајући на дубровачком питању у светлу међунационалних односа, Ивић истиче да се „Дубровчани из доба Републике нису осећали ни Србима ни Хрватима“ (142), те да Дубровник, иако вековима тик уз њу, никада није припадао српској држави, – али ни хрватској, од чијих је граница био подалеко и којој није припадао све до 1939. године (142). Савремено стање ствари, подсећа аутор, у којем су Дубровчани део хрватске нације, не треба да спречава да дубровачка, те  приморска баштина у целини припада и ширем „српскохрватском“ културолошком кругу (142), јасно алудирајући на снажан српски удео у овој културној баштини. Аутор на то указује и касније, када између „дубровачке“ и „српске“ књижевности уочава снажну вишевековну узајамност, потврђену великим бројем аутора и њихових књижевних дела (150).

У том контексту Ивић се критички осврће на примере механичког преношења савремених националних граница на књижевну баштину прошлих векова (Д. Брозовић), чиме поједини аутори данас „проширују значење речи „ʼхрватскиʼ“ (151). А управо је низ регионалних литература код католика на западу (тзв. кајкавска, славонска, бачка, буњевачка, далматинска, дубровачка итд.), сматра Ивић, у непосредној вези с „одсуством заједничке народне свести“ тамошњег живља (176). Иако је у протеклим вековима велики број католика подведен под хрватско име и хрватску националну свест, и даље је на истоку, напомиње аутор (настављајући се на Караџићеву мисао), „остајало широко подручје, од Бачке, Барање и Славоније, преко пространих делова Босне до дубровачког приморја, где је опредељење кршћана било по правилу само регионално – буњевачко, шокачко, славонско, бошњачко, дубровачко“ (176). Уосталом, у појединим деловима, управо у Дубровнику, то опредељивање је завршено тек у 20. столећу (181), због чега „релација Хрват – Србин није сасвим еквивалентна релацији Немац – Француз, па ни оној између Пољака и Руса“ (182). Ивић је овиме, чини се, јасно предочио инжењерску позадину стварања хрватске нације. А у оваквим процесима националног конституисања пресудну улогу имала је вера (по аутору као „историјски уникат“, 182), у чему је посебно ревносно било католичанство: „Родољубиви жупници разнели су хрватско име до тако удаљених места као што су католичке енклаве на источном Косову где се говори јужноморавским дијалектом или Крашовани у дубини румунског Баната чији говор има тимочку основицу“ (181). Када је реч о односу између језика и нације, аутор подсећа да нације могу имати заједнички језик, али да он „не мора увек бити мост између двеју нација. Под одређеним условима, он чак заоштрава проблем разграничења“ (183).

С тим у вези, Ивић сматра да В. Караџић „није био на правом путу тражећи у језику мерило за разликовање Срба од Хрвата“ (183). Ипак, ауторова аргументација је овде унеколико (и вероватно свесно) разводњена. Он најпре истиче да је Караџић о томе писао у време када се стање на терену још није довољно познавало, али – „и кад су ствари и стајале знатно друкчије него доцније“ (183). (Уосталом, у краћем поглављу Наши дијалекти и модерно доба (90–106), којег се овде не дотичем посебно, Ивић бележи и следеће: „У језичком односу према суседима рефлектују се степен индивидуалности једне етничке групе, њене сродности и разлике према другима […] На овом пољу језик има велика преимућства над осталим етничким обележјима“ (104) – курз. П.Р.) Ослањајући се на језичке чињенице, аутор ће у више наврата ићи за Караџићем, истичући, на пример, да су у пределима тадашње Хрватске „ијекавски […] говорили само Срби и, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем“ (186, исп. 2.2), што је потврђивало ијекавицу као изворно српску (можда и најсрпскију) језичку одлику. (А готово пар година пре појаве Ивићеве књиге хрватски академик Љ. Јонке је на славистичком конгресу у Прагу, као битну ставку Хрватског филолошког програма, „обнародовао“ кључну разлику између хрватског и српског књижевног језика – једнима припада ијекавица, а другима екавица!) Највећи део „штокаваца“ католика су икавци, наставља аутор, али Хрвати (илирски покрет), као што нису прихватили „чакавицу“ ни „кајкавицу“, нису ни овај говор узели за књижевни језик, опредељујући се за (српску) ијекавицу у циљу остварења чисто политичких интереса (186–187). Тиме су, поред осталог, решавали и питање односа према Србима у Хрватској: „Прихватањем штокавског [српског] ијекавског дијалекта којим они говоре избегнута је опасност да се на тлу Хрватске конституишу две одвојене књижевности са два типа књижевног језика“ (187). Из тих разлога у другој половини 19. столећа Хрвати прихватају термин „хрватски или српски језик“, паралелну употребу латинице и ћирилице, оснивају Југославенску академију знаности и умјетности итд. У условима огорчене борбе против Пеште и Беча, Хрватима је „слога са Србима била […] императив тренутка“, пише Ивић (190).

Но, тај конвергентни књижевнојезички развој код Срба и Хрвата није могао избрисати језичке разлике, пре свега у лексичком фонду (исп. хлеб / крух, гвожђе / жељезо, крст / криж), иако су те лексичке неједнакости (бар када је реч о Београду и Загребу) „само у ретким случајевима одсјај разлика у речничком саставу народних говора на истоку и западу“ (193). Тиме су „створени феномени који се данас обично називају варијантама нашег књижевног језика“ (193). Те разлике међу варијантама, међутим, „немају домашај који би давао повода да се оне сматрају различитим језицима“ (198, курз. П.Р.), иако су оне подстицане „и свесним настојањем неких чинилаца у Хрватској да се осигура што изразитија посебност тамошњег типа књижевног језика“ (200). У томе „српскохрватска“ језичка област представља још једну посебност. Тако, америчка варијанта енглеског језика има у САД „све оне правне прерогативе које има хрватска варијанта у Хрватској, а ипак се због тога не проглашава за посебан језик“ (216). У тадашњим језичким споровима између Срба и Хрвата Ивић ће препознати две супротстављене тежње: једну која се одликује жељом за што потпунијим језичким уједначавањем, и другу, офанзивнију, коју су представљали хрватски језикословци – „први борбени одред једног нараслог расположења националне самосвести и искључивости“ (212). У том ће светлу аутор прокоментарисати и хрватску језичку Декларацију с обзиром на њене последице према другим народима, укључујући и Србе у Хрватској, којима се тежи наметнути и обавеза „да се служе ʼхрватскимʼ књижевним језиком“ (213). Судећи по тежњама Декларације, пише аутор, „Хрвати ван Хрватске добили би оно што се ускраћивало другом народу у Хрватској“ (214), сматрајући да се у овим питањима може ићи само до граница када „остварење права једног народа не задре у одговарајућа права других народа“ (216).

С пуно личне храбрости, вероватно делом и солидарности према од Партије прогоњеним српским интелектуалцима с Правног факултета (в. 3), Ивић је узео у разматрање и управо новонастале уставне измене, које су се тицале и објављивања правних аката „у верзијама за сваку републику, с тим да о тим верзијама и о њиховим именима одлучују саме републике“ (216). Аутор разуме да је у Хрватској овиме „озваничено име ʼхрватски језикʼ“, али је његов фокус на статусу тамошњих Срба у новонасталим условима: За разлику од Хрвата, који су добили „хрватски језик“, Србима је у Хрватској, пише он, „у начелу признато право на српски језик“, иако „ова одлука засад тек чека на остварење“ (216, курз. П.Р.). Он још одважније наступа (можда и с дозом ироније) када опрезно покушава да подучи титоистичку власт, огрезлу у антисрпство, шта би јој на овом плану било чинити са Србима из Хрватске (заступљеност српског језика у школама, у управи, публицистици, медијима, 216), ако се жели да и они остваре права која су дата Хрватима. Привлачећи тему на свој терен, аутор иде даље показујући да, када се већ остварује та врста подвајања између језика Хрвата и Срба, – ни књижевни језик Срба и Хрвата у Хрватској није исти: Тамошњим Србима ће, наравно, остати туђ прогон србизама, као и туђе многе стране кованице, имена месеци (сијечањ, вељача и др.), те облици попут вол (ʼвоʼ), сол (ʼсоʼ), тко (ʼкоʼ), што аутор закључује на језичком материјалу Просвјете, како каже, „засад јединог часописа Срба у Хрватској“ (217, курз. П.Р.). (У потоњем периоду и овај часопис, као и удружење које га издаје, биће организовано гушен.) Желећи да макар посредно подсети на крајње циљеве језичког сепаратизма у Хрватској (националну асимилацију православних Срба), аутор бележи и следеће: „И најзад, сасвим је разумљиво то што Срби католичкој верској и црквеној терминологији (криж, свећеник) претпостављају своју (крст, свештеник)“ (217).

У поводу уставних измена аутор ће се осврнути и на неповољан одраз ових дезинтеграционих језичких процеса на БиХ и Ц. Гору (218–220). Заиста, такви језички процеси започети у Хрвата, а потом пренети на бошњачке муслимане (Бошњаке) и Црногорце, подржани тадашњим уставним променама и вођени добрим делом вештачким језичким инжењерингом (развијаним пре свега за потребе (ново)националне самоидентификације), снажно су појачани у следећим деценијама (исп. П. Радић, О два аспекта балканизације српског књижевног језика, Јужнословенски филолог, LIX, Београд 2003, 105–152). Аутор, свакако, није могао ни слутити да ће после само две деценије од његове смрти млади продавци из једне београдске књижаре у Кнез Михаиловој, усред Београда, упозоравати купце (пошто им је тако од надређених наложено) да књигу једног популарног страног писца имају „само на енглеском, и на црногорском језику, на ијекавици“, а да је немају у преводу на српски. Док је аутор и у тешким политичким временима подсећао српску јавност да је у етничком погледу савремени однос Хрват – Србин прилично магловит, тј. да „релација Хрват – Србин није сасвим еквивалентна релацији Немац – Француз, па ни оној између Пољака и Руса“ (в. 2.3), млади српски нараштаји су у међувремену „узнапредовали“ до успостављања готово потпуно еквивалентних односа на линији енглески – „црногорски“ – српски језик. Недостатак националне свести у Срба, на шта је посебно у последње време указивао Ивић, системски негован и подржаван од разних институција у пређашњим деценијама, почео је да одашиље своје прве аномалије, не само у нашој општој култури него и у нашем менталном склопу. А у то ће се, по свему судећи, у одређеном смислу уклопити и главнина нашег лингвистичког кадра, чију је интелектуалну слабашност Ивић једном приликом помало пророчки, и забринуто, најавио.

Из онога што се непосредно или посредно ишчитавало из Ивићева текста, јасно је да се с хрватске стране тих деценија о заједништву говорило више форме ради него ради суштине, и да се испод крхке фасаде наводне бриге за заједништво често крило нешто сасвим супротно по својим циљевима, понекад врхунећи готово правим лицемерјем. Говорећи о Новосадском договору, на пример, који је, по аутору, давао солидне основе за опстанак заједнице, аутор примећује да се „сасвим независно од ставова Новосадског договора о равноправности азбука, настављао […] у послератном раздобљу, чак добивајући све јачи замах, један поодавно започети процес: Латиница је све више истискивала ћирилицу у многим срединама и у многим употребама“ (208, курз. П.Р., в. и 209–210). Као да нам је аутор саопштио да су праве намере Новосадског договора можда биле у супротности од онога што је у њему формално стајало, а занимљиво је да је недавно историчар Ј. Пејин (ТВ Хепи, 27.08.2021) изјавио да се у северној Србијиној покрајини, Војводини, ћирилица почела потискивати управо после Новосадског договора. Чини се, с тим у вези, и да је Ивић разумео да српска страна, за разлику од хрватске, није увек схватала значај језика за очување националне посебности, о чему говори његова прецизна дијагноза српско‑хрватских језичких односа: „Срби уљуљкани тиме што имају своју државу, пуштаће књижевни језик да се развија спонтано, а Хрвати, са чулом изоштреним у аустроугарској клацкалици народâ, стално ће подешавати свој књижевни језик потребама које проистичу из односа према околном свету, пре свега према самим Србима“ (185, курз. П.Р.).

2.4. У последњој целини овог поглавља (Актуелни тренутак) Ивић указује на необичан положај српског народа у југословенској заједници, несравњив са стањем међу осталим европским нацијама. То је својеврсно упозорење Брозовој партијској држави: „Ми Срби се због своје државноправне издељености налазимо у сложенијем положају него већина других нација. Велики део Срба живи ван основне политичке јединице српског народа, оне која се обично назива ужом Србијом“ (221). Аутор, стога, посебно наглашава потребу да Срби сачувају целовитост своје културе, јер „културна повезаност припадника исте нације иде у фонд елементарних националних права“ (221). У вези с називом језика, он тада сматра да ће назив „српскохрватски“ на ускостручном плану и нарочито у иностранству сигурно „преживети све дилеме и одлуке наше епохе“ (227), али увиђа да се Срби, након опредељења Хрвата за „хрватски језик“, морају определити за одређени назив свог језика у званичној употреби и у школству. Не могавши да у том тренутку проникне у дубину хрватске мржње према српству, он ће додати и ово: „Наравно, за Србе у Хрватској проблема више нема: на тлу где се хрватски званично сматра посебним језиком, Србима остаје само српски“ (227). Аутор подсећа да релативно неутралан назив „српскохрватски“, ипак, остаје „као залога језичког заједништва Србије са Црном Гором и Босном и Херцеговином […] Међутим, ако би се показало да се језичко заједништво не може одржати, остало би нам да се вратимо српском имену језика које би у случају такве деобе било једини могућан излаз за све Србе“ (228, курз. П.Р.).

Ипак, Срби се ни данас, након потпуног распада СФРЈ, не могу похвалити да је лингвополитички термин „српскохрватски језик“ (заједно с његовом трабантском, не мање штеточинском, терминолошком апаратуром) заиста отишао у повест, онако како је то Ивић видео као једини логичан излаз. О томе сведоче, нејасно из којих тачно разлога, колебања једног броја наших лингвиста (и то србиста) по питању назива нашег језика. Тако се и даље одржава језички назив „српскохрватски“ у појединим доменима (наводно научне) употребе, па и у наслову најстаријег и најзначајнијег српског лексикографског подухвата, вишетомног Академијиног Речника српскохрватског књижевног и народног језика, на којем се и данас ради, и који се у последње време прилично издашно финансира од стране грађана Србије, дакле од стране само једне државе. Иако је заснован још крајем 19. столећа у Српској краљевској академији под називом Речник народнога књижевног језика српског, осветољубива комунистичка власт му је променила одредбу „српски“ у „српскохрватски“, па испада да се управо на тековинама те идеологије овај назив и данас чува (исп. П. Радић, О тзв. Великом речнику САНУ и неким другим питањима, Књижевност и језик, LXIV/1–2, Београд 2017, 25–37). У вези с тим су и неуспешна довијања Речниковог издавача последњих деценија да објасни научној, стручној и широј српској јавности опстанак термина „српскохрватски“ и након распада СФРЈ, о чему сам писао недавно и на страницама овога портала (https://balkanskageopolitika.com/2021/04/19/o-nasoj-savremenoj-jezickoj-i-nacionalnoj-politici-povodom-jedne-jezicke-deklaracije/). Је ли то само српска дезоријентисаност и збуњеност у којој су Срби „дочекивали догађаје с једном отупелошћу које се ни до данас нису потпуно ослободили“, како ће својевремено Ивић дијагностификовати стање српске свести у југословенству и непосредно након њега (Полемички и други сродни списи… IX/2, 302), или су разлози за овај и сличне поступке много опипљивије природе, остаје да се види. У сваком случају, део овог на водећим местима распоређеног српског лингвистичког кадра, попут неке врсте дубоке лингвополитичке државе у нас (само се не зна тачно чије), сноси данас одговорност за такво стање, као што одговорност за то сносе и наши скупштински посланици (с њиховим лингвистичким консултантима), који су кроз недавно доношење Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (2021) – пропустили да ваљано заштите и сам назив „српски језик“. Они би, по логици ствари, могли сносити део одговорности и за каталогизовање српских издања (и то и оних објављених у Београду, писаних ћирилицом и екавицом, те чак и оних која у наслову имају „српски језик“) на појединим европским интернет сајтовима под одредбом да су писана на „хрватском језику“! Јер, ови су се сајтови, изгледа, руководили добро познатим Брозовићевим ставом да је оно што је писано на „српскохрватском“ писано заправо „хрватским језиком на српски начин“, дакле, укратко – „хрватским језиком“. Можда је, дакле, само питање времена када ће и Речнику САНУ на ЕУ‑простору почети да се додељује ова по Србе понижавајућа и срамотна језичка етикета. Као да ознака „српскохрватски“ није довољно таква.

  1. О одјецима књиге у јавности, о комунистичкој одмазди и још понечему

3.1. Ивићева књига била је снажан лингвистички (и не само лингвистички) одговор на ране најаве сецесионизма у Југославији обликоване под језичким изговором, те својеврсна полемика с југословенским западом, пре свега Хрватима, у вези с том темом, али и с Брозовом влашћу. Хрвати и њихови помагачи у земљи и ван ње нису могли добити бољи одговор на своје лингвополитичке акције (в. 1) од онога који им је упутио Ивић. О томе говоре и оштра негодовања хрватских језикословаца (Ј. Хам) на појаву књиге, мада је тек наступало време српско‑хрватских језичких сучељавања и спорења, у којима ће Ивић упорно и истрајно учествовати до краја свога живота. Ивићева књига, објављена неколике године после хрватске Декларације и у време Хрватског прољећа (Маспока), указивала је на слабљење југословенског државног јединства, али у том светлу пре свега на националну угроженост српског народа изван Србије (права на национални идентитет и сопствену културу, на језичке посебности и властито национално име у називу језика и др.) – посебно у Хрватској. Уосталом, ауторов удео у изношењу истих проблема биће препознатљив и у изради текста тзв. Меморандума САНУ (1985–1986), који се појавио у време објављивања другог издања његовог Српског народа, и који су лицемерно осудили исти они који су заправо стали уз Декларацију, или били благонаклони према њој.

Није неочекивано што је овом књигом Ивић изазвао и бес југословенске партијске државе, постављене после Другог светског рата на антисрпским идејама и наканама. Њеној комунистичкој власти, на челу с Ј. Брозом, ревносним аустријским капларом из Првог светског рата и потоњим хрватским комунистом, никако није могло годити ауторово помињање старих српских држава – две такве само у 18. и 19. столећу (уз ауторову напомену о немогућност њиховог стварања на северозападу), истицање културне и националне улоге православне цркве у Срба, знатног удела српске културне баштине у старом Дубровнику, као и својеврсно представљање „штокавице“ (тако снажно распрострањене и у Хрватској) као свесрпског етничког простора, чији су изданци завршавали далеко на северозападу, у словеначким областима. Понајмање јој је, вероватно, годило подсећање на нацистичку НДХ (с којом је, иначе, партизански покрет сарађивао) и на геноцид који је ова Хитлерова држава спровела над Србима.

Но, ни савремени друштвенополитички миље и тадашња дешавања у њему нису могли ићи у прилог Ивићевој књизи, јер је комунистичка власт управо те године (1971), неколико месеци пре појаве књиге, Уставним амандманима  (а касније и Уставом из 1974. год.) заправо изашла у сусрет великохрватским националним апетитима, хрватској Декларацији и хрватском Маспоку. Својим коминтерновски зацртаним конфедеративним приступом, држава је, тако, сама најавила свој распад, расап Титовије, и с њим још снажније прогоне Срба, најпре у Хрватској. Зато је Ивић након објављивања ове књиге, „најнападаније књиге у Титово време“, како ће сам једном приликом изјавити, посебно био на мети критика комунистичке власти, најпре политичких кадрова из ЦК СК Хрватске (Д. Драгосавац, Ј. Врховец), затим по давно разрађеној методологији, коју је аутор временом добро упознао, и партијских руководилаца из других република (Т. Куртовић, В. Ђурановић), и посебно ПК Војводине. Тиме је аутор био изложен партијској освети и терору, што је, у духу времена, подразумевало много тога па и партијске подухвате за његово одстрањење с универзитета (најпре у Новом Саду, потом и у Београду) (П. Ивић, Полемички и други сродни списи… IX/2, 39–40, 45 и др.). Уосталом, управо се по истим основама почетком те године, након јавне расправе о Уставним амандманима, власт већ увелико и сурово обрачунавала с низом србијанских професора (на челу с М. Ђурићем с београдског Правног факултета) који су указивали на подривачки и антидржавни карактер амандмана и с тим у вези скретали пажњу јавности на неповољан положај српског народа у новонасталим околностима. (Парадоксално је што су управо професори оптужени за разбијање братства и јединства народа Југославије, а не титоистички политички апарат.) На истом становишту била је, дакле, и Ивићева књига Српски народ и његов језик, посвећујући доста простора, посредно или непосредно, управо лајтмотиву наступајуће југословенске кризе – језичком питању. Свакако није случајно што је у данашњем упињању појединих тзв. невладиних организација у Србији да нашим наставницима и ђацима наводно помогну да боље разумеју кризу и распад СФРЈ управо лингвистика изостала из списка наука које у томе могу додатно помоћи (исп. Predlog praktične politike: Ratovi 1990‑ih u nastavi istorije… 36).

3.2. Вероватно из тих разлога, Ивића, као тада већ гласовитог српског лингвисте, нема ни у тадашњем (латиничном!) лексикону Матице српске (Jugoslovenski književni leksikon, 1971), али зато овде има нешто млађег, хрватског лингвисте Д. Брозовића. (Уосталом, и српски књижевник И. Андрић, тада већ нобеловац светскога гласа, и то једини с Балкана, прошао је у овом лексикону, судећи по обиму заступљености, нешто слабије од хрватског књижевника и Брозовог пријатеља М. Крлеже.) Занимљиво је да ће Ивић и много касније, у промењеним политичким условима, наилазити на одређена неразумевања под кровом Матице, где ће му, на пример, као лингвисти светскога гласа, требати доста труда и залагања да буде прихваћен његов предлог да Матичин правопис из 1993. године буде објављен под именом Правопис српскога језика (а не „српскохрватског“), о чему сазнајемо такође из његових каснијих текстова (П. Ивић, Полемички и други сродни списи… IX/2, 61). Матичине присталице „србохрватизма“ и југословенства, „у духу дуге традиције Матичиног неговања српскохрватског језичког заједништва“, надале су се, појашњава аутор, да ће тај правопис, с два национална имена у наслову, „на крају ипак бити прихваћен и изван Југославије [мисли се на СР Југославију] у њеним садашњим границама“ (32). Југословенска утопија се, дакле, тешко повлачила међу Србима, а и сâм сам сведок да су и читаву деценију касније поједини амбасадори Србије у далеком свету, и на Истоку и на Западу, с нескривеним оптимизмом ширили веру у политичку обнову југословенства. А још се нису ваљано слегле ни надгробне хумке српских цивила и војника страдалих у последњем рату и залечиле ране (још једног) пропалог југословенског пројекта. (Но, улога „непоправљивих југоилузиониста“, како их је Ивић називао, у садашњем поретку ствари посебна је тема, исп. 2.4).

Било је, наравно, у Србији много таквих научних и културних установа попут Матице српске, које су радиле под будним партијским оком, и у којима се након објављивања Ивићеве књиге ауторово име морало наћи на списку прокажених и непожељних. На тадашњој Катедри за српскохрватски језик Филолошког факултета у Београду поједини професори (добро котирани партијски кадрови), поред А. Белића (исп. П. Радић, https://balkanskageopolitika.com/2020/09/10/akad-aleksandar-belic-na-razmedju-nauke-i-politike/), радо су цитирали још само старије хрватске лингвисте (В. Јагића), али и тадашње хрватске политичаре и политичке активисте, на пример, В. Бакарића и М. Крлежу. (А управо је Бакарић остао познат као главни политички идеолог хрватске Декларације.) На предавањима се, на другој страни, мало могло чути о низу значајних српских аутора и њихових дела (Ст. Новаковићу, Љ. Стојановићу, М. Решетару), или су се она помињала у негативном контексту (нпр. Караџићево Срби сви и свуда, Решетаров Најстарији дубровачки говор, Московљевићев Речник). Том су се низу, тако, придружила и нека Ивићева дела, пре свега ауторов Српски народ и његов језик, чиме се национално расрбљивање у тамошњој студентској популацији покушавало спровести у широком луку и темељито, с надом да ће плодови његових плодова вечито давати некакве плодове. (Не треба посебно помињати да се на ретке младе сараднике с ове Катедре, који су тада сарађивали с Ивићем, на пример, у оквиру појединих одбора САНУ којима је он руководио, или у часописима које је уређивао, гледало с подозрењем.)

3.3. За свеобухватније и подробније оцењивање обимног и вишедеценијског Ивићева научног рада, укључујући и онај део који се непосредно тицао социолингвистике, односно српске језичке политике, још је рано. За сада се, ипак, чини да је Ивићево дело до краја стајало на бранику српских научних и националних интереса, уз један број углавном незнатних његових лавирања и колебања, можда и свесних тактизирања (унеколико и разумљивих за овако временски широк, те политички немиран и непредвидив период), која ће такође тражити темељитија сагледавања и објашњења. Оно је, стиче се утисак, на плану социолингвистичке тематике бивало све стаменије како се српски народ приближавао својој новој великој голготи, – распаду још једне вишенационалне државе коју је готово сам, својим жртвама, створио. То је и време када се аутор све непосредније окреће друштвенополитичким, па и геостратегијским темама везаним за положај српскога народа на Балкану, откривајући читалаштву још један свој велики дар.

Помало симболички, Ивић нас је напустио управо неколико месеци након оружане НАТО-агресије на СР Југославију (1999), борећи се несебично до краја свог живота да западни свет, затрован немилосрдном антисрпском пропагандом, покуша дотаћи истином о правим узроцима распада СФРЈ и незаслуженом српском страдању широм српских етничких територија. (А њих је те и претходних година НАТО‑авијација управо својим бомбама, као нико пре тога, тако добро омеђила и попут још једне земљишне тапије, ненадано, представила и српском потомству и свету као несумњиво српске.) Иако као научник препознат у широким светским оквирима, Ивић је због ове своје активности и чврстог останка уз свој народ и у најтежим његовим тренуцима окренуо против себе део западне медијске НАТО‑машинерије, навикнуте на „кооперативност“ (податност и поткупљивост) националних интелектуалних елита, посебно из тзв. трећега света. (Занимљиво је да овај аспект Ивићева рада још није био предмет интересовања у српској науци и публицистици.) У време западне медијске блокаде и спречавања готово сваког разложног и патриотског српског гласа о дешавањима на просторима СФРЈ, Ивићеви писани прилози и одговори на бројне неправедне осуде упућиване његовом народу све су се теже пробијали у западне медије. Штавише, за одмазду због привржености своме народу поједини су га немачки аутори чак доводили у везу с етничким чишћењима у ратом захваћеној Југославији, а претило му се и искључењем из Европског удружења дијалектолога, чији је потпредседник био. Након његове смрти амерички лингвисти (од којих су неки уз његову помоћ докторирали, од чијих је универзитета добијао почасна признања и др.) поколебали су се у намери да му из почасти посвете зборник радова. Што се српског народа тиче, све би ово, већ само по себи, морало завређивати довољно признања бритком уму и снажном карактеру ове мудре српске главе, којој су се интелектуални такмаци и у широком белом свету тешко налазили.

                                                           *

Дуг српскога народа према Павлу Ивићу, народа који је за Ивића, што се ретко јавља међу српским интелектуалцима, био подједнако драг и подједнако српски на свим његовим географским котама, као да тек чега да буде испуњен. То ће, изгледа, у великој мери зависити од тога хоће ли међу Србима, међу Ивићевим народом на чијем је духовном јединству аутор толико радио и које је толико прижељкивао, превагнути национални осећај и слободоумље, некада тако чврсто укорењени у српски етнички код, или конформизам и подаништво, преобучени у нас данас у тзв. западне вредности, у интернационализам и глобализам, у југоносталгију (титоизам) и неојугословенство. Или у ко зна шта све, чему ни име још не знамо. Тренутно је, међутим, свако процењивање овог исхода прилично незахвално.

ИЗВОР: https://balkanskageopolitika.com/2021/09/26/pola-veka-jedne-kultne-knjige-u-srba-p-ivic-srpski-narod-i-njegov-jezik-skz-beograd-1971/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *