• Начином монашког живота и подвига Света Гора Атонска се од почетка угледала на старије пустињске и монашке заједнице Египта и Палестине, па је уз молитвено правило преузимала и благољепно душеполезно богослужбено појање.
  • Почев од 10. столећа, у три најстарија светогорска братства – Великој Лаври, Ватопеду и Ивирону – исписивани су и преписивани музички рукописи византијском неумском нотацијом.
  • Тако су сачувани литургијски напеви и мелодије монашких заједница из најстаријих векова Хришћанства.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Свети Сава Српски (око 1174-1235) и његов отац Свети Симеон Немања (око 1114-99) крајем 12. века обновили су запустели грчки манастир Хиландар. Посветивши га за сва времена монасима српског рода, свети оснивачи Царске Лавре Хиландара на тај племенити начин су обезбедили Србима трајно присуство на Светој Гори. Тако је Света Царска Лавра Хиландар постала непосредна спона и мост српског народа и његове православне Цркве и Државе са Патријаршијом у Цариграду, њеним православним богослужбеним предањем, и са узвишеном ромејском црквеном уметношћу. По угледу на старије монашке заједнице, од свих последњи, Сава грешни» саставио је правила монашког богослужења и општежића – Хиландарски, Карејски и Студенички типик – и предао их братствима Хиландара и Студенице са одлучним захтевом да буду строго поштована. Типици потврђују изузетно значајну улогу коју је православно литургијско појање имало у животу монаха и мирјана. Свети Сава је, како сам каже, „успојао житије“ свога оца св. Симеона Мироточивог.

Доласком у Хиландар који се налази на грчком културном простору, српски искушеници и монаси су најпре морали да науче грчки говорни и богослужбени језик, а самим тим и грчко, односно византијско црквено појање. У житију Светог Саве јеромонах Теодосије Хиландарац пише да монах Сава „предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоимених људи отачаство своје украшаваше, у црквама установљаваше по чину сва предања у славословљу и пјенију која у Светој Гори навиче, а сам се као пример свима иноцима приказиваше, јер беху као новорођени благочашћем, уједно и иночаством“.[1]

Изгледа да су хиландарски монаси од почетка појали на свом српскословенскoм језику. У житију Светог Симеона Мироточивог Свети Сава описује последње часове земног живота свога оца: „А кад би јутро и започе појање црквено, одмах просветли се лице блаженог старца и окренувши се ка небу рече: Хвалите Бога међу светим Његовим, Хвалите Га и на утврђењу силе Његове.[2]  А ја му рекох: Оче, кога виде, те говориш? А он, погледавши ме, рече ми: Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој.[3] И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу“.

Свети Сава затим описује опело Светог Симеона у Хиландару: „И потом преподобно тело његово узевши са почашћу, и постависмо га насред цркве, као што је обичај. Окончавши се јутрење, и пошто се сабра безбројно црнаца,[4] тада и почеше уобичајене песме појати, око преподобног тела, часно, и испунише речено: Они који се боје Господа, славе Га.[5] Затим и многи народи дођоше, поклонити се њему, и са великом почашћу даривати појање. Појаше прво Грци, потом Иверци, затим Руси, за Русима Бугари, потом опет ми, његово стадо окупљено“.[6]

После неколико година Свети Сава је зауставио грађански рат у Србији измиривши своју старију браћу Вукана и Стефана над моштима њиховог оца, преподобног Симеона Немање. У Житију Господина Симеона Свети Сава описује ове тренутке: „И дођох са часним моштима у Хвосно, и сазнавши владајући син његов Стефан и брат му кнез Вукан, сакупише свештенике и јереје и игумане са многим монасима и бољарима свим, радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши, са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Господа“.[7]

Из одломака житија Светог Саве и преподобног Симеона Немање јасно је да су већ крајем 12. столећа монашка братства појала на свом језику. Заједнички богослужбени језик био је грчки, а опште појање које је сваки светогорски појац боље или слабије познавао било је грчко-ромејско, бележено неумском музичком нотацијом. Године 1394. Протат („влада светогорске монашке државе“) у Кареји је донео уредбу према којој „за цркву у Протату не сме недостајати дванаест црквењака: Велика Лавра и Ватопед имају давати по двојицу за десни, а Ивирон и Хиландар по двојицу за леви хор“. Да би што боље научили грчко-ромејско појање, Хиландарци су најрадије ишли у Велику Лавру, најугледнији и најстарији светогорски манастир (основан 963): у словенским рукописима овог манастира између осталих помиње се неки „поп Јосиф Хиландарац, родом от Срема“, који је у Лавру дошао „ради учења петија“.[8]   

Братство Велике Лавре је прво у светогорском поретку, јер је њихово општежиће прво основано 963. године. Друго је братство манастира Ватопеда у коме су пре оснивања Хиландара боравили српски монаси Сава и његов отац Симеон. Од њиховог времена до данас се очувао леп обичај да на Ваведење, хиландарској слави (04. децембра по грађанском календару), служе монаси Ватопеда, а да на Благовести (07. Априла по грађанском календару), храмовној слави манастира Ватопеда, Хиландарци узвратно служе празничну литургију. Појци Ватопедског братства су били надалеко чувени, па је митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић,  основавши 1721. године Грчку школу у Београду, позвао са Свете Горе двојицу тада најбољих ватопедских појаца, јеромонаха Анатолија и јерођакона Јоасафа,  па су они у Београду и Сремским Карловцима од 1729. до 1737. године држали псалтопевачку школу и поучавали српске ђаке грчком светогорском појању.[9]

Најстарији запис мелодије која се појала на празник Ваведења, славе хиландарског саборног храма (празнује се 21. новембра по црквеном календару), настао је 1553. године, а потписани српскословенски текст написан је грчким писмом. Реч је о српској стихири (СЕРВИКОН стихирон) „По рождастве Твојем“, која се поје на Ваведење, храмовној слави Хиландара, а забележио ју је непознати, највероватније грчки монах (из Велике Лавре или братског Ватопеда, који није знао црквенословенски језик и ћирилицу, а песму је научио у Хиландару. Сервикон (српску стихиру о Ваведењу) „По рождастве Твојем“ је у савремено нотно писмо пренео академик др Димитрије Стефановић.[10]

Значајни руски научник Василије Григорович Барски, светогорски поклоник и истраживач њених старина, у својим путописним белешкама из 1744.  године забележио је да Срби увек држе црквено и келијно правило црквенословенским језиком „но посебним (отменим) сербским произношенијем. На службама (правилима) они својим сербским кратко сложеним напевима поју, а недељом и празником сербским језиком гречески напев поју, веома лепо и умилно, што даје неописиву лепоту цркви Хиландарској“.[11]

Једно столеће касније (1847) први српски истраживач хиландарских и светогорских старина биће Димитрије Аврамовић (1815–55), иконописац који је осликао иконостас Саборне цркве у Београду. У својим путописима Аврамовић је запазио да „Србин и Рус, ако и науче Грчки, опет се не стиде свог Рода и Језика; ал` Бугарин и Влаа како научи Грчки и у грчком манастиру живи, онда се прелије у Грка и срами се матерњег језика“.[12]

На постојање музичких рукописа у хиландарској библиотеци први је 1884. године указао архимандрит Нићифор Дучић (1832–1900). Штавише, објавио је и једну страницу музичког неумског рукописа као илустрацију старе српске нотације, за који је мислио да је „србуља на пергаменту црквенога нотног појања“, не знајући да је то у ствари руски Стихирар (Новгородски Посни и Цветни триод) с краја 12. века (рукопис бр. 307)[13], најстарији музички рукопис хиландарске књижнице.

Хиландарски библиотекар Сава Хиландарац (Чех крштен као Славибор Брајер, рођен у Кутној Хори код Прага 1837, уснуо у Хиландару као архимандрит 13. фебруара 1911) књигама „Историја и опис манастира Хиландара“ (на српском 1894) и „Опис хиландарских рукописа“ (на чешком 1897) је заслужан за прво потпуније представљање инвентара хиландарске књижнице широј научној јавности. „Историју манастира Хиландара“ архимандрит Сава Хиландарац је написао поводом 700. годишњице манастира (1898).[14] У поглављу „Библиотека“ (стр. 126-157 у новом издању из 1997) Сава Хиландарац издваја књиге за служашче (Четворојеванђеље, Апостол, Служабник, Требник) и за појце (Псалтир, Осмогласник, Минеј, Триод, Пентикостар. Међутим, тек на крају овог поглавља, у подпоглављу под насловом „Грчко одељење“, хиландарски библиотекар Сава  пише следеће: „Спира Ламброс, професор Университета у Атини, дође 1880, године на Атос и посети манастире да прегледа рукописе које се ту налазе и да их среди. Кад је каталог био готов, нашло се да у Хиландару има 105 грчких рукописа, међу којима 74 песмарице са стародревним грчким нотама. Осим тога, при уређењу библиотеке нашло се је још 49 рукописа, тако да данас има 154 грчка рукописа, међу којима и два пергамента, које проф. Ламброс није спазио“.[15] Библиотекар Сава не помиње да ли међу ових 49 грчких рукописа које професор Ламброс није спазио има неумских (музичких) зборника.

Књигу „Света Гора“ архимандрит Сава Хиландарац написао је на чешком језику, а на српски је превео Ђура Димић.[16] У овој књизи хиландарски библиотекар упућује читаоца у редослед свакодневних богослужења, наводи зборнике у којима се налазе црквене песме које се најчешће поју на богослужењима, а посебно описује и истиче прастари обичај и пише да „строго узевши, имала би се у грчкој цркви свака строфа да поје. Ово се чини при свечаностима што трају читаву ноћ, иначе се обично, краткоће ради, само читају. Поје се по старогрчким нотама; при појању једва да се реч разуме, јер се међу њима (речима) чују све сами самогласници. У цркви се поје наизменично, с десне и леве стране, и то једним гласом, те се и појачи мењају чешће; кад један пева, помажу му у дубоком тону и сви остали (држе бас). Грчки и српски калуђери поју много, руски више читају, а кад поје, служе се европским нотама. Бугари се држе грчког начина у певању, и тако исто и реда у цркви. Румуни, где су у већини, служе се у цркви матерњим језиком“.[17] Отац Сава Хиландарац не помиње једногласно хорско појање и не користи грчки назив „исон“ за држање баса.

Озбиљна и систематска научна истраживања хиландарских музичких рукописних књига почела су тек средином 20. века: први о појачким зборницима пише професор-археограф Ђорђе Сп. Радојичић (1905–70). У поглављу „Старе српске повеље и рукописне књиге у Хиландару – Извештај о њиховом проучавању у новембру и децембру 1952. године“[18] проф. Радојичић пише и о појачким зборницима: „У Хиландару је нађено право богатство старих наших музичких текстова, о којима се ништа није знало. У више рукописа постоје црквене песме с нотним знацима посвећене Сави, Симеону Немањи, архиепископу Арсенију, краљу Милутину, Стефану Дечанском, кнезу Лазару (бр. 311, 312, 558, 559, 560, 597, 668). За проучавање старе наше музике имаће велики значај рукописи бр. 311 и бр. 579, у којима су теоретска излагања о музици“.

На значај хиландарског рукописа бр. 311 и његове „пападике“ (уводног теоријског приручника за појце), прва је указала Јелена Милојковић Ђурић (1931–  2019) у свом огледу „Пападика у хиландарском неумском рукопису бр. 311“. [19]

Четрдесет пет стихира са нотним записима у част шесторице најпознатијих српских светитеља, које је 1952. године проф. Радојичић открио у хиландарским  рукописним зборницима, касније је проучавао српски академик Димитрије Стефановић (1929–2020). Неке од ових стихира најпознатијим српским светитељима (Симеону Мироточивом, Сави, Арсенију, краљу Милутину, Стефану Дечанском и кнезу Лазару) из шест хиландарских музичких рукописа (бр. 311, 312, 558, 559, 560 и 580) Стефановић је из неумског, ромејског, пренео у савремено (Грци кажу европско) нотно писмо, и објавио уз есеје „Појање старе српске црквене поезији“[20]  и „Песме у част Светог Саве“.[21]

Музиколог др Андрија Јаковљевић (рођен 1941. у Ариљу) је за Институт у Солуну од 1968-83.  састављао каталог музичких рукописа Свете Горе; тада је у библиотеци најстаријег светогорског манастира Велика Лавра дошао до изузетног открића – двојезичне (на грчком и српскословенском) музичке антологије из 1390. године (кодекс Лавра Е-108).[22] Открићем записа о Лазаревом сину Стефану Високом (на листу 30.) и анализом водених знакова др Јаковљевић је закључио да је ова антологија исписана на почетку владавине овог српског владара (кнез од 1390-1402, деспот српски од 1402-1427). Овај Антологион представља почетак српске писане музичке историје и садржи најстарија творенија знаних и незнаних српских музичара Средњег века.

Др Андрија Јаковљевић је израдио и „Инвентар музичких рукописа манастира Хиландара“,[23] изузетно драгоцен за све садашње и будуће истраживаче хиландарског појања. У свој сажети опис Јаковљевић је укључио словенске, двојезичне (грчко-словенске) и грчке појачке књиге. Хиландарска музичка збирка садржи око 150 неумских рукописа, од којих је око 80 грчких, 50 словенских и 20 грчко-словенских. Најстарији словенски музички рукописи су поменути „Новгородски Стихирар“ (Рс 307 с краја 12. века) и „Кијевски Ирмологион“ (Рс 308 с почетка 13. века), за које је архимандрит Нићифор Дучић 1884. године погрешно мислио да су српски. Осталих 48 словенских неумских рукописних књига није старије од 18. века.

Најстарији грчки музички зборник је Минеј, који  садржи 35 стихира за месеце април, мај, јун и јул. Писан је на пергаменту 1277. године: први пут се помиње у Јаковљевићевом Инвентару. Две грчке антологије (рукописи 26 и 27) су из 14. века, Рс 67 је из 16. века, а шест грчих антологија (бр. 36, 42, 47, 81, 90 и 144) су из 17. века. Остали неумски грчки зборници су настали последњих деценија 18.  и почетком 19. века. Изузев два најстарија словенска зборника (бр. 307 и 308) осталих 48 словенских књига настало је у 18. и 19. веку. Андрија Јаковљевић није правио разлику између књига писаних средњовизантијском Кукузељевом нотацијом (име је добила по преп. Јовану Кукузељу, монаху Велике Лавре, који ју је реформисао у 14. веку) и оних писаних новим типом тзв. Хрисантове неумске нотације, коју је око 1814. упростио Хрисант, митрополит мадитски, и штампао у Паризу 1821. године.

Овај пропуст Јаковљевићевог „Инвентара“ допунио је и делимично исправио Димитрије Стефановић.[24]

Из Инвентара и Допуне видимо да се ниједно твореније најстаријих српских музичара Николе Србина (лист 12р) и доместика и протопсалта Стефана Србина (листови 10р и 16в), средишње личности у Лавриној Антологији, не налазе, нити се њихова имена уопште помињу у око 150 музичких рукописних књига манастира Хиландара. Утолико је Јаковљевићево откриће кодекса Лавра Е-108 драгоценије.

Као женска особа која није могла да истражује хиландарску музичку књижницу на самој Светој Гори, проф. др Даница Петровић је тежиште својих истраживања усмерила на упоредне студије грчких и словенских неумских рукописа. У докторској дисертацији о Осмогласнику[25] Даница Петровић анализира  и упоређује песме грчких Октоиха (Осмогласника) насталих од 13-16. века са грчким и словенским осмогласницима Хиландарске библиотеке  из 18. века, и на конкретним примерима показује да су суштинске разлике у осмогласном појачком „кројењу“ средњовековних грчких појаца и оних хиландарских из 18. века незнатне, или их уопште нема. На насловним странама и маргинама хиландарских музичких рукописа осмогласника проф. Петровић је открила неколико имена византијских музичара, аутора песама Осмогласника. То је најпре св. Јован Дамаскин (око 675-753), састављач првог Октоиха (Осмогласника) у 8. веку, чија се музичка творенија налазе у три грчка хиландарска зборника (бр. 42, 50 и 51). У три грчке музичке књиге (РС Гр. 39, 55 и двојезични РС 68, сви из 18. века) песме Јована Гликиса, познатог протопсалта (првог појца) Велике цркве у Цариграду у 14. веку. Творенија Јакова Пелопонеског, чувеног протопсалта Велике цркве у Цариграду у другој половини 18. века, налазе се у три грчка (бр. 32, 40 и 50) и једном двојезичном хиландарском рукопису (бр. 565), и сви су настали око 1800. године, када је Јаков преминуо. Песме Петра Берекетиса (живео у другој половини 17. века) се налазе у грчком зборнику бр. 55 из 1795. године. Осмогласне песме свештеника Баласија из цариградске Велике цркве су у рукопису бр. 42, а творенија Данила (преминуо 23. 12. 1789), још једног славног протопсалта Велике цркве у Цариграду, су у рукопису бр. 55. Ту је још један велики грчки музичар, Петар Византинац, који је као доместик и протопсалт Велике цркве у Цариграду служио од 1771-1805. Његове песме се налазе у грчком рукопису бр. 40 и двојезичном бр. 565. Најзад, ту је и Теофан Светогорац, чија се осмогласна творенија налазе у два грчка (бр. 72 и 77) и једном двојезичном кодексу (бр. 311).

Служећи се резултатима претходних истраживача хиландарске појачке рукописне збирке[26] др Даница Петровић је допунила попис имена грчко-византијских музичара чија се творенија налазе у хиландарској збирци. То су средњовековни мелоди са титулом „мајстора“.[27]

Најстарији је Јован Гликис (живео на размеђу 13. и 14. века), најобразованији човек свога времена; надимак „Гликис“ (γλυκυς, сладак, љубак) вероватно је повезан са признањем његовог уметничког дела. Низ година служио је у Великој цркви (Светој Софији), а од 1315-20. године био је цариградски патријарх. Непрестано се бавио педагогијом, и зато је назван „учитељем учитеља“ (διδασκαλος διδασκαλων). Његови најпознатији ученици су славни  протопсалт царског клира Јован Ксенос Коронис (1275-1350) и монах Велике Лавре Јован Кукузељ (око 1280-око 1360), највеће име византијског црквеног појања и песништва и реформатор неумског нотног писма. Следе чувени царски мелод Јован Кладас (друга половина 14. века) који је у једном рукопису приказан као „ученик Кукузеља, вештији и заноснији од учитеља“, и ништа мање славни Мануил Хрисафис. На једном листу кодекса бр. 1120 манастира Ивирона на Светој Гори пише: „Стихиру сачини лампадарије Мануил Хрисафис по заповести светог блаженог цара и господара нашег Константина“. Реч је о Хрисафисовом творенију које је наручио последњи цар Константин Једанаести Палеолог Драгаш (владао од 1449–1453), син Српкиње Јелене Драгаш.[28]

Из постромејског времена се у Хиландарској неумској збирци могу наћи појачка творенија која су током 17. и 18. века испевали Хрисафис Нови, Петар Берекетис, Петар Пелопонески, Петар Византинац, кир Јаков, Михаил са Хиоса, Теофан Светогорац, Вартоломеј из Кутлумуша, Јован Влах и Кипријан Хиландарац. Изузетно је значајно дело хиландарског јеромонаха Кипријана, који је преводио са грчког на црквенословенски језик, а 1774. године је исписао обиман музички зборник – Стихирар (Рс 581). Отац Кипријан  је написао и осам херувика на грчком, у сваком од осам гласова осмогласника, и оне се налазе у грчко-словенском Стихирару (Хиландарски РС бр. 668). Сви знани, а најчешће незнани хиландарски састављачи и преписивачи светогорског појања били су темељно образовани и високо обдарени појци и познаваоци тзв. Кукузељевог позновизантијског неумског писма, тадашњег грчког појања, као и грчког и руског црквенословенског језика.[29]

 

И да закључимо корисним саветом и препоруком – садашњим и будућим истраживачима рукописног музичког блага Хиландарске библиотеке стоје на располагању следећи каталози:

  • Mateja Matejic, Chilandar Slavonic Manuscripts, State University Ohio, Slavonic Manuscripts No. 2, Columbus, 1976;
  • Димитрије Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Народна библиотека Србије, Београд, 1978;
  • Андрија Јаковљевић, Инвентар музичких рукописа манастира Хиландара, Хиландарски зборник 4, 1978, стр. 193-234;
  • Matеja & Predrag Matejic, Slavonic MSS on Microfilms, Addition to the List No. 1, Slavonic MSS of State University Ohio No. 5, Columbus, 1980;
  • Predrag Matejic, Water Signs of Slavonic Manuscripts in Chilandar, CIBAL, Sofia, 1981; и
  • Димитрије Стефановић, An Additional Checklist of Hilandar Slavonic Music Manuscripts, Хиландарски зборник 7, Београд, 1989, стр. 163-176.

 

 

Стуб Православља – Свети Јован Хризостом (344–407) у једној беседи златоусто тумачи значење празника, и каже: „Празник је јављање добрих дела, побожно расположење душе и поправка живота. Ако то имаш, можеш свагда празновати“.

  1. новембра (по јулијанском календару) Лета Господњег 1998. монашка обитељ светог манастира Хиландара и Срби сви и свуда с духовном радошћу торжествено прославише осамстоту славу хиландарског Саборног храма – празник Ваведења Пресвете Богородице у Храм. Празнична прилика надахнула је бројне путописце и песнике, појце, композиторе, живописце и многе друге црквене уметнике да своја творенија дарују великом празнику. У капиталној књизи „Лицем према Хиландару“[30] проф. др Миливоје Павловић је пописао и сажето описао уметничка дела надахнута великим празником Хиландара. У одељку под насловом „Вечне истине на CD ROM-у“ (стр. 168-171) проф. Павловић представља издања српског црквеног појања и пише: „На истеку 2001. у Београду су, с благословом патријарха Павла, објављена четири CD-ROM-a духовне музике у извођењу Краљевске певачке дружине `Руковет`, којом руководи Драган Млађеновић. Међу насловима су се нашли `Житије и служба Светоме Сави` са стихирама, тропарима, кондацима и осталим напевима, затим `Српска лира` – пресек песама различитих богослужби, `Витлејеме, припреми се` (Божићне песме) и `Срећна слава` која садржи песме посвећене Светом Николи. Издавач је Задужбина Млађеновић, основана 1992. у спомен на Радослава Млађеновића, с циљем да негује и афирмише српску духовну и световну музику“. А затим у поглављу „Осам векова молитвеног појања“ (стр. 171-173) проф. Павловић описује музичка издања која су објављена у част 800-те славе наше Царске Лавре: „С благословом патријарха Павла, новооснована Задужбина Млађеновић (Београд) публиковала је компакт-диск празничног хиландарског појања о Ваведењу, манастирској слави. Диск почиње музиком клепала, а завршава се брујем хиландарских звона; између је тринаест мање познатих, а досад необјављених песама у част увођења Пресвете Богородице у храм. Архимандрит Пајсије Хиландарац, бивши игуман, поје празничне песме из хиландарског рукописног зборника забележеног неумском нотацијом, а Драган Млађеновић пева из савремене нотације. Ослањајући се на широк мелодијски репертоар, ритам и интонацију, појци стварају импресивне песничке и еуфонијске вредности. Та акустичка и поетска представа подпомаже да се изрази потпуније схватање просторно-временског континуума у којем опстоји српска Царска Лавра на Светој Гори“.

 

Резултати истраживања рукописне музичке библиотеке манастира Хиландара, као што смо у овом раду видели, показали су да су српске богослужбене мелодије у зборницима 18. века најчешће преписиване из старијих грчких предложака из 13-15. века. Четрдесет три стихире светитељима Србског рода преписане су у 18. веку и сачуване у шест хиландарских музичких рукописа (311, 312, 558, 559, 560 и 580). [31]

Поређења, анализе и закључци озбиљних истраживача нам дају довољно разлога да са сигурношћу можемо предпоставити да су се мелодије ове 43 стихире српским светитељима, захваљујући музички писменим преписивачима, појале у Хиландару на исти или сличан начин као и у време настанка ових песама у 13. и 14. веку. Њих је у савремену нотацију пренео српски академик др Димитрије Стефановић („Хиландарац ван Хиландара“).[32]

*Овај прилог је први пут објављен у књизи Драган Р. Млађеновић, Огледи о српској музици, Издаваштво Радио Телевизије Србије, Београд, 2020.

ИЗВОРИ

[1] Старе српске биографије, приредио Д. Богдановић, Београд, 1968, стр. 117.

[2] Пс 150, 2.

[3] Пс 150, 2.

[4] Тј. монаха.

[5] Пс 14, 4.

[6] Студенички типик Светог Саве, превео др Томислав Јовановић, Београд, 1994, стр. 185-7.

[7] Исто дело, стр. 189.

[8] Даница Петровић, Појање у манастиру Хиландару, у зборнику Манастир Хиландар, САНУ, Београд, 1998, стр. 350.

[9] Исто дело, стр. 350.

[10] Зборник радова Византолошког института САНУ, Београд, 1961, стр. 187-196. Овај кодекс се данас налази у Бодлејанској библиотеци у Оксфорду MS E.D. Clack 14, AD 1553.

[11] Даница Петровић, Појање у манастиру Хиландару, у зборнику Манастир Хиландар, Београд, 1998, стр. 350.

[12] Исто дело, стр. 350.

[13] Нићифор Дучић, Хиландар 1884, Београд, 1998, стр. 53; хиландарски Стихирар (бр. 307, Новгород, крај 12. века) и Ирмологион (бр. 308, Кијев, почетак 13. века)  је објавио Роман Јакобсон, Monumenta Musicae Byzantinae, Ser. Principale, vols. Va, Vb, Copenhagen, 1957.

[14] Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, успомена на 700-годишњицу оснивања, приредио Томислав Јовановић, Народна библиотека Србије, Београд, 1997.

[15] Исто дело, стр. 148-9.

[16] Сава Хиландарац, Света Гора, Београд, 1898. друго издање 1992.

[17] Сава Хиландарац, Света Гора, Београд, друго издање 1992, стр. 127.

[18] Ђорђе Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Матица српска, Нови Сад, 1967, стр. 331-2.

[19] Јелена Милојковић Ђурић, Пападика у хиландарском неумском рукопису број 311 у Зборнику радова византолошког института, књига VIII,  Београд, 1964, стр. 273-285 плус факсимили.

[20] Димитрије Стефановић, Појање старе српске црквене поезије (стр. 129-140) и Стихире Србима светитељима (стр. 459-469) у зборнику О Србљаку, Београд, 1970.

[21] Исти, Песме у част Светог Саве (стр. 375-379) у зборнику Свети Сава, Београд, 1977.

[22] Андрија Јаковљевић, Антологија манастира Лавре, Народни музеј, Крушевац, 2004.

[23] Хиландарски зборник 4, Београд, 1978, стр. 193-234.

[24] Димитрије Стефановић, An Additional Checklist of Hilandar Slavonic Music Manuscripts, Хиландарски зборник 7, Београд, 1989, стр. 163-176.

[25] Даница Петровић, Осмогласник у музичкој традицији јужних Словена, Београд, 1982.

[26] То су Ђорђе Сп. Радојичић, Милош Велимировић, Димитрије Богдановић, Андрија Јаковљевић и Димитрије Стефановић.

[27] Мајстори (византијски музичари 13-15. века) су ову титулу добили по поступку који су примењивали приликом преписивања старијих музичких књига: они су украшавали и обогаћивали постојеће  монотоне мелодије на «калофонски начин» (καλοφωνικόν). Већина грчких и грчко-словенских музичких рукописа Хиландарске збирке припада стилу калофонског појања ових великих грчких мајстора, чију су уметност опонашали и музичари других народности живећи у грчком монашком братству, као нпр. кир Стефан Србин, Никола Србин и јеромонах Исаија Србин.

[28] Биографски подаци о најзначајнијим византијским музичарима и теоретичарима музике налазе се у књизи Јевгенија Херцмана, Византијска наука о музици, Clio, Београд, 2004.

[29] Даница Петровић,  Појање у рукописној ризници манастира Хиландара, у зборнику Друга казивања о Светој Гори, Београд, 1997, стр. 220-6.

[30] Прометеј, Нови Сад, 2003.

[31] Св. Сави 18 стихира, Св. Симеону шест, Св. Арсенију четири, Св. краљу Милутину шест, Св. краљу Стефану Дечанском шест и Св. кнезу Лазару три стихире.

[32] Димитрије Стефановић, Стихире Србима светитељима, у зборнику О Србљаку – студије, СКЗ, Београд, 1970, стр. 459-469; Даница Петровић, Хиландарски ктитори у православном појању, Музиколошки институт САНУ, Београд, 1999.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.