- У задњих неколико дана појавили су се на интернету два занимљива текста о ћирилици, оба на сајту „Нови стандард“, и то : текст Милоша Милићевића „Двоазбучност је неодржива“ и текст проф. др Слободана Антонића „ Српска ћирилица као руска тенковска извидница“.
- Из неког разлога „Нови стандрад“ није преузео мој текст са сајтова „Борба за истину“ и „Наука и култура“, па вероватно неће преузети ни овај.
- О првом тексту сам писао под насловом „Стварно стање с ћирилицом“, али има разлога да нешто из њега сада поновим.
- Главни мотив овог писања је тај што су се оба поменута аутора позвала на став о ћирилици проф. др Мила Ломпара, као референтни став по питању писма.
- Као што сам већ писао у поменутом тексту, то је погрешно из следећих разлога.
АУТОР: Немања Видић
Прво, Ломпар је у својој огромној култној књизи „Дух самопорицања“, тешкој читавих 1,4 кг, ћирилици посветио укупно две реченице. Њима се он определио за два србска писма: ћирилицу као доминантно србско писмо и латиницу као србско гранично писмо. Ако је председник Матице српске проф. др Драган Станић избројао на улицама Новог Сада укупно 1,5% ћириличких натписа, онда се Ломпаровој доминацији ћирилице трезвен човек може само насмејати.
Друго, ако би неко помислио да се Ломпар у наведеном само преварио, ево доказа да се не ради о томе. Наиме, у другој реченици предложио је да се питање писма изнесе на политичко тржиште, тако што би се политичке странке по сопственој памети опредељивале којим писмом ће тражити наклоност бирача. Па ком писму опанци, а ком обојци. „Двери“, којима је Ломпар писао програм, у томе су направиле пробој тако што су у изборној кампањи имале овакав поклич : USTANI SRBINE ZA DOBRO SRBIJE. С том новином су , хвала Богу, пропале на изборима. Још србски народ није потпуно изгубљен.
Треће, не само што се Ломпар опредељењем за двоазбучје определио за латиницу, него је то потврдио и тако што је у програму за „Двери“ ћирилицу сврстао у ранг старих заната које треба чувати.
Ко је читао Ломпарову књигу сетиће се да је на једном месту наведен и овакав случај. Негде почетком седадесетих година у школи у Добоју професор Ђоилагић пита ученике да ли има неко ко пише ћирилицом. Кад се један ученик усудио да се јави као такав, добио је упозорење да се не сме писати ћирилицом, а онај ко то хоће нека иде преко Дрине. Па како то да је један муслиман, средњешколски професор, разумео значај ћирилице пре пола века, а водећи србски интелектуалац то не разуме ни данас, па пише да је србско писмо и хрватска латиница..
А шта је заједничко у текстовима Милићевића и Антонића, као и у коментарима на исте? Уопште се не спомиње Устав, а камоли да је њиме прописана само ћирилица уз србски језик. Такође се не спомиње шта пише у србском правопису, односно да је он у потпуној супротности с Уставом, јер у њему пише да Срби имају и своју латиницу.
Само у једном коментару пише да је држава против ћирилице, а исправно је рећи да је председник државе против ћирилице, зато што хрватском латиницом скривено показује да је Србија на Западу. Ово се доказује тиме што он никад није јавно рекао србском народу шта пише у Уставу о писму, а камоли да је обећао да ће по својој дужности спровести уставни пропис из члана 10. Устава који каже:
„У Републици Србији у службеној употреби су србски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама се уређује законом, на основу Устава.“
Предеседник државе се хитно јавно успротивио најави Шапића да ће гроб од Срба и данас вољеног друга Тита бити премештен на одговарајуће место. Тако исто се током целе своје дуге владавине лукаво супротстављао Уставу Србије, односнбо вољи србског народа исказаној 2006. на референдуму за тај Устав да му се врати његова ћирилица. Како се огледала та лукавост? Још док је био само, председник Владе рекао је у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да пише њоме. Проф. др Милкош Ковачевић, барјактар у борби за ћирилицу у Титовом двоазбучју,, писао је да је председник Вучић шест пута обећавао да ће учинити нешто за ћирилицу, али ни једно обећање није испунио. Али зато јесте сваки пут рекао оно што је у супротности с Уставом: да је наша и латиница. Зато, ћирилица неће бити враћена србском народу све док Броз њиме буде управљао из свог гроба својом, Павелићевом и латиницом оног аустроугарског гернерала Стјепана Саркотића ( Хрват из околине Вареша), који је рекао да су Срби са својом ћирилицом страно тијело Истока у борбеној зони Запада. Па и поред тога
Милићевић је написао:
„Избор писма, а ни писмо по себи, не би требао да има никакво значење.“
Додуше, постоји у задње време тренд да се ћирилици одузима значење србске националне самосвести, и то код интелектуалне елите која себе сматра родољубивом, на челу са Ломпаром, али о томе другом приликом.
Међутим, кад се Милићевић пита „Откуд нама два писма“, а не спомене Новосадски књижевни договор из 1954. којим је латиница уведена у политички србскохрватски језик, да би временом заменила ћирилицу у србском језику, онда је његов текст само пресипање из шупљег у празно. Ово посебно због тога што србски лингвисти никад нису одустали од тог договора, а на основу њега председник Матице српске проф. др Драган Станић је рекао Драгољубу Збиљићу „да је историја нама дала два писма и има тако да остане“.А проф. др Слободан Антонић је похвално писао о књизи Синише Стефановића „Успон и пад Вукове ћиорилице“, који је у самом уводу истакао да је србско двоазбучје историјска неминовност.
Дакле, Милићевић велича Ломпара који је за двоазбучје, иако је академик Иван Клајн још пре десетак година јавно оспоравао став проф. др Мате Пижурице о србском богатству двоазбучја речима да то није никакво богатство него баласт, те да ће се Србима поново догодити једноазбучје, али овога пута у латиници. И још је радосно додао да је она већ победила, а ћирилица је остала још само као режимско писмо.
Занимљиво је да Милићевић пише о равноправности писама, иако се о томе лагало Србима само у Титовом времену. Међутим, то није било прикладно у посттитовском периоду, па су се лингвисти досетили да ћирилицу унапреде дајући јој карактер примарног писма. Док је академик Радомир Лукић писао да ћирилица треба да влада, сан данашње елите је да она као примарно писмо досегне тек до равноправности с хрватским писмом.
Антонић је за ћирилицу и предлаже мере, али какве? Да се примени Ломпаров рецепт „рада на ситно“, па колико се може. Дакле, „радом на ситно“ се треба супротставити системским мерама којима држава затире ћирилицу, а то су: правопис којим се Срби уче да имају и своју латиницу, игнорисањем уставног прописа о језику и писму, те закон о језику и писму који је у супротнсти с Уставом.
Постојање закона о језику и писму сагласно је с Уставом само утолико да се пропишу казне за непоступање по њему, а што значи: ћирилица свугде осим у приватној комуникацији физичких лица.
Одређивање законом где ће да се користи ћирилица је неуставно, а што произилази из следећег. У ставу првом члана 10. Устава само се каже да су у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо, а не и то да ће се законом уредити где се мора користити ћирилица. Међутим, другим ставом члана
- Устава изричито је прописано да се само употреба других језика и писама регулише законом, на основу Устава. Лингвисти и остала интелигенција су смислили да се законом уређује где се мора користити ћирилица у србском језику само зато да би обесмислили уставну заштиту ћирилице и претворили ју у заштиту хрватске латинице.
А куда води Антонићево неспомињање неуставности правописа и закона о језику и писму? То најбоље видимо из коментара извесног Марка на текст „Двоазбучност је неодржива“ у „Новом стандарду“, који се завршава овако: „Професори на предавањима треба да користе писмо по сопственом избору. Подразумева се да сви студентзи знају оба писма. Тако ће српски језик бити један од ријетких двоазбучних у свијету у наредених неколико деценија. А за даље ћемо видјети.“
Дакле, за „паметног“ Марка не значе ништа ни Устав, ни правопис, ни држава, него све да буде како је коме воља.
Ако је Д.Станић пре три године видео двоазбучје с 1,5% ћирилице на улици Новог Сада, за неколико деценија ће вероватно постојати двоазбучје с 0,15% ћирилице, па кад двоазбучњак под шифром Марко каже да ћемо за даље видјети, он се руга нама који бисмо да се ћирилица врати србском народу. Може му се, јер се нама ругају и они који ће у иновираном србском правопису оставити хрватску латиницу као србско богатство, а они само раде оно за шта их плаћа држава.