• Није претеривање ако се каже да су верски покрети и институције које их репрезентују и саме постале један од конфликтогених фактора који заоштравају раздор.
  • У тој улози у Украјини и на Балкану видимо Римокатоличку цркву. У тешкој геополитичкој конфронтацији између атлантског Запада и евроазијског Истока, Ватикан је видео „прозор могућности“ за остваривање својих интереса.
  • Међутим, ова рутина не доноси ништа ново, пошто је у прошлости Рим често покретао, подстицао и водио свакојаки «Drang nach Osten».
  • У садашњој ситуацији нешто друго запањује – чињеница да је Света столица у свом деловању све више почела да се окреће идеологији и пракси нацизма и фашизма.
  • Запитајмо се јесу ли сви ови покушаји реинкарнације нацизма случајни?
  • И друго, зашто је ово потребно Ватикану?

АУТОР: Лобанов Константин Николаевич, доктор поличких наука, експерт Асоцијације војних политиколога Русије

Забрињавајуће заоштравање војно-политичке напетости на истоку Украјине и на Западном Балкану могло би да доведе до сукоба великих размера. Као и раније у историји, разлози за ову ескалацију леже у сложеном преплитању унутрашњих и спољашњих околности, а тачке сукоба се налазе на линијама цивилизацијских расцепа. Управо због потоње околности, религијска компонента посебно долази до изражаја у овим конфликтним зонама. Није претеривање ако се каже да су верски покрети и институције које их репрезентују и саме постале један од конфликтогених фактора који заоштравају раздор. У тој улози у Украјини и на Балкану видимо Римокатоличку цркву. У тешкој геополитичкој конфронтацији између атлантског Запада и евроазијског Истока, Ватикан је видео „прозор могућности“ за остваривање својих интереса. Међутим, ова рутина не доноси ништа ново, пошто је у прошлости Рим често покретао, подстицао и водио свакојаки «Drang nach Osten». У садашњој ситуацији нешто друго запањује – чињеница да је Света столица у свом деловању све више почела да се окреће идеологији и пракси нацизма и фашизма.

На први поглед, овај аргумент делује парадоксално, ако ни због чега другог онда зато што десничарске идеологије које укључују националсоцијализам (нацизам) и фашизам представљају филозофију мизантропије и насиља, а мисија васељенске цркве је да проповеда мир, доброту и љубав. Такође, треба узети у обзир чињеницу да је наведене идеологије и организације осудило читаво човечанство, а ова осуда је правно садржана у протоколима Нирнбершког трибунала. Управо због изузетне токсичности нацистичких погледа и метода политичке борбе, чини се да би од њих требало да се ограде и свештеници и сви пристојни људи. Међутим, чињенице оповргавају парадокс и потврђују реалност.

Шта видимо у Украјини?

Од тренутка стицања независности ове земље до данас, Ватикан не престаје са покушајима да помоћу екстремно десних и ултранационалистичких ставова обликује масовну свест Украјинаца. Деловање Украјинске гркокатоличке (унијатске) цркве (УГКЦ) јавља се инструментом идеолошког утицаја, а промоција релевантних идеолошких ставова се своди на апологију украјинских нациста и украјинског нацизма у виду радикалног милитантног национализма (бандеризма). На предлог садашњег поглавара УГKЦ (Свјатослава (Шевчука), канонизовани су саучесници немачких нациста (Никита Бутка, Јосиф Коциловски, Теодор Ромжа) који су, потом, били осуђени у СССР. Ови «свеци» Католичке цркве били су припадници страних обавештајних служби, колаборационисти, расисти, убице, русофоби. Починили су геноцид над Пољацима, Русинима, Русима, оним Украјинцима који нису делили бандера-нацистичку идеологију. Новопечени «свеци» у Гркокатоличкој цркви су вође украјинског националистичког покрета у периоду од 1930-их до 1950-их година, Андреј и Степан Бандера. По овој аналогији, гркокатолици канонизују и осликавају у својим црквама мајданске убице и мртве учеснике такозване антитерористичке операције на истоку Украјине. Духовно и организационо (кроз институцију капелана), јерарси УГKЦ подржавају екстремно националистичке партије Украјине и оружане групе радикала који дивљају Донбасом.

Сличну слику видимо у неким земљама Западног Балкана. На пример, у Хрватској не престаје глорификација усташког покрета, укључујући и канонизацију неких истакнутих личности такозване Независне Државе Хрватске (НДХ) из периода Другог светског рата. Духовног ментора хрватских нациста Алојзија Степинца папа је прогласио блаженим, а његову личност и дело Ватикан представља као пример испуњења пастирске дужности. Папа Бенедикт XVI је 2006. године изјавио: «Блажени кардинал Алојзије Степинц, веран Христу, сведочећи истину и исповедајући мучеништво (што се састојало у томе да је 1946. године, наводно, «невинно» осуђен као ратни злочинац на 16 година затвора) показује нам пример хришћанског живота и љубави…». Историчари Хрватског католичког универзитета (Universitas Studiorum Catholica Croatica), под покровитељством Ватикана, на истој су линији. Њихов задатак је да оправдају усташки режим у очима данашњих генерација и да злочинима хрватских нациста дају патос борбе за национални препород. Благослов Римокатоличке цркве у Загребу ужива неонацистичка Хрватска странка права (Hrvatska stranka prava), чије су програмске одредбе србофобија и апологетика усташтва.

Мурал Степинца

Запитајмо се јесу ли сви ови покушаји реинкарнације нацизма случајни? И друго, зашто је ово потребно Ватикану? У настојању да одговоримо на прво питање констатујемо, са жаљењем, да то није случајно. Подржавајући нацистичку идеологију и повлађујући активностима неонацистичких организација и група данас, Ватикан наставља логичан низ аката подстицања десног радикализма и налажења заједничког језика са националистичким тоталитарним снагама у двадесетом веку. То су конкордати Католичке цркве са фашистичком Италијом (1929), нацистичком Немачком (1933), полуфашистичком Португалијом (1940), франкистичком Шпанијом (1953); духовно покровитељство профашистичких диктатура Миклоша Хортија и Ференца Салашија у Мађарској, монсињора Јозефа Тисоа у Словачкој; потпуна лојалност нацистичким покретима бандериста и усташа у Западној Украјини и Југославији. Користећи узрочно-последичне везе, усуђујемо се да претпоставимо да је Светој Столици увек било корисно да користи ултрадесничарске политичке снаге и њихове идеологије у интересу одржавања духовне контроле над становништвом, а истовремено и за верско ширење и прозелитизам изван канонске територије. Реакционарно-конзервативне основе десничарских идеологија и репресивно-терористичке методе вршења власти нацистоидних снага су погодна средства за остварење ових циљева. И изгледа да се Ватикан неће одрећи ових инструмената. Ведра саопштења поглавара УГКЦ Свјатослава (Шевчука) о томе како «…УГКЦ није доживела такав процват какав је овај после Мајдана, јер сада гркокатолици могу да отварају своје парохије у зони АТО и у југоисточној Украјини» једнако су угодни папи Фрањи као што су били они из 1943. године које је папи Пију XII подносио А. Степинц о принудном покрштавању 240.000 Срба, «…од којих нешто мање од 100.000 само у току 1941. године». У жариштима Европе, активност паписта ће се само повећавати, а десни радикали свих нијанси ће увек њена перјаница, играјући улогу «мисионарског» овна или идеолошког булдожера за припрему новог простора за духовну експанзију католицизма.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.