Тимофеев Алексей Викторович. Как русские научились воевать. Откровенные беседы с фронтовиками. – Москва : Изд. «Вече», 2020 г.
Ово је документарна студија о томе како су Руси – цео наш народ – 1941-1945. још једном научили како да ПОБЕДЕ, у једном страшном егзистенцијалном тренутку (фаталном часу) наше историје!
Теме ове књиге су:
- Војне тајне наше Руске победе;
- Лекције војне вештине од Хероја Совјетског Савеза и носилаца Ордена Славе;
- Борбено и животно искуство ветерана – хероја Великог отаџбинског рата, који су својом храброшћу и непобедивом вољом бранили независност наше Отаџбине и нашу могућност да ПОСТОЈИМО!
- Истина о Руском карактеру: о моћној неуништивој снази и вољи, неустрашивости и херојству руског народа;
- Истина о великом стрпљењу и пожртвовању руског Војника, Ратника. А такође и о његовој способности да туђи бол осети као свој, способности да саосећа, сапати, дакле, спасава и штити, и самим тим – неминовно победи!
- Непроцењиво искуство оних који нас својим примером уче НАУЦИ ПОБЕДЕ!
Ово је сведочанство ветерана – хероја Великог отаџбинског рата, које је пажљиво саслушао, марљиво забележио и дубоко промислио руски човек, историчар, мајстор писања и новинарства Алексеј Викторович Тимофејев.
У предговору пише:
„Добро је познато да, како бисте научили и разумели неки историјски догађај, битку итд., потребно је да уроните у то доба, истражујете у архивима, читате мемоаре и књиге историчара. И трећа компонента таквог истраживања су приче учесника догађаја, који као жива вода шкропе суве редове документа…
Притом, треба бити спреман за овакве разговоре, треба знати шта да питаш, треба одобровољити човека да у теби види саговорника са разумевањем. Снимао сам своја сећања на диктафон, а затим покушавао да прецизно репродукујем на папиру све нијансе и интонације онога што је речено. Треба сачувати истину о одлазећој генерацији војника на фронту” (А.В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују”, стр. 4).
Године 2021. у издавачкој кући „Вече” у серији „Правда Победе” Фондације за историјску перспективу (председник је доктор историјских наука Н. А. Нарочницка) угледало је светлост још једно историјско истраживање посвећено херојима Великог отаџбинског рата – књига А. В. Тимофејева „Како су се Руси научили да ратују”.
Књига која заслужује нашу блиску и концентрисану пажњу, има свој глас, своје лице, своју тему… своју душу – Руску душу.
Књига која с правом треба да заузме своје место међу подвижничким делима наших домаћих историчара, писаца, новинара који говоре истину о нашој Победи, враћају историјску правду и тако стварају Духовни штит нашег народа.
Писац-историчар је водио личне и детаљне дуге разговоре са овим интересантним људима, чија достигнућа задивљују нашу машту својом невероватношћу за свест обичног човека. Реалност нестварног. Савршенство немогућег.
Ево само неких од доказа које је цитирао А. В. Тимофејев.
Операција на Крестову
„Прву Златну звезду хероја Леонов (на слици) добио је за најкрупнију операцију одреда у новембру 1944. године.
Пре почетка опште офанзиве на Северу, одред је добио наређење да порази стратешки важно упориште Немаца на рту Крестов. Систем сандука, две батерије са четвороцевним топовима (88 мм – противваздушна и противбродска, 155 мм – тешка), које су се тамо налазили, блокирали су пут десантним бродовима Северне флоте која је напредовала.
Одред је две недеље тренирао, јуришајући на брдо слично оном на којем се налазио немачки гарнизон. Операција је припремана у режиму повећане тајности. Задатак је био тежак за извршење.
Да испрати одред до пристаништа дошао је члан Војног савета Северне морске флоте вицеадмирал А. А. Николајев.
У мемоарима Хероја Совјетског Савеза, команданта одреда Макара Андрејевича Бибикова, од октобра 1944. године наводи се следеће:
„Идемо кроз фјорд Варангер. Покушавамо да неопажено склизнемо на туђу обалу. Мотори пребачени на подводни издувни гас, сигнална светла искључена, нема радио комуникације. Истовремено је око нас невреме: мећава засипа, снежни набоји покривају чамце од знатижељних очију.
До зоре смо прешли десет километара – добро је толико, у мрклом мраку и по таквом путу. Чим је свануло, легли смо, сакрили се у камење. Опасно је ходати по светлу, лако можете налетети на непријатељске стрелце.
Чини се да се оптерећење на раменима додаје и додаје. Петодневни оброк, пуни дискови са патронима, по десет граната, пакети патрона у ранчевима, митраљези и пушкомитраљези – све се то натовари на рамена, притиска леђа и појас. И онда вучете тај терет корак по корак, прелаз по прелаз.
Тридесет километара, који су праволинијски уцртани на мапи, већ је на измаку. Циљ је близу…
Пала је трећа ноћ. Одред се приближио непријатељским батеријама на рту Крестов.
У мрклом мраку спустили смо се низ стрме литице. У некима од најстрмијих места пузали смо низ конопац. Прошли смо једно удубљење између брда. Попели смо се на још једну стрму, скоро одваљену литицу – савладали смо је живим мердевинама: један се попне на рамена другоме, ухвати се за некакву избочину, извуче се, а затим, ухвативши га за руку или конопац, помогне свом саборцу да се подигне.
Коначно последњи спуст. Показало се да је најтеже њега преживети. Није било довољно ужади за све. Један падобранац, држећи се рукама за гранитну платформу, висио је над литицом. Други му је склизнуо низ леђа и, осећајући под ногама ослонац, прихвати свог друга на руке.
До данас не разумем како нико од нас није пао, није ударио оружјем о камење… Да се то догодило овде, пред самим носом непријатеља, сви бисмо били мртви.”
„Ипак, нисмо успели да изненадимо непријатеља”, причао је Леонов. – У последњем тренутку се зачула узбуна, Немци су нас пронашли и отворили јаку ватру из пушака и митраљеза. Све је осветљено, испред нас је била моћна жичана ограда… Није било времена да се сече.
Подвиг Ивана Лисенка
Издао сам наређење: деловаће како ко може, у складу са ситуацијом, по групама, али за минут сви треба да буду на батерији!..
Тешких губитака нас је спасио Иван Лисенко, сибирски шампион у рвању, физички најјачи у одреду, свима омиљен због доброте и праведности. Ишчупао је из земље шинску крстачу, тешку сто килограма, на којој су били причвршћени намотаји бодљикаве жице, и ставио је на рамена. Рекао је само „Пењите се док ја стојим!”
После рата, 1968. године, један уметник је по нашим речима насликао дело „Подвиг наредника Лисенка“, али публика често није веровала да се то догодило у стварном животу…
Ушли смо у формирани пролаз. Када Лисенко више није могао да стоји (јака ватра, више од двадесет метака је погодило Ивана), помогао му је наш лекар Алексеј Лупов. Обојица су погинули… Али ми смо провалили у батерију за покривање и, запленивши оружје, отворили ватру из њих, пошто смо добро познавали заплењено оружје.
Лисенко је још био жив када сам му пришао после битке. Питао ме је само:
– Колико наших је погинуо?
– Мало, Иване, – одговорио сам му.
– Дакле, урадио сам праву ствар… – биле су његове последње речи.
Када су тела мртвих извиђача пронели поред заробљеника, наредио сам да Немци клекну. (А. В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују”, чланак „Разговарао сам на руском са Немцима.” Поуке фронтовских специјалних снага двоструког хероја Совјетског Савеза Виктора Николајевича Леонова, стр. 18-20.)
Како се то догодило? Шта је мотивисало ове људе? Њихово заједничко признање: урадили смо оно што смо морали. А било је немогуће! Немогуће! Зато што је Отаџбина била у опасности! Отаџбина је гинула! Зато што су од непријатељских руку, у мукама гинули мирни руски људи, њихови сународници и суграђани!
Читајући ово документарно истраживање, имамо у виду људе који су направили тежак избор, који су одлучили да се суоче са смрћу очи у очи!
Сваки од њих признаје да се није надао да ће преживети у овој страшној борби са смрћу, није размишљао о животу.
Такво је тада било расположење већине руског народа. Високо пожртвован став!
Циљ је био заједнички – општенародни: победити, уништити најгорег непријатеља, који доноси смрт нашем народу, погибију!
Читајући ову књигу, осећаш свим својим бићем, проживљаваш како се сваки њен јунак осећао као део свог народа, као ћелија општег руског организма, који се тада борио против смртоносне фашистичке најезде. Управо захваљујући овој самопожртвованости већине руског народа, Совјетски Савез је успео да победи тог крволока, увереног у своју некажњивост и нерањивост, зло које је циљало на светску превласт.
Принцип живота: „Ко други него ја!” – овакав однос према свему што се дешава открива основу, суштину руске личности, у духу православног, без обзира да ли је крштен или не, васпитан у вери или није имао тако срећну прилику, био православан или постао искрено партијски, верујући у могућност стварања Царства Божијег на Земљи и носећи своју партијску књижицу. Заправо, са истим дубоким пожртвованим служењем свом народу, као што је дубоко верујући руски народ носио свој православни крст, служећи својој Отаџбини. И током Великог отаџбинског рата, сви су заједно бранили своју отаџбину, окупљајући се, раме уз раме, како кажу, „са целим светом” – уједињеним фронтом.
Таква панорама Великог отаџбинског рата отвара нам се са страницама историјског истраживања А. В. Тимофејева.
У овој студији, велики и моћни руски карактер изложен је нашем погледу у његовим различитим манифестацијама – то је невероватан феномен који странци слабо разумеју.
Овај нефлексибилни карактер је основа наше невероватне руске способности да у егзистенцијалним периодима наше историје изнова и изнова учимо да се боримо и побеђујемо!
Херој Совјетског Савеза С. Ј. Батишев: „Не заборавите та места…”
„…Немци су подигли Плаву линију, коју су називали неосвојивом. То је, у ствари, била природна баријера. Поплава реке је формирала плавне равнице широке до два километра. Мораш да се повлачиш или да будеш повучен на дно. На другој страни – Немци, на овој страни – ми. Не заборавите та места – станица Кримска, фарма Лењински… Над нама су грмеле страшне ваздушне битке у којима се прославио Александар Покришкин.
Шта да радимо? Да бих савладао ове поплављене површине, предложио сам плетење ограда (струњача) од трске, која је на Кубану необичне дебљине и толике висине да се јахач не види. А на наслагане трске поставити даске и по њима ићи.
Нашли смо место где је ширина поплављеног земљишта само 300-400 метара. Негде се може ходати, негде – само по струњачама.
Објављено је да ко оде у јуришну групу и пређе на другу страну биће одликован орденом Црвене заставе! Слично томе, касније, у јесен, приликом преласка Дњепра, додељивали су и титулу Хероја Совјетског Савеза.
Речено је и да је задатак веома тежак, може се десити да се борци не врате.
За овај посао окупило се око 150 искусних бораца.
Идеја је била моја и понуђено ми је да водим ову јуришну групу. Два-три дана инструктори су нас подучавали.
У сумрак, у потпуној тишини, прешли смо Плаву линију. Немци тако нешто нису могли да замисле. Кад је свануло, гледамо – ко је од њих у кухињи, ко се бави фискултуром. Чим су се постројили, отворили смо јаку ватру, бацили гранате и заузели њихове положаје.
Појурили смо напред цели прљави, мокри, неки су без чизама остали у овој мочвари.
Радио-везом смо дојавили да је задатак извршен. Почели смо да градимо понтонски мост. Али даље од освојеног мостобрана нисмо могли да прођемо, тенкови су нас спречавали.
И на том положају остали смо више од два месеца, везани за поплављена земљишта. Забодеш бајонет – потекне вода. Не можеш да копаш ровове. Током дана или лежиш на леђима или на стомаку. Ако се окренеш на бок, бићеш рањен у раме. Само ночу смо се превртали. И са храном је било веома тешко. Понтонски мост су често уништавали авиони и артиљерија. Кували смо кашу од концентрата на сувом алкохолу. (А. В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују”, чланак „Официрски састав се ковао током рата” Истина о линији фронта очима команданта батаљона, Хероја Совјетског Савеза Сергеја Јаковљевича Батишева, стр. 100).
Аутор пише о хероју: „Звали су га „освајачем висина”, говорили су: „Ако се Батишев закачи за брдо, онда га отуда не можеш отерати! Кремен, а не командант батаљона…” Батишев је био један из те генерације школских наставника који су постали најбољи официри, заменивши кадровске команданте погинуле прве године.
Опет сам морао да скренем ватру на себе…”
Књига садржи и текстове наградних листова, који бележе податке о херојским поступцима јунака ове књиге, за које су одликовани највишим признањима. Кратке и прилично штуре, написане су у најсажетијем, лаконском облику, а ми треба да се бавимо духовним и читалачким радом да бисмо иза ових редова видели слике тих битака и одлучујуће, неочекиване за непријатеља, очајнички храбре поступке ових хероја.
У одлуци о додели Ордена Црвене звезде командиру контролног вода потпоручнику П. С. Бахтину наводи се:
„…У борбама са Немцима за проширење мостобрана на западној обали реке Висле северно од града Сандомира, од 17. до 25. августа 1944. године одлично је организовао извиђање на напредној осматрачници батерије. Лично је идентификовао три минобацачке батерије и 8 ватрених тачака које су ометале напредовање наше пешадије.
Лично је под непријатељском артиљеријском и митраљеском ватром прешао реку Вислу и превео свој вод на импровизованим средствима за прелаз. Одлично је организовао прелазак телефонске линије преко реке.
Учествовао је у одбијању два пешадијска контранапада из личног наоружања.”
Следећи наградни лист припада већ команданту батаљона Бахтину:
„…У борбама са немачко-фашистичким освајачима у рејону села Манце (Немачка), од 16. до 20. фебруара 1945. године, ватром своје батерије обезбедио је напредовање наше пешадије.
Брзо је напредовао својим минобацачем иза борбених формација пешадије, чиме је благовремено потиснуо ватрене тачке и живу силу које су ометале напредовање. Ватром својих минобацача сузбио је ватру три минобацачке батерије и уништио 8 митраљеских пунктова.
Дана 19. фебруара код села Клајоне-Језериц одбио је 2 пешадијска противудара самоходним топовима, убивши 50 војника и официра.
Током једног контранапада, немачки митраљесци су се приближили (на удаљености) од 50 метара до осматрачнице. Друг Бахтин је скренуо ватру батерије према себи и одбио контранапад.
Достојан је Владине награде Ордена Отаџбинског рата првог степена. 22. фебруара 1945. године”.
Ускоро је командант батаљона поново морао да скрене ватру према себи…
„Најбољи су изабрани из резерве Врховне команде за Берлин и Праг”, наставио је отац Петар своју исповест, већ приметно забринут. – Пред јуриш на Праг, бачен сам са извидницом у позадину, ка Немцима. Ујутро сам предао податке, а Немац ме је уочио. Шрапнели су разнели стомак старијем поручнику, а моја нога је била покидана. Бацио сам се у јаругу, завезао сам рану кошуљом. До вечери су ме нашли Чеси и помогли ми.
Офанзива је вођена по мојим информацијама. Чуо сам како су ми доделили звање Хероја Совјетског Савеза, али ме политички ресор није пустио. Ја сам био једини ванпартијски официр у дивизији, вероватно су знали да сам један од раскулачених. Али за Праг сам добио орден Црвене заставе, а онда сам, непосредно пред демобилизацију, постао члан партије.”
Причу о оцу Петру допуњује наградни документ: „Друг Бахтин је у борбама са немачко-фашистичким освајачима код града Оломоуца (Чехословачка) од 1. до 8. маја 1945. године показао храброст, неустрашивост и иницијативу.
За све време борбе био је у борбеним саставима пешадије на истуреним осматрачницима.
Када су Немци покушали да опколе осматрачницу на којој се налазио друг Бахтин, овај је ватру батерије скренуо на себе и батеријском ватром осујетио план Немаца.
Батеријска ватра је током борби уништила и потиснула 12 митраљеза, 5 минобацача, три противтенковска топа, до једне пешадијске чете и одбила 5 жестоких противнапада непријатељске пешадије и тенкова.
Напредујући даље од борбених састава наше пешадије, нашао се се сам између пет Немаца са којима је ступио у борбу прса у прса, убио их двојицу и заробио тројицу.
Приликом заузимања града Оломоуца, своју осматрачницу је унапредио у рејон цркве у којој су се налазили Немци, поставио је батерију што ближе области коју су окупирали Немци и прецизном ватром спречио непријатеља да повуче резерве за противнапад, чиме је допринео успешном напредовању наше пешадије и заузимању града Оломоуца. Пошто је био рањен, није напустио осматрачницу, већ је наставио да контролише ватру батерије.
Достојан је Владине награде Ордена Црвене заставе.
Командант пука потпуковник Андрејев.”
(А. В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују“, чланак „Чак и некрштени, ако умире за истину и отаџбину, крсти се својом крвљу… Како је командант минобацачке батерије Пјотр Бахтин постао протојереј Руске православне цркве”, стр. 264-266).
После рата, Петар Сергејевич Бахтин је постао свештеник, носећи свој крст са великом храброшћу.
Пред нашим погледом стоје Људи са великим словом: Човек за Човеком, Личност за Личношћу – Хероји духа, Хероји Великог Отаџбинског рата – људи које писац-историчар више пута на страницама своје књиге назива Руским јунацима са истинским дивљењем.
„Али постоји нешто што се не сме дирати, јер то припада свима”
Ветерани говоре не само о себи, већ много и детаљно говоре о својим фронтовским друговима, својим командантима и повереним им борцима, који су већ и сами постали команданти – о тим интересантним, херојским људима који су заувек утиснути у њихово памћење. Памте се са дубоком захвалношћу и дивљењем.
И ова сећања писац-историчар је детаљно бележио, сачувавши за нас имена оних јунака о којима су причали, а у неким случајевима допунивши њихова сећања историјским подацима о овим људима, које је и сам већ пронашао.
Много је успомена на погинуле саборце и оних који им дугују животе. Када читате ову књигу, обратите пажњу на сузе које су се нехотице појавиле у угловима очију ових снажних, храбрих људи јаке воље.
Таквих момената је много описано у овој књизи. На пример, исповест Виктора Николајевича Леонова: „Током прославе моје годишњице, кћерка Татјана каже уметници: да је „Аљоша” омиљена песма њеног оца. Певала је, сузе су ми потекле из очију. Неке речи су биле: „Тренерка му од камена, чизме су му од камена…”
У књизи А. В. Тимофејева, у причама њених хероја, војници тог рата су представљени од простог редова до самог генералисимуса – Јосифа Висарионовича Стаљина. Овај списак укључује маршале, генерале, мајоре, капетане, поручнике, нареднике, старешине; команданте армије, команданте дивизија, команданте бригада, команданте батаљона, команданте водова и специјалних снага; артиљерце, инжењерце, извиђаче, везисте, пешадинце и маринце, тенкисте и пилоте.
У чланку „Испоставило се да смо изнутра јачи…” аутор описује историју настанка војничког Ордена славе – наследника Георгијевског (Ђорђевог) крста, који је био поштован и веома цењен у предреволуционарној Русији.
Носилац Ордена славе, минобацач Александар Васиљевич Акињшин: „Наравно, свако има своју истину о рату. Али постоји нешто што се не може дирати, јер припада свима – његов народни праведни карактер. Ратовале су целе породице, градови, села….
У нашој породици отац Василиј Јегорович је први почео да ратује. Отишао је у рат као милиционер, водио битке на удаљеним прилазима Москви, код Јелње. Године 1942. сестра Дусја је отишла на фронт. Мајка је радила у болници током целог рата.
А сад се може чути: ратовали су, кажу, опседнути стаљинистичком пропагандом… Да, они који су видели шта фашисти раде са нашом земљом отишли су у борбу без икаквих политичких разговора. Душа је била испуњена бесом, гневом, сузама… Горили смо од такве мржње која се не може речима описати!
А ако неко жели да прецени неке догађаје, онда треба имати на уму да нисмо ми распалили ову мржњу (А. В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују,” чланак: „Испоставили се да смо јачи изнутра… Сећања и размишљања носилаца Ордена славе”, стр. 132).
У књизи „Како су се Руси научили да ратују” говори се о људима различитих узраста, генерација, који су се тада суочили са ратом и победили непријатеља са целим великим Руским светом.
То су људи од поверења и тестирани ратом. Рат, доживљен и смислен, преиспитан од људи који су га савладали и превазишли.
Судбине, животи, мисли…
Јединствене АДД операције
Главни маршал авијације је творац Авијације дугог домета (АДД), А. Ј. Голованов. Њему је посвећен чланак „Маршал Голованов и генералисимус Стаљин”. Командант далекометне авијације показао је како се стварају ефикасни тимови у најкраћем могућем року.
„Ова професија, а по мом схватању – уметност, увек ме је привлачила и доминирала нада мном, и где год да сам био, никада нисам престајао да летим. Сваки човек има своју страст!” – то је био мото Голованова.
А. Тимофејев пише: „’Откриће’ такве особе као што је главни маршал ваздухопловства Александар Јевгенијевич Голованов (1904-1975) за мене није било ништа мање невероватно од личног познанства са двоструким херојем Совјетског Савеза В. Н. Леоновим.”
Уредник Војноиздавачке куће, бивши војни пилот, познати писац С. В. Грибанов је почетком 1990-их ставио две дебеле фасцикле испред мене и рекао да је то рукопис мемоара команданта Авијације далеког домета (АДД) током ратних година А. Ј. Голованова. „Припремљено је за објављивање, али нема новца за издање. Види да ли можеш да добијеш нешто за свој журнал. Хоћеш ли све да прочиташ? Узми. Прочитај, веома је занимљиво.” И заиста – од првих страница држи пажњу јаче од било које детективске приче! Читам без престанка неколико дана. Живописне слике борбених операција пилота АДД смењивале су се са психолошки суптилним описима састанака са Ј. В. Стаљином, који је лично надгледао борбени рад Авијације.
У енциклопедији „Велики отаџбински рат” (Москва, 1985) нашао сам референцу о Головану. Али зашто нисам ни чуо за њега, нисам видео никаквог помена о главном маршалу ваздухопловства у другим књигама и чланцима, документарцима и играним филмовима? Овде је очигледно постојала нека мистерија…”
„Тада уопште нисам мислио, бирајући спектакуларне фотографије на великом столу у дневној соби, да ћу моћи да запишем из прве руке сећања и сараднике „летећег маршала”, његове рођаке и пријатеље. Да саставим збирку докумената и материјала о њему, а затим, добивши од кћерке маршала Олге Александровне, чуварке његове архиве, читав кофер куцаних и руком писаних страница и бележница, и припремим комплетно издање његових мемоара, ове осрамоћене, као и њен аутор, књиге. За све ово требало је око годину и по дана. Али име Александра Јевгенијевича Голованова изнето је из мрака заборава.
„Био је руски вођа посебног талента, обима и шарма. Сам Александар Јевгенијевич је последњих година, у пријатељском разговору, назвао свој живот синусоидом, оцртавајући стрме успоне и врхове оштрим покретом руке… Био је то ‘полет који није имао аналога’”.
„Гласно током ратних година и сада скоро заборављено име – АДД. То су херојски, на граници техничког и на ивици самопожртвовања, ноћни напади 1941. и 1942. године на Берлин, и снажни удари на железничке чворове, резерве и линију фронта непријатеља; и достављање В. М. Молотова на преговоре са Енглеском и САД о зараћеној Европи и Атлантику; и помоћ Народноослободилачке војске Југославије (на пример, управо је ас АДД Александар Шорников спасао Јосипа Броза Тита у свом авиону буквално испред носа Немаца, који су опколили његов штаб), и десетине хиљада транспортованих партизана, и „специјалне операције”. Тако је, на пример, одред извиђача, будућих Хероја Совјетског Савеза Д. Н. Медведева и Н. И. Кузњецова, у немачку позадину испоручио посаде 1. ваздушно-транспортне дивизије АДД са седиштем у Подлипки.”
Иновације Александра Јевгенијевича Голованова, бриљантне за то време, читко, јасно, конкретно описује Алексеј Тимофејев. Он наводи трансформације које је извршио маршал Голованов, анализира његове методе рада, односе које гради са својим потчињенима, принципе формирања командног особља АДД.
„У пролеће 2001. године снимио сам мемоаре једног од најбољих пилота АДД, Владимира Васиљевича Пономаренка. О првим данима рата говорио је: „Сутрадан ме је А. Ј. Голованов послао у извиђање. Моји момци су дошли код њега, говорили су: „Нећемо пустити ниједног команданта, пратићемо их.” Голованов се сложио, полетели су. Идемо са зачеља од стране Сувала до немачке колоне.
Била је то Гудеријанова војска.
Колона тенкова, танкета и оклопних возила протезала се 178 километара! Страшна сила је ишла ка нама…
Када су ове слике донете Головану, он их је одмах својим авионом послао за Москву, у Генералштаб.”
„Пуцање, све је црно од експлозија… Облаци ловачких авиона… – присетио се В. В. Пономаренко. – Довео сам своје људе у Могиљов, па летимо кући у Јелњу. Јављам Голованову: „Друже потпуковниче, тамо смо немоћни без ловачких авиона.” – „Па, шта да радимо? Хајде да се спремимо нас петоро за одлетање…”
Већ покрећем један мотор.
Одједном ађутант Голованов трчи: „Командант пука је одлучио да сам полети! Повешће другу петорицу.”
Голованов је одлучио да сам оде у овај пакао!
Полетело је петоро, вратило се троје. Двојица мојих ђака, мојих пријатеља, су погинула…
Тада смо знали да су ударци пука више пута одлагали напредовање Гудеријанових тенкова на минимум један дан!
…Врело, топло људско животно искуство, устрептао пулсирајући људски живот и живот људске душе. Живот руског човека који се поново нашао у надљудски тешким, екстремним околностима, поново приморан да прође тест снаге, своје човечности – главни тест у животу: да ли си способан да будеш човек у екстремним смртоносним условима? Да ли си човек?
У овој књизи су тако чврсто стиснуте витално вредне информације не само о човеку у рату, већ и о самом животу у свим његовим аспектима, о самом СМИСЛУ ЖИВОТА и о нашој способности, датој свима, ДА БУДЕМО истински СРЕЋНИ.
Односно, живети живот пуним плућима, ићи тамо где је тешко, не плашити се ових тешкоћа, и као резултат тога, живети СРЕЋНО!
Способност да се буде срећан
Носилац ордена Црвене заставе, Ордена славе III степена и Отаџбинског рата I степена, инжењерац Дмитриј Јегорович Голиков, који се херојски показао на фронту, изгубио вид и десну руку, постао инвалид 1. групе, успео је да срећно (!) да проживи велики радно и животно испуњен век.
Живот овог човека за многе људе може да буде компас у њиховим животима. Компас Храбрости, Стрпљења, Чврстине, пример способности да се издржи, одржи, живи свој живот потпуно продуктивно!
И, наравно, искуство његовог живота биће корисно онима који су, вољом судбине, постали инвалиди. Пример Дмитрија Јегоровича је у стању да орасположи и инспирише оне који су спремни да се изборе са тешкоћама и „немогућностима” које су их задесиле.
„Деветог јула 1944. вратио сам се у родно село, 25 кућа. Моји рођаци су знали из писама за мој долазак. Својој мајци Голиковој Ани Ивановној посветио сам следећу песму (Дмитриј Јегорович је после тешких повреда, након што је изгубио вид, почео да пише поезију):
Ти си нас на фронт испраћала:
Било је топло летње вече.
Тежина изненадних брига
Срушила се на твоје плећи.
По докторима ниси ишла,
Радила без имало буке,
Мада су болеле ноћима
Потрошене, уморне руке.
Из даљине си вести чекала,
Где се од дима не види неба.
Тихи плач деце си слушала,
Од јутра су ти тражили хлеба.
Под ударима свих незгода
Руке своје ниси скрстила.
Живела попут свог народа,
Бол због растанка подносила.
Победи се надала, живела,
Све своје синове чекала,
Од њих се вратило четворо,
Кажу, да ти се посрећило…
Кажу, то је смрти у инат.
Свет се није избио клином.
Само је најстарији пао
Тамо негде, под Берлином.
Мој старији брат, рођен 1913. године, послао је писмо 20. априла 1945. године, на само 60 километара до Берлина. И од њега више није било вести. Остала су четворица браће и вратили се кући, укључујући и мене.
Нешто више од годину дана касније, преселио сам се у Кунцево да живим са сестром, а 1947. године сам се оженио. Добро сам живео са својом супругом Агрипином Васиљевном, рођене су ми кћерке Лусја и Љуба, сада имам унучад и праунучад.
Радио сам 46 година у нашем 11. предузећу Сверуског друштва слепих. Израђивао сам разне електричне апарате…
Питате ме зашто се здрави људи, са очима и рукама, често жале на живот, кукају, и шта бих ја, који сам живео слеп више од шездесет година, могао да им кажем?
Одговорићу помоћу још једне песме:
Срећан сам што овај свет постоји.
Срећан што на свету има посла.
Срећан што живим у таквој земљи,
Која се зове Русија.
Срећан сам што имам љубав у себи,
Љубав не само за децу и жену,
Моја је љубав за сунце и поља,
Моја љубав за мирисне тополе,
Моја љубав за целу моју земљу,
И људе све који на земљи живе,
Желим да радим, и дуже од дана –
Ето, то је срећа за мене.
„Како ја живим? – одговорио је ветеран на питања писца. – Треба имати храбрости. Колико кврга и модрица имам дневно на челу, на рукама, по целом телу. Слух ми се погоршао пре десет година. И нисам увек сретао добре људе. Комшије су својевремено написале на једном месту – како сам слеп, како сам метем балкон. Дошао ми је доктор да ме прегледа, погледао у моје празне очне дупље и ћутке отишао.
Како кажу, живот проживиш, преко поља не пређеш. Верујем у Бога. А они који кукају су слабе воље…” (А. В. Тимофејев „Како су се Руси научили да ратују”, чланак „Ко издржи до краја биће спасен” Разговор са инжењерцем Дмитријем Јегоровичем Голиковом. Године 1943. експлодирала је мина у његовој руци, стр. 230-232).
***
Људи са којима је Алексеј Викторович тада водио разговоре, чије је приче пажљиво слушао и пажљиво снимао на диктафон, оне којима је тада, још сасвим недавно, имао прилику да зада поново „сазревајућа“ у глави важна питања, да дају одговоре ко би могли да дају само они – ти интересантни мудри људи које је писац још једном могао да позове да разјасни било који детаљ њихових прича, да још једном уговори састанак са њима – скоро сви они – нису више са нама. Ови људи су нас скоро сви већ напустили.
Више им није могуће постављати питања и слушати њихове одговоре.
У снимцима тих разговора који су се одвијали у топлој, искреној, поверљивој атмосфери, писац-историчар је брижљиво чувао, оставио је да за нас звуче живи гласови ових људи: жива куцања њихових срца, жарко горење и чистота њихових душа, висина и лепота мисли коју су у њима неговали њихови родитељи – очеви који су живели у савести и осећању дужности и већином православне мајке – као и држава која их је васпитала.
Ову висину мисли и блистав сјај својих душа умели су да сачувају и пронесу кроз цео свој велики, дуг, тежак и трудољубив живот.
У свим њиховим причама и размишљањима о рату, о времену, о животу, о својој земљи и о себи лично, све их спаја (повезује) несебична љубав према Отаџбини, дубока искрена захвалност према њој за све што је било у њиховом животу, потреба да јој се служи на било којем фронту њеног живота и бол за оно што се дешава њој, са нашим народом, туге и беде.
Спаја их љубав према људима, љубав према свом народу, љубав према породици. Спаја их духовна ширина, спремност на самопожртвованост и жртвовање.
За већину њих, изузетна скромност у једноставној свакодневној реалности комбинује се са очајничком храброшћу, одлучношћу, смелошћу и бескомпромисношћу у свим озбиљним суштинским животним питањима.
Они са нама великодушно деле своје животно искуство, пре свега војно – своја открића и развој у области војне уметности, али и своју људску мудрост, акумулирану као резултат дугог, тешког и плодотворног, богатог живота.
Водећи рачуна о нама – мислећи пре свега на нас! – да, о нама и вама и о свим будућим генерацијама руског народа, ветерани хероји су са највећом озбиљношћу схватили ове сусрете са историчарем.
Некима од њих било је тешко, тешко одлучити се на ове састанке – било је превише болно да им се у сећању узбурка страшна, смртоносна прошлост. То су радили да би нама користили, да би били корисни нама, свом народу, својим потомцима.
У тренутку разговора са писцем они су били већ на пола корака до одласка у вечност… У својој Души, у својој свести, подносили су Духовне рачуне целог свог живота.
Сви су третирали ове интервјуе као своја ДУХОВНА ЗАВЕШТАЊА! Као последње поглавље у својим животима!
И ви и ми то треба да разумемо, разумемо дубоко, свим срцем, и пажљиво се односима према упутствима, опроштајним речима које су нам оставили.
Приказ књиге: Ана Бистрова
Фотографије: Михаил Савин, Павел Кривцов.
Превела с руског Дајана Лазаревић
ИЗВОР: https://www.stoletie.ru/territoriya_istorii/pobediteli_936.htm