- Нацисти су отворено прогласили словенске народе „нижом расом“ и проповедали заузимање „животног простора“ за немачку „расу господара“
- Генерални план „Ост“ и „ендлозунг“*( Endlosung нем. значи „коначно решење“, а односи се на решење питања Јевреја – прим. ред.) били су рођена браћа по духу и пракси. Чудовишни механизам уништавања људи који су створили нацисти је показао да су они били спремни да остваре други, „словенски холокауст“, који је по обиму требало много пута да превазиђе први
- На европском континенту извршено је уједињење двеју немачких држава, и паралелно на политичкој карти Европе после распада Југославије и „бракоразводног процеса“ Чеха и Словака, појавиле су се мале словенске земље. Али, најважније питање се налази у томе да ли се тај пораст количине може сматрати прогресивном појавом?
- „Разилажење“ словенских народа по „националним кућама“ је потребно схватити као тешку болест посткомунистичке епохе. Та болест је добила име дисперзија словенског света
ПИШЕ: Владимир Волков, члан – коресподент Руске академије наука, Москва
Иза нас је XX век. Ниједно столеће није носило толико промена у животу човечанства, а током целокупног његовог трајања словенски народи су се стално налазили у епицентру најважнијих догађаја.
Немачко-руски обрачун
Балкански ратови (1912 – 1913) постали су пролог Првог светског рата. Очигледно од њих и треба почињати историју века. Они су Балкану и донели незаслужену славу „бурета барута Европе“. У ствари, тамо су се сукобили интереси двају супротних блокова – Антанте и Тројног савеза, а каснија појава Србије, аустро-угарског ултиматума 1914. године у вези с атентатом у Сарајеву, постао је погодан повод за отпочињање рата између њих. Уобичајено мишљење да је Русија ступила у рат због Србије, садржи у себи само нешто мало истине. Радови познатог немачког историчара Фрица Фишнера и ученика његове школе су показали да је већ у децембру 1912. године немачко царско руководство донело решење да почне превентивни рат против Антанте и у првом реду против Русије. То је била неславно позната „балканска калкулација“ канцелара Т. Бетман-Холвега, који је на тај начин покушао да изазове раскол у редовима Антанте. Прорачун се није остварио. Рат се разбуктао.
За време Првог светског рата немачка пропаганда је уложила велике напоре да рат представи као сукоб „германства“ и „словенства“. При томе су навелико коришћени шовинистички постулати пангерманиста о тобожњој претњи панславизма не само Немачкој, већ целом свету. У принципу, то је био наставак обновљене експанзионистичке политике „Дранг нах Остен“ после формирања Немачке царевине (1871).
Формулишући војне циљеве царске Немачке, практично су сви политички токови били усмерени у мишљењу: „Русија мора постати безопасна“. Шта се крило иза те фразе, јасно је у септембру 1914. године показао у свом програмском чланку историчар Јоханес Халер. Путем отимања од Русије „Финске, Литваније, Пољске, Украјине, Бесарабије и Црноморске обале – писао је он – она ће престати бити велика европска држава и поново постати оно што је била пре Петра Великог, када је Лајбниц имао основу да је стави на једну раван са Персијом и Абисинијом“. Наведене територије Немачка је намеравала да „контролише“ сама.
Током рата у Немачкој су се све упорније ширили гласови како се „успостављање безбедности“ Немачке може само путем комадања Русије. Један од идеолога сличног решења „руског питања“, Паул Рорбах је сматрао да треба почети са одвајањем Украјине од Русије. Тог мишљења је био и царски секретар иностраних послова Р. фон Килман, који је подвлачио потребу супротстављања Великорусије и Украјине. У ширем плану политички руководиоци царске Немачке су износили пројекте стварања „Средње Европе“ (Mitteleuropa) – широког простора који би захватио осим Немачке, Аустро-Угарску, низ балканских земаља, Пољску и западне делове Руске империје. „Средња Европа“ која би се налазила под потпуном контролом Немачке, омогућила би јој да заузме позиције светске државе, која би заједно са две-три такве државе решавала судбину остатка света.
Али, сви ти прорачуни ускоро су се срушили. Пораз у новембру 1918. довео је до краха Немачке империје, распада Аустро-Угарске и слома Османске империје. Цела политичка карта Источне Европе прекројена је у току неколико недеља. Појавиле су се нове независне државе (укључујући и словенске) – Пољска, Чехословачка, Мађарска, Југославија и Аустрија. Изузимајући Бугарску, све словенске државе нашле су се у табору победника.
Други изузетак је била Русија. У периоду „експерименталне историје“ који је овде почео од новембра 1917. и трајао до августа 1991. године земља је постала арена Грађанског рата, а затим – невиђених социјалних и националних потреса. У првом реду је то дотакло источнословенски етнос, који је у совјетском периоду подвргнут комадању. Ако је до револуције постојао заједнички етноним – „Руси“, који се примењивао и на Великорусе и Белорусе и Малорусе (Украјинце), сада се почео употребљавати само за ове прве.
За односе између словенских народа у периоду између ратова нипошто није било карактеристично дружељубље. Пољска се лоше слагала са Чехословачком, нису блиске биле ни Бугарска и Југославија. Версајски систем међународних односа је поставио СССР – највећу словенску државу – у неравноправан положај на међународној арени. Чак улазак СССР-а у Лигу народа (1934) и потписивање совјетско-француско-чехословачког уговора о узајамној помоћи (1935) није много променило ситуацију. У то време је претња нове немачке агресије која је сазревала, представљала посебну опасност за словенске народе. Нацисти су отворено прогласили словенске народе „нижом расом“ и проповедали заузимање „животног простора“ за немачку „расу господара“.
Нацистички програм се није појавио на пустом месту. Он није био плод личног рада Хитлера, уневши у себе шовинистичке постулате и експанзионистичке замисли пангерманизма. У његову основу су ушле оцене узрока пораза Немачке у Првом светском рату, разрађене с крајње националистичких позиција. Хитлер је до краја идеологизовао тај програм и радикализовао представе о методама његовог остваривања. Његов генетски продужетак претходних планова настављен је у самој својој суштини – тежњи ка стварању „светске државе“. А такву државу су намеравали стварати на истоку Европе на рачун словенских држава, у првом реду Русије.
Други светски рат је увукао у себе све словенске народе. У најтежем периоду, када је Хитлерова војска надирала ка Москви, совјетско руководство се први пут у својој пракси окренуло идејама словенског јединства. Инстикт самоодржања комунистичког режима покренуо се беспрекорно. Бављење организацијом новог словенског покрета је поверено руководству Коминтерне, конкретно Георги Димитрову. Коришћење националне и словенске симболике убрзо је постала уобичајена појава. Обављање свесловенских митинга, стварање Свесловенског комитета у Москви је наишло на одзив међу руским и другим народима. Они су инстиктивно осећали смртну опасност од стране Хитлера.
Добро је позната Хитлерова политика уништавања Јевреја – холокауст. Ређе се помиње Генерални план „Ост“ који је предвиђао чишћење Источне Европе од словенских народа ради обезбеђивања „животног простора“ немачкој раси господара. Генерални план „Ост“ и „ендлозунг“ (план уништења Јевреја) били су рођена браћа по духу и пракси. Чудовишни механизам уништавања људи који су створили нацисти је показао да су они били спремни да остваре други, „словенски холокауст“, који је по обиму требало много пута да превазиђе први. Само је слом хитлеровске Немачке, којем су велики допринос дали словенски народи, посебно Руси, Украјинци и Белоруси, спасио Источну Европу.
После рата
После рата је један од половине света постао „социјалистички табор“ на челу са Совјетским Савезом. Његову су основу чинили словенски народи. Највећа словенска земља – Совјетски Савез – добио је статус светске државе. Улога словенских народа у XX веку је била знатно већа од оне специфичне масе коју су имали у глобалном становништву (у другој половини XX века чинили су свега 5 – 6 процената светског становништва, при чему се стално примећивала тенденција смањења), и тај углед није никада био тако велик као 1945. године. Шта је дао свету такав углед? И шта је дао самим словенским народима?
Од краја 50-их до почетка 60-их година „социјалистичка сарадња“ достигла је свој највиши ниво развитка у поређењу с другим „центром моћи“ – западним државама на челу са САД. Совјетски Савез је први изашао у отворени космос, створио ракетно-атомски штит и добио одређени војни паритет са САД. Међутим, парола „Достићи и престићи Америку“ је остала само на папиру. Еуфорија совјетског руководства је почела брзо да се топи под утицајем пораста унутрашњих тешкоћа и научно-техничке револуције (НТР) која је почела.
Социјалистички режими су се показали неспособним да изведу економске и политичке реформе које су одговарале изазову времена. Почело је постепено заостајање социјалистичких земаља за нивоом научно-технолошког и индустријског развитка водећих европских земаља, што се посебно опажало у поређењу са суседним државама (на пример, Западном и Источном Немачком, Аустријом и Чехословачком итд.). Разлике које су раније постојале у животном стандарду, постајале су све очигледније. Експерименти који су били започети у сфери економије били су обустављени када је постало јасно да они не доносе резултате без политичких промена.
Крах комунистичких режима, распуштање организације Варшавског пакта и СЕВ, распад Совјетског Савеза и Југославије, постали су велики историјски путоказ у развоју не само словенских народа и држава, већ целог света. У глобалним размерама може се одредити и крај „хладног рата“, тако и крај двополарне организације света и Јалтско-Постдамског система међународних односа. На европском континенту извршено је уједињење двеју немачких држава, и паралелно на политичкој карти Европе после распада Југославије и „бракоразводног процеса“ Чеха и Словака, појавиле су се мале словенске земље. Али, најважније питање се налази у томе да ли се тај пораст количине може сматрати прогресивном појавом?
Тенденције које су узеле маха у целој Источној Европи, пре свега међу словенским народима и државама, управо су у супротности с интеграционим процесима који преовлађују на Западу. „Разилажење“ словенских народа по „националним кућама“ је потребно схватити као тешку болест посткомунистичке епохе. Та болест је добила име дисперзија словенског света (термин „дисперзија“ позајмљен је из физике и означава расипање енергије).
Ерупција национализма, које су остале посткомунистичком свету у наслеђе од старих режима, имају своју особеност у поређењу с аналогним појавама у другим деловима света. Те ерупције нису случајне. Напротив, оне су јасно усмерене у правцу који се подгрева не само емоцијама, већ политичким обрачунима одређених сила. Често се такве појаве раније планирају и прорачунавају и чине неодвојив део непрекидног информационог и психолошког рата. Оне имају посебно значење за Русију, пошто су често усмерене управо против ње.
Русофобија
Суштина је у томе да је у низу земаља Источне Европе однос према Русији постао оружје унутарполитичке борбе. Она се посебно појачала у оним земљама које теже да ступе у НАТО и Европску унију и траже идеолошку основу за те намере. Та борба служи као средина за напајање у ширењу русофобије која је малигни тумор на телу словенства. Пошто је руско друштво мало упознато с тим историјским феноменом (у совјетском периоду то је спадало у домен непожељних истраживачких проблема), треба о томе рећи нешто подробније.
Русофобија представља једну посебну манифестацију ксенофобије. Њене социјалне функције као изборне и сврсисходне форме националне нетрпељивости зачуђујуће подсећају на феномен антисемитизма, изученог и изучаваног неупоредиво потпуније.
То су манифестације шовинизма истог правца, које за циљ имају формирање „лика непријатеља“. Корени русофобије воде до краја XVIII – почетка XX века – у време када је она пре имала теоретски карактер, служећи непријатељској политици једне или друге западне државе у односу на Русију. Појавивши се најпре у Француској, она се убрзо преселила на Британска острва достигавши тамо свој врхунац у време Кримског рата. Затим се русофобија у току других десетлећа култивисала у Немачкој, поставши језгро спољнополитичких концпција пангерманизма. То је трајало до краја Другог светског рата.
У периоду „хладног рата“ русофобија као да је отишла у други план. На Западу је био нужан антикомунизам и васпитавана су покољења „бораца против марксистичке заразе“. После догађаја 1989 – 1991. године антикомунизам је као правац изгубио своју актуелност. Међутим, бивши антикомунисти нису нестали са сцене. Они су се преквалификовали у русофобе. Њиховом лаком руком на Западу су се један за другим котрљали таласи антируске пропаганде.
Незвисност Украјине, пише на пример, у једном од својих чланака З. Бжезински, има далеко већи значај од њеног извршавања било каквих споразума (реч је о атомском арсеналу који је остао код ње). „Тешко да треба подвући да без Украјине Русија престаје да буде империја, а с Украјином, најпре задобијеном, а затим потчињеном, Русија аутоматски постаје империја“, – тврдио је Бжезински. Овде су скоро дословно наведена тумачења пангерманских теоретичара почетка XX века о томе како да се Русија направи „безопасном“. Нема потребе да се окривљује Бжезински за груби плагијат. Ради се о идентичности изворних премиса. Осим истоветних геополитичих поставки, оне имају заједничку основу у виду феномена русофобије.
Реанимација русофобије у новим околностима заслужује посебну пажњу. Ново у развитку тог феномена је постала његова појава на истоку Европе, посебно у самој словенској средини. Осим земаља Прибалтика, где она цвета јарким бојама, русофобија је постала централни постулат у идеологији национал-радикала у Украјини и Белорусији (Вјачеслав Чернилов, Степан Хмара, Зенон Позњак и други). Оживели су аналогни правци у Пољској, где никад нису ни нестали, такође Бугарској, где их није било од времена Првог светског рата. Многе од тих појава за руске социологе – су праве „беле мрље“.
Друга „бела мрља“ је одсуство озбиљних мишљења и истраживања о могућим судбинама словенских народа у новој ситуацији с њеним процесима глобализације. Како с тих позиција оценити распад Совјетског Савеза, последице те пропасти на судбину других словенских народа? Често се могу срести твдње да је распад Совјетског Савеза био неизбежан и историјски условљен (“све велике империје се распадну“). Таква тврдња не може издржати критику. Распад се десио као последица грубих политичких грешака партијско-државног руководства земље. Никакве фаталности или предодређености овде није било.
„Обамрлост наше националне самосвести“ – тако је назвао то стање А. И. Солжењицин, који је упоредио распад Совјетског Савеза са националном катастрофом XIII века – најездом монголских племена. Постоје ли основе за такве претпоставке?
Узмимо савремене државне границе Руске Федерације, које одређују њен данашњи геополитички положај. Оне су мање од оних које су биле одређене Брест-литовским миром, потписаним под немачким диктатом. Тад је чак и Лењин морао да назове тај мировни уговор „срамотним“. Данас се такве оцене нешто не чују. Узрок очигледно треба тражити у национал-нихилистичким ставовима руске интелигенције, а њихово парадоксално схватање патриотизма као неизмерна критика и хуљење своје Отаџбине. Не научивши да штити своје интересе, због тога не научивши томе ни народ, наша интелигнција није могла формулисати прихватљиву концепцију национално-државних интереса и бранити је. Захваљујући томе и она сама и широки слојеви друштва често не могу да препознају суштину неискрених препорука које се предлажу земљи. Једно од таквих искушења је подстрек ка великоруском изолационизму (као, „преживећемо и без других“). Тако је превазилажење „националне обамрлости“ још далеко од нас. У међувремену распад државности земља доживљава већ други пут у XX веку.
На европском континенту последњих година били су разматрани резултати двају светских ратова, при томе на суштински начин и мирним путем. Немачка је уједињена. А словенске земље, напротив, разједињене, а многе и раскомадане.
Заједно или посебно
Шта представља словенски свет, какве су перспективе његовог даљег постојања и развоја, шта је остало од бившег појма „словенско заједништво“? Све су то философска питања која нису далека од стварности, већ горући проблеми данашњег времена. Одговори на њих су далеко од једноставних. У оквирима кратког чланка могу се само наговестити њихове контуре. Пре свега, практично су сви словенски народи и њихови лидери заокупљезни краткорочним интересима, у првом реду сфером текуће политике. Често се срећу погледи „повратка у Европу“. У почетку је та парола била веома популарна. Претпостављало се да ће словенски народи успети да сачувају те социјалне победе, које су биле постигнуте у прошлости, и као допуну постићи онај животни стандард који су многи видели за време туристичких путовања на Запад.
Али живот се показао сложенијим. Сада све више људи поставља питање: шта је то Европа и чекају ли их тамо? Чак и за земље које су ушле у НАТО пут у Европску унију показао се далеко сложенији. У међувремену економски проблеми упорно куцају на врата. Сада је као никад раније очигледно да се убрзани прекид успостављених међусобних веза претворио у губитак за све.
Посебан значај добија питање места словенских народа у Европи, тачније – њиховог места у скали европске цивилизације. Без обзира на присуство многих заједничких црта, европска хришћанска цивилизација се састоји од неколико субрегиона. Сумње у припадност свих европских народа европској цивилизацији нема. Њих ипак дели сасвим одређена својственост која се јавља у посебности националног идентитета, низу културних црта, које им дају одређену „културно-етичку“ аутономију. Имајући у виду процес глобализације, треба посебну пажњу обратити на проблеме духовног и културног развитка Словена. Већ данас се чују узнемирујући гласови у вези са агресивним наступом американизоване поп-културе. Неће ли национална култура Словена бити сведена на етнографски ниво? Таква претња је реалнија, што је мањи народ. А већина словенских народа, посебно после распада вишенационалних држава, је малобројна.
Намеће се закључак да сарадња словенских народа у области културе и науке може бити корисна за све. Све ово говори да је рано брисати са списка идеје „словенског заједништва“, сврстати их у романтичарски период развитка словенских народа. Посебан значај „словенска идеја“ има за источнословенске народе – Русе, Белорусе и Украјинце. Не треба заборавити да они заједно чине две трећине свег словенског становништва. Такво заједништво у наше време – пре је свесна потреба, која омогућава прелазак епохе модернизације без губљења „националног лика“.
Превела са руског Мира Драговић
ИЗВОР: зборник „Јединство православних Словена“, књига прва, приредио Зоран Милошевић, Философски факултет, Источно Сарајево, 2006, стр. 35 – 45.